Свети свештеномученик Теодот, епископ киринијски, на острву Кипру

Sveti svestenomucenik Teodot, episkop kirinijski, na ostrvu Kipru

Због своје мудрости и добродетељи би изабран за епископа и управљао црквом Божјом с љубављу и ревношћу. Но када наста гоњење на хришћане у време опакога цара Ликинија, овај Божји човек би изведен на суд и стављен на многе муке. Када га мучитељ Савин саветоваше да се одрекне Христа и поклони идолима незнабожачким, одврати му Теодот: „Кад би ти знао доброту Бога мојега, на кога се ја надам, да ће ме због ових кратковремених мука удостојити вечнога живота и ти би пожелео да за њега пострадаш овако као ја”. Удараху му клинце у тело, а он се мољаше Богу с благодарношћу; па мислећи да му је крај близу, саветоваше и поучаваше хришћане који беху око њега. Но по Божјем Промислу у то време објави цар Константин слободу хришћанима и нареди да се пусте сви који су под судом ради Христа. Тада и овај светитељ би ослобођен, поврати се онако измучен на свој положај у Киринију, и поживе још две године. По том се упокоји у Господу, коме је верно служио и за кога је много пострадао. Сконча свој земни живот 302. године и пресели се у дворе Господње.

више ...

Свети свештеномученик Теодот, епископ киринијски, на острву Кипру НА острву Кипру постоји град Киринија У њему је епископовао свети свештеномученик Теодот. Рођен у Галати од хришћанских родитеља, он доби књижевно образовање. Измлада мудар и врлинаст, он дође на острво Кипар, и учаше незнабошце да оставе заблуду и обману идолопоклоничку, а да верују у Христа, истинитог Бога. И он проповеђу речи Божје одврати многе од незнабожачког безбожништва и изведе на пут спасења. Због тога би изабран за епископа у кипарском граду Киринији. Но када наста гоњење на хришћане у време безбожнога цара Ликинија и кипарскога кнеза Савина, зажеле свети Теодот да буде мучен за Христа. И он смело осуђиваше незнабошце, изобличавајући њихову заблуду, а проповедајући Христа Бога.Чу за то кнез Савин, па нареди да ухвате Теодота и доведу ма мучење. Сазнавши за то кнежево наређење, архијереј Божји не хтеде чекати да дођу по њега, већ одмах сам оде кнезу, изађе иред њега, и рече: Ја сам кога иштеш. Не сакрих се од тебе, нити сам силом доведен, него добровољно дођох да проповедам Христа Бога мог - истину, коју не треба крити већ објављивати. А изобличићу ништавност и немоћ вашег безбожја. Но није потребно много доказивати вашу немоћ. Та ви сте све незнабошце града и сву војску кренули због једног хришћанина. То показује да сте немоћни, и плашљивији од жаба. Боје се демони једнога човека, јер је слуга Христов, и труде се да вам он не измакне из ваших крвничких руку, и поведе борбу против њих, и победи њихову немоћ, придобивши оне који им служе и имају празно уздање у њих.Не подносећи такво изобличавање, кнез нареди да светитеља немилице бију сировим жилама. Бијен врло дуго, он давидовски говораше: По леђима мојим ораше грешници, наставише безакоње своје (Пс. 128, 3). А када слуге престаше да бију мученика, кнез му рече: Видиш шта ти донесе твоје причање и дрскост. Светитељ одговори: Када би очи душе твоје биле просветљене, ја бих ти показао шта ми донесе моје јунаштво које ти називаш дрскошћу. Али, пошто си слеп, због тога не можеш да видиш блага која ме очекују. Но од свега тога схвати бар то да ја, загледан у небеске награде уготовљене Христовим мученицима, остајем за време мучења непомичан, и не осећам муке. Јер моје духовно весеље у Богу надвлађује све телесне болове.Кнез Савин рече: Гордиш се, Теодоте, и обмањујеш слушаоце, али мене не можеш обманути својим речима, јер ћу ја тело твоје дотле ударати на муке, док не будеш исповедио власт богова наших. Светитељ одговори: Ударај ме на какве хоћеш муке, скупи сву своју крвничку силу против тела мог, и тек ћеш онда сазнати силу војника Христовог, и видети ко је јачи: моји мучитељи или ја мучени. Кнез на то рече: Не знаш ли да ми царска наређења дају овлашћење, да ти тело ранама издробим и потпуно те уништим? Светитељ одговори: Ја таквоме служим Богу, који ме начини од царева царскијим и од кнезова силнијим. Због тога сада говорим теби као робу, и сматрам те беднијим од сваког заробљеника. Не марим ни од каквих мучења с помоћу Бога мог, који нас је научио да сву житејску љубав сматрамо као сено и плеву и ђубре. Не мисли, дакле, да ћеш ме уплашити својим надменим и грозним претњама. Хвалиш се да имаш власт над телом мојим. Но такву власт имају и разбојници што по пустињама живе. Јер кад некога ухвате на путу, муче га по својој вољи. И ти сада сматраш себе за веома моћна човека, уздајући се у свој безакони мач, јер си своју закониту власт претворио у насиље: блудницама и човекоубицама опрашташ, а казну коју они заслужују преносиш на невине побожне људе.Кнез се на то силно разгневи, и нареди да мученика нага вежу за дрво мучења, па му онда оштрим гвозденим справама стружу ребра. А страдалник Христов, немилосрдно струган, трпећи болове, мољаше се Богу говорећи: Господе Исусе Христе, Створитељу васцеле видљиве и невидљиве твари, Ти си смрт заробио, ад разрушио, на крсту поглаварства и власти преиоподње умртвио и кнеза овога света изобличио, а светим апостолима Својим вишњу силу подарио и од напасти их сачувао; Ти си некада дечаку Давиду победу над џином Голијатом даровао, и у вавилонској пећи пламен обуздао да не нашкоди телима светих Младића Твојих, хладном росом огањ расхладивши; Ти и мене укрепи у овим мукама, јер знаш људску немоћ, снага наша је немоћнија од паучине, и сила наша слабија од краткотрајног цвета. Дај славу имену Твом, Господе, и подај силу немоћи мојој, а развеј силу оних што устају на свету паству Твоју, да увиди цела земља да си Ти једини Бог вишњи који даје онагу и силу онима што се у Тебе уздају. - Док се светитељ тако мољаше, крволочне слуге му толико остругаше тело, да су се кости виделе. Затим нареди кнез да га скину с мучилишта и одведу у тамницу.Вођен у тамницу, светитељ викаше кроз град говорећи: Ви који ме видите где овако страдам, схватите да ја страдам не без наде, јер у Христа Бога постоји награда за мученичке патње, коју и ја очекујем. Када пролазни цар земаљски одликује и награђује своје војнике који се за њега јуначки и храбро боре и проливају крв своју, а славно пале у борби слави по књигама и овековечује изображавајући ликове њихове, утолико више наш Подвигостројитељ, Вечни Цар небески, своје војнике и подвижнике одликује и награђује у овом животу, а при васкрсењу учиниће их наследницима царства Свога. То сведоче чесне мошти светих Мученика који су се раније подвизавали, јер их побожно поштују сви благоверни и сматрају их драгоценијима од свих ствари и скупоценијима од свих богатстава на земљи. И тим поштовањем које им се одаје на земљи, изображава се поштовање и слава које душама Мученика одају на небу Бог и Анђели Његови.То и многе друге ствари говораше светитељ, док је сав народ ишао за њим до тамнице. У тамници остаде пет дана, па га кнез опет изведе преда се на суд. И рече кнез мученику: Ја држим да није потребно да те још мучим, да би се уразумио. Доста ти је оно прво мучење. Ти си искусио сву страхоту његову, зато пристани да се поклониш боговима нашим, ако не желиш да се оно понови. Останеш ли упоран, примораћеш ме да те ставим на најтеже муке. Послушај ме, да би се спасао тих мука.Свети Теодот му одговори: Ти не схваташ, бедниче, да иако се распаде тело моје од мучења и иструлеше ребра моја од рана, ипак и сада храбро дођох, и готов сам да претрпим све што ми будеш урадио, док не скончам подвиг течења свог, да бих од Господа мог Исуса Христа примио спремљени ми венац правде.Кнез рече: Не спомињи овде распетога, јер скврнавиш ову судницу. Свети Теодот одговори: Безумниче и погани прљавко, ти сматраш да не скврнавиш ово место помињући своје погане н свескверне богове, а кад ја помињем пречистог Господара мог, Христа цара и Господа свих, теби је тешко да слушаш, и хулиш, и жалиш се да се судница твоја тобож окврнави спомињањем имена Христова. Ти не можеш да слушаш страшно име Христово, јер те мука спопада чим се помене пречисто име његово. Тако су и ђаволи, које ви поштујете, патили, и нису могли да подносе муке које су их спопадале од појаве Христове, те су вапијали: Шта је теби до нас, Исусе Назарећанине? дошао си пре времена да нас мучиш (Мк. 1, 24; Мт. 8, 29). Није дакле чудо што и ти не подносиш име Христово, јер си сродан ђаволима, служећи им од прадедова својих, и подражавајући их.Кнез Савин рече: Држао сам да ћеш бити кроткији после првог мучења, и да ћеш ме послушати, јер те призивам спасењу, али ти си постао гори. Но пошто се и даље препиреш с нама, и вараш срце своје као да за Христа трпиш, то ћу те ја ставити на неку нову муку, и савладаћу те, и показаћу да ти ништа неће помоћи твоја нада на Христа. Јер ти неће помоћи та варалица, у кога уздајући се ти срљаш у муке.А свети мученик одговори: Када бих ја трпео ово ради човека, био бих беднији од вас безбожника, и не бих имао никакву светлу наду на будући живот. И не бих могао до краја поднети толика мучења, да моје очи нису уперене на небеско царство, у коме се сврх заслуга добија велика награда од Христа, истинитог Бога. Шта дакле? Да не претрпим ли веће муке помоћу Христовом, ради обећаних вечних блага? Види у мени помоћ Христову, и увери се да се у Њега уздам. Јер, покриван Његавом божанском руком, ја се не бојим твојих мука. И никакво ми страдање није тешко. Ако земљано тело и одстрадава своје, али ум, утврђен у Богу, остаје непоколебљив.Тада кнез Савин нареди да се донесе гвоздени кревет, пружи по њему светитељ, и наложи ватра под креветом. А када страдалник претрпе и ову муку, удиви се кнез, и упита га: Откуда у вас хришћана толико немилосрђе? Како се можете смиловати на другога, када нећете да се смилујете на себе? или како можете имати милосрђа за другог, кад га немате за себе?Свети Теодот одговори: Не знаш природу човекољубља, а говориш о милосрђу. Онда ћу ти изразити благодарност, када ме осудиш на смрт, и тако пошаљеш из овог пролазног живота у небеско царство. У ствари, ти желиш да ме узвисиш: јер што ме више мучиш, ти ми израђујеш већу награду. Ако хоћеш да покажеш милосрђе према мени, онда ме преко разних мука отпусти из овог живота. Стави ме овде на велике муке, да бих тамо добио венац правде. Измучи ме до смрти, да савршен подвижник отидем и Подвигостројитељу моме - Христу, како би ме сви свети Анђели примили радујући се и веселећи се.Кнез рече: Ја ћу те начинити савршеним подвижником, када будем измислио друге, најстрашније муке за тебе. На то мученик Христов одговори: Када би ти знао доброту Бога мог, у кога се ја надам, да ће ме због ових краткротрајних мука удостојити вечнога живота, ти би и сам пожелео да пострадаш за Њега овако као што ја страдам. Али, пошто вам ђаволи, које ви поштујете, окаменише срца, те се ничему после овог живота не надате, због тога упадосте у сујету овога света, и временско и пролазно претпостављате вечном.Чувши то, кнез се зачуди и рече: Говораху ми неки за тебе да си простак, а ја сада видим да си ти велики препредењак. Свети Теодот одговори: Када Христос у мени говори, који ми говорници могу противустати? Знај дакле, да су ти истину казали они који ти рекоше за мене да сам простак. Но благодат Христа мог која се подвизава самном, она ме учи шта да говорим, она ме укрепљује да и муке трпим, олакшавајући ми болове за време мучења.Кнез рече: Нећу те штедети, Теодоте. Светитељ одговори: Чини што хоћеш, јер сам ја на то готов. Тада кнез Савин нареди да му клинце забију у ноге, и да га онда војници гоне. И када му клинце забијаху у ноге, он, подигавши руке своје к небу, говораше: Благодарим Ти, Господе мој Исусе Христе, што си ме недостојног удостојио да будем заједничар страдања Твојих. Откуда мени одбаченоме да дође толика благодат Твоја? Ево, већ као да на небо узиђох. Благодарим Ти, Спаситељу мој, што си ме избавио од гонитеља душе моје! Нека се, Господе Христе, име Твоје прослави у телу мом, јер си Ти живот мени, Сине Божји, и умрети за Тебе - добит је за мене. Препоручујем Ти оне што страдају ради имена Твог. Буди им помоћник! И нареди овој бури да престане. Растерај оне што устају на свету Цркву Твоју, да би Те у миру прослављали људи Твоји вавек.Онда присутним хришћанима рече: Браћо, мој се подвиг завршава, и близу је венац, залог правде моје, који ће ми дати Исус Христос. Он би распет мене ради, а ја тело своје дадох на муке Њега ради; Он умре мене ради, да ме избави од трулежи, а ја умирем Њега ради, да се удостојим Његовог царства. О велике благодати Христове! јер за краткотрајно страдање Њега ради Он узвраћа неисказаним благом неизмерно више: страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити (Рм. 8, 18).И тако, поткован клинцима, свети Теодот трчаше путем гоњен од војника. А многи од незнабожаца, видећи такво трпљење његово, и слушајући слатке речи његове, вероваше у Христа, и јавно се ругаху поганим идолима, и мучитеља укораваху, а име Христово прослављаху. Сазнавши за то, кнез Савин нареди да светитеља опет вргну у тамницу, да не би, рече, својим чаробњачким учењем обмањивао народ. И договараше се кнез са својим доглавницима, којом би смрћу погубио мученика.Пошто прође много дана, ране светог Теодота почеше гнојити. И сви благоверни хришћани долажаху, те чистим платном отираху ране његове. Потом, пошто Константин Велики силом Крста победи Максенција и објави слободу свима хришћанима, стиже наређење од њега да престане гоњење хришћана и да се пусте сви који су под судом ради Христа. Чувши за то, свети Теодот се веома ожалости што ће бити пуштен, јер је желео да у мукама умре за Христа. А кад би пуштен, поврати се онако измучен на свој положај у Киринију, и би на престолу свом још две године. Потом усну у Господу, 320 године, и двоструки венац, светитељства и мучеништва, доби нз деснице Христа Господа, који увенчава своје подвижнике у вечној слави, које нека се и ми удостојимо молитвама светог свештеномученика Теодота, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава са Оцем и Светим Духом вавек, амин.

