Кривудавим прашњавим путем ишли су човек и његов пас. Умор их је толико савладао да су једва корачали. Одједном угледаше диван призор. Лепу капију са ниском оградом, а иза ње ливаду пуну разнобојног цвећа.

    - Шта је ово - упита човек чувара који је седео на улазу.
    - Ово је Рај. Ти си умро и сад можеш у миру да се одмориш.
    - Има ли ту воде?
    - Има колико ти душа жели. Има и фонтана и базена.
    - Јел може нешто и да се поједе?
    - Све што пожелиш.
    - А за мог пса, има ли нешто?
    - Жао ми је, али псима није дозвољен улаз. Ти уђи, а он мора остати испред врата.

    Кад то чу, човек само уморно одмахну руком и настави пут. Пас је ишао за њим. После неког времена опет им се указа диван призор. И ту је на улазу седео чувар.

    - Јако сам жедан, има ли код вас воде?
    - Уђи слободно, у дворишту је извор.
    - А мој пас? И он је жедан!
    - Може и он. Поред извора видећеш појилицу за животиње.
    - Гладан сам.
    - Добићеш вечеру.
    - А мој пас?
    - Биће нешто и за њега, не брини.
    - Које је ово место?
    - Ово је Рај!
    - Како сад опет Рај. Већ смо били на једном месту за које су нам рекли да је Рај.
    - Слагали су вас. Тамо је Ад-пакао. Оно што сте видели на улазу су само кулисе.
    - Ако је тако, зашто ви трпите њихове лажи?
    - Зато што нам користе, јер до правог Раја долазе само они који не напуштају своје пријатеље.

    Са руског превела Јагода Милета
    Преузето из: ''Светосавског звонца'', Манастир Клисина