Свети Андреј, архиепископ критски

Sveti Andrej, arhiepiskop kritski

Рођен у Дамаску од родитеља хришћанских. Од рођења па за седам година био нем. Када га родитељи одведоше у цркву и причестише, он проговори. Толика је сила божанског Причешћа. У четрнаестој години оде у Јерусалим и постриже се у лаври светог Саве Освештаног. Разумом и подвигом надмаши многе старије монахе и би пример многима. Потом га патријарх узе себи за писмоводитеља. А када поче свирепствовати јерес монотелитска (једновољничка) - која учаше да Господ Исус немаше вољу човечанску него само вољу божанску - сабра се у Цариграду Шести васељенски сабор 681. године у време царовања Константина Брадатог. Патријарх јерусалимски Теодор не могаше ићи на Сабор, него посла као свога пуномоћника овога Андреја, тада архиђакона. На Сабору Андреј показа своју сјајну даровитост, речитост, ревност према вери и необичну разборитост. Помогавши да се вера православна учврсти Андреј се врати у Јерусалим на своју дужност. Доцније би изабран и постављен за архиепископа острва Крита. Као архијереј би омиљен веома у народу. Ревноваше много за Православље и сузбијаше крепко све јереси. Чињаше чудеса молитвама својим. Молитвом одагна Сарацене од острва Крита. Написа многе поучне књиге, песме и каноне, од којих је најпознатији &&Велики Канон Пресвте Богородице,&& што се чита у четвртак пете недеље Часнога поста. Беше такав по свом спољнем изгледу, „да гледајући му лице и слушајући његове медоточне речи, свак се наслађиваше и поправљаше”. Враћајући се једном из Цариграда, он предрече своју смрт пре него достигне Крит. Тако се и догоди. Када лађа пловљаше близу острва Митилене, сконча свој земни живот овај светилник цркве и пресели се душом у царство Христово 712. године.

више ...

Свети Андреј, архиепископ критски Свети Андреј родио се нем у граду Дамаску од врлинских хришћанских родитеља. И остаде нем седам година. Када се с родитељима својим причести у цркви Божанствених Тајни Тела и Крви Христове, тог часа му се у време светог причешћивања разреши језик од немила и он стаде говорити. Јер Христос, истинити Син Божји под видом хлеба и вина, начинивши себи хвалу устима овог немог дечка, показа колико је велика сила Светог Причешћа. Добивши кроз Свето Причешће моћ говорења, блажени Андреј би дат да се учи божанственим књигама. У четрнаестој пак години свога узраста он би доведен у свети град Јерусалим ради служења Богу. Свјатјејши патријарх га прими и причисли клиру; потом га, као паметна човека, узе себи за писмоводитеља. Свети Андреј вођаше тако врлински живот, подвизавајући се у целомудрију, уздржању и кротости, да му се и сам патријарх дивљаше. И беше он Богу угодан и свима мио.Након много година, за царовања Константина Брадатог, у Цариграду би сазван Шести Васељенски Сабор светих отаца против злочестиве јереси монотелита. На овај Сабор тадашњи јерусалимски патријарх Теодор посла овог блаженог Андреја, тада архиђакона, јер сам свјатјејши патријарх није могао ићи на Сабор у Цариград, пошто се Јерусалим у то време налазио под влашћу муслимана. На овом Сабору блажени Андреј постаде знаменит међу светим оцима, и код цара, због благодати Светога Духа којом беше испуњен. Они приметише у њему не само књижну мудрост и дубоко познавање догмата свете Православне Цркве него и светост богоугодног живота. Против јеретика он се показа као сјајан војник Исуса Христа, и јуначки војујући за благочешће он много помагаше Сабору светих отаца.По завршетку Сабора свети Андреј се врати у Јерусалим, и провођаше време у својим уобичајеним богоугодним трудовима. По налогу патријарха он вођаше бригу о сиротињи, збрињавању путника и неговању болесника. У свему томе он бејаше толико марљив и усрдан, као да самоме Христу служи. После тога, за владања цара Јустинијана Другог блажени Андреј би назначен за архиепископа на Криту. Ту он беше светилник свету, обасјавајући Цркву Христову својим богонадахнутим учењем и својим животом, пуним сваковрсних врлина. Јеретицима пак он беше страшан, као непобедиви подвижник, кога се и демони бојаху и које он изгоњаше.Но не само невидљиви него и видљиви непријатељи се прогоњаху његовим молитвама. Тако једном на острво Крит нападоше Сарацени са својим лађама, и опседоше град Друмеос, у коме се хришћани беху затворили са својим пастирем, светим Андрејом. Они силно тукоше опседнути град, али без успеха; и са стидом побегоше, гоњени не оружјем него моћнијим од свакога оружја молитвама светитељевим, које он са сузама проливаше к Богу, и њима као стрелама наношаше ране непријатељима. Његове молитве имађаху велику силу: он за време бездождија и суше на Криту молитвама својим низведе дажд, који напоји земљу и даде јој обилан род.Светитељ Христов Андреј написа многе богонадахнуте књиге, песме и каноне, као и Велики Канон што се пева у четвртак пете недеље Великог Поста. Он украси Цркву песмама, и многим похвалама окити Пречисту Дјеву Богородицу. Ради неких црквених потреба он отпутова у Цариград, и би тамо многима од користи, јер се сваки наслађиваше и поправљаше гледајући лице његово и слушајући медоточиве речи његове. Због тога се и стицаху к њему сви који ишту спасење душама својим. А пред повратак из Цариграда на Крит, светитељ провиде своју смрт и рече својим милим у Христу пријатељима, да он неће више видети Крит. И опростивши се са тим пријатељима, он седе на лађу и крену на пут. Допловивши до острва Митилене, он се разболе, и на једном месту званом Јерис он предаде своју свету душу у руке Божије, године 740.Блажени Андреј, пошто је богомудро пасао поверено му стадо словесних оваца, увршћен је међу свете јерархе, који стоје пред престолом Оца, Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме слава вавек. Амин.

Назад

Света Марта

Sveta Marta

Мајка светог Симеона Дивногорца (в. 24 мај). Сва душом посвећена вери она не помишљаше на брак. И када је родитељи обручише неком младићу, она намисли да остави дом родитељски и удаљи се од света. Но јави јој се свети Јован Претеча и посаветова, да учини родитељима по вољи и ступи у брак, што она и учини. Из тога брака роди се дивни светитељ Симеон, подвижник дивногорски. Имала постојан обичај устајати у поноћи на молитву. С великим милосрђем помагала бедне, обилазила сироте и служила бедне. Пред смрт на годину дана видела мноштво ангела са свећама у рукама, и сазнала од њих време своје смрти. Сазнавши то, Марта се са још већим усрђем предаде молитви и добрим делима. Упокојила се мирно 551. године и погребена била покрај столпа свога сина Симеона Столпника. По смрти јавила се више пута ради поуке људима и ради исцељења болних. Забележено је као значајно њено јављање настојатељу Симеонове обитељи. По сахрани свете Марте, игуман постави кандило на гробу њеном с решењем, да се оно никако не гаси. Но после извесног времена људи се олење, и кандило се угаси. Тада се настојатељ разболи, јави му се светитељка и рече: „Зашто не палите кандило на гробу моме? Знајте, да мени није потребна светлост од ваших свећа, пошто сам се удостојила код Бога вечне небеске светлости; но то је потребно за вас. Јер када светлост зажижете на гробу моме, побуђујете мене да се молим за вас Господу”. Из овога је јасно, да је циљ нашег поштовања светитеља да их побудимо, да се они, као достојнији од нас, моле Богу за нас и наше спасење.