Назад

Свети мученик Троадије и остали с њим

Sveti mucenik Troadije i ostali s njim

Као младић пострада за Христа. Григорије Неокесаријски виде га у визији како храбро подношаше муке за Христа све док не би убијен. И виде му душу, која кад се растави од тела, радосно хиташе к небу. Пострада и прослави се свети Троадије у III веку.

више ...

Свети мученик Троадије и остали с њим СВЕТИ мученик Троадије као младић пострада за Христа. Григорије Неокесаријоки виде га у визији како пострада за Христа док се скривао од гоњења у једној дивљој гори.Јер једном приликом, обављајући своје уобичајене молитве, свети Григорије паде у екстазу и, веома узнемирен, остаде дуго непомичан и ћутећи као да посматра неки дирљив призор. После прилично времена њему се лице засија и озари радошћу, и он стаде громко благодарити Богу и појати слављеничку песму, говорећи: Благословен Господ, који нас не даде зубима њиховим да нас растржу! (Пс. 123, 6). А ђакон га његов упита: Шта је разлог, оче, оваквој промени твојој: малочас си био узнемирен, а сада си радостан? Светитељ одговори: Чедо, имадох дивно виђење: један младић бораше се са огромним ђаволом и, надвладавши га, тресну га о земљу, и победи га. - Ђакон пак не разумеде ове речи. Стога му светитељ опет рече: Малочас један хришћанин младић, по имену Троадије, би изведен на суд пред мучитеља, и после многих тешких мука за Христа убијен, и сада хита к небу ликујући. Ја упочетку бејах узнемирен, јер сам се бојао да га муке не савладају и он се одрекне Христа. Али он доврши подвиг мучеништва, и сада га видим где хита к небу радујући се. Слушајући то, ђакон се дивљаше, како светитељ види као близу оно што се на великој даљини догађа. - Свети Троадије пострада за време цара Декија (249-251 г.).

Назад

Четири стотине и четрдесет мученика

Cetiri stotine i cetrdeset mucenika

Четири стотине и четрдесет мученика, који бише убијени од Лонгобарда у Италији око 579. године. О њима пише свети Григорије Двојеслов. На једном месту бише посечени њих четрдесет, а на другом других четири стотине, сви због тога што нису хтели јести од идолске жртве, а осим тога ових четири стотине још и зато што нису хтели, по обичају незнабожних Лонгобарда, играти око козје главе, принете демонима на жртву од стране незнабожаца.

више ...

Четири стотине и четрдесет мученика ОВИ свети мученици пострадаше од Лонгобарда у Италији око 579 године. О њима свети Григорије Двојеслов, папа римски, пише ово: Пре петнаест година, као што сведоче очевици, када Лонгобарди продреше у Римоку област, они заробише четрдесет земљорадника и примораваху их да заједно с њима једу месо од идолских жртава. Али ови не хтеше ни да се дотакну поганих јестива, иако су им смрћу претили. Јер заволеше вечни живот више од привременог, и стајаху чврсто у вери. И због свог вероисповедања бише сви заклани. Шта дакле? Зар нису постали заиста мученици сви они који, да не би једењем идолских жртава ожалостили свога Творца, изабраше да буду мачем посечени? У исто време Лонгобарди ухватише других четири стотине душа. И када по обичају своме козју главу принесоше на жртву ђаволу, и око ње играху певајући скаредне песме, и клањаху јој се, и мољаху јој се, па и своје заробљенике примораваху силом да то исто раде, онда ови сви одлучише да привременом смрћу стекну бесмртни живот. И не хтедоше послушати одвратну наредбу, и поклонити се с њима ђаволској жртви, и тако живети на земљи мртви живот. Јер главе своје, које су увек приклањали Створитељу своме, они не хтедоше приклонити створењу. Зато их Лонгобарди, бесни од једа, све посекоше мачем.

Назад

Свети преподобни Агатон

Sveti prepodobni Agaton

Преподобни Агатон, велики мисирски подвижник из V века. Савременик светог Макарија и ученик светог Лота. Старао се испунити све заповести Божје. Неко од братије похвали му један ножић, којим је секао пруће за котарице. Чувши похвалу светитељ с радошћу пружи томе брату ножић на дар. Још је говорио свети Агатон: „За мене би било задовољство кад бих могао узети себи тело некога губавца, а њему дати моје”. Није ли то савршена љубав?

више ...

Свети преподобни Агатон ВЕЛИКИ египатски подвижник из петог века, ученик светог Лота. Пред смрт преподобни Агатон три дана нетремице гледао к небу. Присутна братија га упиташе: Оче Агатоне, шта тако гледаш? Он им одговори: Стојим на суду Христовом. Оци га упиташе: Зар се и ти бојиш суда? Преподобни Агатон им одговори: У држању заповести Господњих учинио сам по својим моћима, али човек сам, како могу знати да ли је моје дело угодно Богу? Упиташе га братија: Не уздаш ли се у добра дела своја, која су учинио угађајући Богу? Светитељ одговори: Не уздам се док не изађем пред самог Бога, јер је једно суд Божји а друго суд човечји. - Рекавши то, престави се у Господу.

Назад

Света мученица Евталија

Sveta mucenica Evtalija

Ова Евталија света беше девица из Сицилије, и имаше мајку с истим именом, и брата Сермилијана. Сви беху некрштени и незнабожни. Стара Евталија боловаше од течења крви. У сну јаве јој се свети мученици Агфеј, Филаделф и Кирил (в. 10. мај) и рекну јој да ће оздравити, само и једино ако се крсти у име Господа Исуса Христа. Евталија поверује у Христа, крсти се и, ваистину, оздрави. Видећи то чудо, и њена се ћерка крсти. Сермилијан, пак, поче исмевати мајку и сестру због вере Христове, потом и претити. Мајка се уплаши и побеже од куће. Тада брат поче гонити сестру. Но сестра се не уплаши, јер јој милији беше Христос од брата, и рече Сермилијану: „Хришћанка сам и не бојим се умрети”. Опаки брат посла к њој једнога слугу да је оскрнави. Но када слуга нападе св. Евталију, он изгуби очни вид. Зли брат виде то чудо, но оста тврда срца. Он појури за сестром, ухвати је и главу јој одсече, слично Каину. Тако света девица Евталија овенча се венцем вечне славе. И тако се и овом приликом обистини реч Христа Господа, да је Он донео мач међу људе, који дели сродне крвљу но не и сродне вером (Мт 10, 34-35).

више ...

Света мученица Евталија ОВА Евталија света беше девица из Сицилије, и имаше мајку с истим именом, и брата Сермилијана. Сви беху некрштени и незнабожни. Стара Евталија боловаше од течења крви. У сну јаве јој се свети мученици: Алфеј, Филаделф и Киприн (в. 10 мај), и рекну јој, да ће оздравити само и једино ако се крсти у име Гоопода Исуса Христа. Евталија поверује у Христа, крсти се, и ваистину оздрави. Видећи то чудо и њена се ћерка крсти. Сермилијан пак поче исмевати мајку и сестру због вере Христове, по том и претити. Мајка се уплаши и побеже од куће. Тада брат поче гонити сестру. Но сестра се не уплаши, јер јој милији беше Христос од брата, и рече Сермилијану: "Хришћанка сам, и готова сам с радошћу умрети за Христа". Опаки брат посла к њој једнога слугу да је оскврни. Но када слуга нападе св. Евталију, он изгуби очни вид. Зли брат виде то чудо, но оста тврда орца. Он појури за сестром, ухвати је и главу јој одсече, слично Каину. Тако св. девица Евталија увенча се венцем вечне славе. И тако се и овом приликом обистини реч Христа Господа, да је Он донео мач међу људе, који дели сродне крвљу но не и сродне вером (Мт. 10, 34-35).

Назад

Свети мученик Исахије сенатор

Sveti mucenik Isahije senator

Овај свети мученик Исихије пострада у време цара Максимијана. Најпре био дворјанин, члан царског Сената, магистијан по звању. А када цар Максимијан издаде наредбу да се свима хришћанима, који се налазе у царској војсци, одузму појасеви (појасеви беху знак њихове царске службе), и да живе као приватна лица, лишена грађанских права, тада многи хришћани претпоставише да живе лишени граћанских права, неголи да имају грађанска права а изгубе душе своје. Међу таквим хришћанима беше и овај свети Исихије...

више ...

Свети мученик Исахије сенатор Овај свети мученик Исихије пострада у време цара Максимијана. Најпре био дворјанин, члан царског Сената, магистијан по звању. А када цар Максимијан издаде наредбу да се свима хришћанима, који се налазе у царској војсци, одузму појасеви (појасеви беху знак њихове царске службе), и да живе као приватна лица, лишена грађанских права, тада многи хришћани претпоставише да живе лишени граћанских права, неголи да имају грађанска права а изгубе душе своје. Међу таквим хришћанима беше и овај свети Исихије. Када за то сазнаде цар, он нареди да се светом Исихију скину скупоцене хаљине које је носио, да се одене у огртач од козје длаке и да борави са женскињем, у знак лишености грађанских права и презрености. Пошто то би учињено, цар позва к себи Исихија и упита га: Није ли ти жао, Исихије, што си изгубио част и звање магистријана, а допао тог нечасног живота? Светитељ му одговори: Ова твоја част, царе, привремена је, а част и слава коју даје Христос вечна је и бесконачна. Разгневљен оваквим одговором, цар нареди да светом Исихију вежу о врат велики воденични камен и да га баце у реку Оронт, која тече кроз Келе-Сирију. И тако блажени Исихије би од Господа увенчан венцем мучеништва, 302 године.

Назад

Свети исповедник Коинт чудотворац

Sveti ispovednik Koint cudotvorac

Овај светитељ рођен је у Фригији. Тамо је и васпитан у хришћанској побожности. У време цара Аврелијана, 272 године, он дође у место, звано Еолида, и дељаше милостињу сиротињи. Тамо га ухвати војвода Руфос, и кад наређиваше светитељу да принесе жртву идолима, он полуде, у њега уђе демон (έδαιμονίνη). Но светитељ се помоли Богу, и ослободи га демона. Због тога га војвода не само пусти на слободу, него и богато обдари. Затим, отишавши у село звано Кими, буде ухваћен од незнабожаца и доведен у идолски храм и принуђаван да принесе жртву.

више ...

Свети исповедник Коинт чудотворац Овај светитељ рођен је у Фригији. Тамо је и васпитан у хришћанској побожности. У време цара Аврелијана, 272 године, он дође у место, звано Еолида, и дељаше милостињу сиротињи. Тамо га ухвати војвода Руфос, и кад наређиваше светитељу да принесе жртву идолима, он полуде, у њега уђе демон (έδαιμονίνη). Но светитељ се помоли Богу, и ослободи га демона. Због тога га војвода не само пусти на слободу, него и богато обдари. Затим, отишавши у село звано Кими, буде ухваћен од незнабожаца и доведен у идолски храм и принуђаван да принесе жртву. А када на молитву светитеља настаде земљотрес, од кога попадаше идоли и храм стаде да се руши, незнабошци се разбегоше и оставише светитеља слободна. Четрдесет дана после овог земљотреса кнез Клеарх ухвати светог Коинта. Овај Клеарх беше велики ревнитељ идолопоклоничке вере и веома сујеверан. Он нареди да светитељу пребију ноге. Али силом Христовом ноге његове одмах постадоше здраве и читаве. После тога свети Коинт је пуних десет година путовао из места у место, исцељујући сваку болест, и збрињавајући сиротињу. И пошто проживе тако, творећи чудеса и богоугодна дела, он пређе ка Господу. (Службу светом Коинту написао је Јосиф Песмописац).

Назад

Свети Арсеније, епископ Тверски

Sveti Arsenije, episkop Tverski

Свети Арсеније родио се у граду Тверу од побожних, благородних и имућних родитеља. Не зна се ни година његова рођења, ни имена његових родитеља. Измоливши себи од Бога сина, родитељи се највише стараху да у срцу сина свог засаде страх Божји. После извесног времена родитељи га као дечака дадоше да се учи књизи. Божјом помоћу он убрзо показа такве успехе, да превазиђе све своје вршњаке...

више ...

