"ВЈЕРОМ ПОБИЈЕДИШЕ ЦАРСТВА"

Свети Апостол, на овој светој служби Божијој прочитан, по-чиње ријечју: вјера. Апостол Павле ставља пред нас појам вјере да ми, из каснијег његовог казивања, видимо шта вјера значи и какве подвиге и жртве од нас захтијева. Јер, браћо моја и сестре, чућете данас људе да се ките вјером и говоре да су ”вјерници” а да при том ни малим прстом лијеве ноге не мрдну из своје жабокречине и тоталне вјерске замрлости. ”Вјеровао би свако, кад би могло бит', да очита ”Вјерују”, па да буде сит”, исмијавао је, у своје вријеме, вјеру Васо Пелагић, не знајући да је с овим велику истину рекао.
Како и кроза што ови исповједници вјере све ово, и много другог, учинише? Да ли вербалним и многоглагољивим мудровањем, на меку душеку лежећи? Не, браћо моја и сестре, него кроз велику жртву и страшно страдање. ”Они, којих свијет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским”. (Јевр. 11, 38) ”Други пак бијаху мукама уморени, не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама, у оскудици, у невољама, у патњама.” (Јевр. 11, 36 – 37)
”При разлучењу душе од тела - како нас учи Преподобни Јован Лествичник - нећемо бити окривљени због тога што нисмо чинили чудеса, што нисмо богословствовали, што нисмо имали виђења, него ћемо, нема сумње, пред Богом одговор дати због тога што нисмо без престанка оплакивали грехе своје” и што нисмо извршавали ни оно мало, пред нас постављено и од нас захтијевано.

О ОДНОСУ ДЕЦЕ И РОДИТЕЉА-отац Тадеј

"Немој да даш свој унутутрашњи мир за ништа на овом свету и по сваку цену сачувај свој унутрашњи мир. Помири се сам са собом па ће се с тобом помирити и небо и земља", познате су речи Оца Тадеја изговорене у Манастиру Острог 1996. године. У истом манастиру кроз разговор са Старцем забиљежена је још једна веома интересантна и поучна тема - О односу деце и родитеља.

"РИЈЕЧ ВАША СВАГДА ДА БИВА СОЉУ ЗАЧИЊЕНА"

Моја проповјед, браћо и сестре, биће прилично опора, као што нам је горка и опора стварност коју проживљавамо.Ми стојимо пред Крстом Христовим; ускоро ћемо се и поклонити Крсту Његовом. Хоћу да свако од нас, немилосрдно према себи, судијски, уђе у своје срце и душу и замисли да Господ, изранављени, стане поред Крста свога и да одређује ко од нас на поклоњење да Му приступи а коме приступ к Себи да ускрати, шта мислите, колико би од нас Господу прићи смјело? Лако је Крсту Христовом приступити, некако кољена приклонити и с мислима, ко зна куд одлуталим, и срцем охлађеним, Христа распетога пољубити, па поћи на вечеру, сјести и јести у кругу родбине и пријатеља, и, успут, попријеко погледавати на оне које не волимо, па продужити живот какав смо живјели и вјеровати да је то тако и да тако ваља да буде.
Желим, браћо и сестре, да кроз свој ум, душу и срце проведете ове Христове ријечи, да над њима застанете и замислите и видите колико се оне на сваког од нас односе; имајући у виду да Господ ништа у вјетар није говорио него је сваку Своју ријеч нама намјенио: ”Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене мене, није мене достојан. И који не узме крста својега и не пође за мном, није мене достојан”. (Мт. 10, 37)
Са крстом и са Христом смо кад год уз Истину стојимо и Истину свједочимо. Бог је Истина, то добро знате. А кад вратове своје - иначе, тврдоврате - од Истине повијемо и пред лажју се склонимо, ”мудро” се извучемо, ”дипломатски” се оградимо, онда смо Господа издали; онда смо га попљували. Тако се, браћо моја, данас, и сада, Господ распиње. Је л' Ти отац забасао тамо гдје није смио, је л' се нашао тамо гдје му мјесто није, одвој се од оца, Господу приђи. Покажи и себи, и свима око себе, да Ти је Господ од оца рођеног дражи и бићеш Господа достојан.
Мигријешимо, браћо и сестре, кад зло чинимо, али ми исто тако гријешимо кад добро не творимо. ”Онај, дакле, који зна добро чинити а не чини, гријех му је”, (Јак. 4, 17) опомиње нас свети апостол Јаков. Зато, дужни смо да стојимо уз Истину и да је свједочимо свакад, а нарочито кад је потребно и кад нас то свједочење кошта. Тад или никад. Амин.

