ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ СОЛУЊАНИМА-АВВА ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

Једино у Цркви зна се вредност и смисао времена, јер једино Црквом време добија прави смисао свога постојања. Ради чега постоји време? Да нас уведе у вечност, - одговара Црква. Само повезано с вечношћу у Богочовечанском телу Христовом, време добија своју праву вредност и свој оправдани, богодани смисао. А где је Богочовек - ту је сва божанска вечност. Време у Цркви, то је време у Христовој вечности, јер у Христовој богочовечности. Живећи том вечношћу, том богочовечношћу време и добија своју вечну вредност и открива свој богодани вечни смисао: јер је и оно саздано Логосом и ради Логоса (ср. Кол. 1,16; Јн. 1,3). Отуда је и логика и логос времена у Богу Логосу; у Њему се измирило време са божанском вечношћу, са којом се било посвађало и непријатељствовало грехом и смрћу и ђаволом (ср. Кол. 1,20; Еф. 1,10.23). Нама људима, земнородним бићима, даје се на земљи живот најпре у времену, да нас време причести вечношћу, и Христовом богочовечношћу искрца на обалу божанске вечности. Крштени Црквом у име Оца и Сина и Светога Духа, ми још овде на земљи, у времену и простору, живимо божанском вечношћу и осећамо кроз благодатну богочовечност како у нама живује живот вечни. Духовна чула којима ми то непрестано осећамо јесу свете богочовечанске врлине: вера, љубав, нада, молитва, пост, смиреност, и остале.

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ГАЛАТИМА-АВВА ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

У нашем земаљском свету потпуно је ново само оно што је Христово, а све остало је старо, састарено смртношћу и земљосано пролазношћу. Христос је "једино ново под сунцем" тиме што је Богочовек. Као Богочовек Он Својим Божанством чини човека новим, неостариво новим, и све чега се дотакну Његове божанске силе. А човек без Богочовека, и све што је од таквог човека, увек је старо, и то очајнички, језиво, самртнички старо. Међутим, све што је Богочовеково - божански је савршено и човечански стварно, и никада не стари и не застарева. И Његово Еванђеље потпуна је новина у нашем човечанском свету, зато што је од Богочовека и по Богочовеку. Богочовечност је његова главна одлика и ознака, његова вечита категорија и суштина, којом се оно разликује и издваја од свега људског и земаљског. У Христовом Еванђељу нема ништа "по човеку" и "од човека" (Гал. 1,11.12); у њему је све од Богочовека и по Богочовеку. Истински благе вести за човечије биће нема без Богочовека и мимо Богочовека: сва Благовест = сво Еванђеље налази се једино у Богочовеку. Блага вест је за човека Вечна Истина; а она је сва у Богочовеку. Блага вест је Вечна Правда, Вечна Љубав, Вечна Лепота, Вечни Живот, Вечно Блаженство; а све је то само у Богочовеку. Победа над смрћу - сваком смрћу, над злом - сваким злом, над ђаволом - сваким ђаволом, само је у Богочовеку. А зар то није истинска благовест, истинско Еванђеље? Блага вест је Бог са свима савршенствима Својим; а такав Бог је само Богочовек Христос.

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ КОЛОШАНИМА-АВВА ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

Основна благовест Апостоловог Еванђеља Колошанима јесте ово: Богочовек Христос је све и сва у свима световима, и у Њему Црква. Уствари, он и јесте Црква одискони, од стварања света, од појаве твари: "Он је пре свега, и све је у Њему" (Кол. 1,17). Јер је Он - Бог, Он - Творац, Он - Промислитељ, Он - Спаситељ; Он - живот животу, и биће бићу, и постојање постојању: "све се кроза Њ и за Њ сазда" (Кол. 1,16). Он је циљ свему што постоји. Сва творевина саздана је као Црква, и сачињава Цркву, а "Он је глава телу Цркве" (Кол. 1,18). То је логосно свејединство твари и логосна свецелисходност твари. Грех је један део творевине одвојио од тог логосног свејединства и свецелисходности, и потопио у алогосну бесциљност, у смрт, у пакао, у муке. Ради тога Бог Логос силази у наш земаљски свет, постаје човек, и као Богочовек извршује спасење света од греха. Његов богочовечански домострој спасења има овај циљ: да све очисти од греха, да све ологоси, да све освети, да све учлани у богочовечанско тело Цркве, и на тај начин врати логосном свејединству и логосној свецелисходности. Другим речима: да све уцркви и оцркви, ухристови и охристови, убогочовечи и обогочовечи. Да то људи с успехом постижу, Он је дао и све потребне божанске силе, којима Он као оваплоћени Бог Логос располаже: "јер у Њему живи сва пуноћа Божапства телесно" (Кол. 2,9). Зато је стожерна и руководна благовест и заповест: у Цркви живети - "достојно Бога", оваплоћеног Бога, и расти "растом Божјим" - у човека савршена у Христу Исусу (Кол. 1,10; 2,19; 1,28). Јер је циљ нашег заједничког, саборног живљења у Цркви: "да покажемо свакога човека савршена у Христу Исусу" (Кол. 1,28).

