Једног дана један отац одлучи да поведе свог малог сина на село, с циљем да му покаже како живе сиромашни људи. Био је то, иначе, врло брижан отац и веома имућан човјек, који је омогућио своме сину лагодан живот, трудећи се да дјечак добије најбоље образовање и да му испуни сваку материјалну жељу.

Провели су тако мјесец дана у једном живописном селу, код својих рођака, једне породице, која би се могла описати као сиромашна. Кад су се враћали кући, отац је упитао сина:

„Како ти се свидјело на селу?“ – на шта дјечак одговори:„Било је веома занимљиво, тата!“
„Разумијеш ли сада како живе сиромашни људи?“
„Да, разумијем“ – одговорио је син. „Реци ми онда, шта си све видио и научио на овом путовању?“, опет упита отац.

„Видио сам да они имају четири пса, а ми једнога. Наш базен се протеже до средине дворишта, а њиховој ријеци се не назире крај. Ми имамо кинеске свјетиљке у дворишту, а они имају бескрајно звјездано небо. Наш видик сеже до ограде, а они испред себе имају цијели хоризонт. Ми живимо на малом комаду земље, а они имају бескрајна поља. Ми имамо личну послугу која нам помаже, а они помажу другима. Ми купујемо храну, они своју узгајају. Ми око своје куће имамо зидове да нас заштите, а њих штите пријатељи.“

Отац је остао без текста. Тада је син додао: „Тата, хвала ти што си ми показао колико смо ми стварно сиромашни.“

Будимо захвални на оном што имамо, умјесто да жудимо за оним што немамо. Врло често ћемо у животу срести праве сиротане, дјецу којој, нажалост, родитељи сем новца ништа друго нијесу умјели дати и оставити у насљеђе.

извор: Часопис ''Ћирилко'' бр. 18/2016. 
Манастир Клисина