"ПАЗИМО ДА НЕ СКРЕНЕМО"

Јевр. 1, 10 - 2, 3; 7, 26 - 8, 2
ПАЗИМО ДА НЕ СКРЕНЕМО
”Због тога морамо веома пазити на оно што чусмо да не скренемо”, (Јевр. 2, 1) опомиње нас свет апостол Павле. Јер, одувијек је на Христове сљедбенике свако насртао, а ни данас - као што знате и видите - није ништа боље ни друкчије, као што се ни сутра ништа набоље промјенити неће. Милиони и милиони нехришћана, многобројна племена незнабожачка, живе своје животе; нико их не дира и нико их не узнемирава. На нас, крштене и окађене, насрће свака фела секташка, да нас они ”уразуме” и да нас ”спасу”, како веле.
Хришћанство није вјера лагодности: крсте те ил' се крстиш, па продужиш да живиш како си живио. Наша вјера је вјера свједочења дјелима и сваковрсним одрицањима.
Није наше хришћанско трпљење и страдање без смисла и наде. Оно је осмишљено надом на спасење у окриљу Божијем, у неизрецивој и непојмљивој слави Његовој. ”Не губите, дакле, поуздање своје, које доноси велику награду - вели нам свети Апостол - јер вама је трпљење потребно, да пошто извршите вољу Божију примите оно што је обећано.”(Јевр. 10, 35 - 36)
Зато, браћо и сестре, ако мислимо да стојимо, пазимо да не паднемо. (1. Кор. 10, 12) Будимо чврсти, непоколебљиви; напредујмо непрестано у дјелу Господњем, знајући да труд наш није узалуд у Господу. (1. Кор. 15, 58) Њему се молимо да нас оснажи и вјере нам дода. (Лк. 17, 5) Амин.

"ИСТРАЖУЈТЕ ШТА ЈЕ УГОДНО ГОСПОДУ"

Еф. 5, 9 - 19
Видимо око себе, браћо и сестре, много оних који су се смакли с пута познања добре и угодне и савршене воље Божије и отиснули се у мрачне и неистражљиве поноре зла, да, како мисле, познањем зла, и борбом против зла, дођу до добра и до Бога. Узалудан и грјешан посао; лудо и мучно трчање стазом, супротном од пута.
Јер, бављење злом и бављење Злим, чини човјека, постепено и непримјетно, таквим, дакле, злим. ”Уклони се од зла и чини добро”. (Пс. 33, 15) ”Шта тражи од нас Господ, браћо? Тражи да као што су олтари наши увек окренути Истоку, тако и душе наше да буду увек окренуте ка добру. Да оставимо зло иза леђа, у сенци, у понору заборава, у тами бившега, а ми из године у годину, из дана у дан, да се пружамо ка добру: да мислимо о добру, да чезнемо за добрим, да говоримо о добру, да чинимо добро. Господ тражи зидаре а не рушиоце. Јер ко зида добро, самим тим руши зло. Ко се пак окрене да руши зло, брзо заборави зидати добро и претвара се у злочинца”, савјетује нас Владика Николај.
”Имајте вјеру у Бога.” (Мк. 11, 22). А Бог мира, ”нека вас усаврши у сваком дјелу доброме, да вршите вољу његову, творећи у вама оно што му је угодно, кроз Исуса Христа, којему слава у вијекове вјекова. Амин”. (Јевр. 13, 21)

"СЕДАМ ОСВЈЕДОЧЕНИХ ЉУДИ ПУНИХ ДУХА СВЕТОГА"

Мноштво наших проблема и Цркви, и везаних за Цркву, проистичу из нашег незнања а не из наше зле воље. Јер људи у Цркву улазе и излазе; долазе и одлазе а многи и не стигну да дубље уроне у суштину њену. Добар дио, опет, наших неспоразума, а често и сукоба, отуда су што нам није потпуно јасна подјела дужности: духовних и лаичких у Цркви. На једној страни негдје би да потпуно искључе свјетовњаке из црквених послова а на другој, тамо гдје се лаици осиле, они би да свештенику ограниче простор на неколико квадратних метара олтарских и уски појас који се пред олтаром простире. Сигурно је да ни једно ни друго застрањивање и претјеривање не води добру.
Но гдје су људи, ту су и проблеми па ни прве старјешине црквене, свети апостоли, нису могли бити поштеђени од њих. Црква се ширила олујном брзином. Већ је постало тешко удовољити свим захтјевима које је живот наметао. Било је пуно старих и немоћних који нису могли доћи за заједничку трпезу; било је и сиротиње и удовица које, оставши без заштите, остајаху и без свога сљедовања. Хришћани, придошли из незнабоштва, ”јелинисти”, како их свети апостол зове, ”подигоше вику на Јевреје што се њихове удовице заборављаху када се дијељаше помоћ сваки дан”. (Д. ап. 6, 1)
Мудрост овога свијета лудост је пред Богом. (1. Кор 3, 19) Ми морамо схватити да све оно што важи за друге, за Цркву не мора да има обавезну важност. Ми видимо да понеке црквене зајединице, које воде, формално, необразовани али тамјаном црквеним окађени, људи, боље на-предују од оних којима су све саме титуле људске на челу. Зато бисмо се морали вратити апостолским начелима и примијењивати оне принципе које су они поставили. Апостоли наређују браћи да потраже освједочене људе, пуне Духа Светога и мудрости. Ове три врлине: морални углед, лична побожност и мудрост, апостоли постављају као мјерила за избор на руководећа мјеста у Цркви. Не морамо се трудити да будемо паметнији од светих апостола.
Ходамо и лутамо, пробамо тако и онако и на све начине али, вјерујте, само је један пут, и то онај којим је рана Црква пошла, којим се до напретка и бољитка стиже. Све остало нагађања су и лутања. Ако смо се и сами удаљили, вратимо се док још времена има. Амин.