више ...

Света Марта Света праведна Марта родила се у Антиохији. Родитељи њени беху побожни хришћани. Они је убеђиваху да ступи у брак, али она не пристајаше на то, пошто је желела да живи девственим животом. Међутим неко божанствено виђење у цркви светог Претече натера је да се покори родитељима и да се уда. У браку она по Божјем дару заче сина, светог Симеона, о чему она би унапред обавештена светим Јованом Претечом који јој се јави. Поживевши не много година са мужем она обудове, и васпитаваше своје дете врло брижљиво, пазећи на њега по наређењу светог Претече, пошто је оно имало бити сасуд Светога Духа. Марта се свагда мољаше Богу за свога сина, да га прими на службу Себи, као некада Самуила од пророчице Ане.Једном када Марта размишљаше о детету свом шта ће бити од њега када порасте, она виде у сну следеће виђење. Она виде себе са крилима и како узлеће високо, држећи у рукама дете и узносећи га на дар Господу, и притом говораше: Овакво узлажење твоје жељах да видим, о чедо! Нека ме Саздатељ мој отпусти с миром, јер обретох милост код Њега, пошто се удостојих посветити Му плод утробе моје!Ово виђење, као и ранија откривења што је имала, блажена Марта скриваше у срцу свом и благодараше Бога. И борављаше стално у храму Божјем, никада не пропуштајући црквено правило, због чега и становаше близу цркве. Она је пре свих долазила у цркву на богослужење, а излазила после свих. У ње беше благочестиви обичај: одлазити на празнична богослужења, ма где се вршила она, у свете храмове; с великом пажњом и скрушена срца стајати на свуноћним бденијима и божанским службама; и често се причешћивати Божанским Тајнама Тела и Крви Христове. А колико се достојно она причешћиваше, сведочи то што после светог причешћа њено лице сијаше неком чудном светлошћу, као некада Мојсијево.Сваке ноћи у својој кући Марта устајаше пред поноћ на молитву, коју свршаваше у топлоти духа, лијући сузе, а свим умом погружена у Богу, кога она љубљаше свим срцем, свом душом и свом снагом. Према ништима она беше неисказано милосрдна, хранећи гладне и одевајући наге. Често посећујући болнице, она својим рукама служаше болнима, а за оне што умираху даваше погребну спрему од трудова својих. Исто тако и онима што се крштаваху даваше беле хаљине које сама израђиваше. По нарави она беше толико кротка, смерна и незлобива, да је нико никада не виде да се гневи, или да се препире, или да је жалосна. Она чуваше уста своја од многоговорења, говорећи само најнужније. Она веома чуваше молчаније, пошто оно навикава ум на богоразмишљање; и из њених се уста не чу реч празна, или лажна, или небогоугодна, већ из добре ризнице срца свог изношаше добра устима својим. Света Марта беше и миротворка међу разгневљенима, и саветодавка онима који не воде добар живот, и образац целомудреног, богобојажљивог и богоугодног живота за све, не само за жене него и за људе. Она бејаше препуна сваковрсних врлина, које је немогуће подробно испричати. Довољан доказ о светости њеног живота јесте велика светост рођеног од ње преподобног Симеона, јер је таквој жени и доликовало да буде мајком таквог сина.Када се већ њен син преподобни Симеон подвизаваше на Дивногорском столпу, Марти, после поноћне молитве, у тананом дремежу би овако виђење. Њој се са светим апостолом Тимотејем јави свети Јован Крститељ, према коме она, после Бога и Пречисте Богородице, имађаше нарочито усрђе и свакодневно му се с вером мољаше, и рече јој: "Ја се у свако време молитвено заузимам за тебе пред Богом, и никада те нећу оставити."Ужаснута и обрадована овим виђењем, Марта се прену и са страхом прослави Бога. И исприча то сину свом преподобном Симеону, кога је она понекад посећивала. Долазећи и видећи при столпу преподобнога мноштво најразноврснијих болесника, стеклих се ту ради исцељења, и многа чудеса која бивају молитвама преподобнога, Марта се не надимаше у уму свом, него гледаше на то са нарочитом зебњом, да не би како враг подметнуо замку ногама сина њеног. Стога се она са сузама мољаше Богу, да јој избави сина од лукавства вражија. А преподобноме говораше: Чедо моје, за све то ваља прослављати Бога који дејствује преко тебе. Ти пак имај на уму своју немоћ, и са највећом опрезношћу чувај срце своје. - Преподобни с радошћу примаше савете своје мајке и, веселећи се душом због богоугодног живота њеног, узношаше благодарност Богу.Пошто блажена Марта проведе дуго година у многим врлинама и најзад угоди Богу, она на годину пред смрт своју, у време топлих поноћних молитава к Богу, дође у усхићење и виде мноштво Небеских Чинова са свећама у рукама, који ликоваху и њој говораху: По истеку године ми ћемо те, разрешену од тела, узети у припремљено ти од Господа место покоја.То исто би откривено и преподобном Симеону. А једноме од братије би овакво виђење. Виде он Матер Божију Пречисту Дјеву Марију где у слави седи на престолу, а блажену Марту где стоји пред Њом, са рукама крстолико пруженим к Њој, сва претворена у крст златни, и сија светлошћу налик на сунчане зраке. Она сва изгледаше као пресветли крст, само јој се лице могаше распознати изнад крста. - Ово виђење би казано преподобном Симеону. А он рече да је то знак да се приближава крај блажене матере његове.Када се навршаваше последња година богоугодног живота свете Марте, она дође у посету сину свом преподобном Симеону. И рече јој Симеон: Благослови ме, мајко моја, као што Авраам благослови Исаака! - Ја ради тога и дођох овамо, одговори света, да се удостојим твога благослова и молитава, јер ми само још три месеца преостаје живота, па ћу отићи ка Господу Богу моме, који те изведе из утробе моје. Он нека ти да благослов и благодат Своју, да би ти добро завршио отпочети добри подвиг свој, и нека те Он удостоји царства Свог!Говорећи то, блажена Марта роњаше сузе из очију својих. А плакаху и братија који се беху сабрали ту, јер се веома ожалостише чувши да после три месеца неће више видети лице Мартино. Они говораху: Нека је жива душа твоја, мати, и нека хвали Господа! - А она потврђиваше своје речи, говорећи: Ако не буде онако као што вам рекох, онда сматрајте лажљивицом мене, слушкињу вашу. - На то јој преподобни Симеон рече: Ми сада молимо за твој благослов, а ове речи твоје су бол срцу нашем. - Светитељка онда рече: Благословени сте ви од Господа, и благословени су они који вас благосиљају. - При овим речима сви јој се присутни поклонише. А и она им се такође поклони, и оде кући својој у Антиохију.Сутрадан по одласку матере своје, преподобни Симеон дозва најопитније међу братијом и рече им: Заиста се приближује време одласка са земље госпође мајке моје, јер прошле ноћи видех у виђењу постављен преда мном престо и на њему седи мати моја, а ми сви стојимо око ње, и она нам учитељски говори прве речи псалма: Благо човеку који не иде на веће безбожника (Пс. 1, 1), и остало из тога псалма. Поред тога она нам, као мајка својој деци, изговори и многе друге поучне речи. Затим устаде и пође испред нас у цркву, држећи у руци пресветли крст, а ми, појући умилне псалме, иђасмо за њом.После тога, на неколико дана пред своју кончину блажена Марта поново дође к преподобном Симеону ради последњег праштања. Том приликом она му исприча сва божанствена откривења која је имала у току свога живота; сем тога обавести га и о трудовима и подвизима својим, које је тајно обављала ради славе имена Божјег. И ту ноћ она преноћи тамо. У саном виђењу она виде себе узнесену на небеску висину, и виде чудесну и пресветлу палату, чију лепоту не може изразити никаква реч. И док она хођаше по тој палати и дивљаше се нерукотворној грађевини, она угледа Пречисту Дјеву Богородицу са два пресветла ангела, која је упита: Што се дивиш? - А она, са страхом и радошћу поклонивши се богобојажљиво Божјој Матери, одговори: Дивим се, о Владичице, јер тако чудесну палату ја не видех на земљи у све дане живота свог. - Шта мислиш, упита је Пречиста, за кога је спремљена ова палата? - Не знам, Госпођо! одговори Марта. - Тада јој рече Мати Божија: Зар ти не знаш да је ово место покоја, које сагради син твој и у коме ћеш ти одсада боравити вавек, спремљено за тебе? - Рекавши то, Пречиста нареди анђелима и они поставише усред палате диван престо; онда Пречиста рече светој Марти: Ова слава дарује се теби, пошто си богоугодно поживела у страху Господњем. - После тога Богоматер упита Марту: Желиш ли да видиш нешто још славније? - При овим речима Она јој наложи да пође за Њом. Узишавши на највиша небеска места, Богомати јој показа палату, несравњено чудеснију и блиставију од оне прве, чију дивоту не може ум људски постићи нити језик исказати. И ову палату, рече Пречиста, подигао је твој син; а почео је темеље и треће палате. - Рекавши то, Пречиста је поведе ка сунчевом истоку и показа јој с висине рајска насеља, и у њима мноштво хорова мушког и женског света који се весељаху. И рече Владичица: Ова места дарова Син мој онима који проведоше живот целомудрено и праведно у држању заповести Господњих, и усрдно чињаху многе милостиње, због чега се и сами удостојише од Господа, јер: благо милостивима, јер ће бити помиловани (Мт. 5, 7).