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ФИЛИПЉАНИМА-АВВА ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

Живети у овом свету без Богочовека Христа, није ништа друго него сигурно и постепено умирати, и најзад - сав умрети. Ма шта или ма кога прогласио човек за свој живот, све се то једнога дана претвори у смрт. Има ли онда смисла живети? Свакако - нема. Али, са Христом све се мења у нашем човечанском свету: у Њему Богочовеку, једино у Њему, живот се човеков не завршава смрћу, већ се напротив продужује у живот вечни. Уствари, само је Христос живот човеку, све је остало смрт. Зашто? Зато што је Христос као Богочовек победио смрт, сваку смрт и све смрти; победио, и стално их побеђује. Све смрти своде се углавноме на две смрти: на смрт душе и смрт тела. А и ове две смрти у суштини сачињавају једну смрт: смрт душе. Смрт душе је као нека свесмрт. Шта је смрт душе? Одвајање душе од Бога грехом, који је по природи сав од ђавола. Боголикој души човековој Бог је природни извор живота; а грех, одвајајући душу од Бога својом богоборном и богопротивном силом, потапа је у смрт: душа која греши - умире (Језек. 18,4.20). Отуда, само победа над грехом, над ђаволом, и јесте победа над смрћу: враћање душе Богу кроз светост. Својим Богочовечанским подвигом спасења рода људског Господ Христос је победио смрт душе вративше је Богу, и смрт тела осигуравши му васкрсењем Својим васкрсење из мртвих на дан Суда.

ДУХОВНА РАЗМИШЉАЊА НАД ЈЕВАНЂЕЉЕМ ПО МАРКУ - СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ГРИГОРИЈЕ ЛЕБЕДЕВ

1. Почетак Јеванђеља Исуса Христа... Ево Ја шаљем анђела Својега пред лицем Твојим... Глас вапијућег у пустињи: Припремите пут Господњи (Мк. 1,1-3).
Тако у души човековој Христовој благовести претходи савет анђела: "Припреми пут Богу". То је - зов савести. Он се чује и када је живот бесплодан. И само у отвореној души - када су срушене преграде страсти, када су поравнате провалије падова - само у припремљеној души, може да одјекне и да се зачује глас јеванђељске речи.
А за гласом Јеванђеља, кад он буде примљен, долази Христос. У супротном - човекове очи су затворене, затворене су и његове уши, и срце је гневно, и он ништа не чује.

ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА - Свети Јован Златоуст

О почетку стварања: У почетку створи Бог небо и земљу.
1. Великом сам радошћу данас испуњен док гледам ваша мила лица. Управо се ни чедољубиви родитељи не радују и не веселе тако, када их са свих страна окруже деца те им љупкошћу и пажњом пруже велику радост, како се ја сада радујем и веселим док гледам ово ваше духовно сабрање, које се, силно жедно да чује божанске речи, са таквим благообразијем стече овамо, и вас који, презревши плотску храну, хитате духовној трпези делатно сведочећи о оним речима Господњим: Неће само о хлебу живети човек, него о свакој речи која исходи из уста Божјих (Мт 4,4). Хајде онда да се и ми угледамо на земљоделце: као што они, када виде да је ораница очишћена и ослобођена шкодљивога растиња, штедро разбацају семе, и ми, када се сада благодаћу Божјом и нама чисти ова духовна њива од тегобних страсти, када је далеко весеље и нигде нема смутње нити буре у мислима, него само тишина и пуни спокој ума који лети и безмало неба се дотиче, промишљајући о духовном пре него о плотском - прословимо нешто мало вашој љубави, осмелимо се данас на тананија размишљања - нудећи вам учења из Божанственога Писма. Ако то не учинимо сада, док траје пост, када је презрена утроба и влада толика тишина мисли, када ћемо моћи то да учинимо вашој љубави? Зар када царују разузданост, преједање и свака лакомисленост? Па тада нити ћемо ми сами то обавити како ваља, нити ћете ви, као погружени у те мрачне валове помисли, моћи примити ишта од онога што вам се говори. Него, ако икада - сада је добар час за такве поуке: када се слушкиња више не диже на господарицу, него питома поставши, показује велику кротост и послушање, укротивши плотске киптаје и стојећи где јој је место. Пост је успокојење наших душа, украс старих, васпитач младих и учитељ целомудрујућих који сваки узраст и природу украшава попут дијадеме. Нигде данас нема метежа ни галаме, не кида се месо, кувари се не врзмају - све је то далеко и наш град сада личи на неку благообразну, часну и целомудрену [ελευθερаν - слободну] жену. А када размислим о изненадној промени која се догодила, расудим о непостојаности јучерашњега дана, задивљен сам и поражен силом поста - како је, ушавши у свачију савест, пресаздао помисао, ишчистио разум, не само господара него и простих грађана, не само слободних него и слугу, не само мужева него и жена, не само богаташа него и сиромаха, не само оних који су јелински васпитани, него и варвара. А зашто кажем господара и простих? И савест онога који носи дијадему приклонила се, попут осталих, овоме послушању. Данас се не може видети разлика међу трпезама богатог и сиромаха, него је свугде просто јело, лишено разметања и раскоши, и данас људи са већом насладом приступају простоти трпезе него када им се нуде којекакви умаци и много јаког вина...

ЈЕДНО ОНТОЛОШКО ТУМАЧЕЊЕ ПЕСМЕ НАД ПЕСМАМА

Песма над песмама је, да се грубо изразим, најконтроверзнија књига Светога Писма. То је једина библијска књига у којој се о Богу уопште не говори, чак му се ни име не спомиње, сем, додуше, на једном месту где се узгред помиње „пламен Божији“.

ВЕРА КАО СЈЕДИЊЕЊЕ У ХРИСТУ

''И сви ови, иако посведочени за своју веру, не примише обећања, пошто је Бог за нас предвидео нешто боље, да они не дођу до савршенства без нас''. (Јеврејима 11, 39–40)

ДВЕ ПАРАБОЛЕ О КРАЈУ СВЕТА

Неизвесност часа краја света и суда има за последицу заузимање става: ученици Христови треба не само да распознају знаке (парабола о смокви), већ и да буду у непрестаној приправности (парабола о приправним слугама).

СЛОВО УБИЈА, А ДУХ ОЖИВЉУЈЕ

Бог нам је послао, преко Исуса Христа, Духа Утешитеља (Параклета), Духа Светог. На човеку појединцу остаје да Га вером прими и тако (једино) постане слободан.

СТАРОЗАВЕТНИ ВЕЛИКАНИ ВЕРЕ

''Зато, дакле, и ми кад имамо око себе толики облак сведока, одбацимо од себе сваки терет и грех који нас лако заплиће. Стрпљивошћу трчите трку која нам предстоји, гледајући зачетника и усавршитеља вере, који је уместо радости – која је била пред њим – поднео крст презревши срамоту и сео је са десне стране Божијег престола. Размислите, дакле, о њему који је од грешника поднео такво противљење против себе, да не малакшете и не клону душе ваше.'' (Јеврејима 12, 1–3)

ТУМАЧЕЊЕ ОТКРИВЕЊА - Свети Андреј Кесаријски (3)

Разговарати са црквом посредством ангела слично је као када би се са васпитаником разговарало посредством васпитача, јер учитељ обично преузима на себе и грешке и успехе ученика, хитајући да оног којег поучава учини сличним себи.

ТУМАЧЕЊЕ ОТКРИВЕЊА - Свети Андреј Кесаријски (2)

Бејах у Духу у дан Господњи, чух глас иза себе силан као труба који говораше: Ја сам Алфа и Омега, Први и Последњи; што видиш напиши у књигу и пошаљи на седам цркава: у Ефес, у Смирну, и у Пергам, и у Тијатиру, и у Сард, и у Филаделфију, и у Лаодикију.

