Међутим, разлика у неким ставовима евидентно постоји. Кодекс медицинске етике тумачен данашњицом помало изгледа као нека стара палата која је изгубила ону своју велелепност и красоту. Палата чије су куполе и кровови порушени, чији су зидови порушени и облокани, врата разваљена, капије попадале, а травњак са ружичњаком замро.

Данас су негде та правила мало искривљена и слободно тумачена, а негде су потпуно занемарена. Разлог за искривљено тумачење ових правила треба тражити и у лекарима и у систему, али превасходно треба тражити у времену у којем је савремена медицина највише технолошки напредовала, од Другог светског рата до данас...

Свима нама се намеће питање да ли и колико култ лекара данас одудара од онога што се представља у Кодексу медицинске етике и колико је лекар у прошлости био доследан истим начелима. 

Најбољи пример који нам показује присност и доследност свих предратних (мисли се на период пре Другог светског рата) лекара јесте једна пошалица врло озбиљног и дубоког смисла. Тек што сам уписао медицински факултет, у једној од посета мом најбољем пријатељу са којим сам заједно на факултету, његов деда, стари и искусни лекар старог кова нам је рекао да добро поразмислимо шта смо уписали, јер свака супруга лекара има право да свог мужа оптужи за бигамију. Он је са једне стране ожењен својом супругом, а са друге стране, ожењен својим послом. Оно што треба и мора да краси лекара, а што је требало да наследимо од предака, јесте одговорност, отвореност и искреност према пацијенту, скромност, кротост, достојанственост и све остале врлине медицинског позива (а наша је велика несрећа што смо неке изгубили успут, прим. аут.).

Међутим, времена се мењају... Много тога се променило у нашем друштву и из дана у дан се мења. Мења се друштвени систем, уводи се тржишна привреда, а са њом и односи у друштву. Кидају се везе између колективне и индивидуалне свести, а значај оних институција које почивају на тимском раду и интеграцији знања опада. 

Технологија све више напредује. Интернет замењује библиотеке и постаје основно масовно средство ширег информисања и у овом случају омогућава пацијенту знатну обавештеност о његовој болести. А да ли то повећава обавезу лакара да се стално усавршава и буде информисам о новим достигнућима у медицини? У свим тим условима рада предњачи англосаксонска медицина, а ми немамо довољно сопственог искуства. 

То нас упућује на туђа искуства. О техничким достигнућима дијагностике не треба уопште да говоримо. Међутим, колико је позитиван напредак технологије који се огледа у чињеници што се многе болести лакше дијагностикују и лече толико је и негативан јер „одаљује лекара од пацијента“. 

Апарати потискују присуство лекара и његових топлих речи утехе, лекари се мање везују и интересују за пацијента, а много више се посвећују резултатима лечења и статистичким подацима. 

Етичка криза медицине данас се највише огледа кроз еутаназију, проблеме и питања вештачког прекида трудноће, вештачке оплодње, контрацепције, експериментисања са ембрионима, клонирање.

Јер ова фундаментална питања чине кичму медицинске етике. Кодекс обрађује питање експеримената на човеку, али не и питање експериментисања са ембрионима. Па ако Кодекс медицинске етике полази од принципа поштовања људског живота од самог зачетка како се онда оглушује и не оглашава поводом проблема експериментисања са ембрионима и скорашњи захтев др. Стојковића за оснивање клинике за вештачку оплодњу. Иако поштује људски живот од самог зачетка, како онда дозвољава вештачку оплодњу којом се уништава део ембриона при сваком покушају. И поново, ако овај кодекс налаже да се поштује људски живот од самог зачетка, зашто се онда свет и даље бори за забрану сваке врсте клонирања. 

Да ово није само пуко слово на папиру показује и доказује и члан закона Конвенције о људским правима и биомедицини одржаној у Овиједу априла 1998. год. који забрањује клонирање, било репродуктивно, било терапеутско и забрањује сваки експеримент на људским ембрионима. Даље у истом овом сегменту обрађује се питање светиње нерођеног живота где стоји: полазећи од принципа поштовања људског Живота од самог зачетка, од хуманизма и медицинске науке, здравствени радник сматра побачај биолошко-медицинским и социјално штетним. Он свесно тежи да право на материнство буде изнад права за побачај. 

