Највећи непријатељ самом себи сам ја. Нико не може мени бити већи непријатељ од мене. Сви смо негде у том тешком стању, где свако од нас има у својој непосредној околини много непријатеља, које смо ми измислили, па нам онда дође нека "видовита" жена и каже: "Нека црна жена у породици вам је лоша, или у комшилуку", па ми кажемо: "А, да, то је та..." И онда стално зазиремо од нечега, стално смо у некој пакости, у неком хаосу, у ничему... И пролази један пост, други пост, причешћујемо се, исповедамо се: "ништа нисам урадио..." А, да ли мрзиш? "Па, то је људски". Па, није...

Хришћанство нас уводи у богочовечанску динамику, изводи нас из тих људских релација. И осмишљава те људске релације, да на прави начин волимо, и свога брата, и своју сестру, и оца, и мајку, и пријатеља, и кума, у исто време, и сваког другог човека, који је опет нечији отац, нечија мајка, нечије дете. Не можемо ми са целим светом бити у комуникацији, не можемо са свима остварити исте нивое љубави: родбинске, породичне, брачне и све остале. Али, човекољубље је хришћанска стварност. Не идеал, не само идеал, него стварност.