Такво би виђење свете Марте, које она исприча сину свом. А тај дан беше недеља, и она се причести Божанствених Тајана Тела и Крви Христове, и сијаше лицем од благодати Божије, и од неизразивог радовања духовног којим се она испуни када би обавештена о кончини својој и о спасењу свом. Цео тај дан и следећу ноћ блажена Марта проведе делом у многим пријатним богонадахнутим разговорима са својим сином, делом у топлим сузним молитвама к Богу. У понедељак пак, давши мир и благослов и последњи целив сину свом и свима ученицима његовим, она се растаде с њима, док сви они плакаху много, и оде у насеље, звано Тивиринт, три потркалишта удаљено од Дивне Горе, у коме беше црква светог Јована Крститеља. Ту она изли много молитава, и стаде изнемогавати телом. Житељи овог насеља, који је веома поштоваху, мољаху је много да одахне код њих од трудова својих. И она се стварно тај дан и идућу ноћ одмори код њих, али још више изнеможе телом. Онда у уторак би одвезена на колима у Антиохију кући својој, која се налазила у предграђу, званом Дафне. А у среду, молећи се топло Богу и лијући обилне сузе, и имајући несумњиву наду на своје спасење, она предаде у руке Божје свету душу своју, у пети дан месеца јула. Умирући, она завешта да тело њено буде погребено на месту где се погребавају странци и ништи. Али преподобни син њен Симеон, обавештен откривењем од Бога о престављењу мајке своје, посла неке од својих ученика да тело њено пренесу к њему на Дивну Гору, да га сахрани поред свога столпа.О светој Марти пише и ово. Када света душа њена отиде ка Господу, неки, налазећи се око чесног тела њеног, видеше како се лице њено осмехује радосно, и из њених уста чуше се ове речи: "Велику благодат примих од Бога, и налазим се у неисказаној светлости и радости". Присутни се ужаснуше, и помишљаху да она ради сина свог доби милост од Господа. Али она на овакве њихове помисли говораше, да се она прослави не толико због сина колико због врлинског живота свог, јер Господа ради показа велико трпљење у уздржању и постничким подвизима, и ревносно хоћаше путем заповести Његових, и од свег срца заволе Богоматер која је Господа родила.Чесно тело свете Марте би у петак са великом чешћу ношено из антиохијског предграђа Дафне на Дивну Гору, јер многи антиохијски народ и свештенство са кадионицама, свећама и псалмопојањем спровођаху велику угодницу Божју. Они што ношаху ковчег са чесним телом њеним тврђаху да никакву тежину не осећаху за време ношења. Јер док тела осталих мртваца имају природну тежину, дотле ово свето тело бејаше некако надприродно лако, и као да само по ваздуху иђаше. А један млад човек из гомиле, по имену Сергије, син угледног грађанина Антонија, видевши ову величанствену пратњу и народ који се тиска око ковчега, једне како усрдно подмеђу своја рамена под ковчег да га носе, друге како желе да се дотакну чесног тела, подсмехну се у себи, говорећи: "Каква је корист од додира к мртвоме телу?' - И врати се натраг. И гле, одмах се тако тешко разболе, да онеме од болести; и та болест његова трајаше тридесет дана, и једино на гробу светитељке он доби исцељење, о чему ће бити речи касније.Када чесно тело донесоше у обитељ преподобног Симеона, која се налази поред његовог столпа, стадоше при телу вршити свуноћно богослужење. И те ноћи двојици од братије ученика Симеонових блажена Марта јави се жива у светлој одећи и пресветлог лица. Ученици се силно препадоше, знајући да је она умрла. Но она им рече: "Не бојте се, јер ме Господ не уброја међу мртве него међу живе, и ја дођох да вам помажем против ђавола, да бисте, победивши га, добили живот вечни." - Рекавши то, она постаде невидљива.Када наступи субота, силан се свет са свештеницима и клирицима сабра из околних градова и села ради погреба светитељке. Они приметише да се свето лице њено у гробу не беше изменило, него беше као младо, цветајуће лепотом и сијајуће благодаћу; и из тела њеног не излажаше задах својствен мртвацима, мада већ беше четврти дан откако се преставила. Уз појање прописаних песама они је чесно погребоше пред столпом светог Симеона, по његовом наређењу, да би он свагда могао гледати гроб своје мајке.А кад мину субота и стаде се вршити недељно богослужење, један човек из народа, по имену Јован, по чину црквени чтец, задремавши, виде свету Марту како блистајући сва узлази по лествици на столп к преподобном Симеону; а над гробом њеним виде херувимску колесницу, вожену шестокрилим животињама. - Ово виђење он потом са заклетвом исприча преподобном Симеону. Преподобни му на то рече: Чедо, дај славу Богу што те удостоји да видиш херувимску колесницу. А мати моја и ја зачети смо и рођени у гресима, и нама је потребна милост Божја.После тога к преподобном Симеону дођоше отац и мајка гореспоменутог Сергија, који се подсмехну пратњи свете Марте и због тога се изненада разболео, и с плачем га мољаху да молитвом својом исцели и њиховог сина као што исцељује многе друте болеснике. Светитељ им на то рече: Идите и упитајте сина свог, нека вам сам каже узрок своје болести, јер он већ може говорити, пошто му је сада лакше. - Вративши се кући, родитељи стадоше распитивати сина о његовој болести. Он им онда рече: Ова тешка болест наиђе на мене зато што се подсмехнух чесној пратњи свете Марте, окренух лице своје од ње, и не хтедох на раменима својим поносити њен ковчег. - Тада родитељи метнуше сина свог у кола и одвезоше га на Дивну Гору к преподобноме. А он им наложи да ишту исцељење од гроба његове мајке. И када се они са сузама помолише на чесном гробу њеном, болесник одмах устаде савршено здрав, као да никада ни боловао није.По сахрани преподобне Марте братија поставише кандило на гробу њеном с решењем, да оно и дању и ноћу гори у част њену. Но после извесног времена они се олењише и престадоше палити кандило. Међутим, примеђујући то, преподобни Симеон ћуташе и ништа не наређиваше односно кандила, да ученици његови не би помислили о њему, да он безмерно поштује своју матер после смрти. Тих дана, тешко се разболе манастирски економ, тако да беше скоро на самрти. Но у поноћи њему се јави света Марта, говорећи: "Зашто не палите кандило на гробу моме? Знајте, да мени није потребна светлост од ваших свећа, пошто сам се удостојила од Бога вечне небесне светлости; но то је потребно за вас. Јер када светлост зажижете на гробу мом, то ви чините за своје спасење, јер ме побућујете да се молим за вас Господу." Говорећи то, светитељка држаше у својој десној руци као пресветли бисер - честицу животворног Тела Христовог. Додирнувши њоме болесника, она рече: Буди жив и здрав од овога!Рекавши то, она постадс невидљива. Болесник пак одмах устаде здрав и похита на гроб светитељкин; и павши крај гроба, он сузама заливаше земљу, молећи с једне стране опроштај за свој нехат, а с друге - благодарећи за исцељење. После тога он уреди, те кандило неугасиво гораше на светитељкином гробу.Збиваху се и многа друга чудеса на гробу светитељке: слепи прогледаху, ђаволи се из људи изгоњаху, и сваковрсне болести се брзо исцељиваху, молитвама свете праведне Марте а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Назад