"РАДУЈТЕ СЕ СВАГДА У ГОСПОДУ"

Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се”,
(Фил. 4, 4) узвикује свети апостол Павле. Па још додаје: ”Не брините се ни за што” (Фил. 4, 6). А ја, сав у грчу због брига премногих и несигурности сталне, помишљам: Како да се радујемо, добри наш Апостоле, кад ми се чини да тако мало раз-лога радовању има? Куд год да се окренемо и кренемо, на коју год страну поглед да упремо, све нас од радости одвраћа. С које год стране, с набрајањем, да почнемо, све туга и невоља.
Апостол нас зове да се радујемо у Господу а да се оставимо преварних радости због трица и крпица, па макар то биле куће големашке, брда и долине, јахте и лимузине. Све је то испразно; у томе праве радости нема. Заиста, зар нас толики несрећници около нас, који су то све стекли и награбили, не увјеравају у то? Има само једна радост, која човјека може испунити до краја, а то је радост коју само Бог подарити може. ”Јер Царство Божије није јело ни пиће - вели свети апостол Павле - него праведност и мир и радост у Духу Светоме”. (Рим. 14, 17)
Да не помислимо да нас Апостол савјетује да сад ”све четири увис”, па да ”бригу на весеље” ударимо, и баш, стварно, ни о чему бригу не водимо. Далеко од тога. Није ни Апостол тако чинио. Него нам вели, кад све своје, слабашне, снаге упремо и сами учинимо што нам је чинити било, од себе урадимо што смо могли, онда да дођемо пред Господа с молбом, да Он наше тегобе и бремена наша преузме. ”Све своје бриге положите на њега, јер се он стара за вас”, (1. Петр. 5, 7) савјетује нас свети апостол Петар. Дакле, ”подај Господу пут свој, и уздај се у њега, он ће учинити”. (Пс. 37, 5)
Ето, браћо и сестре, чусте како да вратимо радост и да нам се прену кости потрвене. (Пс. 51, 8) Отресимо се непотребних мисли, брига и бремена, отпетљајмо срца своја од свега чиме смо их запетљали, распростримо пред Богом муке своје и повратићемо мир Божији који превазилази сваки ум. ”А Бог наде да вас испуни сваком радошћу и миром у вјери, да изобилујете у нади силом Духа Светога.” (Рим. 15, 13). Амин

"ИСЦЈЕЉУЈЕ ТЕ ИСУС ХРИСТОС"

