У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре! Чули сте за јевандјелско казивање о томе како је Господ наш Исус Христос исцелио крвоточиву жену и васкрсао кћи Јаира. Жена је дотакла крај ризе, крај одеће Спаситеља и истог часа се исцелила од дугогодишње болести, која је непрестано црпила њене снаге. Дуги низ година јој је претила смрт, она се грчевито хватала за сваку могућност исцељења.

На лекаре је потрошила све своје имање, али није било никакве користи. Авет гроба је већ стајала пред њеним очима. И ево, она је срела Христа и њено срце је поверовало да је пред њом Месија, Који може да је спаси. Није уздрхтало њено срце, није се поколебало у вери, али се она сама плашила да замоли милост од Бога, уплашила се своје недостојности, видела је сву себе као у греховним чиревима, мислила је да је болест не чини нечистом само у очима људи, већ и у очима Божјим, да и Господ може да је порази гневом, због њеног дрског обраћања. И тада се неприметно помешала с гомилом која је окруживала Спаситеља, и дотакла се ивице Његове одеће, немим вапајем свог сца преклињала Га је за милост, за исцељење. Осетила је силу која је изашла од Господа, силу која јој је даровала здравље. Болест се повукла: као да је огромна хоботница, која се упила отровним пипцима у њено тело и исисавала из ње све сокове, одједном пустила из свог смртног загрљаја.

Христос, од Којег ништа не може бити скривено или утајено упита: Ко је то што Ме се дотаче? (Лк. 8, 45). Ученици се зачудише оваквом питању. Гомила Га је гурала са свих страна једни су целивали Његову одећу и руке, други су падали ничице пред Његове стопе, а Он пита: Ко Ме се дотакао? Али Господ наставља: Неко Ме се дотаче, јер Ја осјетих силу која изиђе из Мене (Лк. 8, 46).

Како ово личи на наш живот! Ми се дотичемо светиња, целивамо иконе, крст, примамо Свете Дарове, али како смо истовремено далеки од Бога! Господ само за малобројне може да каже да су Га се дотакли, јер је мало оних који Га се дотичу свој ом душом и срцем. Један богослов је то изразио на следећи начин: «Ако се чак и причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, а душом смо притом хладни, не личимо на храм Божји, већ на гроб у који је Господ био положен.»

Крвоточива жена је имала велику веру, али и велико смирење. Нада и смирење, вера и покајање су она два пола кроз која мора да пролази сав хришћански живот. Ова осећања: вера у милосрђе Божије, уздање у Њега и истовремено осећање своје духовне немоћи, недостојности и жеље да се човек покаје и да промени живот јесу оно што нас приближава Богу и чини достојнима Његове милости.

Жена је схватила да не може да се сакрије од свезнајућег Спаситеља и дрхтећи и кајући се за своју дрскост, пала је пред Његове ноге и признала је да Га је она дотакла. Али Господ јој је рекао:

Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру (Лк. 8, 48). Мир душе је у опраштању грехова, у помирењу с Богом. За године патње и болести следи оваква плата: Господ ју је назвао кћерју. Црквени историчар Јевсевије Кесаријски каже да је ова жена у захвалност за исцељење подигла бронзану статуу Христа, која би се могла видети још у 4. веку.

Браћо и сестре! Осим тога, хтео бих да скренем вашу пажњу и на следеће. Она, ова жена, је потрошила своје имање на лекаре. Много година се лечила безуспешно, али је Господ није прекоревао за то што је прибегавала лекарима. Не говорим ово случајно: људи често питају да ли хришћанин треба да се лечи или се треба уздати само у чудо?

У Библији син Сирахов каже да је Бог створио лекара и да га мудар човек не презире (в.: Сир. 38, 4). И светитељ Василије Велики пише: «Наше тело се састоји од земље и зато га треба лечити оним материјама које се извлаче из ње.» Односно, травама, минералима. У оваквом лечењу нема греха. Истовремено, Црква забрањује да се људи лече бајањем, окултним средствима, магнетизмом и хипнозом. У ово се може сврстати такозвано лечење биоенергијом, које је данас популарно и представља јадан покушај подражавања чудима Спаситеља. Неки кажу: «Али помаже!» Помаже? Ако и помаже, то је само привремено, а човек за ову помоћ плаћа страшном ценом: за цео живот на његовој души остаје жиг, остаје рана.