Свети царски новомученици Романови

Sveti carski novomucenici Romanovi

Последњи руски цар Николај Други Романов рођен је 6. маја. 1868. године (по старом календару), на дан Светог Јова Многострадалног. Ступио је на престо после смрти свог оца, цара Александра Трећег, 20. октобра 1894. године. За цара крунисан је, 14. маја 1896. године, у Саборној Цркви Успења Пресвете Богородице у московском Кремљу. Супруга цара Николаја постала је принцеза Алиса Хесенска, унука енглеске краљице Викторије. Принцеза Алиса, тј. будућа руска царица Александра Фјодоровна, родила се 25. маја 1872. године (по старом календару), у Дармштату. Николај и Александра венчали су се 14. новембра 1894. године. У царској породици рођене су четири кћери: Олга, Татјана, Марија и Анастасија. На дан 30. јула 1904. године, царски пар је добио дуго очекиваног сина, наследника руског престола, царевића Алексеја. Цар Николај је велику пажњу поклањао потребама Православне цркве.

више ...

Свети царски новомученици Романови ЦАР НИКОЛАЈ РОМАНОВ Последњи руски цар Николај Други Романов рођен је 6. маја. 1868. године (по старом календару), на дан Светог Јова Многострадалног. Ступио је на престо после смрти свог оца, цара Александра Трећег, 20. октобра 1894. године. За цара крунисан је, 14. маја 1896. године, у Саборној Цркви Успења Пресвете Богородице у московском Кремљу. Супруга цара Николаја постала је принцеза Алиса Хесенска, унука енглеске краљице Викторије. Принцеза Алиса, тј. будућа руска царица Александра Фјодоровна, родила се 25. маја 1872. године (по старом календару), у Дармштату. Николај и Александра венчали су се 14. новембра 1894. године. У царској породици рођене су четири кћери: Олга, Татјана, Марија и Анастасија. На дан 30. јула 1904. године, царски пар је добио дуго очекиваног сина, наследника руског престола, царевића Алексеја. Цар Николај је велику пажњу поклањао потребама Православне цркве. Даровао је велике прилоге за изградњу нових цркава, па међу њима и за храмове који су се налазили изван Русије. Током година његове владавине, број парохијских цркава увећао се за више од 10.000, отворено преко 250 нових манастира. Цар је посебно уважавао Светог Серафима Саровског за чију се канонизацију упорно залагао и присуствовао 1903. године, а Свети отац Јован Кронштатски заузимао је у царевом срцу посебно место. Царски пар се одликовао дубоком религиозношћу. Обавезна посета богослужењима недељом и празником, као и упражњавање свих постова, били су нераскидиви део њиховог живота. Свој положај врховног главнокомандујућег на почетку Првог светског рата, цар Николај је посматрао као испуњење своје моралне и државничке дужности пред Богом и народом. На дан 2. марта 1917. године, државна скупштина и издајници из највише војне команде проморали су цара Николаја Другог да се одрекне престола. Када се одрекао власти, цар се надао да ће они који су желели да се он удаљи, знати како да рат доведу до победе и да неће уништити Русију. Цар није желео да због њега буде проливена макар и једна кап руске крви. Иако је, како се њему чинило, прихватио једино исправно решење, цар је преживљаво тешке душевне патње: „ Ако сам ја сметња за срећу Русије и ако ме све друштвене силе које су сада на њеном челу моле да напустим престо, ја сам спреман да то учиним, спреман сам не само да се одрекнем царства, него и да свој живот дам за Отаџбину,“ говорио је Цар. Већина оних који су били сведоци последњег периода у животу царских мученика говори о заточеницима тоболског губернаторског, а касније јекатеринбуршког Ипатијевског, дома као о људима који су страдали али су, и поред тога, без обзира на све друге увреде, водили побожан живот. У ноћи између 3. и 4. јула 1918. године, извршено је злочиначко убиство царске породице. Заједно са царском породицом, убијене су и слуге које су пратиле своје господаре у изгнанство: доктор Ј. С. Боткин, царичина собарица А. С.Демидова, дворски кувар И. М. Харитонов и лакеј А. Ј. Труп. Поштовање царске породице, које је започео још Патријарх Тихон у заупокојеној молитви и у беседи на парастосу убијеном цару у Казањској Саборној цркви у Москви, и то само три дана после свирепог убиства, наставило се током читавог совјетског периода руске историје, упркос суровим прогонима безбожне власти. Свештеници и мирјани узносили су Богу молитве за упокојење убијених страдалника, чланова царске породице. Посебну вредност представљају публикације које садрже сведочанства о чудима и благодатној помоћи која је уследила после молитве царским мученицима. Оне говоре о исцељењима, о сједињењу растављених породица, о заштити црквеног наслеђа од расколника. Руска Загранична Црква је, 1981. године, канонизовала царску породицу, заједно са мноштвом других новомученика побијених од стране комунистичке власти. Московска Патријаршија је такође то учинила и 2000. године уврстила породицу Романов у календар Цркве. ( Ј. Ј. Алферјев: „Житија и служба Цара Николаја Другог“- Линц, 2006.) Царица Aлександра Фјодоровна Романов Александра рођена је 6. Јуна 1872. у Дармштату, у Немачкој. Њени родитељи били су Луис IV, велики војвода од Хесе - Дармштата и принцеза Алис, ћерка краљице Викторије. Имала је плаву косу и плаве очи као дијете. Управо због тога имала је надимак "Sunny" али ,касније, њен тен тамни након што јој мајка умире од дифтерије 1878. Први пут упознаје свог будућег мужа на сестрином венчању када је имала само 12 година. Провели су доста времена заједно причајући и размјењујући цвеће. Међутим, проћи ће још пет година пре него што се поново сретну. Са 17 година Александра одлази у Петерсбург да посети сестру и зета. Поново се среће са Николајем и рађа се љубав. Николај је проси на свадби његовог брата Ернија и Александра одбија али ускоро прихвата. Венчање је одржано 26. Новембра 1894. Венчање је било још увек праћено успоменом на Николајевог оца, цара Александра. Александра ће рећи да је дан венчања оличавао сахрану гдје је она уместо црне носила белу хаљину. На почетку заједничког живота , младенци бирају Александрову палату за свој дом. 1895. Александра остаје трудна са првом кћерком-Олгом. Касније на свијет долазе још три кћерке: Татјана , Марија и Анастасиа. Иако је јако много волела своје кћерке Александра је жељела сина који би наследио руски трон. 12. Августа 1904. Алексеј је рођен срећан и здрав. Међутим, касније се установила да Алексеј има крвни поремећај- хомеофилију. Један удар могао је да проузрокује велику бол и смрт због непрестаног крварења. Болест је пренесена преко мајке и Александру је ова вест сломила. Постала је веома побожна и константно се моли за чудо које ће да излечи Алексеја. Покушала је све да пронађе лек за сина, али сви покушаји су били безуспјешни. Када је сибирски монах успио да излечи један Алексејев напад, Александра је мислила да је пронашла спасиоца. Присуство овог младог монаха у ужем кругу Романових довело је до опадања Александрине популарности међу Русима који су вјеровали да Александра проживљава љубавну везу са Распућином. Тврдње су биле неосноване. Међутим, при избијању Првог светског рата царица све више губи на популарности међу руским народом јер је била рођена Немица и сматрана за шпијуна. 