– Мислим да ничег доброг у болести нема. Тешко је болест назвати добром и замислити да нпр. неком  пожелимо болест, просто није адекватно. Међутим, такође је неадекватно болест сматрати за нешто што је безусловно лоше. Понекада то може бити и мање зло од зла које би се догодило да није било болести…

У неким ситуацијама болест доноси корист човеку. Ја сам заиста сусретао људе који су били захвални што је Господ допустио ту болест. Они су говорили: „Захваљујући болести схватио сам неке важне ствари. Без болести то не бих разумео. А можда бих без тога и изгубио свој живот. Не бих имао најважније откриће у свом животу без ове болести“. Ово се може односити и на човека који болује, али и на људе коме су ближњи болесни; јер болест једнако обухвата и самог човека и његово окружење.

 – На који начин болест може помоћи човеку да расуђује?
 – Постоји древна изрека: „Сећај се смрти и никада нећеш учинити грех“. Пред лицем смрти човек почиње да види све у другом, истинском светлу. Када се опасност удаљи, човек се  често враћа претходном начину размишљања, али искуство остаје. Сви ми знамо да ћемо умрети, али мало има људи на свету до којих то допире. Постоје истине које човек зна својим умом, али оне не допиру до његовог срца, он их не осећа.

Болест у неком смислу представља делимичну смрт. Ја би чак рекао да ако је болест „делимична смрт“, онда је смрт „потпуна болест“. Болест која је доспела до свог краја, где од здравља више није остало ништа – и представља смрт. Зато је искуство болести увек и искуство смрти у некој мери.

Болестан човек другачије гледа на много ствари. Постаје му страшно да буде неприпремљен за смрт. Сећам се једног човека у чијем животу је било све нормално. Имао је одређене ситне болове у телу на које није обраћао пажњу. Након лекарских прегледа дали су му лошу, јако тешку дијагнозу. Лекари су му рекли да постоји велика опасност да ће његов живот ускоро да се заврши, да му је потребна терапија али и да нема гаранције да ће лечење бити успешно. Ово га је потресло. До тог тренутка  он о вечности, о Богу никада посебно промишљао. Није одбацивао веру, али као и многи други људи, није имао потребу за вером. Такви људи говоре: „Можда је то све тако. Мене, међутим, сада брину потпуно другачије ствари и ја не живим за то. Можда ћу некада сазрети до тога, али сада не видим посебни смисао да се заустављам на томе“. И када је на крају он схватио да ће можда заиста врло брзо умрети, схватио је шта је заиста важно у овом животу и почео да открива реалност духовног света…

Убеђен сам да су за сваког човека најважнија питања о смислу живота и о смрти. Човек треба да мисли о томе. Важно је да схвати за шта живи и шта ће за њега бити смрт. Ако човек одлаже бављење овим питањима тада се он не развија изнутра и не може да постане човек. Живот пролази мимо њега и када се буде освестио биће исувише касно.

Мене је заивила мисао поменутог човека. Он је рекао: „Ако смрт представља непостојање и ја ћу једноставно нестати, у томе нема ничег страшног. Али, шта ако ипак постоји „нешто“? Ако постоји наставак?“

Знате зашто ми се ово допало? Зато што неверујући људи оптужују хришћане да је хришћанство некаква бајка коју су верујући људи измислили да би им то била некаква утеха. Нема никаквог вечног живота, међутим, пошто нико не би да умре, а и да би себе смирили, ето, измислили су такву бајку да постоји наставак након смрти. Тако ће бити, тобож, лакши живот. У реалности, како је показао мој познаник то није истина. За многе људе је све потпуно супротно. Многима би лакше било да после смрти не буде ништа.  Јер,  „А шта ако има? Са чим ћу отићи тамо?“

Он је почео не само да размишља о томе,већ је  почео да чита, иде у храм. Поверовао је, да тако кажем, за сваки случај – а шта ако тамо ипак има нечега? Ако човек почне да се озбиљно занима питањима духовне стране живота, ако не буде просто преливао „из шупљег у празно“ унутар себе, већ буде читао добре књиге, разговарао са људима који су већ размишљали над тим питањима – онда ће прићи вери. Мислим да постоје и људи који су озбиљно размишљали о вери али јој ипак нису пришли. Међутим, у већини случајева човек прилази јер су аргументи да Бог постоји, да постоји вечни живот убедљивији, озбиљнији, дубљи од аргумената против.

Међутим, бавити се питањима вере озбиљно у свакодневном животу није лако и зато се она одгурују. У време болести код човека се појављује потреба да размисли о животу, смрти, вери. Наравно, не код свакога. Знам да многи и у болести ипак ништа нису схватили.

Не говорим да је смисао болести само у једном. Уверен сам да постоји много различитих поука и да у свакој конкретној ситуацији болест бива допуштена од Господа из различитог разлога. Мислим да ипак најчешће болест улази у човеков живот да би га приморала да се озбиљно замисли над оним о чему би требало да мисли увек: о смислу свог живота, о својој близини Богу, о вечности.

