У “постхришћанској епохи”, за “постмодерног човека”, вера је постала за “добронамерне” скуп добрих начела; за “моралне” скуп моралних прописа; за “побожне” вршење религиозних ритуала; за “патриоте” део националне традиције; за “модернисте” симбол конзервативизма; за “научнике” симбол мрака и незнања; за “трговце” духовна добит; за “тужне” утеха. 

Веровање значи прихватање неких начела, ставова, истина, вредности, без испитивања, доказивања и проверавања. Веру људи често разумевају као уверење, убеђење; да бити верник значи бити уверени присталица неког учења, доктрине, идеологије. За неке веровати у Бога значи веровати у Бога као идола, који благосиља и штити њихову моћ и власништво. Људи често верују и траже Бога у време страха, рата, несрећа, елементарних непогода, патње, бола, немаштине. Кад ти периоди прођу, они се враћају животу који нема никакве везе са Богом. Верују кад им нешто треба, а кад то прође, опет настављају да живе као да Бога нема. 

Има људи који не верују у Бога, али су, кажу, религиозни. Воле да сврате у Цркву (кад нема никога у њој). То им “прија”. Тада налазе “мир” и “спокојство”. Вера је нека врста рекреативног задовољства у “светим” и “узвишеним” стварима. У цивилизацији где је основни смисао живота што више произвести и што више потрошити, вера је неопходна и корисна за националне интересе, породицу, друштво. Она људе чини “добрим” и “поштеним”. Ако си “добар”, Бог те награђује, ако си “лош“, Он те кажњава. Тако се разрешује сва људска (не) правда. 

Вера је важна за васпитање деце и омладине. Од ње се очекује да их “дресира”, да буду покорна и послушна. Вера је терапија, помоћ и утеха, гарант индивидуалне среће и задовољства. За неке је вера само “каранфил на реверу”. Они верују у оно што се најбоље плаћа. Веру неки тумаче као “традицију” и “леп обичај” 

Шта вера није, са православног аспекта? Вера није интелектуално знање, ни повремено религиозно осећање, које настаје и нестаје. Предмет вере нису апстрактне идеје, већ конкретне личности у које човек има поверење. Вера није неко мишљење, морални пропис, уверење које се темељи на умовању. Вера није механичко понављање, рецитација онога што се научило, нити је прихватање теорије о стварима о којима се, заправо, ништа не зна. Вера није утисак или осећај, оптимизам према животу, задовољена потреба за сигурношћу. Ипак, од свега тога нешто и јесте. Шта је православна вера? 

Вера је поверење, лични однос. Вера је дар Божији. Вера је живот, ја-ти однос. Вера је додир, сусрет са Христом, поверење у Христа. Јеванђелист Јован веру идентификује са животом у Христу. Она се пројављује кроз љубав и као љубав. Зато се она још назива дах живота, заједница, учествовање. Веровати значи стицати Духа Светог (св. Серафим Саровски). Вера није приватно тражење истине, већ прихватање откривене Истине. Вера је прихватање Христовог погледа на нас саме, на друге људе, на ствари око нас, на човечанство, на историју, на свемир, на самога Бога. Вера је светлост која прожима и обасјава цео живот. Вера је искуство, однос, комуникација. Веровати значи имати поверење у Бога, поверење у сведочанство праотаца, пророка, апостола, светитеља. Вера није ЈА и његови проблеми и потребе. Веровати значи бити за друге. Ко верује, тај не припада себи, већ ономе у кога верује. Права вера је слободна јер ослобађа човека од самога себе, од свих ствари и предмета овога света. Вера је принос, даривање. Ко највише верује, тај највише даје. 

Вера је љубав. Она ништа не тражи. Ако се даје да би се нешто добило, не добија се ништа, а губи се све. Ако се даје све, а не очекује ништа, прима се све. Вера је додир другог. Људи се често служе Богом и другима. Вера их тера да служе Богу и ближњима. Када људи данас кажу да верују у једнога Бога, под тим обично подразумевају све богове. Веровати у једног библијског Бога - Свету Тројицу - значи веровати у јединога Бога, који искључује све друге “богове”. Зато се вера у Христа често означава као “ускогруди фанатизам”, а сујеверје као “ширина погледа на свет”. Вера је стил живота, а не један његов део. Она треба да прожима све поре егзистенције, свеукупну историју и културу. 

Данас треба говорити о патологији вере. Није свака вера од Бога и спасоносна. Постоје псеудоверовања, кривоверја и празноверја. Постоје фалсификати вере. Постоји и псеудоцрквеност, што је опасније од нецрквености. Речи су о. Георгија Флоровског: “Могуће је бити за предањску и отачку веру, а немати Дух Христов, живети у братомржњи и безосећајности. Могуће је чинити добра дела, а не знати за живога Христа. Могуће је говорити о хришћанским начелима и идејама, а на своме личном путу никада не срести Христа Спаситеља. Бити хришћанин значи живети у Христу, свагда стајати пред Њим, волети Га свом силом своје благодарне и жртвоване љубави, и ништа друго не волети више од Њега, па чак ни оно што је само по себи достојно љубави...”

Протојереј ставрофор Радован Биговић
Извор: saborna-crkva.com