У дјелима светих апостола - апостолском слову, које данас на овој светој Литургији чусте, писац Дјела апостолских, свети апостол и јеванђелист Лука, свједочи о два узбудљива догађаја у којима је свети апостол Петар био главни јунак. Видјећемо, и то је тема моје проповједи, браћо и сестре, да он главноме и једином истинском актеру свих великих дјела, Господу, све заслуге признаје и упућује.
Упрвом случају, приказује свети апостол Лука апостола Петра међу хришћанима, светима, који живљаху у Лиди, гдје наиђе на једнога човјека, по имену Енеја, који већ осам година лежаше на одру, јер бјеше узет. ”И рече му Петар: Енеје, исцјељује те Исус Христос; устани и простри сам себи! И одмах устаде”. (Дј. ап. 9, 32 - 34)
Колико год да је ово збитије узбудљиво, други догађај је узбудљивији и потреснији.
Усусједном мјесту, Јопи, бјеше једна ученица, Тавита, што, преведено, значи Срна. Млада дјевојка, разбоље се и умрије. Ученици, чувши да је Петар у близини, послаше по њега. Кад апостол Петар дође, ”скупише се око њега све удовице, плачући и показујући кошуље и хаљине што је радила Срна док је била с њима. А Петар, изгнавши све напоље, клече на кољена и помоли се Богу, и окренувши се тијелу, рече: Тавито, устани! А она отвори очи своје, и видјевши Петра, придигну се и сједе.” (Дј. ап. 9, 36 - 40)
Овим поводом ја сам наумио да вашу пажњу и размишљање усмјерим на један изузетно важан детаљ. Кад свети апостол Петар исцјели непокретног Енеју, строго му нагласи да Енеја зна и да утуви - а и сви около да чују - ко је исцјелитељ: ”Енеје, исцјељује те Исус Христос”. (Дј. ап. 9, 34) Ни једног јединог момента апостол Петар не упада у искушње да себе, евентуално, у први план постави и макар дјелић славе себи приушти. Свима да буде јасно и да сумње нема: Бог је тај који чудо учини.
Ми, ваши свештеници, врло често - и сувише често, рекао бих - предмет смо прича - похвалних, и још чешће, покудних - наших парохијана и непарохијана. Једни нас воле, други нас не воле а трећи нас чак и мрзе; једни нас нападају, други нас бране. У задње вријеме, захваљујући, између осталог, овом погубном ”сокоћалу” интернетском и трачевима који се тамо воде, на наше главе, а најприје, и највише, на главу најбољега и првога између нас, Владике нашег, сливају се бујице прљавих и гнојних лажи. Заиста, ниједан пас то с маслом полизао не би.
Ја сад хоћу да кажем и укажем на оно што је свети наш отац, Саво, прије више од осам вјекова, студеничком игуману, Харалампију, написао: Ако је поп грјешан, молитва његова није грјешна. Јер, наше, православно, поимање је: није свештеник тај који нешто чини него Господ. Христос Господ, Бог наш, је тај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје. Не крштава свештеник - мада ми то тако кажемо - него Господ крштава. Не вјенчава свештеник него то Господ чини. И било коју другу свештенорадњу да обавља, није он тај који то свршава него Господ. Свештеник је само проводник Божије благодати. Ако је жица, електрична, прљава, ако је бакар потамнио, струја ипак кроз њих тече и из прљаве жице свјетло свијетли и обасјава на све стране.
Господ замјера народу своме, и узима му то за тежак гријех, што се са својим свештеницима препиру. ”Али нико да се не препире ни да ко кога кори - вели Господ преко пророка Осије - јер је народ твој као они који се препиру са свештеником.” (Ос, 4, 4) Да суди и осуди, да кори и кажњава, Господ је задржао, искучиво, за себе. За гријехове свештеника, он ће га походити и платиће му за дјела његова. И недостојни свештеник је свештеник; само ће он за своју недостојност и те како полагати рачуне - строжије од других. Христос нам вели да онај слуга, ”који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен. А свакоме коме је много дано, много ће се тражити од њега; а коме је повјерено много, од њега ће се више искати.” (Лк. 12, 47 и 49)
Велики апостол Христов, и друг његов, Петар, указује на Христа као дјелатеља и чинитеља чуда. И преко нас, и наших грјешних руку, Господ, данас и овдје, тајне и чуда, свакако, чини. И зато вам, још једном, Савину поуку на душу стављам: Ако је свештеник грјешан, молитва његова није грјешна. Амин.

"ОД ОСТАЛИХ НИКО НЕ СМЈЕДЕ ДА ИМ СЕ ПРИДРУЖИ"