Свети Арсеније, епископ Тверски Свети Арсеније родио се у граду Тверу од побожних, благородних и имућних родитеља. Не зна се ни година његова рођења, ни имена његових родитеља. Измоливши себи од Бога сина, родитељи се највише стараху да у срцу сина свог засаде страх Божји. После извесног времена родитељи га као дечака дадоше да се учи књизи. Божјом помоћу он убрзо показа такве успехе, да превазиђе све своје вршњаке.Иако млад узрастом, Арсеније је добро схватао да су сва блага овога света нестална и брзопролазна. Он размишљаше и брињаше само о томе, како да угоди Богу и спасе душу своју. Пошто прође неко време, родитељи преподобнога скончаше. Пред смрт они наложише своме сину: да живи свето и богоугодно, да чврсто држи заповести Господње и да чува веру хришћанску. Они му оставише све своје имање. Пошто сахрани своје родитеље, блажени Арсеније стаде још чешће размишљати о спасењу своје душе. Знам, мишљаше он, да сам дошљак и странац на земљи. Кратак је и недуготрајан живот овде, а будући живот је беоконачан. Родитељи су ми оставили велико имање, али се душа моја не радује томе. Јер је у Светом Писму речено: Каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју? (Мт. 16, 26). Размишљајући тако, он стаде раздавати овоје имање беднима: одеваше наге, посећиваше болне, помагаше удовице и сирочиће, заузимаше се за оне којима је учињена неправда. Но завидљивац рода људског, видећи побожни живот богољубивог Арсенија, зарати против њега: неким сродницима његовим он убаци у душу мисао, да млади Арсеније не ради добро, дарежљиво раздајући родитељско имање. Сродници час саветоваху Арсенију да ступи у брак, час га грђаху и укораваху, говорећи: Гледајте, овај светац упропасти сав дом родитељски и без рада проводи живот. Али овакве речи нису узнемиравале благочестивог јуношу. Господ му положи у душу мисао да отиде у Печерску обитељ, где су се некада подвизавали и својим врлинама просијали преподобни Антоније и Теодосије. Давши слободу свима својим робовима и раздавши своје имање ништима, млади подвижник тајно напусти родно место и упути се у Кијево-Печерску обитељ, куда га је звао глас који он чу у сну. Дошавши у манастир, христољубиви младић паде на колена пред настојатељем и мољаше га: Смилуј се, оче, на мене грешнога, смилуј се! Не удаљуј ме из свете обитељи; опомени се да и Христос не одбацује кајуће се грешнике. Тако он усрдно мољаше игумана Печерског. Игуман се удиви и упита га: Зашто се ти, чедо, тако силно паштиш око својих грехова, та ти си још млад! Ја сам велики грешник, одговори Арсеније, јер нема човека који не би сагрешио, ако је макар један дан поживео на земљи. Смилуј се на мене, оче, и не отеруј из свете обитељи. Знам да и мени предстоји јавити се на Страшни суд Христов, какав ћу тада одговор дати Судији непристрасном? Одговор младићев задиви игумана. Он својим духовним очима прозре, да на младићу почива нарочита благодат Божја. Но видећи да је Арсеније још млад, игуман му рече: Тежак је живот монашки; много је у њему лишавања и невоља. Неће теби тако младом бити лако подносити ове монашке подвиге. Но Господ је указао много стаза за спасење људи. Изабери себи други пут, који је лакши. - Не бојим се ја иночких трудова, одговори младић, слатки су и пријатни они за мене. За једно те молим: учини ме последњим слугом у светој обитељи, и ја ћу с благодарношћу радити све. Бог нека ми буде покровитељ, и нека ми твоје свете молитве помогну. Чврсто памтим ја речи Светога Писма: Нико није приправан за царство Божје који метне руку своју на плуг па се обзире натраг (Лк. 9, 62). Задивљен младићевом побожношћу, игуман га прими у манастир, и обуче га у иночку одећу. Нови инок би дат под руководство старцу опитном у духовним подвизима. Многи подвижници, као јарке звезде, сијаху тада у Кијево-Печерској обитељи. Добар пример показиваху они благочестивом јуноши: један се одликовао тврдом вером, други је сву наду своју полагао једино у Господа, трећи је цветао молитвеним тиховањем и послушањем, четврти је победоносно ратовао са својим телом и потчињавао га духу. Инок Арсеније посматраше те подвиге побожности и стаде подражавати свакога од њих, старајући се да не пропусти ни један добар пример. Са највећим смирењем он је испуњавао све наредбе игумана и других инока, непрестано је радио, није пропуштао ни једно богослужење, задовољавао се најоскуднијом храном, предавао се ону само на најкраће време. У Печерској обитељи бејаше установљено, да сваки инок проходи све степене послушања, почињући од најнижих па све до највиших. Као и остали, тако и преподобни Арсеније испуњаваше сва послушања, и прохођаше их са великом ревношћу. Он се дан и ноћ труђаше, не остављајући своје руке без посла ни за један час: готовио је храну за братију, цепао дрва и носио воду; нико никада не чу од њега реч негодовања или реч празну, Он тако украси себе врлинама, да беше изнад свих монаха у обитељи, Братија се дивљаху његовим усрдним трудовима и незлобивости. Тада у Кијеву живљаше свети Кипријан, будући митрополит Московски. Увидевши да се Арсеније одликује бистрим разумом и напредује у врлинама, он га приближи к себи и заволе младога инока. Он често разговараше с њим, поучавајући га у заповестима Божјим. И кад свети Кипријан заузе престо Московске митрополије, он не хте да се одвоји од светог Арсенија, већ га са собом поведе у Москву, постави га за архиђакона и повери му да обавља преписку. С почетка преподобни Арсеније мољаше да се не ставља то бреме на њега, пошто је желео да се у тишини моли и подвизава у врлинама. Но потом, убеђен светитељем, он пристаде, само је молио да не буде произвођен у виши степен свештенства.Међутим, у родном месту блаженог Арсенија, у Тверу, избише нереди. Тверски епископ Јевтимије унесе не малу пометњу међу своју паству. Непопустљиве нарави, он се мешао у световне послове; немајући хришћанског смирења, он се одликовао великом гордошћу и таштим високоумљем. Својим држањем епископ изазва против себе не само кнезове и бојаре, већ и духовенство, монахе и просте мирјане. Тверски кнез Михаил Александрович видећи да се раздор шири, упути изасланство у Москву и позва митрополита Кипријана да дође у Твер и расправи ствар. Свети митрополит Кипријан крену у Твер, повевши са собом два грчка митрополита, Михаила и Никандра, светог Стефана, епископа Пермског, Михаила, епископа Смоленског, преподобног Арсенија, многе архимандрите и игумане. Када се свештени сабор приближи Тверу, кнез Михаил са много народа изађе им у сусрет и дочека их са чешћу. Чим стигоше у град, свети Кипријан се са осталим оцима упути у цркву Преображења, отслужи молебан, затим божанствену литургију и свима даде овој благослов. Четири дана касније митрополит је са целим свештеним сабором ислеђивао ствар епископа Тверског. Јевтимије се у почетку бранио. Но оци сабора су установили његово неправилно деловање, лишили га чина и послали на заточење у Московски Чудов манастир. Већ одавно су у Тверу знали за врлински живот преподобног Арсенија. И сада кнез Михаил моли митрополита да њега постави за епископа у његовом граду. Ја мислим, говораше кнез митрополиту, да Арсеније може завести мир и спокојство у нашем граду. Другог мужа, врлинскијег и достојнијег, ја не знам. Поред тога, он се и родио овде. Не само ја, него и многи грађани знају њега и његове благочестиве родитеље. Преосвећени Кипријан се сагласи са предлогом кнежевим и позва Арсенија. Када свети чу за кнежеву жељу, он одлучно одби: Опростите ми, господо моја, ја сам човек грешан и недостојан таквог чина. Призивам Господа за сведока, да никада нисам имао, и сада немам, другу жељу сем да у усамљености оплакујем грехе своје. Зато сам ја и раније одбио да примим презвитерски чин; а на епископски грешно је и да помишљам. Свети још дуго одбијаше; но најзад му кнез и митрополит рекоше: Ако нећеш да се покориш нашој вољи, ми са свештеним сабором имамо власт да те ставимо под забрану. Свети Арсеније се не хте више противити и даде овој пристанак. Тако он би изабран за епископа 24. јула 1390. године. Али се плашио бремена управе, бојао се раздора и метежа, који се још нису били стишали после уклањања епископа Јевтимија, и желео је свом душом да се подвизава насамо. Стога, после неког времена, свети Арсеније се по други пут обрати молбом митрополиту Кипријану, да скине с њега тако тежак терет. Но митрополит га ободри и поново наговори да не одбије. Видећи у томе промисао Божји, Арсеније се покори вољи митрополитовој, и 15. августа 1390. године би рукоположен за епископа Тверског. Ступивши на архипастирски престо, свети Арсеније се највише стараше да заведе мир и слогу у своме духовном стаду и да искорени метеж. Он ревносно проповедаше реч Божју; све који долажаху к њему, он поучаваше као чедољубиви отац; у храму Божјем он учаше паству своју као брижни пастир. Он увек имађаше на уму речи пророка Језекије: Сине човечји, тебе поставих стражарем дому Израиљеву; слушај дакле реч из мојих уста и опомињи их од мене (Језек. 33, 7). Тако светитељ поучаваше све и својом речју привлачаше к себи све. Тверски грађани са великим усрђем хитаху да слушају поуке свога пастира. А својим животом свети Арсеније даваше свима добар пример: ступањем на престо он стаде водити још суровији и строжији живот, потпуно потчини тело своје духу. Сви су се дивили чистоти његова живота и непрестаном бдењу. Строг према себи, он се кротко опходио са другима и био милостив према патницима: штитио је угњетаване, раздавао одећу и храну невољнима, откупљивао робове и заробљенике. Глас о његовом врлинском животу далеко се пренесе свуда; многи долажаху издалека, просећи његове молитве и благослов. За своје добро живљење свети се удостоји примити од Господа дар чудотворства. Много се народа стицаше к њему: сви, који паћаху од ма какве болести, обраћаху се њему и, по милости Божјој, он даваше различна исцељења. На једне болеснике он меташе руке, над другима читаше молитве, неке благосиљаше и кропљаше светом водом, или помазиваше јелејем, све исцељаваше он усрдном молитвом ка Господу. Налазећи се у Тверу, свети Арсеније није заборављао и обитељ Печерску, где је ударио почетак својим монашким трудовима, и стално имао на уму живот њених преподобних оснивача, Антонија и Теодосија. Светитељ намисли да оснује свој манастир, који би га потсећао на Печерски, и имађаше жељу да тело његово буде сахрањено у њему. Ову намеру своју свети Арсеније саопшти кнезу Тверском. Кнез похвали добру жељу светитељеву, и сам му обећа помагати га у време зидања манастира и снабдети манастир потребним земљиштем за издржавање. Тада светитељ изабра на реци Тмаки, пет километара од града Твера, једно место, које му се силно допаде. Оно се звало Желтиково. Призвавши Божји благослов, он нареди да се ту подигне дрвена црква у име преподобних Антонија и Теодосија Печерских, својих великих наставника. Устројивши келије, светитељ сабра братију, постави им игумана То би у 1394. години. Након десет година светитељ подиже у Желтиковом манастиру камени храм у име Пречисте Богоматере, чесног и славног Успенија Њеног, сећајући се успенског храма Печерског манастира. Црква би освећена 30. августа 1405 године; а беше велелепно украшена живописом. Велики кнез Тверски испуни своје обећање: поклони манастиру потребно имање. Светитељ је често долазио у своју обитељ и узмао учешћа у радовима братије, показујући свима пример монашког живота. Он међу братијом није тражио части и славе, него је у манастиру, њиме устројеном, желео да буде прост монах. Велики својим врлинама он је настављао и просвећивао сву братију: као што месец сија међу звездама, тако је и свети Арсеније својом побожношћу блистао међу монасима обитељи. Манастир Желтиков светитељ је желео да начини местом свог упокојења. И он је ту својим рукама истесао себи гробницу од белог камена, а од другог камена поклопац за њу. Желећи да се иноци нове обитељи свагда назидавају подвизима Печерских отаца, свети Арсеније нареди да препишу древни Патерик Печерски, књигу, у којој беху изложени подвизи и велики трудови светих Кијево-Печерских подвижника. Отуда се види, да се светитељ старао и делом и речју и поучним списима просвећивати и поучавати своју паству. Он је непрестано носио у срцу свом речи Светога Писма: Слуга Господњи не треба да се свађа, него да буде кротак к свима, поучљив, незлобив (2 Тим. 2, 24). Такав пастир је и био свети Арсеније. Немало цркава Божјих подиже он у самом граду и у његовој околини; а обнови у Тверу и главни храм - саборну цркву Преображење. Кнез Тверски Михаил искрено уважаваше достојног пастира. Он често разговараше са светим Арсенијем, и из тих разговора добијаше немалу душевну корист. Кротке речи светитељеве дубоко су рониле у кнежево срце. Руковођен светитељем, велики кнез је градио храмове Божје, чинио дела милосрђа, помагао сиротињу у својој кнежевини и слао милостињу у Цариград. Осећајући да му се приближује крај, кнез изрази жељу да се замонаши. Свети Арсеније похвали његову благу намеру, постриже кнеза и даде му у монаштву име Матеј. И ускоро после тога, испраћен светитељевим благословом, монах-кнез оде из овог временског живота. Љубитељ мира, свети Арсеније вазда рађаше на измирењу завађених. У то време често избијаху раздори међу кнезовима, и светитељ се увек стараше да учини крај тим размирицама. Мирећи завађене, светитељ се са свима опхођаше тихо и благо: никога није допуштао увредити; сваки који је долазио к њему, налазио је заштиту и уточиште; био је заштитник сирочади и удовица; с љубављу се понашао према ништима и убогима; бодрио је клонуле; свима је помагао добрим саветима, новцем или родитељским поукама. Угледајући се на Небеског Пастира - Христа, он се стално бринуо о залуталим овцама свога стада и уводио их у тор покајања. Светитељ Кипријан је не једном позивао светог Арсенија у Москву ради саборских заседања. Блажена кончина светог Арсенија догоди се у току Великог Поста 1409 године. Духовенство Тверске епархије сваке године се на Недељу Православља стицало у Твер на своју годишњу скупштину. Оно се и ове године сакупи; у уторак им свети Арсеније изговори поуку као пастирима, упућујући их у стварима пастирске службе; па их онда благослови, опрости се с њима, и отпусти их. У четвртак друге седмице Поста светитељ се тешко разболе и језик му се одузе. Сутрадан, у петак, к њему дође велики кнез Јован Михајлович са братијом и бојарима. Он позва архимандрите, игумане и свештенике, да изврше јелеосвећење над оболелим светитељем. Крај одра болесникова сеђаху десет црноризаца, желећи да чују од свог епископа опроштајну реч. Но он не могаше говорити. Идуће ноћи он сконча. Деветнаест година и седам месеци он са великом ревношћу пасијаше поверено му Богом словесно стадо. Чувши за кончину праведног архијереја, кнез Јован Михајлович са мноштвом народа дође к његовим моштима. Сви туговаху и плакаху: "Потамне сунце наше; лишисмо се доброг пастира и оца". Идућег дана мошти светог Арсенија бише пренесена из епископије у саборну цркву, где се граћани Твера опростише са својим пастирем. Потом бише погребене у Желтиковом манастиру, у ону камену гробницу коју светитељ својим рукама начини. На његовом погребу беше много болесника. Они молише светитеља за исцељење, и добише олакшање у својим болестима. Такав беше живот светог Арсенија; таква беше његова блажена кончина; а сада он предстоји престолу Господњем заједно са анђелима, славећи Пресвету Тројицу: Оца и Сина и Светога Духа. По смрти светог Арсенија, грађани нису престајали поштовати успомену његову. Видећи чудеса која се догађху од гроба светитељева, благочестиви житељи Твера призиваху у молитвама светитеља Арсенија и добијаху помоћ и заштиту у невољама. Године 1483, - седамдесет и четири године после његовог престављења, епископ Тверски Васијан, по наређењу цара Јована Васиљевича, зажеле да открије мошти светитељеве. Скупивши сабор, он са мноштвом народа крену ка манастиру Желтикову. Ковчег, у коме почиваху мошти угодника Божјег, би извађен из земље и унесен у саборни храм. Када дигоше поклопац, сва се црква испуни миомира. Труљење не беше дарнуло мошти светог Арсенија; чак и саме ризе беху остале потпуно целе. Тада епископ нареди да се поклопцем поново покрије ковчег, наложи да се лик светитељев наслика, и метну га крај ковчега светитељева, да му се долазници клањају. На ковчег би стављен покривач са изображењем чудотворца. Са благословом епископа Васијана би састављена и служба светоме Арсенију. Тада би установљено месно празновање светитеља у манастиру Желтикову. Од тога времена стаде се још више чудеса догађати на гробу његовом. Месно празновање светог Арсенија у Тверу установљено је Мооковским сабором 1547 године. Најнеобичније чудо светог Арсенија догодило се 1566 године. У то време у Тверу живљаше један рибар, по имену Терентије. С почетка он имађаше велику веру ка светом Арсенију, а потом западе у неверје и умно се поремети. Родитељи га одвезоше у Желтикову обитељ, надајући се да ће им син ту добити исцељење. Али он умре. После два дана тело његово унеше у храм Пречисте Богородице, где почиваху свете мошти. Родитељи силно туговаху, чак и роптаху на светитеља: "Ми се надасмо да нам ти укажеш милост, но син наш умре. У нама се гаси усрђе к теби, и нестаје вере наше". Но Господ не отрпе тако прекорне речи, упућене Његовом угоднику. У време читања Еванђеља мртвац се одједном подиже и стаде горко плакати због сагрешења свог. Раскајаше се и родитељи Терентијеви због роптања свог на светитеља. Тадашњи епископ Тверски Акакије, муж праведан и побожан, сам виде васкрслога и увери се у истинитост догаћаја. У 1606 години, када Руска земља пострада од најезде Пољака и Литванаца, непријатељи силно опустошише многе области руске државе, па и Тверску област. Не поштедише они ни Желтикову обитељ. Они упадоше у њу, надајући се да ће наћи много блага. Но монаси беху благовремено сакрили манастирске драгоцености и сами се повукли у Твер. Једино на моштима светитељевим беше остао златоткани покривач са изображењем лика његовог. Не нашавши ништа у обитељи, непријатељи беху силно огорчени. Један од њих дохвати покривач са моштију светитељевих и положи на свога коња. Но чим он седе на коња, одједном и коњ и јахач бише неком невидљивом силом подигнути у ваздух, па онда треснути о земљу. Од силног удара коњ угину и јахач издахну, а покривач се чудесним начином подиже на кров Успенског храма. Тај се покривач и до сада чува у манастиру. У 1637 години у обитељи се градила нова саборна црква од камена. Зато су мошти светитељеве биле привремено пренете у дрвену цркву преподобних Антонија и Теодосија Печерских. Један од братије, по имену Гермоген, у нетрезном стању наврати после вечерња у цркву и заспа недалеко од светитељевих моштију. Пробудивши се ноћу, он би поражен необичним виђењем: храм је био јако осветљен; свети Арсеније се подигао и седи на својој каменој гробници. Захваћен ужасом, Гермоген хтеде да бежи. Но свети Арсеније, погледавши на њега, рече му с претњом: Зашто си, безобразниче, нетрезан ушао у храм? - Гермоген паде као мртав. Дуго је лежао тако; но потом, дошавши к себи, он с тешком муком изиђе из храма на северна врата, која су се изнутра затварала. После тога он је дуго боловао. Но светитељ је хтео да само уразуми неразумнога и да га избави од порока. Када Гермоген, чистосрдачно исповедивши свој грех пред свима, моли опроштај од светитеља, он доби исцељење од свога недуга пред моштима светог Арсенија. Свети угодник Божји често је указивао страдалцима своју чудесну помоћ и на његове молитве болесници су добијали исцељење. Од многих чудеса споменућемо следеће: У Тверу живљаше дечак Герасим, син свештеника Василија. На свадби некој Герасима напојише вином, помешаним са отровним биљем. Он се силно разболе, и већ помишљаше на смрт. Мучећи се, Герасим се обрати бесплатном исцелитељу - светом Арсенију, дође к моштима његовим у дан спомена његовог (2 марта), усрдно се помоли, и угодник Божји на чудесан начин исцели болесног дечака. После много година Герасим, поставши клирик, пресели се у Москву, да тамо живи. У његовом дому живљаше његова братаница Дарија, која дуго боловаше од очију. Са временом, болест се погоршавала, тако да Дарија није могла чак ни спавати ноћу и све време је јечала. Она није била у стању да гледа у светлост. Најзад, у дан спомена светог Арсенија, свештеник из храма посвећеног њему, дође са светом водом у дом Герасимов и уми њоме Даријине очи. И Дарија се тог часа исцели. Герасим се силно запрепасти када своју братаницу угледа здравом. Он је и раније неговао захвалност према своме небеском заштитнику. Видећи нову милост његову, Герасим пожеле да у своме дому има његову службу и житије. Али се у Москви не могаше наћи житије светог Арсенија. На Герасимову молбу архимандрит Желтикове обитељи посла му житије и канон светитељев, и замоли га да му их по прочитању врати. Герасим стаде журно преписивати житије. Али му се догоди несрећа: када се пред почетак тог потхвата он мољаше и поклони до земље, десно око му се зари у клинац који је штрчао из пода. Он се једва подиже на ноге и громко завапи: "О, Владико, Господе, смилуј се на мене грешнога!" У то време у Герасимовом дому живљаху монаси Желтикове обитељи, Јона и Теофил, који беху донели житије светог Арсенија. Видећи Герасимове муке, они му стадоше брисати крв која је јурила из ране, и саветоваху Герасиму да се помоли светом Арсенију. И чим Герасим стаде молити светитеља да га исцели, крв му одмах престаде тећи. Тада сви видеше да је Герасим повредио очни капак и обрву, а само око беше му по милости Божјој остало читаво. Убрзо му рана зарасте потпуно, и Герасим с благодарношћу и умилењем доврши преписивање светитељева житија, чијим молитвама он тако брзо би исцељен. За време архимандрита Саватија догоди се следеће дивно чудо. Један сељак, који живљаше у близини обитељи светог Арсенија, закопа у шуми своје благо, желећи да га сачува. После неког времена овај човек дође опет онамо где беше сакривен његов новац, стаде га тражити, али га не могаде наћи. Сељак паде у велику тугу, стаде јадиковати и плакати. Он чак хтеде и да се обеси, и већ беше привезао уже за дрво. Утом изненада стаде пред њега благообразни муж и рече му: Зашто си, чедо, намислио зло у срцу свом? Зашто хоћеш да погубиш душу своју и осудиш себе на вечне муке? Сељака спопаде страх и трепет: он стаде плакати. На питање красног мужа, зашто тако горко плаче, он одговори да је сакрио свој новац и не може да га пронађе. Благообразни муж удари жезлом у земљу и рече: На овом месту ћеш наћи то што тражиш. Сељак, раскопавши земљу, нађе своје благо. Поражен тиме, он стаде благодарити благоликог мужа и упита га: Одакле си, чесни оче, и како се зовеш, да бих ти ја могао заблагодарити што си ме спасао и што сам нашао своје благо. - Ја сам Арсеније и живим у обитељи, подигнутој мојим трудом. Иди тамо и узнеси достојну благодарност Богу. Сељак хтеде да се баци на колена пред старца, али овај постаде невидљив. Тада сељаку постаде јасно да је овај миолики човек био сам свети Арсеније. Дошавши у Желтикову обитељ, он узнесе благодарност Богу и Његовом угоднику, и исприча све шта му се догодило. У години 1657 крај кивота светог Арсенија зби се ново чудо. У Желтиковој обитељи живљаше тада ђакон Јован. Нахушкан ђаволом, он намисли да украде сребрне и златне утвари из храма где почиваху светитељеве мошти. Једнога дана у подне он затражи од црквењака кључеве од храма, уђе у храм и узе све утвари сребрне и златне, које стајаху недалеко од кивота преподобнога. Потстицан лакомошћу, он хтеде још да узме са моштију и сребрну панагију, коју је светитељ носио на себи још за време овога живота. Одједном непозната сила тако далеко одбаци лопова од светих моштију, да он тресну о црквени под и онесвести се. Кроз неко време монаси уђоше у храм и угледаше Јована где усред цркве лежи као мртав. Схвативши шта се догодило, они га изнеше из цркве, упутише у Твер к архиепископу Јоасафу и испричаше све шта су видели. Сам пак Јован не могаше уопште говорити: језик му се беше одузео и сав беше раслабљен. По епископовом наређењу, раслабљеног ђакона опет одвезоше у манастир, и затим га одвођаху у цркву. Мало по мало он стаде долазити к себи и, најпосле, раскајавши се, он потпуно оздраве. Много других чудеса догађало се од светих моштију славног светитеља и пастира Христова по благодати Господа нашег Исуса Христа. Слава Богу вавек. Амин.

