Следујући дарвинизам да „само најјачи опстају у врстама“, свака философија која заступа насиље, пљачку, терор, дискриминацију, овде добија свој легитимитет јер „само најјачи у врстама опстају", зар не?! Природна селекција! Али Бог постоји и етички морални закони су неопходни, јер је човек од рођења „табула раса". Исто је као када бисмо рекли: „Мени не треба родитељ да бих био човек, добар човек"! Бог је Родитељ неопходан човеку, јер човек живи Њиме. Бог је и љубав и јесте у човеку, а човек је икона његова. 

Још од времена хуманизма и ренесансе, када човек постаје мерило свих ствари, постоји тенденција да се све објасни „рационалним” путем, (говоримо о хришћанској Европи) да се одбаци метафизика, да се одбаци Бог, да се све у природи објасним људским разумом, материјалистички, да је све у природи последица случајности, односно да природа има своје законе којим све уређује, да је природа следујући овоме „бог“, што доводи до закључка, да је и човек сам по себи „бог”. Ако је човек мерило свих ствари и ако је сам по себи бог, онда су дарвинисти, односно, постдарвинисти у праву и све је дозвољено, сва етика и моралност падају у воду, не постоје, јер човек у свом егоманијаланом пиру, јер је егоиста по природи палога Адама, постаје бог, а таквом „богу”, по законима дарвиниста где само јаки опстају у врстама, није потребна етика и није потребна моралност, него је такав човек сам по себи моралност, све му је дозвољено, што доводи до анархије, безвлашћа и тираније. 

Они који говоре да религија није потребна за моралност, видимо да ипак греше. Свака религија на свету има понешто од истина сачуваних од адамовских времена, у сећању њихових потомака и у свакој религији постоји морални закон понашања; од Асирије, Вавилона, Египта, Азије до данашњих дана, без којег човечанство не би опстало, али ни то није било довољно да се човечанство сачува и спаси од закона смрти, греха и деградације, па видимо да није довољна ни сама пука религиозност. 

Религија долази од латинске речи relligere, што значи сабирати, сакупљати, односно, означава сабрање, заједницу и овде видимо да је религија ипак неопходна човеку. Ипак, наша Вера је и много више од религије; она је Црква, заједница, породица Бога и човека. Неко ће рећи да нема религије ван Цркве и да је свака религиозност без Сина Божијег непотребна, и у праву су, али овде видимо кроз целу историју човечанства људску потребу за религиозношћу и обожавањем и морално етичким правима и законима, али за спасење човека није довољна само пука религиозност.

Многе религиозне групације у прошлости су биле веома декадентне. На пример, Маје и Астеци који су знали да за дан принесу и на хиљаде људских жртава, нестали су са светске историјске сцене. За човека није довољан само пуки морални закон. Временом свака религија, или философија, која нема истину у себи –  деградира. Човек носи у себи клицу егоизма и склон је деградацији и само је Бог лично могао да спаси човека; само Бог који непосредно долази да се сусретне са човеком, понесе крст за њега и спасе га, жртвујући се за њега, оваплоћени Логос и Син Божији, Исус Христос.

Хришћанство, као једини прави, суштински, наследник старозаветног закона, даје комплетне одговоре на сва питања човека и апсолутно можемо рећи да је хришћанска етика, прима-етика људске цивилизације, јер је најсавршенији закон етике, моралности и понашања дат човеку од самог његовог Творца, Сина и Логоса Божијег који нам је Собом открио Себе и универзални закон љубави, то јест открива нам Бога као Љубав, заједницу, породицу. 

Ако погледамо не тако давно у прошлост, носиоци безбожних режима, атеистичкe философије, у егоманијакалном стампеду су однели са собом на милионе живота, а показали су се и као врло деспотски, тиранистички режими, који су наводно стављали човека у први план, а у ствари су били параван за најбруталније иживљавање појединаца, где су ти појединци стављали себе као мерило свих ствари и на место божанства.

Неко ће рећи да су се и у хришћанским друштвима појављивали деспоти и тачно је, али ти људи су себе постављали као мерило вредности, а не Христа. У средњем веку инквизиција је стављала римског Епископа као мерило вредности, а не Христа, кријући се иза Христа, спроводећи „луциферијанску" правду. Али све ово не умањује допринос хришћанске цивилизације људској свести и култури која траје и дан данас јер Европа, као и данас цели цивилизовани свет, јесте баштиник јудео-хришћанске цивилизације. 

У хришћанству, Богочовек Христос је мерило свих ствари, Бог Љубави, праштања, заједнице, породице, Бог који силази са неба да би упознао своја створења са Собом, да би им дао савршени закон љубави, да би страдао за њих на крсту, несебично се жртвујући за своја створења и да би им да дао вечни живот и бесмртност. Ми смо наследници јудео-хришћанске цивилизације, европске, ромејске(5) и Светосавске, баштиници највећих вредности у историји универзума, самим тим и веома одговорнији, тј. носимо већу одговорност од других и даћемо већи одговор Богу и прецима за своје понашање и владање (не требамо напомињати да сав културни успон европске цивилизације долази са хришћанством. 

Сви водећи европски универзитети су почели са радом у црквени школама, а o осталом културном доприносу да и не говоримо, он је немерљив. Све данашње универзалне законе у модерној Европи о људским правима донели су хришћански теолози, додуше протестантски, али то не умањује вредност свега реченог. Сваки правни систем у свету данас има хришћанске законе, наслеђене из законоправила ромејске државе и у сваком законику постоји Мојсијев законик.

И да резимирамо на крају: човек је личност, неко, а не нешто, особа, а личност указује да је човек биће заједнице, љубави, односа, па самим тим је немогуће да је створен од безличног ништавила или безличне материје, безличне природе или безличног коинцидента, већ сама та чињеница указује да је само Личност могла створити, изнедрити човека, а та Личност је Бог, Света Тројица, Бог Љубави и заједничарења: Отац, Син и Свети Дух. 

Иван Миладиновић, теолог