Прва је: слабодушност и дводушност већине народа - чиње-ница са којом се мора рачунати; друга је: бескомпромисност са којом се ријеч Божја прихватати и свједочити мора.
Чусте, апостоли невиђена чуда чине; чуда која својом сна-гом превазилазе чак и она која је сам Господ чинио. Чудно, зар не? Господ је, прије но што би чудо учинио, од оних које је спасавао, тражио да Његовој пруженој руци, својом вјером, и они руку своју испруже. ”Вјерујеш ли?” (Јн. 9, 35) ”Кћери, вјера твоја спасла те је” (Мк. 5, 34) Па је Господ чуда чинио ријечју Својом, додиром, материјом. Сјетите се, крвоточива жена додиром Христа задоби здравље.
Црква се мољаше, Господ дариваше. Упркос свим овим чу-дима, нечувеним, гледамо, опет, да од ”осталих пак нико не смједе да им се придружи, али их народ хваљаше”. (Д. ап. 5, 13)
Пред очима народу се збивају чуда Божија; много је тога да би се могло порицати али, с друге стране Божијих чуда и дјелања, мноштво је жбира и ухода, послатих да прате, пријављују, хватају и у тамнице бацају. По својим зборницама и судницама састају се првосвештеници и старјешине и вијећају како том чуду Божијем, толиком бујању Цркве Христове, да се супротставе. Распеше Христа а ево, на све стране, ничу хришћани. ”И све се више умножаваху они који вјероваху у Господа, и мноштво људи и жена” (Д. ап. 5, 14) али је још увијек више – и значајно више – оних који, истина, високо мишљење о свему овоме имају, који хвале апостоле, али са безбједне даљине, да се ризику не изложе.
Код Господа нема дволичности и дводушности; не постоји ”златна средина”, двије стране; има само једна једина. Господ нас позива да укријепимо клонуле руке и кољена изнемогла да утврдимо.
Господ не прихвата и не одобрава наше компромисе. Господу нису мили они који поздрављају чаршију на све четири стране. ”Знам дјела твоја, да ниси ни студент ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, избљуваћу те из уста својих.” (Откр. 3, 15 – 16)
”Говорите народу све ријечи овога живота.” (Дј. Ап. 5, 20)
Не разблажујте; не заобилазите истину, не прекрајајте истину Божију према мјери грјешних људи. Говори истину, и само истину, колико год она непријатна била. Не бој се. Што год да ти се збуде, Господ те оставити неће. Ако истину свједочиш, с тобом ће увијек бити Господ Бог твој. (5. Мојс. 20, 1) Амин.

"И РУКА ГОСПОДЊА БИЈАШЕ С ЊИМА"

”И рука Господња бјеше с њима.” (Д. ап. 11, 21) Осјећам, браћо и сестре, да се рука Господња одавно одмакла од нас, народа српског. Као да нас је Господ заборавио, лице своје од нас одвратио. Ево већ деценијама веће зло смјењује мање. Код нас, кад нам се несрећа за доручком нашла, остаде и на ручку а види се да нам се и за вечеру спрема. Сви се народи ближе и уједињују, ми се дјелимо на селца и засеоке; распарчавамо се и нас распарчавају, дробе и ситне. О руци Господњој, благој и благосиљајућој, али и о руци Господњој, тешкој и кажњавајућој.
Да ли је све пропало, да ли нас је Господ заборавио и из својих руку испустио? Јер знамо, и данашње апостолско слово нас опомиње, с ким је рука Божија с њим је и благослов Божији. Ако се рука Божија одмакне од појединца, или од народа, настаје назадовање и страдање. Одговор нам је у вјери нашој, да је Господ Створитељ и Сведржитељ.
Мудро је примјетио наш пјесник, да смо ми јединствен народ на свијету из којег су се многе нације изродиле. Несрећа наша је да и новорођени, да би доказали - себи, најприје - да су нешто ново и друкчије, окрећу се, мачем и огњем, на родбину своју. Ко нам све не дође, да нас ”води” и ”спашава”. Коме све не клицасмо и похвале не пјевасмо; у кога све наде своје не полагасмо. Толико пута помислих: какве среће за оне од нас који нас претекоше и на вријеме
помријеше. Лишише себе разочарања многих; одоше с надом да ће, једном, боље бити.
И зато, браћо моја и сестре, осјети ли човјек, или народ свецијели, да се одмакла рука Божија од њега, (1. Сам. 6, 3) или, још горе, да се подигла на њега (Рута, 1, 13) и дотакла га се (Јов, 19, 21) тежином својом (1. Сам, 5, 7) нека не губи вријеме него нека му покајнички притекне и Господ ће га руком својом закрилити и помиловати. Јер, ”рука је Бога нашега на добро над свима који га траже, и јачина је његова и гњев на све који га остављају”.
(Јездра, 8, 22) Амин.

АГАПЕ - ГРЕХ И ПОКАЈАЊЕ

Не усуђуј се да помислиш да су твоји греси толико велики да нема смисла кајати се. Ко прима наше покајање? Ко исцељује наше греховне ране? Свемогући Бог. Треба се стидети греха, а не покајања. Зашто су Свети Оци, који су нам оставили покајне молитве, сматрали себе највећим грешницима, а ми смо убеђени да је код нас све у реду?!
Владика Порфирије и проф. др Владета Јеротић

"И АПОСТОЛ ИЗГНА ДУХА ПОГАЂАЧКОГ ИЗ ЊЕ"