Назад

Свети мученици Андроник и Атанасије

Sveti mucenici Andronik i Atanasije

ОВИ свети мученици пострадаше за Христа мачем посечени.

више ...

Свети мученици Андроник и Атанасије ОВИ свети мученици пострадаше за Христа мачем посечени. О њима видети опширно под 9. октобром.

Назад

Свети апостол Пармен, један од седам ђакона

Sveti apostol Parmen, jedan od sedam đakona

Спомен овог св. Апостола врши се 28. јула, где се налази и његово опширније житије.

више ...

Свети апостол Пармен, један од седам ђакона Спомен овог св. Апостола врши се 28. јула, где се налази и његово опширније житије.

Назад

Свети преподобни Сава и Варсанофије Тверски

Sveti prepodobni Sava i Varsanofije Tverski

Рођена браћа. Основали 1397 године Савин манастир, у Тверокој губернији. У њему најпре преподобни Варсанофије игумановао пет година, а после њега преподобни Сава игумановао око 50 година. Преподобни Варсанофије знао цело Свето Писмо напамет. Оба погребени у Савиној обитељи.

више ...

Свети преподобни Сава и Варсанофије Тверски Рођена браћа. Основали 1397 године Савин манастир, у Тверокој губернији. У њему најпре преподобни Варсанофије игумановао пет година, а после њега преподобни Сава игумановао око 50 година. Преподобни Варсанофије знао цело Свето Писмо напамет. Оба погребени у Савиној обитељи.

Назад

Свети преподобни Саватије и Ефросин Тверски

Sveti prepodobni Savatije i Efrosin Tverski

Преподобни Саватије основао Саватијевску пустињу, на 12 врста од града Твера, и ту проводио строг подвижнички живот. Да би изнурио тело, носио вериге. Упокојио се у првој половини петнаестог века. Његов достојни ученик и подражаватељ био је свети Ефросин; провео у пустињи 60 година; удостојио се од Бога дара чудотворства. Упокојио се у другој половини петнаестог века.

више ...

Свети преподобни Саватије и Ефросин Тверски Преподобни Саватије основао Саватијевску пустињу, на 12 врста од града Твера, и ту проводио строг подвижнички живот. Да би изнурио тело, носио вериге. Упокојио се у првој половини петнаестог века. Његов достојни ученик и подражаватељ био је свети Ефросин; провео у пустињи 60 година; удостојио се од Бога дара чудотворства. Упокојио се у другој половини петнаестог века.

