Свети великомученик Артемије SVETI velikomucenik Artemije bese rocen u znatnoj porodici Rimskoj; imađase zvanje senatora; i za carovanja Konstancija bese upravnik celokupne careve imovine; a postrada za Hrista pod carem Julijanom Odstupnikom.Artemije poce svoju sluzbu pod carem Konstantinom Velikim; u vojsci ovog blagocestivog vladara. A kada se Konstantinu javi cudesno znamenje svetoga krsta na nebu, to znamenje ocima svojim vide i Artemije, i utvrdi se u hriscanskoj veri, i mocnom silom krsta pobeđivase neprijatelje. Posle smrti Konstantina Velikog on sve vreme bejase pored sina njegovog cara Konstancija, kao najbolji prijatelj njegov, i svrsavase caru najvaznije i najpoverljivije poslove. Tako, kada Konstancije saznade od jednog episkopa da su tela svetih apostola Andreja i Luke sahranjena u Ahaji, on poveri Artemiju da izvrsi prenos ovih skupocenih riznica u Carigrad. Izvrsujuci carevo naređenje, Artemije sa velikim pocastima prenese cesne mosti svetih apostola u carski grad. Zato ga car nagradi visokim zvanjem, koje je on potpuno zasluzivao: proizvede ga za duksa i avgustalija Egipta. I zivljase tamo Artemije bogougodno. Raznoseci cast i slavu imena Gospoda Isusa Hrista, on mnoge idole u Egiptu obori i unisti.Kada car Konstancije skonca, car nad celom Rimskom carevinom postade bezakoni Julijan Odstupnik. Stupivsi na presto, on se javno odrece Gospoda naseg Isusa Hrista i stade se otvoreno klanjati idolima. On razasla po svima krajevima svoga carstva naređenje da se svi hramovi, koje su hriscani za carovanja Konstantina Velikog oduzeli od neznabozaca i pretvorili u crkve, ponovo vrate neznaboscima, i da se u tim hramovima ponovo postave idoli i prinose zrtve bogovima. Ta ko, ovaj bezbozni car obnovi mnogobostvo koje bese palo za vreme svetog cara Konstantina, a hriscane podvrze silnim nasiljima, goneci strahovito Crkvu Hristovu, muceci i ubijajuci verne, otimajuci im imanja, i rigajuci pismene i usmene hule na sveto ime Isusa Hrista.Da bi omalovazio hriscanstvo i njegove svetinje, neznabozni Julijan izvadi iz kivota kosti svetog proroka Jeliseja i mosti svetog Jovana Krstitelja, osim cesne glave njegove i desne ruke, koje lezahu u Sevastiji, pomesa ih sa kostima zivotinja i necestivih ljudi, pa ih spali, i pepeo razveja po vazduhu. Međutim hriscani skupise taj pepeo i ostatke od spaljenih kostiju, i cesno ih pogrebose.Zatim skverni car Julijan saznade da se u gradu Paneadi nalazi statua Hrista Spasitelja, podignuta od strane zene krvotocive, sto se isceli dohvativsi se skuta od haljine Hristove (sr. Mt. 9, 20). Ovu statuu, oko koje je raslo lekovito bilje, hristoborni Julijan obori i naredi te je vukose po trgu dok se sva ne razbi; samo glavu ove statue jedan hriscanin dohvati i sacuva. Na mestu pak gde je stajala ta statua, car naredi da se postavi njegova statua. Ho y ovu statuu udari grom i svu je razbi.Skupivsi veliku vojsku, bezbozni Julijan krenu u rat protiv Persijanaca. Pri ovome pohodu on dođe u Antiohiju, i po svome obicaju stade tu goniti Crkvu Hristovu, ubijajuci verne. U to vreme k njemu dovedose dva Antiohijska prezvitera: Evgenija i Makarija, ljude ucene. Sa njima se Julijan dugo prepirase o bogovima, potkrepljujuci svoja misljenja navodima iz dela neznabozackih pisaca, ali ne mogase nadgovoriti bogorecita usta mudrih staraca, niti im odgovoriti; i bi od njih porazen, posramljen i izoblicen zbog svog zloverja. He buduci u stanju da podnese ovu sramotu, car naredi da ove svete prezvitere obnaze i nemilice biju: Ezgeniju udarise pet stotina batina, a Makariju - ni broja se ne zna.Za vreme kada ove svete svestenike mucahu, dogodi se da tu bese i veliki Artemije. Jer on, cuvsi da se Julijan zacario i da je posao u rat protiv Persijanaca, i dobivsi od Julijana naređenje da mu se sa svojom vojskom pridruzi