ТУМАЧЕЊЕ ОТКРИВЕЊА - Свети Андреј Кесаријски (1)

Откривење (апокалипса) је објава (разоткривање, грч. δηλωσις) скривених тајни до које долази или озарењем ума или у сновиђењима послатим од Бога или, пак, на јави (καθ υπαρ), услед божанског просветљења.

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ-Преп.Јустин Ћелијски (Поповић)

Наша људска мисао која уопште мисли у категорији: почетак, трајање, завршетак, не може ни о овету, ни о бићу, ии о постојању да мисли без почетка. А када мисао људска обухвати овај видљиви свет, она се с правом природно и логично пита: шта је почетак овоме свету, шта је пре почетка овога света, јер је очигледно да овај свет има почетак, кад и ја, мисао људска, имам почетак? "У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог." (1:1)

ЕВАНЂЕЛСКА БЛАЖЕНСТВА - Св.Јустин (Нови) Ћелијски

Живот је бол, живот је мука, живот је горчина, - то осећа сваки човек, све док је иоле човек. Откуда то? Отуда што човек увек доживљује живот, помешан са грехом и смрћу. А грех и смрт и јесу једина права горчина, и мука, и бол у човечанском свету. Њихово присуство и учешће у људском животу и чини да људи осећају живот као проклетство. Од тог осећања и сазнања човек се не може спасти све док се не спасе од греха и смрти. А зар је то могуће? Да, могуће је, одговара Божански Спаситељ кроз своје учење о Блаженствима. Ко оствари ово учење, доживљује живот као блаженство. Јер је циљ Спаситељевог учења о Блаженствима, научити људе да живот осете и доживе као блаженство. Живот је проклетство све док се доживљује грехом и смрћу, тј. док се доживљује као ђаволска стварност, јер иза греха и смрти увек стоји њихов творац и отац: ђаво. Али, живот постаје блаженство, чим почне да се доживљује као божански дар, божанска стварност, као божанска радост. А то бива када човек живи божанским врлинама, божанским истинама, о којима Спаситељ говори у Блаженствима. Оствариване, оне потискују из човека грех и смрт, и све што је греховно и смртно, а зацарују врлину и бесмртност, и све што је врлинско и бесмртно. Свака од тих врлина, од тих истина, посебно, и све скупа, чине да човек, у већој или мањој мери, доживљује живот као блаженство; но и сваки грех посебно, и сви скупа, чине да човек, опет у већој или мањој мери, доживљује живот као муку, као горчину, као проклетство. Испуњујући ма коју заповест из Блаженства, човек доживљује себе као божанску стварност, као божанску радост. Тек тада човек стварно осети и сазна да је блаженство - бити човек. То блаженство почиње овде на земљи, да се никад више не заврши. Јер блаженство, о коме Господ говори у својим Блаженствима, није нека далека небеска стварност, до које ће хришћанин доћи тек кад кроз капију смрти душом пређе у онај свет. Не, оно почиње овде, на земљи, као небеска стварност, и продужује се затим бесмртно и вечно у самом Небеском царству, где Тросунчани Господ царује и влада. Јер је Он крајњи циљ свих божанских врлина и истина, Он - у коме је свако блаженство, и само блаженство над блаженствима: Свеблаженство (ср. 1 Тм. 6, 15).

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА

Тумачење Четвороеванђеља светог Јефрема Сиријског које је у наставку изложено заслужује пажњу побожног читаоца не само због тога што је то веродостојно дело великог Оца и учитеља Цркве, него и због важних особитости еванђелског текста који се у њему објашњава. Према сведочанствима старине и брижљивим испитивањима научника, показало се да свети Отац у свом излагању Еванђеља није следио неког од Еванђелиста него да је пред собом имао зборник еванђелских текстова, састављен на основу сва четири Еванђеља
Према истраживањима научника, текст који у свом тумачењу користи св. Јефрем Сиријски на неким местима удаљује се не само од текста какав је данас општеприхваћен у Цркви - и што пажљивом читаоцу сигурно неће промаћи - него и од старог сиријског превода који се назива Пешито, а подудара се са најстаријим сиријским Еванђељем, које је издао Цуретон. Тако у тумачењима св. Јефрема речи из Јн. 1; 4-5. гласе овако: У томе, што је било саздано, у Њему је био живот, и живот беше светлост људима, док Мт. 1; 25. преноси на следећи начин: У светости је живео с њом, док не роди првенца. Оба ова места подједнако се удаљују од грчког текста и од превода Пешито, али су сагласна са Цуретон-овим старим Сиријским Еванђељем.

