Не враћајмо се у мислима на гријехе које смо раније исповедили. Сјећање на грехе доноси зло. Јесте ли затражили од Бога опраштај? Готово је! Бог преко исповести све опрашта. Не треба да се враћамо и да се затварамо у тамницу безнађа. Пред Богом треба да будемо смирене слуге. Човијек сам себе упропашћује говорећи: ''Ја сам грешник, биједник, ја сам ово, ја сам оно, нисам урадио ово, нисам учинио оно. Требало је тада, нисам учинио тада. Сад већ не могу ништа. Протраћио сам своје године. Нисам достојан, нисам низашта...'' У њему се ствара осјећање ниже вриједности. За таквог човијека, све око њега су само рушевине. Знате ли како је то тешко стање? То је лажно смирење. Све су то ознаке човека без наде, човека којим је овладао сатана.