Без обзира ко је био иницијатор абортуса, жена је у потпуности одговорна за њега. Шта год да су јој саветовали други, какво год да је било гледиште њеног мужа – мајка ће за то одговарати.

Током трудноће жене су више рањиве, осетљивије, мало збуњене пред предстојећом важношћу  догађаја. На њој лежи велика одговорност за неговање или побачај детета. На њој лежи велики психолошки терет. Ако мушкарац постави психолошко раме и говори: „Ја сам близу, ја сам са тобом, ја разумем, спреман сам да са тобом поделим то и то“ , то је од кључне важности. И поред тога, ја инсистирам на томе да је  сачувати или не сачувати живот детета – њена одговорност.

Наравно, њој је потребна подршка. Мушкарац који је напушта у то време или не схвата како јој је потребан, или је насилан или има неке друге озбиљне разлоге, самим тим преузима на себе део одговорности за веома тешке последице. Ако је одговоран човек, он би требало да предвиди те последице. Абортус утиче једносмерно на однос, он изазива развод. Абортус разводи, посебно ако је први и односи још нису тако снажни. Понекад се чини да је одлука о абортусу донета обострано а како време пролази схватиш да се породица распада.

Ја то говорим на основу свакодневног искуства анализирања породица. То не могу да кажем о седмој, деветој трудноћи у породици при присуству четворо деце. Али што се тиче прве трудноће, она увек утиче на раздор у пару. Ако жена уради то само зато што он не жели дете а она хоће да му угоди, онда је она већ зависна, жена угодница и прогноза за такве односе је или неизвесна или лоша.

Сматра се да ако је породица плодна, да је то добра, јака породица, као што и треба да буде. Права љубав захтева да жена жели да рађа децу вољеног мужа, ако је он стварно воли. То је природно: ако живиш са вољеним мужем, појављују се деца.

Међутим, абортус је сасвим извесно чин усмерен против љубави. Против живота. Против његовог природног тока. Уопште, то је један јако одговоран чин. И свештеници и психолози говоре да нема већег греха од абортуса. Нико се не каје тако горко као жена која је учинила абортус. Просто се залива сузама и потом омива грех ако се каје. Код оба партнера расте осећај кривице, способан да отрује сваки однос, сваки живот. Ипак је учињен тако страшан чин – детеубиство!

Како се изборити са тим осећајем кривице? Сваки проблем мора бити препознат и расправљен, иначе неће бити решен. Ако би било могуће да се разговара о томе, то би били тако добри односи да абортус не би ни био потребан. Али несрећа је у томе да је абортус таква тема о којој се не говори у пару.

Према мојим запажањима о породицама, не могу да кажем да деца јачају брак. Када се појави дете, појави се и прва нормативна криза породице. Породица из фазе двоје прелази у фазу троје. Прелаз из једне фазе у другу прати се нормативном кризом. Нормативна значи да се она дешава код свих или скоро код свих и треба знати њене особености да би се пребродила. Уосталом, живот се са рођењем детета компликује и разводи у првој години живота детета су чести.

Свака криза је испитивање, а без испитивања љубав не сазрева, не постаје права. То је нормално. Управо је то испитивање љубави, ако је има. Криза колико може да ојача односе, толико може и да их разруши. Дакле, ако је истина да абортус изазива развод, онда нема потребе размишљати шта дете доноси. Не дај Боже да се рађају деца са циљем да се задржи мушкарац. Дете, само по себи, може бити и циљ и мотив. Оно је толико добро да треба рађати ради детета а не ради стана, задржавања мужа нити из било каквих других себичних разлога.

Психотерапеут др Валентина Москаленко 
Извор: http://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/