Свети Бонифатије Милостиви, епископ ферентијски SVETI Bonifatije bese rodom iz Tuskijske oblasti, u Italiji. Jos od detinjstva on se odlikovao ljubavlju prema siromasima. Jer kada se desavalo da vidi naga siromaska, on je skidao sa sebe odelo i odevao nagoga. Zato se vracao kuci ponekad bez plasta, ponekad bez donje odece; i majka njegova, sama uboga udovica, cesto se ljutila na njega i govorila: Cedo, ti nepravedno postupas, jer odevas siromahe a sam si siromah.Jednom majka njegova uđe u svoju zitnicu, u kojoj bese spremila hranu za celu godinu, i nađe je praznu: jer sin njen Bonifatije krisom bese razdao sve siromasima. I poce majka plakati udarajuci se po licu i jadikujuci: Tesko meni, kako cu se snabdeti hranom za citavu godinu, i cime cu prehraniti sebe i svoju porodicu? - A Bonifatije dosavsi k njoj stade je tesiti. No posto je recima ne mogase odvratiti od silnoga placa, on je zamoli da za neko vreme iziđe iz zitnice. A kada ona izađe, Bonifatije zatvori vrata od zitnice, pade na zemlju i stade se moliti Bogu. I odmah se zitnica napuni psenicom. Bonifatije zablagodari Bogu, pa dozva svoju majku. Kada ona ugleda zitnicu punu psenice, ona se utesi i proslavi Boga. Od toga vremena ona ne branjase sinu da daje siromasima koliko hoce, posto vide njegovu preveliku veru, zbog koje on ne osiromasuje razdajuci i dobija od Boga onoliko koliko iste. Majka Bonifatijeva imađase u svojoj kuci kokoske, koje kracase lisica, nanoseci time stetu ubogoj udovici. Jednom decko Bonifatije stojeci pored kapije ugleda kako lisica dođe, i po obicaju svom scepa jednu kokosku i pobeze u goru. A on zaleci sto ce to ucveliti njegovu majku, otrca u crkvu, pade na zemlju i u molitvi se zaljase Bogu na lisicu, govoreci: Gospode moj, zar je Tebi po volji sto ja ne mogu da jedem od truda majke moje, a eto lisica dolazi i tamani hranu nasu? - Posle molitve Bonifatije se vrati kuci i ugleda onu istu lisicu gde ulazi u njihovo dvoriste sa ukracenom kokoskom u zubima, dođe pred Bonifatija, spusti zivu kokosku pred njim, a sama tog trenutka uginu. Tako Bog one koji se uzdaju u Njega slusa i u malim stvarima, imajuci veliko promisljanje o nama, da bismo mi, dobijajuci od Njega male stvari, nadali se dobiti, po mogucnosti, i vece.Sveti Bonifatije bi docnije postavljen za episkopa u gradu Ferentinu, i o mnogim cudesima njegovim kazuje prezviter Gaudijencije, koji bejase sluga svetiteljev i svojim ocima gledase sve sto svetitelj cinjase. Ferentiska episkopija bejase veoma siromasna, a siromastina drzi pobozne ljude u smirenju: episkop za svoju prehranu ne imađase nikakvo crkveno imanje osim jednog vinograda crkvenog. No jednom udari strasan grad i pobi sve loze sa grozdovima, tako da jedva preostade nesto malo loze sa grozdicima. Blazeni Bonifatije, usavsi u vinograd i videvsi da je grad sve pobio, uznese blagodarnost Bogu sto u svome siromastvu dozivljuje jos vecu siromastinu. A kada grozđe poce zreti, Bonifatije po obicaju postavi cuvara naredivsi mu da budno cuva to nesto malo preostalog grozđa. Jednoga pak dana on naredi prezviteru Konstanciju, svome unuku, da svu burad u episkopiji opere i po obicaju zasmoli. Cuvsi to