Назад

Свети свештеномученик Теодот, епископ киринијски, на острву Кипру

Sveti svestenomucenik Teodot, episkop kirinijski, na ostrvu Kipru

Због своје мудрости и добродетељи би изабран за епископа и управљао црквом Божјом с љубављу и ревношћу. Но када наста гоњење на хришћане у време опакога цара Ликинија, овај Божји човек би изведен на суд и стављен на многе муке. Када га мучитељ Савин саветоваше да се одрекне Христа и поклони идолима незнабожачким, одврати му Теодот: „Кад би ти знао доброту Бога мојега, на кога се ја надам, да ће ме због ових кратковремених мука удостојити вечнога живота и ти би пожелео да за њега пострадаш овако као ја”. Удараху му клинце у тело, а он се мољаше Богу с благодарношћу; па мислећи да му је крај близу, саветоваше и поучаваше хришћане који беху око њега. Но по Божјем Промислу у то време објави цар Константин слободу хришћанима и нареди да се пусте сви који су под судом ради Христа. Тада и овај светитељ би ослобођен, поврати се онако измучен на свој положај у Киринију, и поживе још две године. По том се упокоји у Господу, коме је верно служио и за кога је много пострадао. Сконча свој земни живот 302. године и пресели се у дворе Господње.

више ...

Свети свештеномученик Теодот, епископ киринијски, на острву Кипру НА острву Кипру постоји град Киринија У њему је епископовао свети свештеномученик Теодот. Рођен у Галати од хришћанских родитеља, он доби књижевно образовање. Измлада мудар и врлинаст, он дође на острво Кипар, и учаше незнабошце да оставе заблуду и обману идолопоклоничку, а да верују у Христа, истинитог Бога. И он проповеђу речи Божје одврати многе од незнабожачког безбожништва и изведе на пут спасења. Због тога би изабран за епископа у кипарском граду Киринији. Но када наста гоњење на хришћане у време безбожнога цара Ликинија и кипарскога кнеза Савина, зажеле свети Теодот да буде мучен за Христа. И он смело осуђиваше незнабошце, изобличавајући њихову заблуду, а проповедајући Христа Бога.Чу за то кнез Савин, па нареди да ухвате Теодота и доведу ма мучење. Сазнавши за то кнежево наређење, архијереј Божји не хтеде чекати да дођу по њега, већ одмах сам оде кнезу, изађе иред њега, и рече: Ја сам кога иштеш. Не сакрих се од тебе, нити сам силом доведен, него добровољно дођох да проповедам Христа Бога мог - истину, коју не треба крити већ објављивати. А изобличићу ништавност и немоћ вашег безбожја. Но није потребно много доказивати вашу немоћ. Та ви сте све незнабошце града и сву војску кренули због једног хришћанина. То показује да сте немоћни, и плашљивији од жаба. Боје се демони једнога човека, јер је слуга Христов, и труде се да вам он не измакне из ваших крвничких руку, и поведе борбу против њих, и победи њихову немоћ, придобивши оне који им служе и имају празно уздање у њих.Не подносећи такво изобличавање, кнез нареди да светитеља немилице бију сировим жилама. Бијен врло дуго, он давидовски говораше: По леђима мојим ораше грешници, наставише безакоње своје (Пс. 128, 3). А када слуге престаше да бију мученика, кнез му рече: Видиш шта ти донесе твоје причање и дрскост. Светитељ одговори: Када би очи душе твоје биле просветљене, ја бих ти показао шта ми донесе моје јунаштво које ти називаш дрскошћу. Али, пошто си слеп, због тога не можеш да видиш блага која ме очекују. Но од свега тога схвати бар то да ја, загледан у небеске награде уготовљене Христовим мученицима, остајем за време мучења непомичан, и не осећам муке. Јер моје духовно весеље у Богу надвлађује све телесне болове.Кнез Савин рече: Гордиш се, Теодоте, и обмањујеш слушаоце, али мене не можеш обманути својим речима, јер ћу ја тело твоје дотле ударати на муке, док не будеш исповедио власт богова наших. Светитељ одговори: Ударај ме на какве хоћеш муке, скупи сву своју крвничку силу против тела мог, и тек ћеш онда сазнати силу војника Христовог, и видети ко је јачи: моји мучитељи или ја мучени. Кнез на то рече: Не знаш ли да ми царска наређења дају овлашћење, да ти тело ранама издробим и потпуно те уништим? Светитељ одговори: Ја таквоме служим Богу, који ме начини од царева царскијим и од кнезова силнијим. Због тога сада говорим теби као робу, и сматрам те беднијим од сваког заробљеника. Не марим ни од каквих мучења с помоћу Бога мог, који нас је научио да сву житејску љубав сматрамо као сено и плеву и ђубре. Не мисли, дакле, да ћеш ме уплашити својим надменим и грозним претњама. Хвалиш се да имаш власт над телом мојим. Но такву власт имају и разбојници што по пустињама живе. Јер кад некога ухвате на путу, муче га по својој вољи. И ти сада сматраш себе за веома моћна човека, уздајући се у свој безакони мач, јер си своју закониту власт претворио у насиље: блудницама и човекоубицама опрашташ, а казну коју они заслужују преносиш на невине побожне људе.Кнез се на то силно разгневи, и нареди да мученика нага вежу за дрво мучења, па му онда оштрим гвозденим справама стружу ребра. А страдалник Христов, немилосрдно струган, трпећи болове, мољаше се Богу говорећи: Господе Исусе Христе, Створитељу васцеле видљиве и невидљиве твари, Ти си смрт заробио, ад разрушио, на крсту поглаварства и власти преиоподње умртвио и кнеза овога света изобличио, а светим апостолима Својим вишњу силу подарио и од напасти их сачувао; Ти си некада дечаку Давиду победу над џином Голијатом даровао, и у вавилонској пећи пламен обуздао да не нашкоди телима светих Младића Твојих, хладном росом огањ расхладивши; Ти и мене укрепи у овим мукама, јер знаш људску немоћ, снага наша је немоћнија од паучине, и сила наша слабија од краткотрајног цвета. Дај славу имену Твом, Господе, и подај силу немоћи мојој, а развеј силу оних што устају на свету паству Твоју, да увиди цела земља да си Ти једини Бог вишњи који даје онагу и силу онима што се у Тебе уздају. - Док се светитељ тако мољаше, крволочне слуге му толико остругаше тело, да су се кости виделе. Затим нареди кнез да га скину с мучилишта и одведу у тамницу.Вођен у тамницу, светитељ викаше кроз град говорећи: Ви који ме видите где овако страдам, схватите да ја страдам не без наде, јер у Христа Бога постоји награда за мученичке патње, коју и ја очекујем. Када пролазни цар земаљски одликује и награђује своје војнике који се за њега јуначки и храбро боре и проливају крв своју, а славно пале у борби слави по књигама и овековечује изображавајући ликове њихове, утолико више наш Подвигостројитељ, Вечни Цар небески, своје војнике и подвижнике одликује и награђује у овом животу, а при васкрсењу учиниће их наследницима царства Свога. То сведоче чесне мошти светих Мученика који су се раније подвизавали, јер их побожно поштују сви благоверни и сматрају их драгоценијима од свих ствари и скупоценијима од свих богатстава на земљи. И тим поштовањем које им се одаје на земљи, изображава се поштовање и слава које душама Мученика одају на небу Бог и Анђели Његови.То и многе друге ствари говораше светитељ, док је сав народ ишао за њим до тамнице. У тамници остаде пет дана, па га кнез опет изведе преда се на суд. И рече кнез мученику: Ја држим да није потребно да те још мучим, да би се уразумио. Доста ти је оно прво мучење. Ти си искусио сву страхоту његову, зато пристани да се поклониш боговима нашим, ако не желиш да се оно понови. Останеш ли упоран, примораћеш ме да те ставим на најтеже муке. Послушај ме, да би се спасао тих мука.Свети Теодот му одговори: Ти не схваташ, бедниче, да иако се распаде тело моје од мучења и иструлеше ребра моја од рана, ипак и сада храбро дођох, и готов сам да претрпим све што ми будеш урадио, док не скончам подвиг течења свог, да бих од Господа мог Исуса Христа примио спремљени ми венац правде.Кнез рече: Не спомињи овде распетога, јер скврнавиш ову судницу. Свети Теодот одговори: Безумниче и погани прљавко, ти сматраш да не скврнавиш ово место помињући своје погане н свескверне богове, а кад ја помињем пречистог Господара мог, Христа цара и Господа свих, теби је тешко да слушаш, и хулиш, и жалиш се да се судница твоја тобож окврнави спомињањем имена Христова. Ти не можеш да слушаш страшно име Христово, јер те мука спопада чим се помене пречисто име његово. Тако су и ђаволи, које ви поштујете, патили, и нису могли да подносе муке које су их спопадале од појаве Христове, те су вапијали: Шта је теби до нас, Исусе Назарећанине? дошао си пре времена да нас мучиш (Мк. 1, 24; Мт. 8, 29). Није дакле чудо што и ти не подносиш име Христово, јер си сродан ђаволима, служећи им од прадедова својих, и подражавајући их.Кнез Савин рече: Држао сам да ћеш бити кроткији после првог мучења, и да ћеш ме послушати, јер те призивам спасењу, али ти си постао гори. Но пошто се и даље препиреш с нама, и вараш срце своје као да за Христа трпиш, то ћу те ја ставити на неку нову муку, и савладаћу те, и показаћу да ти ништа неће помоћи твоја нада на Христа. Јер ти неће помоћи та варалица, у кога уздајући се ти срљаш у муке.А свети мученик одговори: Када бих ја трпео ово ради човека, био бих беднији од вас безбожника, и не бих имао никакву светлу наду на будући живот. И не бих могао до краја поднети толика мучења, да моје очи нису уперене на небеско царство, у коме се сврх заслуга добија велика награда од Христа, истинитог Бога. Шта дакле? Да не претрпим ли веће муке помоћу Христовом, ради обећаних вечних блага? Види у мени помоћ Христову, и увери се да се у Њега уздам. Јер, покриван Његавом божанском руком, ја се не бојим твојих мука. И никакво ми страдање није тешко. Ако земљано тело и одстрадава своје, али ум, утврђен у Богу, остаје непоколебљив.Тада кнез Савин нареди да се донесе гвоздени кревет, пружи по њему светитељ, и наложи ватра под креветом. А када страдалник претрпе и ову муку, удиви се кнез, и упита га: Откуда у вас хришћана толико немилосрђе? Како се можете смиловати на другога, када нећете да се смилујете на себе? или како можете имати милосрђа за другог, кад га немате за себе?Свети Теодот одговори: Не знаш природу човекољубља, а говориш о милосрђу. Онда ћу ти изразити благодарност, када ме осудиш на смрт, и тако пошаљеш из овог пролазног живота у небеско царство. У ствари, ти желиш да ме узвисиш: јер што ме више мучиш, ти ми израђујеш већу награду. Ако хоћеш да покажеш милосрђе према мени, онда ме преко разних мука отпусти из овог живота. Стави ме овде на велике муке, да бих тамо добио венац правде. Измучи ме до смрти, да савршен подвижник отидем и Подвигостројитељу моме - Христу, како би ме сви свети Анђели примили радујући се и веселећи се.Кнез рече: Ја ћу те начинити савршеним подвижником, када будем измислио друге, најстрашније муке за тебе. На то мученик Христов одговори: Када би ти знао доброту Бога мог, у кога се ја надам, да ће ме због ових краткротрајних мука удостојити вечнога живота, ти би и сам пожелео да пострадаш за Њега овако као што ја страдам. Али, пошто вам ђаволи, које ви поштујете, окаменише срца, те се ничему после овог живота не надате, због тога упадосте у сујету овога света, и временско и пролазно претпостављате вечном.Чувши то, кнез се зачуди и рече: Говораху ми неки за тебе да си простак, а ја сада видим да си ти велики препредењак. Свети Теодот одговори: Када Христос у мени говори, који ми говорници могу противустати? Знај дакле, да су ти истину казали они који ти рекоше за мене да сам простак. Но благодат Христа мог која се подвизава самном, она ме учи шта да говорим, она ме укрепљује да и муке трпим, олакшавајући ми болове за време мучења.Кнез рече: Нећу те штедети, Теодоте. Светитељ одговори: Чини што хоћеш, јер сам ја на то готов. Тада кнез Савин нареди да му клинце забију у ноге, и да га онда војници гоне. И када му клинце забијаху у ноге, он, подигавши руке своје к небу, говораше: Благодарим Ти, Господе мој Исусе Христе, што си ме недостојног удостојио да будем заједничар страдања Твојих. Откуда мени одбаченоме да дође толика благодат Твоја? Ево, већ као да на небо узиђох. Благодарим Ти, Спаситељу мој, што си ме избавио од гонитеља душе моје! Нека се, Господе Христе, име Твоје прослави у телу мом, јер си Ти живот мени, Сине Божји, и умрети за Тебе - добит је за мене. Препоручујем Ти оне што страдају ради имена Твог. Буди им помоћник! И нареди овој бури да престане. Растерај оне што устају на свету Цркву Твоју, да би Те у миру прослављали људи Твоји вавек.Онда присутним хришћанима рече: Браћо, мој се подвиг завршава, и близу је венац, залог правде моје, који ће ми дати Исус Христос. Он би распет мене ради, а ја тело своје дадох на муке Њега ради; Он умре мене ради, да ме избави од трулежи, а ја умирем Њега ради, да се удостојим Његовог царства. О велике благодати Христове! јер за краткотрајно страдање Њега ради Он узвраћа неисказаним благом неизмерно више: страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити (Рм. 8, 18).И тако, поткован клинцима, свети Теодот трчаше путем гоњен од војника. А многи од незнабожаца, видећи такво трпљење његово, и слушајући слатке речи његове, вероваше у Христа, и јавно се ругаху поганим идолима, и мучитеља укораваху, а име Христово прослављаху. Сазнавши за то, кнез Савин нареди да светитеља опет вргну у тамницу, да не би, рече, својим чаробњачким учењем обмањивао народ. И договараше се кнез са својим доглавницима, којом би смрћу погубио мученика.Пошто прође много дана, ране светог Теодота почеше гнојити. И сви благоверни хришћани долажаху, те чистим платном отираху ране његове. Потом, пошто Константин Велики силом Крста победи Максенција и објави слободу свима хришћанима, стиже наређење од њега да престане гоњење хришћана и да се пусте сви који су под судом ради Христа. Чувши за то, свети Теодот се веома ожалости што ће бити пуштен, јер је желео да у мукама умре за Христа. А кад би пуштен, поврати се онако измучен на свој положај у Киринију, и би на престолу свом још две године. Потом усну у Господу, 320 године, и двоструки венац, светитељства и мучеништва, доби нз деснице Христа Господа, који увенчава своје подвижнике у вечној слави, које нека се и ми удостојимо молитвама светог свештеномученика Теодота, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава са Оцем и Светим Духом вавек, амин.