А на крају овог истог акта каже да стручне организације здравствених радника и здравствене установе имају право и дужност да обезбеде остваривање начела етике овог Кодекса. Па ако претходно наведено стоји у Кодексу и условљава све ћелије здравства, зашто се онда ова ставка Кодекса не поштује. 

А најчвршћи и ничим обориви доказ да се непоштује јесте чињеница да се код нас у Србији изврши, незванично, око двеста педесет хиљада вештачких прекида трудноће годишње. А од тог броја медицински је оправдано тј. када за исти постоји медицинска индикација, јер је живот мајке или живот нерођеног детета угрожен, негде око 1% (по неким изворима чак ни толико).

Ако свесно тежимо рађању деце, а не њиховом убијању, запитај мо се онда зашто је код нас и даље најчешће контрацептивно средство управо вештачки прекид трудноће. И згрозимо се над том чињеницом! Код нас је за ових протеклих шездесет година вршења вештачких прекида трудноће побијено више деце, више будућих Св. Сава, више будућих Св. Кнежева Лазара и косовких мученика и новомученика свуда где страдају, више будућих Св. Николаја, Николи Тесли, Михаила Пупина, Вука Караџића, Никола Пашића, војвода Степа Степановића и свих осталих ненаведених али не мање битних, више будућих српских светитеља, просветитеља и учитеља, духовних и народних вођа више него што је Срба изгинуло у протеклих сто година ратовања. 

Да ли је живот нешто што се гаси, или нешто што букти, што се распламсава, што обасјава хоризонт као светионик. Да ли је нов људски живот нешто што се као непожељно одстрањује, што се гази, што се баца, одбацује или нешто што се пригрли, што се милује молитвама и кропи сузама радосницама. Даље у Кодексу каже: његов позив (здравственог радника) налаже му да се код сваког појединачног случаја определи за ону врсту помоћи која ће олакшати положај жене и породице. 

Ако ова реченица упућује на помисао да вештачки прекид трудноће узрокује бољи економски статус породице (скупља кола, више летовања и зимовања), па онда је више него поражавајућа последица схватање да је богатији човек онај који има више новаца него онај који има више деце! Зашто се овим схватањем ставља новац ипсред живота? Како уопште живот, тај највећи Божји дар човеку може да се пореди са било чим изузев са љубављу (са љубављу може да се пореди јер је из љубави и настао)? 

И након свих ових критика упућених на рачун непоштовања Кодекса медицинске етике (наравно част и велико поштовање изузецима) поставља се питање какав би лекар требало да буде?

Лекари треба да служе својим болесницима најбоље што умеју, и да као највиша карика у медицини служи свим својим сарадницима и ученицима за пример. Лекар мора да поседује много добрих особина, тј. богатство врлина да би себе кроз ову најхуманију еснафску грану изградио и утемељио, и своју службу на прави начин спровео. Пре свега, он мора да стави интерес свог пацијента испред сопствених интереса, здравље пацијента мора му бити важније од сопствене каријере, па чак и од сопственог здравља. Он такође мора да буде особа која улива поверење, што је предуслов доброг односа са болесником. Видимо и сами да и они лекари који не поседују ове особине увек бивају окарактерисани од стране пацијената као лоши терапеути. Даље лекари морају стално стручно да се усавршавају и да прате научна достигнућа, како Кодекс и каже, јер их на то професија обавезује. Усавршавање је изузетно неопходно, јер се на тај начин спречава поткрадање професионалних грешака, тј. своде се на минимум. 

Стечена стручна знања сви здравствени радници су дужни да стално преносе и на остале поготово на млађе колеге а да у широком луку заобиђу сујету као веома штетан фактор коме ни у ком случају нема места у здравству. И то је само део онога што лекар треба да буде, али на жалост дефиниција правог лекара све више бледи (наравно увек велико поштовање и хвала изузецима). Лекар наоружан оваквим врлинама јесте у стању да се одупре свим искушењима, са којима се сваки од њих сусреће из дана у дан.

Свима нама се намеће питање да ли и колико култ лекара данас одудара од онога што се представља у Кодексу медицинске етике и да ли овде можда може да се одговорно тврди да је будућност назадовала у односу на прошлост.  

Владан Мудреновић
Извор: pravoslavlje.spc.rs