prezviter se veoma zacudi naređenju da se pripreme sudovi za vino kada vina nema. Ali, ne usuđujuci se da upita cega radi pripremati burad, on postupi po naređenju i pripremi sudove.Tada covek Bozji Bonifatije, usavsi u vinograd i obravsi to nesto grozđe, odnese ga u muljaonicu, pa naredi svima da izađu odatle, a sam ostade sa jednim malim decakom, kome naredi da to malo grozđa izmulja u muljaonici. Kada vino poce pomalo teci iz muljaonice, svetitelj ga natoci u jedan mali sud i razli po vrlo malo u svu pripremljenu burad radi blagoslova, tako da jedva okvasi vinom burad. Blagoslovivsi na taj nacin sve sudove, blazeni Bonifatije pozva prezvitera i naredi mu da sazove sve prosjake, te da oni, kao sto je obicaj, dobiju od novog vina sto je u buradima. Tada se vino u muljaonici poce umnozavati, tako da svi sudovi sto ih prosjaci donese bise napunjeni. I svetitelj videvsi da svi oni dobise vina u dovoljnoj kolicini, naredi decaku da izađe, a sam zakljuca vinarnicu i zapecati je svojim pecatom, pa ode u crkvu. Posle tri dana svetitelj prizva prezvitera Konstancija, i pomolivsi se otvori vinarnicu, i oni ugledase ovaj prizor: sva burad i sudovi, u koje blagoslova radi bese uliveno pomalo vina, behu prepuni penusavog vina, koje se prelivalo te i zemlju nakvasilo. I da je episkop nekim slucajem malo zakasnio, sva bi zemlja u vinarnici plivala u vinu. A kada se prezviter stade cuditi tome i diviti, svetitelj mu zapreti da nikome ne govori o tome, bojeci se i izbegavajuci sujetnu slavu ljudsku.Drugom prilikom, o prazniku svetog mucenika Prokla, jedan blagorodni covek iz istoga grada po imenu Fortunat, moli svetitelja Bozjeg Bonifatija da posle sluzbe svetom muceniku dođe njegovoj kuci i dade blagoslov. Svetitelj to ne odbi, jer ga Fortunat moljase s verom i istinskom ljubavlju. I kada svetitelj odsluzi Bozanstvenu sluzbu u spomen svetog mucenika, on dođe kod Fortunata na trapezu. I pre no sto se on po obicaju pomoli pred obed, jedan komedijas stade pred kapijom s majmunom i poce udarati u kimvale.1 Cuvsi zvuke kimvala svetitelj se rasrdi i rece: Avaj, mrtav je taj nesrecnik, mrtav je; ja dođoh da obedujem, i jos nisam uspeo da otvorim usta svoja za uobicajenu hvalu Bogu, a on preduhitrivsi to dođe s majmunom i udari u kimvale! - Pri tome svetitelj dodade i ovo: Idite, dajte mu da jede i pije, ali znajte da je on mrtav. - I taj nesrecni covek, uzevsi hleb i vino, htede da izađe iz kapije, ali tog trenutka veliki kamen odpozadi iznenada pade i udari ga po glavi; komedijas pade na zemlju, i polumrtav bi odnesen kuci njegovoj, a sutradan umre kao sto i predskaza covek Bozji. Jer strasni su svetitelji Bozji, i treba ih pobozno postovati: oni su hramovi Boziji, i Bog zivi u njima. Kada se svetitelj razgnjevi, zajedno s njim razgnjevljuje se i Bog koji zivi u njemu, i tada svetitelj moze jednom recju nakazati onoga koji ga je uvredio.Jednom prilikom taj isti prezviter Konstantin, unuk svetiteljev, prodade svoga konja za dvadeset zlatnika, metnu zlatnike u kovcezic, pa ode nekuda poslom svojim. No dogodi se tada da neocekivano mnogo prosjaka navali na episkopa, uporno proseci od njega da im ma cime pomogne. A