Данас се много говори о отуђењу, изолованости људи једних од других, које има и дубље последице по људску душу. Много пута се говорило и да је то последица модерног начина живота, вишка обавеза, мањка слободног времена... Ипак, и ова појава има корен у суштинском проблему данашње цивилизације, а то је отпадање од Бога и јеванђелских врлина и поука. Тако је модерно време у заборав гурнуло једну дивну традиционалну врлину, која је у свом корену сама суштина хришћанског учења - гостољубивост.

Савремени однос према животу је дубоко егоистичан. Све је укорењенији став у људима да је други човек, наш ближњи, потребан онолико колико можемо да га ''искористимо''. Разлог за однос са другим људима тада постаје користољубивост, небитно да ли другог гледамо да искористимо пословно, новчано, сексуално или само из забаве. Зато човек данас не осећа потребу за друштвом неког од кога не види никакву корист. Зашто би трошили време на неког другог, слушали туђе проблеме, дилеме, проживљавали његову тугу или радост? Модерни човек се зато труди да избегне било који непријатан сусрет, човека који му тада није потребан или приче које му неће бити пријатно да слуша. Добар ''филтер'' за социјалне односе тако су постале друштвене мреже, јер тамо сами бирамо да гледамо само оно најлепше од других људи. Ту модерни човек добија опцију да се дружи таман онолико колико је њему пријатно и колико сматра да је довољно. Преко друштвених мрежа имамо безбедан однос са другим људима. Тако људи постају отуђене јединке, затворене у својим световима, обезбеђени зидом од сваког непожељног упада.

Овакав, данас широко распрострањен начин живота, за последицу има управо отуђење. Не може се живети без Љубави, а Љубав укључује у себе жртву, патњу, ризик. Оно што модерна цивилизација жели нису људи способни да воле, већ сирови потрошачи, способни само да конзумирају. Када се љубав са ближњих преусмери на робу, а ближњи постану циљ да се до те робе дође, онда вас је модерни свет победио. Ослабљени људи томе лако прилазе, јер по инерцији бирају оно што је безболно и мање опасно. Не сагледавши ширу перспективу, постају само робови модерног времена, који се уместо Љубављу напајају интернетом, телевизијом и робом из тржног центра. У таквом систему вредности, нема места за другог човека.

Традиционални поглед на свет, данас све више избледео, имао је потпуно супротни поглед на друге људе. Без покушаја да се све што је старо идеализује, неопходно је приметити да је у ранијим (код нас чак и не тако давним) временима у сржи људског односа према животу, свесно или не, било хришћанско учење. Људи су раније у сваком човеку видели - Бога, и према њему се тако односили. Сам осећај, а не разум, њима је говорио да када путник пролази кроз њихово село треба га зауставити, нахранити, угостити. Нису затварали прозоре и навлачили ролетне, већ су сваког ко пролази поред њиховог дома позивали у њега. Остаци оваквог васпитања и данас постоје, управо у селима које цивилизација није стигла да пороби. Можда ти људи не знају цитат из Јеванђеља са којим почиње овај текст, али знају да испуне те речи.

Наш ближњи је свако коме смо потребни. То нас учи Христос у причи о милостивом Самарјанину. Модерно време нас учи супротно - ближњи нам је само онај ко је нама потребан. Отргнувши хришћански поглед на свет из људи, њима је заправо направљена ''медвеђа услуга''. Јер иако је лакше спустити ролетне на прозорима стана и остати у свом брижљиво креираном свету, управо у том затварању себе пред другима лежи клица болести данашњег човека. Без односа са људима око нас, не можемо имати ни однос са Богом. А без односа са Богом, живот је већ на земљи постао пакао. Зато је много ближи Богу онај ко се не представља као Хришћанин, али чини добро ближњима него Хришћанин који бежи од ближњих. Бог је у сваком човеку, и он на тај начин, не знајући, има однос са Њим, и питање је само начина на који ће Бог доћи до њега. Ни једна прочитана молитва ни акатист не вреде ако немамо истинску Љубав за сваког човека, био он патријарх или просјак на улици. Можда ће тај просјак једног дана седети поред убогог Лазара из јеванђелске приче, а ми смо на земљи као богаташ када затварамо своје очи и склањамо поглед пред њим.

Гостољубивост је, између осталих, и једна од особина по којима је наш народ био познат и због које можемо да будемо поносни на наше претке. Оно што не смемо је да дозволимо да и ова вредност падне у заборав. И у овим временима, у нашим крајевима ова врлина није нестала, иако прожети материјалним проблемима и бригама људи постају све затворенији. Али, лек за то није затворити се у паралелни свет. Кроз најтеже дане наши преци пролазили су управо јер су за суштину видели однос према заједници, а не према самом себи. Она врховна заједница је Црква, и наше заједничарење у Христу. Ко то доживи, никада неће бити усамљен и одбачен, већ ће увек са радошћу служити ближњима и Богу. 

Извор: smrt-svetu.blogspot.com