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

Божанствени мужеви који су живели пре Закона нису се учили из списа и књига, већ су имајући чист ум, били просвећивани светлошћу Светога Духа. Они су на тај начин стицали познање воље Божје, јер им је говорио сам Бог, лицем у лице. Такви су били Ноје, Авраам, Јов и Мојсеј. Али, када су људи постали слаби и недостојни да их просвећује и поучава Свети Дух, човекољубиви Бог дао је Писма како би се барем преко њих подсећали на вољу Божју. Тако је и сам Христос лично говорио апостолима и послао им благодат Светога Духа за учитеља. Али, будући да су се потом појавиле јереси које су почеле да кваре наше обичаје, Он је благоизволео да се напишу Еванђеља како ми, учећи се из њих истини, не бисмо били заведени обманом јереси и сасвим покварили своје обичаје.
Дао нам је четири Еванђеља, вероватно да бисмо из њих научили четири основне врлине: храброст, мудрост, целомудреност и праведност; храброст, када Господ говори: "Не бојте се оних који убијају тело, а душе не могу убити";[1] мудрост, када нас опомиње: "Будите, дакле мудри као змије...";[2] праведност, када нас учи: "Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима"[3] и целомудреност када нам даје до знања да: "Сваки који погледа жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу с њом у срцу своме".[4]

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА

Постојано читање божанствених Писама води ка њиховом познању, јер није лажан Онај што је рекао: Тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се (Мт. 7; 7).
И тајне Посланица светог апостола Павла дознаћемо уколико те Посланице будемо читали постојано и брижљиво. Речју своје поуке апостол Павле је превазишао све остале. То је праведно, јер се он потрудио највише од свих и задобио најобилнију благодат Духа. То се не види само из његових Посланица, него и из Дела апостолских, где се каже да су га због савршенства његових речи сматрали за Хермеса.
Најпре нам се излаже Посланица Римљанима али не зато што је она, наводно, написана пре осталих. Тако су пре Посланице Римљанима написане обе Посланице Коринћанима, а пре Посланица Коринћанима Посланице Солуњанима, где апостол Павле похвално указује на милостињу која је послата у Јерусалим (в. 1. Сол. 4; 9-10, упор. 2. Кор. 9; 2). Осим тога, пре Посланице Римљанима написана је и Посланица Галатима. Без обзира на то, кажем да је Посланица Римљанима прва међу осталим Посланицама. Зашто је управо она добила прво место?
Зато што у Светом Писму хронолошки поредак није неопходан. Тако и дванаест пророка, ако их разматрамо у оном поретку, у ком су они у низу свештених књига, не следе један за другим по времену, него су раздвојени великим периодима.
С једне стране, Павле пише Римљанима због тога, што је имао дужност да изврши служење Христово, а са друге зато, што су Римљани на свој начин били старешине васељене: онај који је од користи глави, доноси корист и остатку тела.

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА

Коринт је био славан по свом великом богатству и мудрости и, мада је поверовао у Христа, он се, и поверовавши, нашао у опасности и да отпадне од Христа. Овде су богати ступали у своје странке, а мудраци у своје. Изабрали су своје учитеље и кудили Павла као сиромашног и необразованог човека. Поред тога, један од њих се саживео са маћехом, неки су због прождрљивости јели од идолских жртава, неки су се у новчаним тужбама судили на јелинским (незнабожачким) судовима. Мушкарци су имали дуге косе, јели су у црквама и нису давали милостињу сиромасима. Гордили су се духовним даровима, али су се колебали по питању васкрсења. Узрок све те пометње била је спољашња мудрост, јер је она мати сваког зла за оне, који јој у свему верују. Павле због тога пише посланицу у Коринт, јер жели да све то исправи.
Најважније је, међутим, да су Цркве биле подељене, а што је потицало од преузношења, тако да је он превасходно настојао да искорени преузношење. Заражени преузношењем су мислили да он учи нечему узвишенијем. Због тога Павле почиње на следећи начин.

ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА'АВВА-ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

Павле, шта је Павле? "Апостол = посланик" Исуса Христа. Кроза њ Господ Христос шаље себе Коринћанима, шаље своје Еванђеље, своју благодат, своје спасење. Посланикова је дужност: да верно преда посланство, изврши мисију. ? мисија његова у чему је? Предати Коринћанима Гоопода Христа, предати Спаситеља, и са Њим спасење. Јер спасење је у Спаситељу, и од Спаситеља. Као што је добро у Доброме, и од Доброга, а зло - у Зломе, и од Злога.

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ЕФЕСЦИМА-АВВА ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

Ево Посланице која је сва с неба. Она спада у она изузетна "откривења и виђења Господња" (2. Кор. 12,1), којих је свети апостол Павле био раскошно удостојаван. Благовест што је у њој, није од људи ни од анђела, нити може бити од њих, већ је сва од Господа Христа, сва од Његове вечности, богочовечности, и зато сва премудра, сва спасоносна, сва светлоносна. Њене дубине заиста су "Божје дубине" - τὰ βάθη τοῦ Θεοῦ (1. Кор. 2,10), тако и њене висине и њене ширине. А основна је, свеобухватна је благовест ове Посланице: предвечна одлука Тројичног Божанства "да се све састави у Христу што је на небесима и што је на земљи", тојест да се све ухристови и охристови; да се све састави у једно тело, тело Христово - Цркву, тојест да се све уцркви и оцркви, да се све претвори у Цркву, и тако постигне вечни божански циљ, јер је Црква "тело Христово, пуноћа Онога који све испуњава у свему" (Еф. 1,5.10.23). Ова благовест - свеблаговест, ова тајна - светајна каза се пресветом апостолу откривењем; он тврди: "мени се откривењем каза тајна" (Еф. 3,3).

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ СОЛУЊАНИМА

Живот на земљи пореклом је с неба; живот човечји пореклом је од Бога. Пракорењем својим живот сваког људског бића, и свих бића уопште, сакривен је у неизмерним дубинама неба и у тросунчаним бескрајностима Трисветог Божанства. Тајна живота и најмањег и највећег, и најпростијег и најсложенијег бића на земљи у суштини својој света је, небеска је, логосна је, тројична је. Живот једне инфузорије[3] није мање тајанствен и загонетан од живота једног људског бића или од живота једне ласте, славуја, тигра, лава. Живећи, свако живо биће је самим тим стално у вези са праизвором живота, сваког живота - Богом Логосом. Само, свако по мери своје Богом му дане мере живота. Свако живо биће на свој сопствени начин доживљује и развија своју логосност самим својим постојањем. Сложенија бића доживљују логосност своју на сложенији и драматичнији начин, а најсложенија - на најсложенији начин. Нема сумње човек је најсложеније биће на земљи, зато он најсложеније и најдраматичније и доживљује свој живот. И када човек доследно трага за тајном свога живота, она га неминовно одвуче у горње, небеске светове, ка Богу и свему Божјем. И никако и никада човек није у стању да живот свој, и живот на земљи уопште, објасни без Бога, без неба. Сва је тајна, света тајна нашег људског живота, не у нама људима, већ у Богу и Господу на небесима. Зато је небески Бог и постао човек, и јавио се на земљи као Богочовек Исус Христос, да нам објасни тајну живота, и да нас научи главној, свеглавној истини: да је живот човечији, од почетка до краја, сав од Бога, у Богу, ка Богу, ради Бога. Најбољи, најсавршенији и најочигледнији пример тога јесте сам живот Богочовека Христа. Његов живот на земљи је - свеживот; јер у њему сваки човек може наћи сву пуноћу, сву савршеност, сву бесмртност, сву вечност свога живота; и кроз то и у томе - сву логосност и логичност и божанственост и оправданост свога живота. Без Богочовека Христа живот човечји остаје увек заувек мучна, болна, тужна, а каткад и језива и свирепа и неподношљива и људождерска тајна. Радост живота - немогућа је ван Њега и без Њега; бесмртност живота - немогућа је ван Њега и без Њега; блажена вечност живота - немогућа је ван Њега и без Њега. Само Њиме и у Њему живот човечји побеђује сваку смрт и све смртно, и тиме осигурава вечну радост себи и на земљи и на небу. Онда, само онда је његовој бесмртности име вечна радост, и његовој вечности - вечно блаженство.