Многи од нас, полушаљиво, полуозбиљно, послије испијене кафе, преврну шољицу да им неко ”погледа”. Ријетки су међу нама они који никад, макар и у шали, нису пружили длан да им се са длана ”судбина прочита”. Док то радимо можда и не слутимо да гријех чинимо. Колики гријех, зависи од тога колики значај сами придајемо ономе што чинимо.
Ништа ново под капом небеском. И у апостолско доба, видимо, зарађивало се на несрећама људи. ”Догоди се пак, кад иђасмо на молитву - свједочи нам свети апостол Лука - да нас срете једна робиња, која имађаше дух погађачки, и гатајући доношаше велики добитак својим господарима”. (Дј. ап. 16, 16) Пошто викаше за апостолима, а кад овима то досади, апостол Павле изгна духа погађачког из ње. ”Када видјеше њезини господари да изиђе нада њиховог добитка, узеше Павла и Силу и одвукоше их на трг пред поглаваре.” (Дј. ап. 16, 19) Тамо се апостоли зло проведоше, ишибани бише и најгоре тамнице допадоше.
Многи од нас ватром се играју а да тога свјесни нису. Кад се освијесте, онда је, обично, већ прекасно. Пођу, прво, од пуке знатижеље, са шољицом и испруженим дланом, наставе са превртањем карата, да би стигли до замрачене собе, и стаклене кугле врачарске - и ту је враг шалу однио.
Врачање је тежи гријех но што би нам се у први мах могло учинити. Бог је створио и устројио овај свијет на начин на који је Он хтио. Да је хтио, на примјер, да људи знају своју будућност, свакако би учинио да тако буде.
Данашњи свети апостол опомиње нас, браћо и сестре, на гријех врачања. Ако смо га, случајно, чинили и, не дај Боже, чинимо, престанимо да Бог драги своје лице од нас окретао не би. Амин.

"И ИСПУНИШЕ СЕ СВИ ДУХА СВЕТОГА"

А ми, хришћани, благодарности за обје хране, придајемо и нашу захвалност Јединосушној Животворној и Нераздјељној Тројици, Оцу и Сину и Духу Светоме, за изливање Духа Светога на апостоле и све потоње праве хришћане.
То се десило тачно у педесети дан по Васкрсењу Христовом. Огњена сила Духа Светога, од слабуњавих и неубјеђених, и не-убједљивих, апостола створила је неустрашиве борце за истину
Јеванђеља Христова. На њиховој неустрашивости и непоколебљи-вости основана је, и постоји, Црква Христова ево већ скоро двије хиљаде година.
Црква Божија је скуп, заједница, корпорација - како би се под утицајем енглеског језика рекло - оних људи које уједињује иста вјера и из те вјере проистекла животна пракса. То је заједница оних који су постојани у науци апостолској, у светотајинском јединству и молитвама. (Д. ап. 2, 42) Црква никада није била нити може бити заједница, корпорација, ако хоћете, бизнисмена и парајлија. Трговце је Христос штапом истјерао из храма. Одбио је сву њихову умјеш-ност и сву њихову памет.
На Духове апостол Петар је неустрашиво обзнанио истину Божију и позвао народ да се спасу од овог поквареног рода.
(Д. ап. 2, 40) Позвао је, дакле, све да се искључе из онога душтва гдје се новцем размишља, новцем све вреднује, него да се придруже заједници оних који призивају име Господње. (Д. ап. 2, 21) ”Тада они који радо примише ријеч његову крстише се; и додаде се у тај дан три хиљаде душа”, (Д. ап. 2, 41) сазнајемо из Светог писма.
Од увијек је у Цркви било, и биће, оних који своју памет стављају изнад вјековне мудрости црквене. Као какав коријен горчине израсту - вели свети Павле - направе немир и њиме се заразе многи.
”Ми луди Христа ради, а ви мудри у Христу - вели; ми слаби, а ви јаки; ви славни а ми презрени. До овога часа подносимо и глад и жеђ и голотињу и ударце, и потуцамо се, и трудимо се радећи својим рукама. Кад нас грде, благосиљамо; кад хуле на нас, молимо; постасмо као сметлиште свијета, свима смеће до данас”. (1. Кор. 4, 9 и 13)
Све се то збивало, браћо и сестре, и збива се, видимо, али, не плашимо се и не колебајмо се. Црква је наџивјела све насртаје на њу; она, Богу хвала, постоји и од имена насртљиваца разних ни трага нема. ”Сваког чуда за три дана.” Наџивјеће јоште како Црква насртаје данашње и оно што је животом и муком својом доказивала, доказиваће увијек и вавијеки, да је камена и непоколебљива и да је ни врата пакла неће надвладати. (Мт. 16, 18) Амин.

ПРАВОСЛАВЉЕ - ВЕРА РАДОСТИ И РАДОСТ ВЕРЕ - о.Милош Весин

Тема Православље - вера радости и радост вере је неопходно подсећање на радост као извор Православне духовности. Ту радост не смемо поистоветити са раскалашном опуштеношћу, нити пак са количином усиљено насмејаних лица око нас, а поготово не са еуфемизмом (срећом), речју која има звук без садржаја! Христос је извор радости и ми од Христа друге радости немамо. Суштинско је - Христос васкрсе, радости моја. Тамо где је радост, тамо је и љубав, а где су и радост и љубав, ту је онда и слобода - акценти су из излагања проф. др Милоша Весина. Предавање је одржано у Новом Саду, 6. новембра 2011. године.

