Треба знати да Бог све унапред зна, али не предодређује све; унапред зна и оно што je у нашој власти, али га не предодређује, јер не жели да буде зла, нити да насилно изнуђује врлину. Према томе, предодређење је дело божанске прогностичке заповести. Међутим, оно што није у нашој власти Бог предодређује по своме предзнању: јер, по своме предзнању, Бог је већ предрасудио о свему, по мери властите доброте и праведности. Треба још знати да је врлина дарована нашој природи од стране Бога и да је Он начело и узрок сваког добра, те да нам је без његове помоћи немогуће пожелети или учинити добро. 

Ипак, у нашој је власти хоћемо ли остати у врлини и следовати за Богом, који нас ка њој (врлини) и призива, или ћемо одступити од врлине, што значи пребивати у злу и следовати за ђаволом који нас, без присиле, ка злу призива; јер зло није ништа друго него одступање добра, као што је тама одступање светлости. Дакле, ако пребивамо у ономе што је по нашој природи, у врлини смо, а ако се уклањамо од онога што нам je по природи, односно од врлине, долазимо до онога што је противно нашој природи, те завршавамо у злу.

Покајање (преумљење) је повратак из онога што нам је неприродно ка ономе што je у складу са нашом природом, и од ђавола ка Богу, остварен кроз подвиг и испаштање.

Тога човека, дакле, саздао је Творац као мушкарца, дарујући му од своје божанске благодати, и учинио га способним да кроз њу учествује у заједници са Њим (са Творцем); отуда је овај животињама, које су му предате као слуге, пророчки наденуо имена, као неко ко има власт над њима. Будући, наиме, да је створен по икони (образу) Божијој, односно словестан и уман и са слободном вољом, с правом је, од заједничког Творца и Владике свега постојећег, преузео началство над земаљским стварима.

А пошто је предзнатељ Бог знао да ће човек преступити и да ће се потчинити пропадивости, створио је из њега жену, друга према њему; створио му је помоћницу ради рађања којим би се, и након преступа, васпоставио људски род. A првобитно стварање назива се постањем а не рађањем; јер постање је прво стварање од стране Бога, док рађање представља прејемство (узајамно наслеђивање) произашло из смртне казне због преступа.

Поставио га je у рај, умствени и чувствени. Иако је живео телесно у чувственом и земаљском рају, човек је душом општио са анђелима, гајећи божанске појмове и хранећи се њима, бивајући го због своје простодушности и неизвештаченог живота; само се ка Творцу узвисивао кроз творевину, и гледајући у Њега наслађивао се и веселио.

А када је његова природа у питању, Бог га је украсио слободном вољом, и предао му је заповест да не окуша плодове са дрвета познања; о томе дрвету смо већ, по мери својих могућности, довољно говорили у поглављу о рају. Дао му је ту заповест уз обећање да ће, уколико овај очува достојанство душе и дарује победу разуму, и уколико спозна Творца и очува Његову заповест, да ћe постати заједничар вечнога блаженства и да ћe, бивајући изнад смрти, живети у све векове.

Међутим, уколико и душу потчини телу и изабере телесна задовољства, занемаривши властиту вредност и изједначивши се са безумним зверима, и уколико збаци јарам свога Саздатеља и презре Његову божанску заповест, биће одговоран за смрт, и биће подвргнут пропадивости и патњи, проводећи бедан живот. Јер није било сврсисходно да човек, још неискушан и недоказан, оствари непропадивост, да не би пао у гордост и у суд ђавољи. Јер ђаво, будући да је био непропадив, после самовољног пада је стекао непокајану и непоколебиву постојаност у злу, као што су и анђели, после самовољног избора врлине, кроз благодат стекли непоколебиву постојаност у добру.

Требало је, дакле, да човек најпре буде искушан (јер неискушан и неиспитан човек ниједне речи није достојан) и да искуством стеченим кроз очување заповести буде усавршен, да би тако задобио бесмртност као награду за врлину. A будући да је човек створен као посредник између Бога и твари, требало је да стекне непоколебиву постојаност у ономе што припада добру, пошто се кроз очување заповести, a после свог ослобађања од природне везе са вештаственим стварима, сједини са Богом према властитој способности. Међутим он је кроз преступ, окренувши се више твари и удаљивши свој ум од њеног извора, односно Бога, зближио себе са пропадивошћу, и постао је страстан (подложан страстима, страдањима) уместо бестрастан; и смртан уместо бесмртан. 

Зато и потребује везу мужа и жене и телесно рађање, а из жеље за животом, потребује уживања, као да га, тобоже, она сачињавају, а према онима који настоје да га лише тих уживања осећа велику мрзост тако да је и обратио своју жељу од Бога ка твари, а свој гнев, од истинског непријатеља његовог спасења ка ближњему. Дакле, ненавишћу ђаволском би човек побеђен; јер ненависник и добромрзац демон, који се својим узношењем обрео доле, није могао да поднесе да ми достигнемо оно што је горе. Отуда он лажљивац и обмањује јаднога човека надом о божанству, и, узвисивши га до висине своје гордости, обара га у исти такав бездан пада.

Свети Јован Дамаскин