Туга је драгуљ чија вредност није толико позната. Не само да одрасли људи на све начине избегавају да буду тужни, већ тако уче и децу. Колико пута сте видели да се детету, нпр. сломи играчка, а родитељи га теше: “Не плачи, купићемо другу”, или “Ти си велики дечко (девојчица)”, или “То је само играчка” итд. Тиме шаљемо поруку да плач није пожељан, као и да треба на сваки начин да порекнемо свој губитак. Губитак једне играчке за дете је велика ствар, зато је овакав догађај сјајна прилика да покажете детету како да се носи са губицима у животу. 

Једна од најтежих ствари је прихватити живот какав јесте. Људи који избегавају болна осећања, када су она реална, спречавају себе да буду психолошки здрави. Можемо да замрзнемо један кадар из живота родитеља, када дете трчи и падне, а родитељи брже-боље упућују бујицу речи: “Ништа! Ништа страшно! Скочило дете! Прошло...” Оваква реакција родитеља је сасвим природна, али учи дете да је страшно осећати бол и да он мора да се избегне. Тако имамо читаве генерације младих људи који су потпуно неспремни да се носе са животним недаћама, нетолерантни на фрустрације свакодневног живота и дубоко несрећни што осећају и најмању нелагодност. 

Истраживања су показала да је вештина нашег ума да неке емоције отклони из свести - неселективна, тако да потискивање туге доводи до потискивања и других емоција, нарочито радости, те долази до безвољности, мањка енергије и развоја депресије. Иако туга може бити за некога непријатна, она је здрава емоција, која се јавља у ситуацијама губитка. Губитак може бити стваран или фантазиран. Неки људи могу избегавати тугу из страха да би она вечно трајала и да никада неће из ње изаћи ако јој се препусте. То није тачно: туга је процес који има свој јасан почетак, развој и чак и срећан крај. 

Насупрот томе, потискивање туге траје бескрајно јер спречава психолошко разрешење. Потиснута и непрепозната туга се претвара у симптоме анксиозности, депресије, напетости, страхова, а затим ризична понашања и болести зависности. Одбрамбена понашања, која служе да се осећај туге замаскира, јесу нпр: еуфоричност, неаутентична веселост, прегласан смех, претерана акција, излажење, различита ризична понашања, као и коришћење алкохола и психоактивних супстанци. 

Када спречавамо себе да будемо тужни, ми се удаљавамо од реалности, отцепљујемо осећања, а, са умртвљавањем туге, успављујемо и све друге емоције, те остајемо празни, беживотни, равнодушни, исцрпљени и без способности за љубав, рад и радост живљења. Рад туге је драгоцен за здрав психички живот и без њега нема развоја, ни зрелости, прихвата се реалност каква јесте, признаје губитак и дозвољава да се тај губитак отплаче. Тек тада се постиже нова зрелост и личност постаје снажнија, отпорнија и боље интегрисана. 

Зато, следећи пут када се ваше дете буде сусрело са ситуацијом губитка, уместо да кажете: “Ништа страшно”, реците: “Да, то је тако тужно, разумем” и пустите дете да се исплаче у вашем загрљају. Пустите децу да тугују јер тако расту и сазревају, уче о себи и животу и прихватају живот какав јесте, што им омогућава да га живе пуним плућима. 

Маша Карлеуша Валкану, психотерапеут
Извор: saborna-crkva.com