У вези са тим мени се јако допада прва глава књиге пророка Исаије када се Господ обраћа свом народу, који, као што знамо из Старог Завета, будући изабран није био достојан те изабраности. Народ је час одлазио у идолопоклонство, у неке друге ствари, уопште – одлазио од свог Творца. И ето, Господ говори следеће речи: „Во познаје господара свог и магарац јасле господара свог, а Израиљ не познаје, народ мој не разуме. Да грешног народа! Народа огрезлог у безакоњу! Семена зликовачког, синова покварених! Оставише Господа, презреше Свеца Израиљевог, одступише натраг. Што бисте још били бијени кад се све више одмећете? Сва је глава болесна и све срце изнемогло.“

У овим речима као да постоји противречност. Са једне стране, строге речи, са друге стране, види се да су мотивисане љубављу. Господ види да Његово љубљено чедо, народ кога је изабрао бира не живот, већ смрт, јер је живот једино у Богу. Речи којима се Господ обраћа Израиљу у Старом Завету, у наша новозаветна времена могу се изговорити у вези са сваким конкретним човеком када Господ као да говори: „Па шта ти је још потребно, шта још треба да урадим да би ти, коначно, схватио у чему је твој живот и спасење?“

Ми пре свега говоримо о болестима које претпостављају вероватноћу смрти. Ако човек страда од болести која изазива много непријатности, али при том зна да од ње нико није умро онда то није тако делотворно. Човек ропће, али трпи. Међутим, када постоји реална опасност да ће умрети или бити инвалид прикован за постељу, онда постаје истински застрашујуће…

Ако гледамо на живот као што већина гледа: да постоји само земаљски живот и ничега другога нема, а да је смрт потпуно уништење, онда је болест која нас приближава смрти – ужас. Међутим, ако схватимо да је земаљски живот само предсобље, да се на земљи само учимо да живимо, да смрт није крај већ напротив нешто попут рођења за дете које је било у утроби – онда се све мења. Није ствар у томе да ли ће смрт наступити пре или касније, већ у томе да ли ће након смрти бити живота или ће бити апсолутна тама, хладноћа и потпуна празнина. Ето шта је много важније. То је јако важно разумети да би човек гледао на смрт не као на излаз, већ као на улаз.

 – Претпоставимо да болестан човек жели да прихвати то о чему говорите али је то за њега све потпуно ново. У ком смеру да крене? Шта да ради да би спознао тај смисао, да би га прихватио.

 – Мислим да је главни извор смисла – Јеванђеље. Недавно су ми причали о једној жени која је боловала од рака. У болници се поред ње нашла хришћанка која јој је дала Јеванђеље. Она је почела да га чита. Имала је нека питања, помогли су јој да нађе одговоре на та питања. И то преокренуло све у њеном животу. Почела је да се моли, да се обраћа Христу о Коме је читала у Јеванђељу. И догодило се чудо. Далеко од тога да се то дешава стално, али са њом се догодило. Оздравила је. Штавише, није само она оздравила… О свему овоме причао ми је њен муж. Он је био алкохоличар. Он је рекао: „Моја жена је оздравила и тако је поверовала да је након тога почела да се моли за мене сваки дан. Ето, мене доносе кући пијаног, стављају ме у кревет. Она лошу реч није рекла већ би сваки дан у седам сати увече клекнула и молила се за мене.“ Кроз тачно годину дана од дана када је почела да се моли за њега, он је престао да пије. Таква поклапања су важна јер нам кроз то Господ показује да није у питању случајност, већ да Он све види.

 – Како се то догодило. Шта се догодило кроз годину дана?
 – Он је осетио да је то то. „Учини нешто са мном“. Осетио је да умире, да још само мало времена и у његовом организму би се покренули неповратни процеси.
 – Након колико вам је он све то испричао?
 – Прошло је три или четири године. Сада је код њега све у реду. Има потпуно другачији живот…

Враћајући се на ту жену, желим да кажем да је најважније – читање Јеванђеља. И пожељно је да поред буде човек који може да вам објасни нешто. Иако ми се многи жале да ништа не разумеју и тако даље, то није истина, то само значи да нису ни пробали. Јеванђеље је једноставна књига, прилично јасна.

Увек саветујем да се почне са Јеванђељем по Луки. Јеванђеље по Луки је најсличније литератури на коју је навикао савремени човек. За мене је важно да убедим човека да макар једно од четири Јеванђеља прочита, да зна макар уопштено. А већ даље је мој задатак као свештеника да објасним једно или друго место, покажем какве везе има оно што смо прочитали у Јеванђељу са човековим животом.

Зашто је добро да болесни читају Јеванђеље? Велики део чуда која је чинио Исус Христос су управо исцељења болесних. Кроз сва четири Јеванђеља као нит пролазе повести како се тешко болесни људи обраћају Христу и Господ их исцељује. Ово јача наду код болесног. Ако је исцелио човека који је био слеп од рођења и другог, и трећег зашто се и ја не могу обратити Њему и такође се надати и чекати исцељење? И разумљиво је где може да се обрати. Може се отићи Богу директно сада у храм – место где се догађа сусрет човека са Христом и где он може са истом смелошћу да моли за помоћ, за исцељење, исто као и људи који су Му прилазили за време Његовог живота на земљи, описаног у Јеванђељу.

Игор Гагарин, свештеник 
Преузето са:  imanade.org