Свети  владика Николај пише: „Највише себе познајемо покајањем. То није нимало једна пустињачко-аскетско замишљање, него је то скривена историја наших дела“. Стварни живот тражи наше смирење, љубав и престанак истицања своје воље и свог егоизма у први план. Стварни живот почиње признањем себи да ништа немамо и ништа не знамо. То признање значи покајање и вапај: Господе, милостив буди мени грешном!