Назад

Свети мученик Троадије и остали с њим

Sveti mucenik Troadije i ostali s njim

Као младић пострада за Христа. Григорије Неокесаријски виде га у визији како храбро подношаше муке за Христа све док не би убијен. И виде му душу, која кад се растави од тела, радосно хиташе к небу. Пострада и прослави се свети Троадије у III веку.

више ...

Свети мученик Троадије и остали с њим СВЕТИ мученик Троадије као младић пострада за Христа. Григорије Неокесаријоки виде га у визији како пострада за Христа док се скривао од гоњења у једној дивљој гори.Јер једном приликом, обављајући своје уобичајене молитве, свети Григорије паде у екстазу и, веома узнемирен, остаде дуго непомичан и ћутећи као да посматра неки дирљив призор. После прилично времена њему се лице засија и озари радошћу, и он стаде громко благодарити Богу и појати слављеничку песму, говорећи: Благословен Господ, који нас не даде зубима њиховим да нас растржу! (Пс. 123, 6). А ђакон га његов упита: Шта је разлог, оче, оваквој промени твојој: малочас си био узнемирен, а сада си радостан? Светитељ одговори: Чедо, имадох дивно виђење: један младић бораше се са огромним ђаволом и, надвладавши га, тресну га о земљу, и победи га. - Ђакон пак не разумеде ове речи. Стога му светитељ опет рече: Малочас један хришћанин младић, по имену Троадије, би изведен на суд пред мучитеља, и после многих тешких мука за Христа убијен, и сада хита к небу ликујући. Ја упочетку бејах узнемирен, јер сам се бојао да га муке не савладају и он се одрекне Христа. Али он доврши подвиг мучеништва, и сада га видим где хита к небу радујући се. Слушајући то, ђакон се дивљаше, како светитељ види као близу оно што се на великој даљини догађа. - Свети Троадије пострада за време цара Декија (249-251 г.).

Назад

Четири стотине и четрдесет мученика

Cetiri stotine i cetrdeset mucenika

Четири стотине и четрдесет мученика, који бише убијени од Лонгобарда у Италији око 579. године. О њима пише свети Григорије Двојеслов. На једном месту бише посечени њих четрдесет, а на другом других четири стотине, сви због тога што нису хтели јести од идолске жртве, а осим тога ових четири стотине још и зато што нису хтели, по обичају незнабожних Лонгобарда, играти око козје главе, принете демонима на жртву од стране незнабожаца.

више ...

Четири стотине и четрдесет мученика ОВИ свети мученици пострадаше од Лонгобарда у Италији око 579 године. О њима свети Григорије Двојеслов, папа римски, пише ово: Пре петнаест година, као што сведоче очевици, када Лонгобарди продреше у Римоку област, они заробише четрдесет земљорадника и примораваху их да заједно с њима једу месо од идолских жртава. Али ови не хтеше ни да се дотакну поганих јестива, иако су им смрћу претили. Јер заволеше вечни живот више од привременог, и стајаху чврсто у вери. И због свог вероисповедања бише сви заклани. Шта дакле? Зар нису постали заиста мученици сви они који, да не би једењем идолских жртава ожалостили свога Творца, изабраше да буду мачем посечени? У исто време Лонгобарди ухватише других четири стотине душа. И када по обичају своме козју главу принесоше на жртву ђаволу, и око ње играху певајући скаредне песме, и клањаху јој се, и мољаху јој се, па и своје заробљенике примораваху силом да то исто раде, онда ови сви одлучише да привременом смрћу стекну бесмртни живот. И не хтедоше послушати одвратну наредбу, и поклонити се с њима ђаволској жртви, и тако живети на земљи мртви живот. Јер главе своје, које су увек приклањали Створитељу своме, они не хтедоше приклонити створењу. Зато их Лонгобарди, бесни од једа, све посекоше мачем.

Назад

Свети преподобни Агатон

Sveti prepodobni Agaton

Преподобни Агатон, велики мисирски подвижник из V века. Савременик светог Макарија и ученик светог Лота. Старао се испунити све заповести Божје. Неко од братије похвали му један ножић, којим је секао пруће за котарице. Чувши похвалу светитељ с радошћу пружи томе брату ножић на дар. Још је говорио свети Агатон: „За мене би било задовољство кад бих могао узети себи тело некога губавца, а њему дати моје”. Није ли то савршена љубав?

више ...

Свети преподобни Агатон ВЕЛИКИ египатски подвижник из петог века, ученик светог Лота. Пред смрт преподобни Агатон три дана нетремице гледао к небу. Присутна братија га упиташе: Оче Агатоне, шта тако гледаш? Он им одговори: Стојим на суду Христовом. Оци га упиташе: Зар се и ти бојиш суда? Преподобни Агатон им одговори: У држању заповести Господњих учинио сам по својим моћима, али човек сам, како могу знати да ли је моје дело угодно Богу? Упиташе га братија: Не уздаш ли се у добра дела своја, која су учинио угађајући Богу? Светитељ одговори: Не уздам се док не изађем пред самог Бога, јер је једно суд Божји а друго суд човечји. - Рекавши то, престави се у Господу.

Назад

Света мученица Евталија

Sveta mucenica Evtalija

Ова Евталија света беше девица из Сицилије, и имаше мајку с истим именом, и брата Сермилијана. Сви беху некрштени и незнабожни. Стара Евталија боловаше од течења крви. У сну јаве јој се свети мученици Агфеј, Филаделф и Кирил (в. 10. мај) и рекну јој да ће оздравити, само и једино ако се крсти у име Господа Исуса Христа. Евталија поверује у Христа, крсти се и, ваистину, оздрави. Видећи то чудо, и њена се ћерка крсти. Сермилијан, пак, поче исмевати мајку и сестру због вере Христове, потом и претити. Мајка се уплаши и побеже од куће. Тада брат поче гонити сестру. Но сестра се не уплаши, јер јој милији беше Христос од брата, и рече Сермилијану: „Хришћанка сам и не бојим се умрети”. Опаки брат посла к њој једнога слугу да је оскрнави. Но када слуга нападе св. Евталију, он изгуби очни вид. Зли брат виде то чудо, но оста тврда срца. Он појури за сестром, ухвати је и главу јој одсече, слично Каину. Тако света девица Евталија овенча се венцем вечне славе. И тако се и овом приликом обистини реч Христа Господа, да је Он донео мач међу људе, који дели сродне крвљу но не и сродне вером (Мт 10, 34-35).

више ...

Света мученица Евталија ОВА Евталија света беше девица из Сицилије, и имаше мајку с истим именом, и брата Сермилијана. Сви беху некрштени и незнабожни. Стара Евталија боловаше од течења крви. У сну јаве јој се свети мученици: Алфеј, Филаделф и Киприн (в. 10 мај), и рекну јој, да ће оздравити само и једино ако се крсти у име Гоопода Исуса Христа. Евталија поверује у Христа, крсти се, и ваистину оздрави. Видећи то чудо и њена се ћерка крсти. Сермилијан пак поче исмевати мајку и сестру због вере Христове, по том и претити. Мајка се уплаши и побеже од куће. Тада брат поче гонити сестру. Но сестра се не уплаши, јер јој милији беше Христос од брата, и рече Сермилијану: "Хришћанка сам, и готова сам с радошћу умрети за Христа". Опаки брат посла к њој једнога слугу да је оскврни. Но када слуга нападе св. Евталију, он изгуби очни вид. Зли брат виде то чудо, но оста тврда орца. Он појури за сестром, ухвати је и главу јој одсече, слично Каину. Тако св. девица Евталија увенча се венцем вечне славе. И тако се и овом приликом обистини реч Христа Господа, да је Он донео мач међу људе, који дели сродне крвљу но не и сродне вером (Мт. 10, 34-35).

Назад

Свети мученик Исахије сенатор

Sveti mucenik Isahije senator

Овај свети мученик Исихије пострада у време цара Максимијана. Најпре био дворјанин, члан царског Сената, магистијан по звању. А када цар Максимијан издаде наредбу да се свима хришћанима, који се налазе у царској војсци, одузму појасеви (појасеви беху знак њихове царске службе), и да живе као приватна лица, лишена грађанских права, тада многи хришћани претпоставише да живе лишени граћанских права, неголи да имају грађанска права а изгубе душе своје. Међу таквим хришћанима беше и овај свети Исихије...

више ...

Свети мученик Исахије сенатор Овај свети мученик Исихије пострада у време цара Максимијана. Најпре био дворјанин, члан царског Сената, магистијан по звању. А када цар Максимијан издаде наредбу да се свима хришћанима, који се налазе у царској војсци, одузму појасеви (појасеви беху знак њихове царске службе), и да живе као приватна лица, лишена грађанских права, тада многи хришћани претпоставише да живе лишени граћанских права, неголи да имају грађанска права а изгубе душе своје. Међу таквим хришћанима беше и овај свети Исихије. Када за то сазнаде цар, он нареди да се светом Исихију скину скупоцене хаљине које је носио, да се одене у огртач од козје длаке и да борави са женскињем, у знак лишености грађанских права и презрености. Пошто то би учињено, цар позва к себи Исихија и упита га: Није ли ти жао, Исихије, што си изгубио част и звање магистријана, а допао тог нечасног живота? Светитељ му одговори: Ова твоја част, царе, привремена је, а част и слава коју даје Христос вечна је и бесконачна. Разгневљен оваквим одговором, цар нареди да светом Исихију вежу о врат велики воденични камен и да га баце у реку Оронт, која тече кроз Келе-Сирију. И тако блажени Исихије би од Господа увенчан венцем мучеништва, 302 године.

Назад

Свети исповедник Коинт чудотворац

Sveti ispovednik Koint cudotvorac

Овај светитељ рођен је у Фригији. Тамо је и васпитан у хришћанској побожности. У време цара Аврелијана, 272 године, он дође у место, звано Еолида, и дељаше милостињу сиротињи. Тамо га ухвати војвода Руфос, и кад наређиваше светитељу да принесе жртву идолима, он полуде, у њега уђе демон (έδαιμονίνη). Но светитељ се помоли Богу, и ослободи га демона. Због тога га војвода не само пусти на слободу, него и богато обдари. Затим, отишавши у село звано Кими, буде ухваћен од незнабожаца и доведен у идолски храм и принуђаван да принесе жртву.

више ...

Свети исповедник Коинт чудотворац Овај светитељ рођен је у Фригији. Тамо је и васпитан у хришћанској побожности. У време цара Аврелијана, 272 године, он дође у место, звано Еолида, и дељаше милостињу сиротињи. Тамо га ухвати војвода Руфос, и кад наређиваше светитељу да принесе жртву идолима, он полуде, у њега уђе демон (έδαιμονίνη). Но светитељ се помоли Богу, и ослободи га демона. Због тога га војвода не само пусти на слободу, него и богато обдари. Затим, отишавши у село звано Кими, буде ухваћен од незнабожаца и доведен у идолски храм и принуђаван да принесе жртву. А када на молитву светитеља настаде земљотрес, од кога попадаше идоли и храм стаде да се руши, незнабошци се разбегоше и оставише светитеља слободна. Четрдесет дана после овог земљотреса кнез Клеарх ухвати светог Коинта. Овај Клеарх беше велики ревнитељ идолопоклоничке вере и веома сујеверан. Он нареди да светитељу пребију ноге. Али силом Христовом ноге његове одмах постадоше здраве и читаве. После тога свети Коинт је пуних десет година путовао из места у место, исцељујући сваку болест, и збрињавајући сиротињу. И пошто проживе тако, творећи чудеса и богоугодна дела, он пређе ка Господу. (Службу светом Коинту написао је Јосиф Песмописац).

Назад

Свети Арсеније, епископ Тверски

Sveti Arsenije, episkop Tverski

Свети Арсеније родио се у граду Тверу од побожних, благородних и имућних родитеља. Не зна се ни година његова рођења, ни имена његових родитеља. Измоливши себи од Бога сина, родитељи се највише стараху да у срцу сина свог засаде страх Божји. После извесног времена родитељи га као дечака дадоше да се учи књизи. Божјом помоћу он убрзо показа такве успехе, да превазиђе све своје вршњаке...

више ...

