Сусрет са неком особом, разговор који животне догађаје усмерава у правцу нашег мира, спокоја и благостања, верујући човек не тумачи као случајности већ као изливе милости Божије која управља светом и помаже људима уколико такву „интервенцију“ својим делима завређују.

Свето писмо Старог и Новог завета пуно је таквих пројава Божијих а ради утврђивања вере у народу. Изабраници Божији какви су Ноје, Аврам, цар Давид, Мојсије, сведоци су Божијег деловања у свету у смислу награде својих верних али и опомене када се човек дрзне да не послуша спасоносну вољу Божију. Али не, не да је послуша у смислу наређења, наредбе господара своме робу – НЕ! Да је послуша као беспомоћно дете свога милог и вољеног Родитеља.

Неверујући људи, с друге стране, догађаје у своме животу као и у историји држава и народа неће тумачити као одговор Божији на људско поштовање или ниподаштавање моралног закона. Они ће све приписати или слепом, безличном случају или ће бити недоследни себи па у тишини и самоћи ноћне таме можда и изусте: „Виша сила! Судбина! Коб!“ Ако и признају појмове „Виша сила“ на добром су путу да открију ово именовање преименују у „Господ мој и Бог мој“, „Отац Небески“, „Једини Човекољубац“. Када ова имена својим срцем осете и доживе тада се Дух Господњи њихових душа дотакао.

Постоји много примера у Светом писму и у историји Цркве Христове, делима светих Божијих људи како се Бог у времену, међу људима пројављује. Међутим, ево једног догађаја који није из Библије нити светоотачке књижевности. Овај догађај је из дневнике а касније написане књиге аустријског лекара – неуропсихијатра, др Виктора Франкла, Јеврејина који је постао хришћанин.

Стигавши у логор Аушвиц, пун страха, туге, зебње и неизвесности, др Франкл уместо своје одеће добија логорашку униформу. Пресвукавши се, он „СЛУЧАЈНО“ ставља руку у џеп униформе која му је „СЛУЧАЈНО“ допала. Из џепа вади папир. Одмотава га. На папиру је била одштампана молитва: „ЧУЈ, ИЗРАИЉУ…“. Ова молитва је по значају за Јевреје исто као што је Молитва Господња (Оче Наш) за хришћане.

Та хартија је била искинута из јеврејског молитвеника коју је човек чија је униформа касније допала др Франклу држао у руци и читао последњих сати и минута свог овоземаљског живота.

Др Франкл је овај, за некога можда случајан и небитан догађај, схватио као Божију поруку да достојанствено поднесе страдање логора, са надом у Бога, што је он заиста и учинио, попут праведног Јова, доживео дубоку старост и остатак свог живота сведочио Божију љубав својим животом и делима.

Многима је помогао да пронађу смисао свога постојања на земљи и то га сврстава у ред научника који су били велики Божији сарадници, попут Њутна, Фарадеја, Тесле, Пупина, Миланковића и свих оних који су у творевини препознали њенога и свога Творца.

(Текст инспирисан делом др Виктора Емила Франкла: „Човекова потрага за смислом“)

Извор: manastirklisina.com