1917. Русију је захватила револуција и читава Александрина породица стављена је под кућни затвор. 1918. царска породица стријељана је у Сибиру од стране својих чувара бољшевика. Александра је убијена са 46 година. ОЛГА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВА Олга је на свет дошла 3. новембра 1895. године и била је најстарија кћерка Николаја и Александре. Описивали су је као «дивно дијете», дебељушкасто али лепо са дугом, бајном косом. Била је на оца са плавом косом и плавим очима. Била је најученија међу принцезама и изузетно интелигентна. Ипак, Олга је понекад била тврдоглава, па је, с време на време, улазила у конфликт са осталим члановима породице. Изузетно блиска са својом 18 месеци млађом сестром Татјаном, зато су биле прозване «Велики пар», јер се сестре нису одвајале. Обема је додељен пук војске које су принцезе имале право да контролишу. Када је почео Први свјетски рат , Олга је постала свесна незадовољства који је руски народ осјећао према њеној породици. Заједно са мајком прошла је болничку обуку и као медицинска сестра лечила рањене војнике. Након што су Романови стављени у кућни притвор постала је мање весела и тиха. Имала је скоро 23 године када је стрељана. Татјана Николајевна Романов Била је Велика књегиња од Русије, друга кћерка цара Николаја II и његове жене Александре Фјодоровне. Рођена је 11. јула 1897. године, а умрла је са само 21 годином, 17. јула 1918. године, када су њу и њену породицу стрељали бољшевици. Татјану Романов су често описивали као најлепшу Цареву кћерку. Била је омиљена својој мајци, Царици Александри. Свог најбољег пријатеља је видела у својој старијој сестри Олги, са којом је делила собу и "титулу" Великог пара. Њима је касније, додељен пук војника Елизаветских девојака и дат ранг пуковника. У време Револуције, Татјана је заједно са мајком и сестром Олгом неговала рањене војнике попут праве болничарке. Свом млађем брату Алексеју била је као друга мајка у Тоболску, селу где је породица Романов била заточена неколико месеци. Бринула је о њему када мајка није била у тој могућности. Након што је добила мале богиње, нагло је смршала и променила се. Када су је стрељали, имала је само двадесет и једну годину. МАРИЈА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВ Марија је рођена 14. Јуна 1899. и била је трећа руска принцеза у породици Николаја и Александре. Ова принцеза била је прави анђео породице а уједно и Николајева миљеница. Права лепотица са дугом смеђом косом и великим плавим очима које су у породици биле познате као «Маријине зделице» Изузетно љупка и топла девојка изјавила је да јој је жеља да се уда за руског војника и има 20 деце. Остале сестре нису је сматрале правом сестром, јер је била толико добра да никада није упадала у невоље. Николај је често говорио за Марију де се боји да јој не нарасту крила.. Заједно са Анастасијом делила је собу и ове две сестре биле су познате као «Мали пар». Осјећала се и велика доминација енергичне Анастасије над најмирнијом принцезом. Марија је била пунија девојчица у детињству али након напада богиња постала је јако мршава. Изузетну храброст показаће за време боравка у Сибиру пре стрељања. Било јој је 19 када је убијена. АНАСТАСИЈА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВ Анастасија је рођена 5. Јуна 1901. и била је најмлађа кћерка Николаја и Александре. Имала је смеђу косу и плаве очи и била enfant terrible породице у којој је глумила клауна. С обзиром да је имала три старије сестре све до тада већ је било виђено и она је преузела улогу забаве у породици. Заједно са Маријом делила је собу. Њих две су биле «Мали пар породице «. Захваљујући својој енергичности и ентузијазму Ансатасија је имала велик утицај на своју омиљену сестру. Била је јако мршава и ниска али за време кућног притвора Романових постала је дебља и ментални развој најмлађе принцезе био је јако успорен. Иако је тада проживљавала тешке тренутке успевала је, још увијек, дa забави и растерети своју породицу својим маштовитим представама. Већина људи заиста верује да је Анастасија погинула у својој 17. години на стрељану Романових у Сибиру. Али, постоје претпоставке да је преживела. Иако су се провела многа истраживања и јавност била заиста заинтересована за ову мистерију , судбина Анастасије остаће неразрешена мистерија 20. века. АЛЕКСЕЈ НИКОЛАЈЕВИЧ РОМАНОВ Алексеј, најмлађе дете царског пара Николаја и Александре, рођен је 12. августа 1904. године. Имао је плаву косу и плаве очи и био једини наследник царског трона. Родитељи су му угађали у потпуности и давали све што је могао да пожели. Изгледало је да је на свет дошао здрав руски наследник, све док беба није напунила доба од 6 седмица. Дошло је до крварења на пупку и родитељи су ускоро схватили да Алексеј има хемофилију- болест која узрокује згрушавање крви. Као дете, Алексеј је морао да пази када се играо јер би свака повреда довела до слевања крви у зглобове и настајала би неподношљива бол. За младог принца увек су ту биле две медицинске сестре које су га штитиле и помагале да се не повреди. За време читавог детињства за њега је увијек ту био Деревенко, морнар у руској морнарици који ге је носио при сваком нападу али који га је и оставио после Октобарске револуције. Међутим, други морнар, Нагорни наставио је да га његује за време кућног притвора Романових. Иако је имао много људи око себе, Алексеј се често повређивао. Са 8 година је замало преминуо од напада хемофилије. Био је код Спала на породичном одмору када је претрпио повреду на горњем делу ноге. Чинило се да се опоравља али је крварење постало горе и скупило се у зглобове што му је проузроковало невероватну бол. Тада су Романови примили од сибирског монаха Распућина који им је поручивао да ће Алексеј да живи . Сутрадан је следио брз опоравак. Те кобне ноћи, када су убијени, Алексеј је био толико болестан да није могао да хода, те га је отац, цар Николај, носио у наручју до смрти. Убијен је у својој 13. години.