svetitelj, nemajuci im sta dati, tugovase u srcu ne zeleci da ih otpusti prazne. No opomenuvsi se Konstancijevih zlatnika, uzetih za konja, on uđe u njegovu sobu gde bejase njegov kovcezic, i pobuđen poboznom nuzdom on slomi katanac, uze zlatnike i razdade ih prosjacima. A kad se prezviter vrati s posla i ugleda kovcezic otvoren i ne nađe u njemu zlatnike, on se veoma ozalosti, dize veliku graju i jarosno vikase: "Meni je nemoguce ziveti ovde!" - Na tu viku njegovu slegose se svi sto behu u episkopiji; a dođe i sam episkop i stade ga tesiti krotkim recima i blagim savetima. A on s prekorom odgovarase svetitelju: Svi u tebe zive dobro, jedini ja nemam mesta i ne mogu da zivim spokojno; vrati mi zlatnike moje i ja cu otici od tebe.Tada sveti episkop ode u crkvu Preciste Bogorodice, metnu na sebe felon, i podigavsi uvis ruke i uperivsi oci k nebu, moljase se da mu Gospod posalje otkuda zna Onoliko zlatnika koliko je on uzeo prezviteru Konstanciju, da bi mu ih vratio, i tako stisao gnjev njegov. Moleci se, svetitelj svrnu svoj pogled na sebe i ugleda na felonu gde se iznenada pojavise između njegovih uvis podignutih ruku dvadeset zlatnika, koji su toliko blistali kao da su tog trenutka bili iskovani i iz ognja izvađeni. Svetitelj odmah uznese blagodarnost Bogu, iziđe iz crkve, ode i baci zlatnike na odecu razgnjevljenom prezviteru, rekavsi: "Eto ti zlatnika zbog kojih si jadikovao, i neka ti je znano da posle smrti moje ti zbog tvrdicluka svog neces biti episkop ove Crkve!"I stvarno, tako i bi: prezviter je radi toga i zlatnike spremao, da bi episkopstvo dobio, ali rec, recena covekom Bozjim, ne ostade prazna, jer Konstancije zavrsi svoj zivot na zemlji u prezviterskom cinu.Jednom dva Gota, putujuci za Ravenu, bise gostoljubivo primljeni i ugosceni od svetog Bonifatija u episkopiji. Pri polasku njihovom, sveti Bonifatije, ispracajuci ih, blagoslova radi svojom rukom nali im vina u malu drvenu cuturicu, da im se nađe usput. Cuturica bese tako mala da je vina u njoj bilo samo za jedan obed. Putnici otputovase, i celim putem prema potrebi pise vino iz cuturice, ali se vino u cuturici uopste ne umanjivase, i cuturica bese stalno puna vina. Posto provedose u Raveni nekoliko dana, putnici krenuse natrag, i opet svratise k svetom Bonifatiju, zablagodarise mu sto ih sa blagoslovom napoji vinom izobilno, i vratise mu istu cuturicu punu onim istim vinom. Pri tome rekose svetitelju da na celome putu oni ne okusise drugo vino vec svaki dan pise iz cuturice koliko im bese potrebno, a vino se ipak ne potrosi.Ne treba precutati ni to sto isprica jedan od klirika te zemlje, cestit covek. A on isprica ovo: Jednom sveti Bonifatije uđe u svoj vinograd i ugleda tako ogromno mnostvo gusenica, da sav vinograd bese pokriven njima, i one unistavahu svu zelen. I rece svetitelj gusenicama: Zaklinjem vas imenom Gospoda nasega Isusa Hrista, otidite odavde, i ne usuđujte se vise jesti ovu zelen. - I tog casa na rec coveka Bozija iziđe iz vinograda svo mnostvo gusenica, tako da nijedna ne ostade unutra.Tako Gospod Bog proslavlja svetitelje Svoje ispunjujuci volju onih koji Ga se boje. Neka i sam bude proslavljan u njima vavek. Amin.