u Antiohiji, cestiti vojvoda i avgustalije Artemije doputova sa svojom vojskom, odade Julijanu duzno postovanje kao caru, podnevsi mu i poklone, i stajase pored cara kada mucahu svete ispovednike, Evgenija i Makarija. Posmatrajuci mucenje svetih ljudi i slusajuci kako bogomrski car huli na Gospoda Isusa Hrista, Artemije se ispuni revnosti, pristupi caru i rece: Zasto, care, tako necovecno mucis nevine i Bogu posvecene muzeve, i zasto ih prisiljavas da se otkazu od vere pravoslavne? Znaj da si i ti covek, od iste covecanske prirode; jer iako te je Bog postavio za cara, ipak i ti mozes biti podvrgnut iskusenju od đavola. Ja smatram da je prvi vinovnik zla lukavi i zlobni đavo. I kao sto on nekada izmoli od Boga dozvolu Da kusa Jova i dobi je, tako i tebe on dize protiv nas i natutka na nas, da tobom istrebi Hristovu psenicu i poseje svoj kukolj. No uzalud su njegova naprezanja i nistavna je njegova sila; jer otkako Gospod Hristos dođe i poboden bi krst, na koji se podize Gospod, pade đavolska gordost i satrvena bi đavolova sila. Zato, ne varaj sebe, care, i ne predaj sebe đavolima, goneci Bogom cuvani rod hriscanski. Znaj, Hristova jacina i sila su nepobedivi i nesavladljivi.Cuvsi to, Julijan se zapali gnjevom i povika gromkim glasom: Ko je i otkuda je ovaj nesrecnik, koji drsko nasrnu na nas i usuđuje se da nas u lice grdi? - Prisutni odgovorise: Care, to je duks i avgustalije Aleksandrijski. - A, je li to, upita car, mrski mi Artemije, koji je ucestvovao u ubistvu moga brata Gala? - Da, mocni care, to je on, odgovorise prisutni. - Car onda rece: Duzan sam uzneti blagodarnost besmrtnim bogovima, narocito Dafniskom Apolonu, sto mi predadose u ruke ovog neprijatelja koji sam dođe ovamo. Neka dakle odmah bude stavljen na muke; a sutra, ako bude volja bogova, izređi cu mu presudu za ubistvo moga brata. Osveticu na njemu nevinu krv, i pogubicu ga ne jednom vec hiljadama smrti, jer je prolio krv ne prostoga coveka nego carsku.Kada car to izgovori, macenosci odmah dohvatise Artemija, oduzese mu pojas i druge znake cina, svukose mu haljine, pa ga nagog predadose muciteljima. Ovi mu svezase i ruke i noge, i rastegose na cetiri strane, pa ga toliko bijahu volovskim zilama po leđima i stomaku, da se cetiri para mucitelja izmenise od zamora. No sveti stradalac pokaza zaista nadcovecansko trpljenje, i kao da nista ne oseca: on ne pusti glasa od sebe, niti uzdahnu, niti se mrdnu telom, niti pokaza ikakav znak koji je svojstven ljudima koje muce. Zemlja se krvlju njegovom natapase, a on nepromenljiv prebivase, tako da se svi divljahu, pa cak i sam bezbozni Julijan.Zatim naredi car da prestanu tuci Artemija i da ga odvedu u tamnicu. Vođeni u tamnicu, stradalci: Artemije, Evgenije i Makarije, pevahu putem: Ti si nas okusao, Boze, pretopio si nas, kao srebro sto se pretapa. Uveo si nas u mrezu; metnuo si breme na leđa nasa; dao si nas u jaram coveku; prođosmo kroz oganj i vodu; ali si nas izveo na odmor (Ps. 65, 10-12). Ostalo nam je jos, da prođemo kroz oganj i vodu, pa da nas izvedes na odmor. - Zavrsivsi pevanje, Artemije govorase sam sebi: "Artemije, eto rane Hristove su urezane na tvome telu; ostaje ti jos da dusu svoju das za Hrista sa preostalom u tebi krvlju". I opomenuvsi se prorockih reci: Leđa svoja podmetah onima koji me bijahu i obraze svoje onima koji me udarahu (Is. 50, 6), on govorase sebi: "No zar sam ja nedostojni pretrpeo vise nego Gospod moj? Njemu svo telo bese pokriveno ranama; od nogu do grla ne bese na njemu mesta citava; glava My bese izbodena trnjem; ruke i noge prikovane na krstu za grehe moje, iako On greha ne pozna, niti usta Njegova izgovorise ijednu nepravednu rec. O, kako su velika, u poređenju sa mojim, stradanja Gospoda moga, i kako sam ja bednik daleko od Njegova trpljenja i nevinosti! Radujem se i