Браћо и сестре! Син Сирахов пише да се у време болести пре свега треба обратити Богу смолитвом (в.: Сир. 38, 9). Под молитвом се овде такође подразумева покајање и свест о својој греховности. Често после искрене и детаљне исповести човек не осећа само духовно олакшање, већ и прилив физичких снага. А за време Тајне Јелеосвећења човеку се опраштају и сагрешења, која није могао да исповеди зато што их је заборавио или због њиховог мноштва, као што су на пример, мислени грехови. Зато Света Црква позива своју децу да сваке године прибегавају Тајни Јелеосвећења за време Великог поста.

Неки сматрају да се човеку болест шаље искључиво као казна за његове грехове. Постоји посебан Промисао Божји, који бира човека као жртву, човек страда, али му Господ даје најсветлије венце у Небеском Царству. Ово су, може се рећи срећни страдалници. Један светац је говорио: «Постоји три подвига која су једнака међу собом. Видео сам пустињака који је изнуривао своју плот постом, видео сам искушеника који је одбацивао своју вољу и видео сам болесника који благодари Богу за своју болест. Ова три делања су једнака, али кад би ме питали шта желим ја бих изабрао треће.

Једном су у Кијево - Печерску Лавру родитељи донели болесно дете – Пимена. Он је лежао непомично, његово тело је било парализовано. Родитељи су молили монахе да се помоле за исцељење детета. Међу монасима су били велики чудотворци као на пример, преподобни Теодосије Печерски. Читав манастир се молио за дете, али је детету било откривено да је његова болест по вољи Божијој и дете је преклињало Господа да га не исцели.

И молитва детета је била услишена, остао је болестан целог живота. Родитељи су оставили Пимена у обитељи, монаси су га неговали дуго година, такву љубав су имали древни оци. Тело детета, касније младића, било је покривено чиревима и ранама. У келији у којој је лежао од смрада је било тешко дисати, али су Пимена посећивали болесници и паћеници и по његовим молитвама су добијали исцељење. Он је био непокретан као труп, али је његова молитва давала исцељење другима.

Игуман лавре се дуго није одлучивао да изврши постриг Пимена у монаштво не желећи да оптерећује страдалника новим тешкоћама и трудом. Међутим, другачији је био Божји суд. Једном кад је Пимен био сам у својој келији њена врата су се неочекивано широм отворила и на њих су ушли игуман и братија, у њиховим рукама су гореле свеће. Игуман упита: «Да ли желиш да будеш монах?» Преподобни с радошћу потврди своју жељу. Игуман одмах изврши чин пострига...

...А ујутру су браћа, угледавши Пимена у монашкој одећи, саопштила то игуману. Овај је био у недоумици и кад је сазнао да је «он» постригао Пимена рекао је: «Господ је послао Анђеле да изврши Своју вољу над Својим угодником.» Међутим, монаштво ни из далека није дало Пимену исцељење. Његово тело је наставило да трули за живота, али је Пимен као и раније благодарио Богу за своју болест.

Пред смрт овог угодника Божјег догодила су се два чуда: он је неочекивано за све устао с одра, посетио је сву браћу у обитељи и опростио се с њима. Затим је кад је преподобни Пимен умро из његових рана из којих је раније текла сукрвица и гној почело да тече миомирисно миро и ваздух у његовој келији је испунио неземаљски мирис. Дакле, браћо и сестре! Овај светац није имао монашких подвига: поста, бдења, клечања – једини његов подвиг било је благодарење Богу за болест која му је била дата, а он је пред Богом постао једнак с великим свецима.

Неки питају, као у недоумици и чак ропћу ћи на Бога: зашто болујем читавог живота? Наравно, увек морамо имати на уму да нам болест може бити послата за грехове, али не треба заборављати ни то да често и болести и страдања представљају највећу милост, која нам је дата и да ће човек који болест буде претрпео покорно и са захвалношћу у Царству Небеском благодарити за њу Богу као за највећу награду.

Али шта да радимо за време болести? Да ли по узору на преподобног Пимена не треба да се молимо за исцељење и да само трпимо? Не, он је знао вољу Божију о себи, али ми је, браћо и сестре, не знамо, зато и треба да узимамо средства за која нам Црква даје благослов и да истовремено говоримо: «Господе, ако је Теби угодно исцели ме, а ако не, нека буде воља Твоја!»

Преподобној Јелисавети, која је патила од тешке, мучне болести, јавио се Анђео и упитао је: «Хоћеш ли да те исцелим?» Али преподобна је смирено одговорила: «Не желим ништа – ни здравље, ни болест, већ молим Бога само за једно: да се испуни на мени Његова света воља, јер ме он воли више него ја саму себе!»
Амин.

Архимандрит Рафаил Карелин
(Пут хришћанина)
Извор: tolmach.org