КО СУ СВЕТИ ЉУДИ - о.Милош Пурић

Ако би сте питали просечног човека шта мисли о свецима, ко су они, да ли их сматра за своје заштитнике, како их замишља, већина би одговорила да су то људи седе косе и браде, носе бројанице, моле се Богу, живе подвижнички. Међутим, по критеријуму Православне цркве, то није показатељ светости. Заиста, ко су свети људи? На ово питање одоговара отац Милош Пурић.

"ПАЗИТЕ НА СЕБЕ И СВЕ СТАДО"

Апостол се чита да се ви, вјерни народ Божији, поучите и ка Господу усмјерите. А видите, Богу хвала, апостол, на овој светој служби Божијој прочитан, намијењен је нама, пастирима стада Божијег; да се ми опоменемо превелике части у коју смо призвани и још већих обавеза, које смо на своја плећа примили.
Не мари свети Апостол за свој живот. Све своје, сваки свој дах и корак он Господом својим мјери. Једино га брине шта ће бити са муком и трудом његовим. Зато он сабира старјешине цркава, које је он основао, да их још једном, посљедњи пут, и завјетно, утврди. ”Пазите на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом.
Било је у апостолска доба бесплодних смокава, (Мт. 21, 19) оних што хуле на оно што не знају; облака безводних, које вјетрови витлају; дрвета јесењих, бесплодних, двапут умрлих и из коријена ишчупаних; бијесних таласа морских који се својим срамотама пјенушају.
Неговори све ово Апостол да би се хвалио него да би старјешине црквене, својим примјером, на истинско свједочење подстакао. ”Све вам показах да се тако ваља трудити”, (Д. ап. 20, 35) вели им. А ако они, бринући се за друге, забрину се ко ће о њима бригу водити, он их предаје Богу на бригу и благодати Његовој, која их може назидати и дати им насљедство међу свима освећенима.
(Д. ап. 20, 32). Амин.

О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА - о.Николај

Раслабљеност вере, неморал, разврат, зло и пропаст шире се свуда по свету упозоравајући да данас, више него икада пре, пажљиво ослушкујемо предсказања Светих Отаца која се односе на наше, по свему судећи, последње време. У том смислу нас и речи оца Николаја подстичу на већу будност и опрез.

"НЕМА ВИШЕ НИ МУШКОГ НИ ЖЕНСКОГ"

”Нема више мушког ни женског”, речено је, а ми видимо да има и мушког и женског и да су разлике велике и непребродиве. У Православној цркви свештеници су, искључиво, мушкарци. Тако је, и тако ће бити. Женама, углавном, није допуштен приступ олтару. Па јесмо ли, онда, једнаки, питају нас понакад, понеке.
Мијесмо апсолутно једнаки у очима Божијим. Бог Господ наш, створитељ је и мушког и женског, и као отац наш, он нас подједнако воли. Али ни у очима Божијим, ако смо и једнаки, ми нисмо исти. Једнакост није исто што и истовјетност.
Прошло је толико пуно времена откако су с праксом увођења жена у свештене чинове почели. Послије су наставили са, тамо њиховим, ”свештеницима”, хомосексуалцима, па са ”вјенчањима” таквих и њима сличних. Зато би било упутно сагледати докле су стигли. Да је у славу Божију све то било, не би се топили као лед артички и све тањи били; не би њихових ”цркава” са таблама ”на продају”, малтене, на сваком ћошку Торонта било. Све је мање и тање стадо којима ове ”пастирке” могу да служе.
Колико пута ме сретну и питају неке наше, зашто, забога, не могу и оне у Хиландар. К'о за чудо, не могу да се ни једне једине од њих у њиховој цркви сјетим. Када би чиста срца у своју цркву чешће навраћале, било би им довољно да за Хиландаром не ”жуде”.
Кад размислим, и кад бих, овдје, могао да бирам између бремена, датог жени, и бремена, досуђеног мушкарцу, чини ми се, радије бих изабрао женино бреме покорности него мушко бреме на крсту распетости.
Завршио бих ова своја размишљања, браћо и сестре, сљедећим ријечима светог апостола Павла, које и ове наше дилеме разрјешавају: ”Ипак - вели он - у Господу нити је муж без жене ни жена без мужа. Јер као што је жена од мужа, тако је муж кроз жену, а све је од Бога”. (1. Кор. 11, 11 - 12) Амин.