Назад

Свети свештеномученик Теодор, епископ киринејски

Sveti svestenomucenik Teodor, episkop kirinejski

Свети свештеномученик Теодор живљаше у време цара Диоклецијана у граду Киринеји, у Либији, одакле је био и Симеон Киринејац. Он имађаше диван рукопис, и бејаше тако савршени краснописац, да је црквама Божјим оставио много својеручно написаних књига. Због тога га његов рођени син Лав оптужи игемону Дигниану како он има неке књиге, те многе јелине одвраћа од служења боговима и обраћа их у Христову веру...

више ...

Свети свештеномученик Теодор, епископ киринејски Свети свештеномученик Теодор живљаше у време цара Диоклецијана у граду Киринеји, у Либији, одакле је био и Симеон Киринејац. Он имађаше диван рукопис, и бејаше тако савршени краснописац, да је црквама Божјим оставио много својеручно написаних књига. Због тога га његов рођени син Лав оптужи игемону Дигниану како он има неке књиге, те многе јелине одвраћа од служења боговима и обраћа их у Христову веру. Са тог разлога свети Теодор би изведен пред игемона, а њему следоваху многи хришћани, међу којима беху света Лукија, Ароа и Киприла. Игемон затражи од светитеља да му преда књиге, и захтеваше од њега да се одрекне Христа. Но светитељ нити књиге предаде, нити се Христа одрече. Зато га силно тукоше моткама и оловним штаповима. После тога мученик разруши незнабожачки жртвеник. Због тога га обесише о дрво и стругаху му цело тело; при томе му ране заливаху сирћетом и сољу, па их сурим крпама трљаху; затим му бријачем одсекоше језик; који узеше гореспоменуте свете жене; па га најзад одведоше у тамницу. Идући у тамницу, еветитељ узе од светих жена свој језик и метну га на своје груди, и појави се један голуб који лећаше око светитеља. Видећи то Лукије незнабожац, већник града Киринеје, верова у Христа. А свети мученик оздрави благодаћу Божјом; и после тога поживе кратко време, па предаде душу своју у руке Божје, 310 године. Утом и голуб излете из тамнице. Међутим игемон, дознавши да је већник Лукије поверовао у Христа, нареди да се предаду на смрт гореспоменуте жене: Лукија, Ароа и Киприла, а и сви јелини који повероваше у Христа и бише крштени светим Теодором. После тога Лукије, пошто се крсти, убеди и самог игемона Дигниана, те и он поверова у Христа. Онда они заједно отпловише са Крита на острво Кипар, и тамо нађоше другог игемона који стављаше на муке све који призиваху име Христово. Кришом од Дигниана Лукије предаде себе мучитељима; и пошто разруши идолопоклонички жртвеник, њему би одсечена глава, и он прими венац мучеништва. Дигниан узе свето тело његово и погреба га. Света мученица Киприла бејаше из истога града, из кога беше и свети мученик Теодор: Киринеје. Удавши се, она проведе у браку две године; и после смрти свога мужа остаде удовица двадесет осам година. Патећи од силне главобоље, она умоли своје родитеље, те је ови пустише да ради исцељења од свога недуга иде к светом епископу Теодору, који тада беше у тамници за исповедање вере Христове. Добивши исцељење од светитеља, она му заједно са Лукијом и Ароом служаше до смрти. А када свети Теодор сконча, света Киприла би оптужена код игемона. Изведена пред игемона, она исповеди веру у Христа и одби да принесе идолима жртву. Тада јој метнуше на једну руку жар, држећи јој чврсто руку; затим на тај жар метнуше тамјан, и тако је примораваху да принесе идолима жртву. На то им светитељка рече: "То није моја добровољна жртва, већ жртва сатанска и недобровољна". Због тога јој злотвори чврсто држаху руку, док јој сва не изгоре. После тога свету мученицу обесише о мучилишно дрво, па јој стадоше стругати тело, и тада јој из рана на телу тецијаше крв, а из дојки млеко. Усред тих мука блажена мученица предаде душу своју Христу, и доби од њега нетрулежни венац. По наређењу игемона, споменуте Лукија и Ароа узеше тело свете Киприле, и сахранише га уз најслађе погребне песме. Чим чесно тело би сахрањено, из гроба свете мученице провре роса, која исцељиваше све болести и све страсти. Поеле тога игемон предаде на смрт и свету Лукију и свету Ароу, и оне сада заједно са светом Киприлом блаженствују на небесима.

