Поручује свети апостол Павле, у својој Посланици Колошанима, да он, са сатрудницима својим, не престаје се молити Богу за све њих „и искати да се испуните – вели им он – познањем воље његове у свакој мудрости и разуму духовноме“. (Кол. 1, 9) Па продужава свети апостол Павле своју мисао и каже: „Захваљујући Богу и Оцу који нас оспособи за удио у насљедству светих, у свјетлости“. (1. 1, 12) Овај израз: „свјетлост“, заокупља моју пажњу.

За који дан ће божићни пост па потом и Божић и пјеваћемо Новорођеном Господу, Сунцу Правде, да је рођењем својим засијао свијету свјетлошћу разума. И заиста је тако. Господ наш је једина истинска свјетлост која освјетљава животе наше у овој долини мрака. „Тек доласком Бога Логоса међу нас синула је права светлост у нашој тами греха и смрти - учи нас св. отац Јустин. Права светлост, јер је никаква тама обузети не може. Он – „светлост света“, Он – „светлост живота“, светлошћу царује и влада у свету и у животу. Где је Он, ту је већ царство светлости и власт светлости. Пославши Њега у свет, Бог Отац нас „избави од власти таме и премести у царство Сина љубави своје“, у царство светлости. Једино идући за Господом Христом, људи не ходе по тами него имају „светлост живота“. (Јн. 8, 12). У Господу Христу људи постају „синови светлости“, и сама светлост; и живе као синови светлости“ (ср. Еф. 5, 8; 1. Сол. 5, 5; Мт. 5, 14).

Минули вијек, несрећни, 20, и неколико вијекова прошлих, самохвалисаво и гордељиво проглашавали су се вијековима „обнове“, „разума“, „просвијећености“ а уствари, одвојили су и удаљили грјешног и крхког човјека од Бога и замрачили му ум и духовни вид до те мјере да су га учинили пријемчивим за свако зло у безумљу. Ни овај, 21, не изгледа да ће бити ведрији и свјетлији од прошавших. Започео је терором и наставља се терором. За варку и утјеху себи, горди човјек модерног доба, да би свој мрак свјетлошћу приказао, најсвјетлије тренутке човјечанства, кад се Богу најближе било, прогласио „мрачним средњим вијеком“.

Данас, као што рекох, не чини се да ће се човјек, ма за јоту једну вратити своме Творцу и Даваоцу живота него ће, изгледа, продужити својом стрмоглавом стазом у погибао. Ово је вријеме до те мјере обезбожено и вјера разводњена да се пољуљаном човјеку лако продају рогови за свијеће, неистина за истину, невјера за вјеру. Којекакве секте и култови ничу и шире се на све старне као чудо и покора. Заиста, „Син човјечији када дође, хоће ли наћи вјеру на земљи?“ (Лк. 18, 8) И све што се са отуђивањем човјека и његовим отргавањем од Бога збива, догађа се у мрачној ђавољој тајновитости.

Свако од вас, вјероватно, зна понекога, или више њих, који, продавши и предавши ђаволу душу, одлазе одређених дана и мрачних сати на некакве скупове, скупштине, сеансе и друга чуда. Ако су честити, и ако добро чине, зашто се скривају у мрак, иза дебелих и високих зидова и тамних застора? Шта је то, ако не гријех, што човјек човјеку открити не би могао. Да не лутамо мислима својим и не помислимо да се у мраку неко добро може дешавати, Господ нас јасно увјерава. „Јер сваки који чини зло, мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка свјетлости, да виде дјела његова, јер су у Богу учињена.“ (Јн. 3, 20 – 21) Отуда су нам јаснија порука нашег Апостола, да смо ми позвани у насљедство светих, у свјетлости. (Кол. 1, 12).

Господ наш, кроз Кога све постаде и у Коме бјеше живот, и живот бјеше свјетлост људима, (Јн. 1, 3 и 4) силази из неописане радосне свјетлости небеске у таму ове планете да нас обасја свјетлошћу разума; „да обасја оне који сједе у тами и сјени смрти, да управи ноге наше на пут мира“. (Лк. 1, 79)

Као хришћани, позвани смо да све што чинимо, чинимо тако да свако наше дјело може, у свако доба, бити изнијето на свјетлост дана а да се ми не застидимо од њега. И не само то, него да наша дјела буду подстицај другима; да други, преко нас, спознају Господа. „Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела, и прославе Оца вашега који је на небесима.“ (Мт. 5, 16) Господ нас зове да увијек „ходимо поштено, као по дану; не у пировању и разврату и бестидности, не у свађи и зависти“. (Рим. 13, 13)

На сваком кораку и ћошку вребају нас, и нашу дјецу, ловци на људске душе, да нас заробе и одвоје од наших коријена и Бога нашега. „Не упрежите се у исти јарам с невјерницима – упозорава нас свети апостол Павле. Јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има свјетлост с тамом? А какву сагласност Христос с Велијаром? Или какав дио има вјерни с невјерником? И какво је слагање храма Божијег са идолима?“ (2. Кор. 6, 14-16) „Зато изиђите из њихове средине и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се нечистог и ја ћу вас примити“. (2. Кор. 6, 17)

Нас, хришћане, свети Апостол назива синовима свјетлости и синовима дана а не ноћи нити таме. (1. Сол. 5, 5) „А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозва из таме на чудесну свјетлост своју“. (1. Петр. 2, 9) И зато, како нас савјетује свети апостол Павле, „нико да вас не заварава празним ријечима; јер због тога долази гњев Божији на синове противљења. Не будите, дакле, саучесници њихови; владајте се као дјеца свјетлости“. (Еф. 5, 6-8) „И немојте узимати учешћа у бесплодним дјелима таме, него их још и разоткривајте. Јер је срамно и говорити о ономе што они тајно чине.“ (Еф. 5, 11-12)

Овдје, на земљи, ми смо војници Цркве Христове, војујуће, и изложени смо насртајима свих мрачних сила, преисподњих. Од нас се очекује будност и трезвеност; да се одупремо налетима нечастивог. Који издрже до краја, ти ће се спасти. (Мт. 10, 22) У Царству небеском, у окриљу Божјем, за њих ноћи неће више бити, „јер ће их обасјавати Господ Бог, и цароваће у вијекове вјекова“. (Откр. 22, 5)

Протојереј Василије Томић
Извор: vasilijeprotatomic.com