"ДА СЛОБОДА НАША НЕ БУДЕ ДРУГИМА СПОТИЦАЊЕ"

Човјеку, којем идоли ништа не значе, месо од идолских жртава је као и свако месо, и он, сам, може да поједе колико год хоће таквог меса, и никакав гријех неће учинити, али ако једе то исто месо у присуству неког, коме то месо има некакво значење, чини гријех, јер саблажњава таквога, који ће помислити, и другима рећи, како је тај и тај, такође, идолопоклоник, и ето саблазни и великог гријеха на душу. Пренесено на наше односе: ако ти, у скровитости свога дома, чиниш гријех непошћењем, то јесте гријех али је сто пута већи ако гријешиш пред другима и друге на гријех наводиш или их у гријеху подстичеш.
Гријех има своје ступњеве, градацију и тежину. Најстрашнији и најтежи је кад ми својим падом друге са нама у јаму гријеха суновраћујемо. Грјешник може да се покаје а онај, кога је он на гријех и пад навео, не мора; и обично тако и бива. Саблажњени продужи да се клиже леденом стазом гријеха. Колико је клетих родитеља, у смутна и ”вунена времена” своју дјецу безвјерјем затровало; вјероватно би се они вјери вратили, а дјеца продужише.
”Тешко свијету од саблазни - вели Господ - јер је потребно да дођу саблазни, али тешко човјеку кроз кога долази саблазан.” (Мт. 18, 7) Зато Господ од нас, снажно и неумољиво, захтијева да се одрекнемо свега што би могло да буде препрека нашем спасењу. Ма колико то болно било, не смије се имати милости и сажаљења. Због већег, жртвује се мање. ”Ако ли те рука твоја или нога твоја саблажњава, одсијеци је и баци од себе; боље ти је ући у живот хрому или кљасту него ли да имаш двије руке или двије ноге, а да те баце у огањ вјечни. И ако те око твоје саблажњава, извади га и баци од себе; боље ти је с једним оком у живот ући него да имаш два ока, а да те баце у пакао огњени.” (Мт. 18, 8 - 8)
Дакле, пази да не саблазниш, али, исто тако, чувај се да не будеш саблажњен. ”Чувај се и Бог ће те чувати.” Амин.

О ОДНОСУ ДЕЦЕ И РОДИТЕЉА - Отац Тадеј

"Немој да даш свој унутутрашњи мир за ништа на овом свету и по сваку цену сачувај свој унутрашњи мир. Помири се сам са собом па ће се с тобом помирити и небо и земља", познате су речи Оца Тадеја изговорене у Манастиру Острог 1996. године. У истом манастиру кроз разговор са Старцем забиљежена је још једна веома интересантна и поучна тема - О односу деце и родитеља.

О ГНЕВУ - Отац Милош Весин

Гнев је дио наше природе и сви смо га искусили, у већој или мањој мери. Једна изрека каже да у свету постоје само две врсте људи – они који имају чир и они који другима дају чир. Шта нас то изазива да постанемо гневни што, опет, резултира озбиљним психосоматским поремећајима у нама? О узроцима, манифестацијама, последицама али и о томе како се гнев лечи, говори протојереј-ставрофор др Милош М. Весин.

ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА - Старац Јулијан

Апостол Павле је говорио да ће се појавити човек безакоња, а да ли је тај човек дошао...Мисли се на човека који не верује у Бога, за кога нема ни истине, ни правде, нема ни љубави, нити ичег позитивног...Може само да му буде бог-новац, бог-власт и све жртвује томе -- свој народ, своју породицу....

ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ СА О. ЈОИЛОМ

Иако недовољно проучена и истражена, а можда и запостављена, историја Срба не престаје пленити интересовање наше јавности. О српском пореклу постоји више различитих теорија и мишљења, публиковано је на десетине научних радова али историчари се углавном слажу у једном – Срби воде порекло још од времена пре доласка Римљана на Балканско полуострво, дакле, стотине година пре нове ере...Порекло Срба заокупило је пажњу и оца Јоила.

О ЗЛУ У СВЕТУ - протојереј-ставрофор Љубивоје Радовић

Све сто је Бог створио било је добро, писе у Светом Писму. “Ако је тако и ако је то рекао Бог, откуда онда зло, засто је присутно у свијету, ко га је створио и ко је одговоран за њега”, питају се изненадјено многи. Одговор смо потражили од протојереја-страврофора Љубивоје Радовића.

О СВЕТОМ ПИСМУ - Отац Никодим

Хришћани целог света верују да је Свето Писмо или Библија, Богом инспирисана и надахнута писана Реч Божија. Шта је Свето Писмо, како је настало, ко га је писао и зашто, говори нам Отац Никодим којег је у Манастиру Свети Роман посетио Хаџи Братислав Николић.

на врх