Назад

Свети мученици Теодот, Теодотија и Долиндух и са њима Диомид, Евлампије и Асклипиад

Sveti mucenici Teodot, Teodotija i Dolinduh i sa njima Diomid, Evlampije i Asklipiad

Ови свети мученици због исповедања вере у Христа бише ухваћени од незнабожног цара Трајана. Приморавани да се одрекну вере у Христа и принесу идолима жртву, они одбише. Због тога их ставише на разне муке, па их потом затворише у исту тамницу у којој се налажаше свети мученик Јакинт коморник. Тамо их свети Јакинт учврсти у Христовој вери...

више ...

Свети мученици Теодот, Теодотија и Долиндух и са њима Диомид, Евлампије и Асклипиад Ови свети мученици због исповедања вере у Христа бише ухваћени од незнабожног цара Трајана. Приморавани да се одрекну вере у Христа и принесу идолима жртву, они одбише. Због тога их ставише на разне муке, па их потом затворише у исту тамницу у којој се налажаше свети мученик Јакинт коморник. Тамо их свети Јакинт учврсти у Христовој вери. А када свети Јакинт прими венац мучеништва, тада изведоше ове свете мученике из тамнице и примораваху их да једу од идолских жртава. Али они чврсте душе, не само не пристадоше но то, него и изобличише идолопоклоничку веру. Због тога их повешаше о мучилишна дрвета и стругоше им тела, па их потом скинуше и одсекоше им чесне главе, те тако ови победоносци узиђоше на небеса. А чесна тела њихова чесно погребоше неки хришћани на месту где и примише мученичку смрт.

Назад

Свете мученице Киприла, Ароа и Лукија

Svete mucenice Kiprila, Aroa i Lukija

О њима видети опширније под данашњим датумом: Страдање св. свештечомученика Теодора, еп. Киринејског.

више ...

Свете мученице Киприла, Ароа и Лукија Пострадале са Св. Теодором Киринејским. О њима видети опширније под данашњим датумом: Страдање св. свештечомученика Теодора, еп. Киринејског.

Назад

Свети свештеномученик Теофил II

Sveti svestenomucenik Teofil II

Пострадао за Христа мачем посечен.

више ...

Свети свештеномученик Теофил II Пострадао за Христа мачем посечен.

Назад

Свети преподобни Менигнос

Sveti prepodobni Menignos

У миру се упокојио у Господу своме.

више ...

Свети преподобни Менигнос У миру се упокојио у Господу своме.

Назад

Света Асклипија чудотворка

Sveta Asklipija cudotvorka

У миру се преставила.

више ...

Света Асклипија чудотворка У миру се преставила.

Назад

Свети Михаило Хонијат, архиепископ атински

Sveti Mihailo Honijat, arhiepiskop atinski

Према једном Ватопедском кодексу спомен се његов врши данас заједно са Св. Андрејем Критским

више ...

Свети Михаило Хонијат, архиепископ атински Према једном Ватопедском кодексу спомен се његов врши данас заједно са Св. Андрејем Критским

Назад

Свети Донат, епископ Либије

Sveti Donat, episkop Libije

Као епископ Либије учинио многа велика и богоугодна дела.

више ...

Свети Донат, епископ Либије Као епископ Либије учинио многа велика и богоугодна дела.

Назад

Свети свештеномученик Сава Трлајић епископ Горњокарловачки

Sveti svestenomucenik Sava Trlajic episkop Gornjokarlovacki

Епископ горњокарловачки Сава Трлајић је рођен 6. јула 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете. На крштењу је добио име Светозар. Основну школу је завршио у Молу, а велику класичну гимназију и богословију у Сремским Карловцима. Правни факултет је завршио у Београду, а правосудни испит је на положио на Правном факултету у Загребу. Ђаконски чин је примио на Богојављење 1909. године, а свештенички на Светога Саву исте године...

више ...