Свети Арсеније, епископ Тверски Свети Арсеније родио се у граду Тверу од побожних, благородних и имућних родитеља. Не зна се ни година његова рођења, ни имена његових родитеља. Измоливши себи од Бога сина, родитељи се највише стараху да у срцу сина свог засаде страх Божји. После извесног времена родитељи га као дечака дадоше да се учи књизи. Божјом помоћу он убрзо показа такве успехе, да превазиђе све своје вршњаке.Иако млад узрастом, Арсеније је добро схватао да су сва блага овога света нестална и брзопролазна. Он размишљаше и брињаше само о томе, како да угоди Богу и спасе душу своју. Пошто прође неко време, родитељи преподобнога скончаше. Пред смрт они наложише своме сину: да живи свето и богоугодно, да чврсто држи заповести Господње и да чува веру хришћанску. Они му оставише све своје имање. Пошто сахрани своје родитеље, блажени Арсеније стаде још чешће размишљати о спасењу своје душе. Знам, мишљаше он, да сам дошљак и странац на земљи. Кратак је и недуготрајан живот овде, а будући живот је беоконачан. Родитељи су ми оставили велико имање, али се душа моја не радује томе. Јер је у Светом Писму речено: Каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју? (Мт. 16, 26). Размишљајући тако, он стаде раздавати овоје имање беднима: одеваше наге, посећиваше болне, помагаше удовице и сирочиће, заузимаше се за оне којима је учињена неправда. Но завидљивац рода људског, видећи побожни живот богољубивог Арсенија, зарати против њега: неким сродницима његовим он убаци у душу мисао, да млади Арсеније не ради добро, дарежљиво раздајући родитељско имање. Сродници час саветоваху Арсенију да ступи у брак, час га грђаху и укораваху, говорећи: Гледајте, овај светац упропасти сав дом родитељски и без рада проводи живот. Али овакве речи нису узнемиравале благочестивог јуношу. Господ му положи у душу мисао да отиде у Печерску обитељ, где су се некада подвизавали и својим врлинама просијали преподобни Антоније и Теодосије. Давши слободу свима својим робовима и раздавши своје имање ништима, млади подвижник тајно напусти родно место и упути се у Кијево-Печерску обитељ, куда га је звао глас који он чу у сну. Дошавши у манастир, христољубиви младић паде на колена пред настојатељем и мољаше га: Смилуј се, оче, на мене грешнога, смилуј се! Не удаљуј ме из свете обитељи; опомени се да и Христос не одбацује кајуће се грешнике. Тако он усрдно мољаше игумана Печерског. Игуман се удиви и упита га: Зашто се ти, чедо, тако силно паштиш око својих грехова, та ти си још млад! Ја сам велики грешник, одговори Арсеније, јер нема човека који не би сагрешио, ако је макар један дан поживео на земљи. Смилуј се на мене, оче, и не отеруј из свете обитељи. Знам да и мени предстоји јавити се на Страшни суд Христов, какав ћу тада одговор дати Судији непристрасном? Одговор младићев задиви игумана. Он својим духовним очима прозре, да на младићу почива нарочита благодат Божја. Но видећи да је Арсеније још млад, игуман му рече: Тежак је живот монашки; много је у њему лишавања и невоља. Неће теби тако младом бити лако подносити ове монашке подвиге. Но Господ је указао много стаза за спасење људи. Изабери себи други пут, који је лакши. - Не бојим се ја иночких трудова, одговори младић, слатки су и пријатни они за мене. За једно те молим: учини ме последњим слугом у светој обитељи, и ја ћу с благодарношћу радити све. Бог нека ми буде покровитељ, и нека ми твоје свете молитве помогну. Чврсто памтим ја речи Светога Писма: Нико није приправан за царство Божје који метне руку своју на плуг па се обзире натраг (Лк. 9, 62). Задивљен младићевом побожношћу, игуман га прими у манастир, и обуче га у иночку одећу. Нови инок би дат под руководство старцу опитном у духовним подвизима. Многи подвижници, као јарке звезде, сијаху тада у Кијево-Печерској обитељи. Добар пример показиваху они благочестивом јуноши: један се одликовао тврдом вером, други је сву наду своју полагао једино у Господа, трећи је цветао молитвеним тиховањем и послушањем, четврти је победоносно ратовао са својим телом и потчињавао га духу. Инок Арсеније посматраше те подвиге побожности и стаде подражавати свакога од њих, старајући се да не пропусти ни један добар пример. Са највећим смирењем он је испуњавао све наредбе игумана и других инока, непрестано је радио, није пропуштао ни једно богослужење, задовољавао се најоскуднијом храном, предавао се ону само на најкраће време. У Печерској обитељи бејаше установљено, да сваки инок проходи све степене послушања, почињући од најнижих па све до највиших. Као и остали, тако и преподобни Арсеније испуњаваше сва послушања, и прохођаше их са великом ревношћу. Он се дан и ноћ труђаше, не остављајући своје руке без посла ни за један час: готовио је храну за братију, цепао дрва и носио воду; нико никада не чу од њега реч негодовања или реч празну, Он тако украси себе врлинама, да беше изнад свих монаха у обитељи, Братија се дивљаху његовим усрдним трудовима и незлобивости. Тада у Кијеву живљаше свети Кипријан, будући митрополит Московски. Увидевши да се Арсеније одликује бистрим разумом и напредује у врлинама, он га приближи к себи и заволе младога инока. Он често разговараше с њим, поучавајући га у заповестима Божјим. И кад свети Кипријан заузе престо Московске митрополије, он не хте да се одвоји од светог Арсенија, већ га са собом поведе у Москву, постави га за архиђакона и повери му да обавља преписку. С почетка преподобни Арсеније мољаше да се не ставља то бреме на њега, пошто је желео да се у тишини моли и подвизава у врлинама. Но потом, убеђен светитељем, он пристаде, само је молио да не буде произвођен у виши степен свештенства.Међутим, у родном месту блаженог Арсенија, у Тверу, избише нереди. Тверски епископ Јевтимије унесе не малу пометњу међу своју паству. Непопустљиве нарави, он се мешао у световне послове; немајући хришћанског смирења, он се одликовао великом гордошћу и таштим високоумљем. Својим држањем епископ изазва против себе не само кнезове и бојаре, већ и духовенство, монахе и просте мирјане. Тверски кнез Михаил Александрович видећи да се раздор шири, упути изасланство у Москву и позва митрополита Кипријана да дође у Твер и расправи ствар. Свети митрополит Кипријан крену у Твер, повевши са собом два грчка митрополита, Михаила и Никандра, светог Стефана, епископа Пермског, Михаила, епископа Смоленског, преподобног Арсенија, многе архимандрите и игумане. Када се свештени сабор приближи Тверу, кнез Михаил са много народа изађе им у сусрет и дочека их са чешћу. Чим стигоше у град, свети Кипријан се са осталим оцима упути у цркву Преображења, отслужи молебан, затим божанствену литургију и свима даде овој благослов. Четири дана касније митрополит је са целим свештеним сабором ислеђивао ствар епископа Тверског. Јевтимије се у почетку бранио. Но оци сабора су установили његово неправилно деловање, лишили га чина и послали на заточење у Московски Чудов манастир. Већ одавно су у Тверу знали за врлински живот преподобног Арсенија. И сада кнез Михаил моли митрополита да њега постави за епископа у његовом граду. Ја мислим, говораше кнез митрополиту, да Арсеније може завести мир и спокојство у нашем граду. Другог мужа, врлинскијег и достојнијег, ја не знам. Поред тога, он се и родио овде. Не само ја, него и многи грађани знају њега и његове благочестиве родитеље. Преосвећени Кипријан се сагласи са предлогом кнежевим и позва Арсенија. Када свети чу за кнежеву жељу, он одлучно одби: Опростите ми, господо моја, ја сам човек грешан и недостојан таквог чина. Призивам Господа за сведока, да никада нисам имао, и сада немам, другу жељу сем да у усамљености оплакујем грехе своје. Зато сам ја и раније одбио да примим презвитерски чин; а на епископски грешно је и да помишљам. Свети још дуго одбијаше; но најзад му кнез и митрополит рекоше: Ако нећеш да се покориш нашој вољи, ми са свештеним сабором имамо власт да те ставимо под забрану. Свети Арсеније се не хте више противити и даде овој пристанак. Тако он би изабран за епископа 24. јула 1390. године. Али се плашио бремена управе, бојао се раздора и метежа, који се још нису били стишали после уклањања епископа Јевтимија, и желео је свом душом да се подвизава насамо. Стога, после неког времена, свети Арсеније се по други пут обрати молбом митрополиту Кипријану, да скине с њега тако тежак терет. Но митрополит га ободри и поново наговори да не одбије. Видећи у томе промисао Божји, Арсеније се покори вољи митрополитовој, и 15. августа 1390. године би рукоположен за епископа Тверског. Ступивши на архипастирски престо, свети Арсеније се највише стараше да заведе мир и слогу у своме духовном стаду и да искорени метеж. Он ревносно проповедаше реч Божју; све који долажаху к њему, он поучаваше као чедољубиви отац; у храму Божјем он учаше паству своју као брижни пастир. Он увек имађаше на уму речи пророка Језекије: Сине човечји, тебе поставих стражарем дому Израиљеву; слушај дакле реч из мојих уста и опомињи их од мене (Језек. 33, 7). Тако светитељ поучаваше све и својом речју привлачаше к себи све. Тверски грађани са великим усрђем хитаху да слушају поуке свога пастира. А својим животом свети Арсеније даваше свима добар пример: ступањем на престо он стаде водити још суровији и строжији живот, потпуно потчини тело своје духу. Сви су се дивили чистоти његова живота и непрестаном бдењу. Строг према себи, он се кротко опходио са другима и био милостив према патницима: штитио је угњетаване, раздавао одећу и храну невољнима, откупљивао робове и заробљенике. Глас о његовом врлинском животу далеко се пренесе свуда; многи долажаху издалека, просећи његове молитве и благослов. За своје добро живљење свети се удостоји примити од Господа дар чудотворства. Много се народа стицаше к њему: сви, који паћаху од ма какве болести, обраћаху се њему и, по милости Божјој, он даваше различна исцељења. На једне болеснике он меташе руке, над другима читаше молитве, неке благосиљаше и кропљаше светом водом, или помазиваше јелејем, све исцељаваше он усрдном молитвом ка Господу. Налазећи се у Тверу, свети Арсеније није заборављао и обитељ Печерску, где је ударио почетак својим монашким трудовима, и стално имао на уму живот њених преподобних оснивача, Антонија и Теодосија. Светитељ намисли да оснује свој манастир, који би га потсећао на Печерски, и имађаше жељу да тело његово буде сахрањено у њему. Ову намеру своју свети Арсеније саопшти кнезу Тверском. Кнез похвали добру жељу светитељеву, и сам му обећа помагати га у време зидања манастира и снабдети манастир потребним земљиштем за издржавање. Тада светитељ изабра на реци Тмаки, пет километара од града Твера, једно место, које му се силно допаде. Оно се звало Желтиково. Призвавши Божји благослов, он нареди да се ту подигне дрвена црква у име преподобних Антонија и Теодосија Печерских, својих великих наставника. Устројивши келије, светитељ сабра братију, постави им игумана То би у 1394. години. Након десет година светитељ подиже у Желтиковом манастиру камени храм у име Пречисте Богоматере, чесног и славног Успенија Њеног, сећајући се успенског храма Печерског манастира. Црква би освећена 30. августа 1405 године; а беше велелепно украшена живописом. Велики кнез Тверски испуни своје обећање: поклони манастиру потребно имање. Светитељ је често долазио у своју обитељ и узмао учешћа у радовима братије, показујући свима пример монашког живота. Он међу братијом није тражио части и славе, него је у манастиру, њиме устројеном, желео да буде прост монах. Велики својим врлинама он је настављао и просвећивао сву братију: као што месец сија међу звездама, тако је и свети Арсеније својом побожношћу блистао међу монасима обитељи. Манастир Желтиков светитељ је желео да начини местом свог упокојења. И он је ту својим рукама истесао себи гробницу од белог камена, а од другог камена поклопац за њу. Желећи да се иноци нове обитељи свагда назидавају подвизима Печерских отаца, свети Арсеније нареди да препишу древни Патерик Печерски, књигу, у којој беху изложени подвизи и велики трудови светих Кијево-Печерских подвижника. Отуда се види, да се светитељ старао и делом и речју и поучним списима просвећивати и поучавати своју паству. Он је непрестано носио у срцу свом речи Светога Писма: Слуга Господњи не треба да се свађа, него да буде кротак к свима, поучљив, незлобив (2 Тим. 2, 24). Такав пастир је и био свети Арсеније. Немало цркава Божјих подиже он у самом граду и у његовој околини; а обнови у Тверу и главни храм - саборну цркву Преображење. Кнез Тверски Михаил искрено уважаваше достојног пастира. Он често разговараше са светим Арсенијем, и из тих разговора добијаше немалу душевну корист. Кротке речи светитељеве дубоко су рониле у кнежево срце. Руковођен светитељем, велики кнез је градио храмове Божје, чинио дела милосрђа, помагао сиротињу у својој кнежевини и слао милостињу у Цариград. Осећајући да му се приближује крај, кнез изрази жељу да се замонаши. Свети Арсеније похвали његову благу намеру, постриже кнеза и даде му у монаштву име Матеј. И ускоро после тога, испраћен светитељевим благословом, монах-кнез оде из овог временског живота. Љубитељ мира, свети Арсеније вазда рађаше на измирењу завађених. У то време често избијаху раздори међу кнезовима, и светитељ се увек стараше да учини крај тим размирицама. Мирећи завађене, светитељ се са свима опхођаше тихо и благо: никога није допуштао увредити; сваки који је долазио к њему, налазио је заштиту и уточиште; био је заштитник сирочади и удовица; с љубављу се понашао према ништима и убогима; бодрио је клонуле; свима је помагао добрим саветима, новцем или родитељским поукама. Угледајући се на Небеског Пастира - Христа, он се стално бринуо о залуталим овцама свога стада и уводио их у тор покајања. Светитељ Кипријан је не једном позивао светог Арсенија у Москву ради саборских заседања. Блажена кончина светог Арсенија догоди се у току Великог Поста 1409 године. Духовенство Тверске епархије сваке године се на Недељу Православља стицало у Твер на своју годишњу скупштину. Оно се и ове године сакупи; у уторак им свети Арсеније изговори поуку као пастирима, упућујући их у стварима пастирске службе; па их онда благослови, опрости се с њима, и отпусти их. У четвртак друге седмице Поста светитељ се тешко разболе и језик му се одузе. Сутрадан, у петак, к њему дође велики кнез Јован Михајлович са братијом и бојарима. Он позва архимандрите, игумане и свештенике, да изврше јелеосвећење над оболелим светитељем. Крај одра болесникова сеђаху десет црноризаца, желећи да чују од свог епископа опроштајну реч. Но он не могаше говорити. Идуће ноћи он сконча. Деветнаест година и седам месеци он са великом ревношћу пасијаше поверено му Богом словесно стадо. Чувши за кончину праведног архијереја, кнез Јован Михајлович са мноштвом народа дође к његовим моштима. Сви туговаху и плакаху: "Потамне сунце наше; лишисмо се доброг пастира и оца". Идућег дана мошти светог Арсенија бише пренесена из епископије у саборну цркву, где се граћани Твера опростише са својим пастирем. Потом бише погребене у Желтиковом манастиру, у ону камену гробницу коју светитељ својим рукама начини. На његовом погребу беше много болесника. Они молише светитеља за исцељење, и добише олакшање у својим болестима. Такав беше живот светог Арсенија; таква беше његова блажена кончина; а сада он предстоји престолу Господњем заједно са анђелима, славећи Пресвету Тројицу: Оца и Сина и Светога Духа. По смрти светог Арсенија, грађани нису престајали поштовати успомену његову. Видећи чудеса која се догађху од гроба светитељева, благочестиви житељи Твера призиваху у молитвама светитеља Арсенија и добијаху помоћ и заштиту у невољама. Године 1483, - седамдесет и четири године после његовог престављења, епископ Тверски Васијан, по наређењу цара Јована Васиљевича, зажеле да открије мошти светитељеве. Скупивши сабор, он са мноштвом народа крену ка манастиру Желтикову. Ковчег, у коме почиваху мошти угодника Божјег, би извађен из земље и унесен у саборни храм. Када дигоше поклопац, сва се црква испуни миомира. Труљење не беше дарнуло мошти светог Арсенија; чак и саме ризе беху остале потпуно целе. Тада епископ нареди да се поклопцем поново покрије ковчег, наложи да се лик светитељев наслика, и метну га крај ковчега светитељева, да му се долазници клањају. На ковчег би стављен покривач са изображењем чудотворца. Са благословом епископа Васијана би састављена и служба светоме Арсенију. Тада би установљено месно празновање светитеља у манастиру Желтикову. Од тога времена стаде се још више чудеса догађати на гробу његовом. Месно празновање светог Арсенија у Тверу установљено је Мооковским сабором 1547 године. Најнеобичније чудо светог Арсенија догодило се 1566 године. У то време у Тверу живљаше један рибар, по имену Терентије. С почетка он имађаше велику веру ка светом Арсенију, а потом западе у неверје и умно се поремети. Родитељи га одвезоше у Желтикову обитељ, надајући се да ће им син ту добити исцељење. Али он умре. После два дана тело његово унеше у храм Пречисте Богородице, где почиваху свете мошти. Родитељи силно туговаху, чак и роптаху на светитеља: "Ми се надасмо да нам ти укажеш милост, но син наш умре. У нама се гаси усрђе к теби, и нестаје вере наше". Но Господ не отрпе тако прекорне речи, упућене Његовом угоднику. У време читања Еванђеља мртвац се одједном подиже и стаде горко плакати због сагрешења свог. Раскајаше се и родитељи Терентијеви због роптања свог на светитеља. Тадашњи епископ Тверски Акакије, муж праведан и побожан, сам виде васкрслога и увери се у истинитост догаћаја. У 1606 години, када Руска земља пострада од најезде Пољака и Литванаца, непријатељи силно опустошише многе области руске државе, па и Тверску област. Не поштедише они ни Желтикову обитељ. Они упадоше у њу, надајући се да ће наћи много блага. Но монаси беху благовремено сакрили манастирске драгоцености и сами се повукли у Твер. Једино на моштима светитељевим беше остао златоткани покривач са изображењем лика његовог. Не нашавши ништа у обитељи, непријатељи беху силно огорчени. Један од њих дохвати покривач са моштију светитељевих и положи на свога коња. Но чим он седе на коња, одједном и коњ и јахач бише неком невидљивом силом подигнути у ваздух, па онда треснути о земљу. Од силног удара коњ угину и јахач издахну, а покривач се чудесним начином подиже на кров Успенског храма. Тај се покривач и до сада чува у манастиру. У 1637 години у обитељи се градила нова саборна црква од камена. Зато су мошти светитељеве биле привремено пренете у дрвену цркву преподобних Антонија и Теодосија Печерских. Један од братије, по имену Гермоген, у нетрезном стању наврати после вечерња у цркву и заспа недалеко од светитељевих моштију. Пробудивши се ноћу, он би поражен необичним виђењем: храм је био јако осветљен; свети Арсеније се подигао и седи на својој каменој гробници. Захваћен ужасом, Гермоген хтеде да бежи. Но свети Арсеније, погледавши на њега, рече му с претњом: Зашто си, безобразниче, нетрезан ушао у храм? - Гермоген паде као мртав. Дуго је лежао тако; но потом, дошавши к себи, он с тешком муком изиђе из храма на северна врата, која су се изнутра затварала. После тога он је дуго боловао. Но светитељ је хтео да само уразуми неразумнога и да га избави од порока. Када Гермоген, чистосрдачно исповедивши свој грех пред свима, моли опроштај од светитеља, он доби исцељење од свога недуга пред моштима светог Арсенија. Свети угодник Божји често је указивао страдалцима своју чудесну помоћ и на његове молитве болесници су добијали исцељење. Од многих чудеса споменућемо следеће: У Тверу живљаше дечак Герасим, син свештеника Василија. На свадби некој Герасима напојише вином, помешаним са отровним биљем. Он се силно разболе, и већ помишљаше на смрт. Мучећи се, Герасим се обрати бесплатном исцелитељу - светом Арсенију, дође к моштима његовим у дан спомена његовог (2 марта), усрдно се помоли, и угодник Божји на чудесан начин исцели болесног дечака. После много година Герасим, поставши клирик, пресели се у Москву, да тамо живи. У његовом дому живљаше његова братаница Дарија, која дуго боловаше од очију. Са временом, болест се погоршавала, тако да Дарија није могла чак ни спавати ноћу и све време је јечала. Она није била у стању да гледа у светлост. Најзад, у дан спомена светог Арсенија, свештеник из храма посвећеног њему, дође са светом водом у дом Герасимов и уми њоме Даријине очи. И Дарија се тог часа исцели. Герасим се силно запрепасти када своју братаницу угледа здравом. Он је и раније неговао захвалност према своме небеском заштитнику. Видећи нову милост његову, Герасим пожеле да у своме дому има његову службу и житије. Али се у Москви не могаше наћи житије светог Арсенија. На Герасимову молбу архимандрит Желтикове обитељи посла му житије и канон светитељев, и замоли га да му их по прочитању врати. Герасим стаде журно преписивати житије. Али му се догоди несрећа: када се пред почетак тог потхвата он мољаше и поклони до земље, десно око му се зари у клинац који је штрчао из пода. Он се једва подиже на ноге и громко завапи: "О, Владико, Господе, смилуј се на мене грешнога!" У то време у Герасимовом дому живљаху монаси Желтикове обитељи, Јона и Теофил, који беху донели житије светог Арсенија. Видећи Герасимове муке, они му стадоше брисати крв која је јурила из ране, и саветоваху Герасиму да се помоли светом Арсенију. И чим Герасим стаде молити светитеља да га исцели, крв му одмах престаде тећи. Тада сви видеше да је Герасим повредио очни капак и обрву, а само око беше му по милости Божјој остало читаво. Убрзо му рана зарасте потпуно, и Герасим с благодарношћу и умилењем доврши преписивање светитељева житија, чијим молитвама он тако брзо би исцељен. За време архимандрита Саватија догоди се следеће дивно чудо. Један сељак, који живљаше у близини обитељи светог Арсенија, закопа у шуми своје благо, желећи да га сачува. После неког времена овај човек дође опет онамо где беше сакривен његов новац, стаде га тражити, али га не могаде наћи. Сељак паде у велику тугу, стаде јадиковати и плакати. Он чак хтеде и да се обеси, и већ беше привезао уже за дрво. Утом изненада стаде пред њега благообразни муж и рече му: Зашто си, чедо, намислио зло у срцу свом? Зашто хоћеш да погубиш душу своју и осудиш себе на вечне муке? Сељака спопаде страх и трепет: он стаде плакати. На питање красног мужа, зашто тако горко плаче, он одговори да је сакрио свој новац и не може да га пронађе. Благообразни муж удари жезлом у земљу и рече: На овом месту ћеш наћи то што тражиш. Сељак, раскопавши земљу, нађе своје благо. Поражен тиме, он стаде благодарити благоликог мужа и упита га: Одакле си, чесни оче, и како се зовеш, да бих ти ја могао заблагодарити што си ме спасао и што сам нашао своје благо. - Ја сам Арсеније и живим у обитељи, подигнутој мојим трудом. Иди тамо и узнеси достојну благодарност Богу. Сељак хтеде да се баци на колена пред старца, али овај постаде невидљив. Тада сељаку постаде јасно да је овај миолики човек био сам свети Арсеније. Дошавши у Желтикову обитељ, он узнесе благодарност Богу и Његовом угоднику, и исприча све шта му се догодило. У години 1657 крај кивота светог Арсенија зби се ново чудо. У Желтиковој обитељи живљаше тада ђакон Јован. Нахушкан ђаволом, он намисли да украде сребрне и златне утвари из храма где почиваху светитељеве мошти. Једнога дана у подне он затражи од црквењака кључеве од храма, уђе у храм и узе све утвари сребрне и златне, које стајаху недалеко од кивота преподобнога. Потстицан лакомошћу, он хтеде још да узме са моштију и сребрну панагију, коју је светитељ носио на себи још за време овога живота. Одједном непозната сила тако далеко одбаци лопова од светих моштију, да он тресну о црквени под и онесвести се. Кроз неко време монаси уђоше у храм и угледаше Јована где усред цркве лежи као мртав. Схвативши шта се догодило, они га изнеше из цркве, упутише у Твер к архиепископу Јоасафу и испричаше све шта су видели. Сам пак Јован не могаше уопште говорити: језик му се беше одузео и сав беше раслабљен. По епископовом наређењу, раслабљеног ђакона опет одвезоше у манастир, и затим га одвођаху у цркву. Мало по мало он стаде долазити к себи и, најпосле, раскајавши се, он потпуно оздраве. Много других чудеса догађало се од светих моштију славног светитеља и пастира Христова по благодати Господа нашег Исуса Христа. Слава Богу вавек. Амин.