Свети свештеномученик Сава Трлајић епископ Горњокарловачки Епископ горњокарловачки Сава Трлајић је рођен 6. јула 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете. На крштењу је добио име Светозар. Основну школу је завршио у Молу, а велику класичну гимназију и богословију у Сремским Карловцима. Правни факултет је завршио у Београду, а правосудни испит је на положио на Правном факултету у Загребу. Ђаконски чин је примио на Богојављење 1909. године, а свештенички на Светога Саву исте године. Од 1909. до 1927. године обављао је дужност парохијског свештеника у Башаиду. Почетком 1927. године изабран је за референта, а нешто касније и за секретара Светог Архијерејског Синода СПЦ . Монашки чин је примио 1929. године као удов свештеник. Замонашен је у манастиру Крушедолу, произведен у чин архимандрита и постављен за старешину манастира. На положају настојатеља манастира Крушедола остао је до избора за викарног епископа сремског. Хиротонисан је 30. септембра 1934. године у Сремским Карловцима од стране патријарха србског Варнаве. Епископ Сава је као викарни епископ сремски до новембра 1936. године вршио дужност председника Епархијског управног одбора Архиепископије београдско-карловачке. Од новембра 1936. године до почетка 1937. године вршио је дужност председника Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке. На том положају га је затекао избор за епископа горњокарловачког са седиштем у Плашком. Устоличен је 4. септембра 1938. године у Плашком. Епископ Сава је био велики ревнитељ на њиви Господњој. Између осталог, имао је велику улогу у рушењу Конкордата између два светска рата. Други светски рат га је затекао у његовој резиденцији у Плашком. Дана 21. маја 1941. године у Плашки је дошло око 100 усташа ради преузимања власти од стране Италијана. Епископа Саву су одмах по преузимању власти прогласили за таоца "нове католичке државе Хрватске". Иста судбина је задесила и следеће свештенике: протојереја Иса Ј. Пејновића, архијерејског заменика, протојереја Милана Докмановића, пароха плашчанског, протојереја Милана Рајчевића, црквеног тужиоца, јереја Петра Вучинића, члана Црквеног суда, јереја Богољуба Гаковића, секретара Црквеног суда, јереја Милана Ђукића, секретара Епархијског управног одбора, јереја Јашу Степанова, пароха плашчанског, јереја Ђорђа Стојановића, вероучитеља, и јереја Станислава Насадила, пароха у Личким Јасеницама. Дана 23. маја 1941 године усташе су дошли у владичански двор, иселили епископа Саву, а сав намештај из двора натоварили на камионе и одвезли у Огулин. Дана 8. јуна у владичански двор је са групом усташа дошао усташки логорник и велики злочинац Јосип Томљеновић. Одмах је наредио да се усташком одреду, који је дошао са њим, предају епархијски новац и хартије од вредности. Епископу Сави је наредио да се одмах удаљи из канцеларије јер "његово присуство није ни пожељно ни потребно". Усташа Јосип Томљеновић је наредио епископу Сави да одмах напусти Плашки и оде за Србију. Епископ Сава је то одбио да учини и том приликом му је нагласио да је он легални епископ горњокарловачки и да не може напустити своју епархију, а да они са њим могу радити шта им је воља. Епископ Сава је ухапшен 17. јуна 1941. године. Са њим је ухапшено и тринаест виђенијих Срба из Плашког. Ухапшени су и свештеници Богољуб Гаковић, Ђуро Стојановић и Станислав Насадил. Усташе су их одвели и затворили у шталу Јосипа Томљеновића, коју су чували наоружани усташки војници. Сви затвореници су, а посебно епископ Сава, свакодневно били страховито мучени и злостављани. У штали Јосипа Томљеновића остали су нешто више од месец дана. Дана 19. јула 1941. године усташе су повезали све затворенике, сврстали их по двојицу у ред, одвели на железничку станицу у Плашком како би их возом отпремили за Госпић. На железничкој станици у Плашком провели су време од 10 часова увече до 5 часова ујутру. Најтеже је било епископу Сави коме, иако је био везан у ланце, нису дозволили ни да седне и да се одмори. Епископ Сава и група Плашчанских Новомученика стигли су у Госпић 20. јула 1941. године. Са железничке станице у Госпићу одведени су у госпићски затвор, где су страховито мучени и понижавани. Епископ захумско-херцеговачки др Атанасије Јевтић у својој књизи "Српска Црква у Другом светском рату" наводи податак да је епископ Сава 8. августа 1941. године виђен у дворишту казненог завода у Госпићу. Био је везан и постављен на кишу. Епископ Сава је и ту тортуру стоички и мирно поднео. Половином августа 1941. године из госпићског завода изведено је око две хиљаде Срба, везаних жицом по двојица, и одведени су путем према Велебиту. У тој групи је био и епископ Сава Трлајић. Претпоставља се да је епископ Сава убијен на Велебиту јер је, како наводи епископ Атанасије, према сведочењу неких италијанских новинара на Велебиту у августу 1941. године убијено око 8000 Срба. Других података о мученичкој кончини епископа горњокарловачког Саве Трлајића нема. Свети Архијерејски Синод СПЦ је у току рата више пута интервенисао за митрополита Петра и епископа Саву, али без успеха(О томе видети у књизи епископа Атанасија "Српска Црква у Другом светском рату"). Свештеник Јован Силашки је у једном броју "Банатског весника", часописа Банатске епархије, под насловом "Главу дајем, ал# свој народ не остављам" објавио своје сећање на епископа Саву Трлајића и једно сведочанство о његовом страдању. У наредним редовима преносимо део тога сведочења. "... Године 1941. у Горњокарловачкој епархији завладала је ужасна усташка страховлада. Свештеницима и епископу речено је да више нису пожељни и да морају напустити своје вернике и свој народ. Надбискуп Алојзије Степинац отворено је рекао владици да мора да напусти "хрватски" Карловац, иначе ће бити ликвидиран. На то му је владика одговорио: "Главу дајем, ал' свој народ не остављам!" Да се надбискуп није шалио видело се одмах. Владика Сава је ухапшен и страховито мучен. За време његовог мучења у Плашком, усташе су певали: "Сви који сте у Христу рођени - у Христа сте се обукли". Када су владику после мучења повели на стратиште, његова мајка је стајала поред цркве и чекала да га проведу. Хтела је, још једанпут, да види сина и да се са њиме поздрави. Мучитељи јој то, међутим, нису дозволили. Владика је, ипак, везаним рукама благословио мајку и отишао у смрт. Неколико година касније, у башаидску цркву, у којој је владика Сава службовао као месни парох, свратио је непознат човек. Срео је тадашњег управника поште Саву Сараволца. Сава је, иначе, био дугогодишњи појац у башаидској цркви и то је са поносом истицао. "Да ли сте познавали владику Саву Трлајића?" - упитао је непознати Сараволца. "Чуо сам да је био свештеник у Башаиду". "Како да не! Владика ме је школовао. Њему сам захвалан за све што сам у животу постигао". Затим је упитао непознатог: "Откуд познајете владику?" "Био сам непосредан сведок његовог страдања" - одговорио је незнанац. "Усташки мучитељи довели су владику на једну пољану и наставили мучење. Живом су му кожу одрали и посули сољу. Затим су га закопали у земљу. Само му је глава вирила. Потом су довукли гвоздену дрљачу и вукли је преко његове главе, све док није душу предао Господу. Даље не знам. Биће да су га усташе бацили у једну од многобројних јама у том крају, српских гробница. Ни смрт га, дакле, није одвојила од народа". Непознати се окренуо и отишао, а Сава је остао скамењен, не успевши да га упита за име...."

Назад

Свештеномученик Георгије - Ђорђе Богић, парох нашички

Svestenomucenik Georgije - Đorđe Bogic, paroh nasicki

Ђорђе је рођен 6. фебруара 1911. године у Пакрацу. Нижу гимназију завршио је у Новој Градишки, а богословију у Сарајеву. Рукоположен је 25. маја 1934. године у Пакрацу. Службовао је у парохијама у Мајару и Болмачама, одакле је 1940. године премештен у Нашице где га је затекао Други светски рат. Његово страдање забележено је у делу Виктора Новака Магнум цримен...

више ...

Свештеномученик Георгије - Ђорђе Богић, парох нашички Ђорђе је рођен 6. фебруара 1911. године у Пакрацу. Нижу гимназију завршио је у Новој Градишки, а богословију у Сарајеву. Рукоположен је 25. маја 1934. године у Пакрацу. Службовао је у парохијама у Мајару и Болмачама, одакле је 1940. године премештен у Нашице где га је затекао Други светски рат. Његово страдање забележено је у делу Виктора Новака Магнум цримен (Загреб 1948, стр. 641-642): Ноћу 17. јуна 1941. године упао је у стан свештеника Богића Феликс Лахнер, млекар из Нашица, са још двојицом усташа и позвао га да одмах пође са њима на саслушање. Богић се покорио тој наредби и ушао у кола која су чекала пред његовим станом и одмах кренула у правцу поља. Тако је довезен до једног пашњака изван Нашица, код капеле светог Мартина, где је и убијен, пошто је претходно стављен на велике муке. Усташе су га везале за једно дрво и резале му и секле уши, нос, језик и браду са кожом. После овога ископали су му очи, псујући га најпогрднијим изразима. Напокон му је један усташа распорио груди и трбух и извадивши црева замотао их око врата. Тада је тек свештеник Богић потпуно клонуо, те су усташе пресекле конопац којим је био везан за дрво и он је пао на земљу, где су га најзад дотукли из пушака. За мученичко страдање главни кривац је римокатолички свештеник из Нашица Сидоније Шолц. Један од сведока је изјавио: "Он (фра Шолц) је на најзверскији начин дао убити нашег мјесног пароха Ђорђа Богића. Извели су га из стана у пола ноћи и искасапили га . . ." Тело свештеника Ђорђа остало је на том месту целу ноћ и сутра до поподне. Око 16 часова наређено је Циганима да га одвезу у колонију Брезик и сахране на гробљу. На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1998. године, протојереј Георгије Ђорђе Богић, парох из Нашица, проглашен је за свештеномученика и унет као свети у Именослов

Назад