Назад

Свети мученици Андроник и Атанасије

Sveti mucenici Andronik i Atanasije

ОВИ свети мученици пострадаше за Христа мачем посечени.

више ...

Свети мученици Андроник и Атанасије ОВИ свети мученици пострадаше за Христа мачем посечени. О њима видети опширно под 9. октобром.

Назад

Свети апостол Пармен, један од седам ђакона

Sveti apostol Parmen, jedan od sedam đakona

Спомен овог св. Апостола врши се 28. јула, где се налази и његово опширније житије.

више ...

Свети апостол Пармен, један од седам ђакона Спомен овог св. Апостола врши се 28. јула, где се налази и његово опширније житије.

Назад

Свети преподобни Сава и Варсанофије Тверски

Sveti prepodobni Sava i Varsanofije Tverski

Рођена браћа. Основали 1397 године Савин манастир, у Тверокој губернији. У њему најпре преподобни Варсанофије игумановао пет година, а после њега преподобни Сава игумановао око 50 година. Преподобни Варсанофије знао цело Свето Писмо напамет. Оба погребени у Савиној обитељи.

више ...

Свети преподобни Сава и Варсанофије Тверски Рођена браћа. Основали 1397 године Савин манастир, у Тверокој губернији. У њему најпре преподобни Варсанофије игумановао пет година, а после њега преподобни Сава игумановао око 50 година. Преподобни Варсанофије знао цело Свето Писмо напамет. Оба погребени у Савиној обитељи.

Назад

Свети преподобни Саватије и Ефросин Тверски

Sveti prepodobni Savatije i Efrosin Tverski

Преподобни Саватије основао Саватијевску пустињу, на 12 врста од града Твера, и ту проводио строг подвижнички живот. Да би изнурио тело, носио вериге. Упокојио се у првој половини петнаестог века. Његов достојни ученик и подражаватељ био је свети Ефросин; провео у пустињи 60 година; удостојио се од Бога дара чудотворства. Упокојио се у другој половини петнаестог века.

више ...

Свети преподобни Саватије и Ефросин Тверски Преподобни Саватије основао Саватијевску пустињу, на 12 врста од града Твера, и ту проводио строг подвижнички живот. Да би изнурио тело, носио вериге. Упокојио се у првој половини петнаестог века. Његов достојни ученик и подражаватељ био је свети Ефросин; провео у пустињи 60 година; удостојио се од Бога дара чудотворства. Упокојио се у другој половини петнаестог века.

Назад
на врх