veselim se prosvecivan stradanjima Gospoda moga, koja mi ublazavaju moje patnje. Blagodarim Ti, Gospode, sto si me ovencao stradanjima Tvojim. Molim Te, dovedi me do kraja puta ispovednistva; ne dopusti da se pokazem nedostojan ovog mucenickog pothvata: jer svu nadu svoju polozih na milosrđe Tvoje, preblaga Gospode Covekoljupce!Tako govoreci sebi, i moleci se, sveti stradalac stize do tamnice. I svu noc provede u njoj zajedno sa svetim Evgenijem i Makarijem slavosloveci Boga.A kad osvanu dan, Julijan Odstupnik naredi da mucevici ponovo predstanu na sudistu. Tu ih on ne podvgrnu ispitivanju, nego ih razdvoji: Artemija ostavi kod sebe, a Evgenija i Makarija posla na zatocenje u Oasim Arabijski. To je kraj sasvim nezdrav: tamo duvaju ubitacni vetrovi, i niko od poslatih tamo ne moze da zivi vise od jedne godine, posto se svaki tesko razboli, i umre. Tako i sveti Evgenije i Makarije, poslani tamo, skoncase posle nekog vremena blazenom smrcu.Sveti pak Artemije pretrpe mnoga stradanja. Isprva, zlotvorni vuk Julijan odenu na sebe ovciju kozu i stade krotko govoriti Artemiju, bajagi sazaljevajuci ga: Svojom nerazumnom drskoscu, Artemije, ti si me primorao da nanesem sramotu tvojoj starosti i da povredim tvoje zdravlje, zbog cega veoma zalim. A sada te molim, pristupi i prinesi zrtvu bogovima, pre svega Dafniskom Apolonu, mome divnom bogu, koga ja veoma volim. Ako to ucinis, ja cu ti oprostiti krivicu zbog ubistva moga brata, i nagradicu te jos vecim i slavnijim cinom: postavicu te za vrhovnog zreca velikih bogova i za staresinu nad zrecima cele vaseljene; a nazvacu te i ocem svojim, i ti ces biti druga licnost iza mene u vascelom carstvu mom. Ti i sam znas, Artemije, da je moj brat Gal ubijen nevin od Konstancija, prosto iz zavisti. Jer na presto imao je vise prava nas rod nego rod Konstantina, posto se otac moj Konstancije rodio u mog dede Konstancija od Maksimijanove kceri, a Konstantin se rodio od Jelene, zene prostoga porekla. Usto, deda moj ne bese cesar kada se u njega rodi od Jelene sin Konstantin, a otac moj se rodi u njega kada je vec bio stupio na presto. Međutim Konstantin bezocno prigrabi sebi carsku vlast. Sin pak njegov Konstancije ubi oca moga i bracu njegovu, a nedavno ubi i brata moga Gala. Hteo je on ubiti i mene, ali me iz ruku njegovih spasose bogovi, u koje uzdajuci se ja se odrekoh hriscanstva i priklonih mnogobozackoj veri, dobro znajuci da je jelinska i rimska vera vrlo stara, a hriscanska se javila od juce; nju Konstantin, kao neznalica i nerazumnik primi, odbacivsi drevne i dobre zakone rimske. Zbog toga ga bogovi omrznuse kao svepoganog i nedostojnog njihovog poverenja. i odbacise ga od sebe, i njegovo bezbozno potomstvo zatrse. He govorim li ja istinu, Artemije? Ti si covek star i pametan; rasudi, nije li sve tako? Dakle, priznaj istinu i budi nas, jer ja hocu da mi ti budes prijatelj i pomocnik u upravljanju carstvom.Cuvsi sve to, sveti Artemije pocuta malo, pa stade govoriti ovako: Najpre, odnosno tvoga brata, care, izjavljujem da sam nevin u njegovoj smrti: ja se nikada ne ogresih o njega ni delom, ni recju, niti cim bilo drugim. Istrazuj koliko hoces, ti neces naci nikakvog dokaza da sam ja kriv za njegovu smrt. Ja sam ga znao kao pravog hriscanina, poboznog i poslusnog zakonu Hristovom. Neka znaju nebo i zemlja, i sav lik svetih anđela, i Gospod moj Isus Hristos, kome sluzim, da sam nevin u ubistvu tvoga brata, i da nicim nisam sarađivao sa njegovim ubicama. Ja nisam bio sa carem Konstancijem u vreme kada se vecalo o tvome bratu, nego sam sve do ove godine proveo u Egiptu. A sto se tice tvoga predloga, da se odreknem Hrista Spasa moga, na to ti odgovaram recima Tri Mladica sto behu pri Navuhodonosoru: Znaj, care, da bogovima tvojim sluziti necu, niti cu se ikada pokloniti zlatnome kipu tvoga miloga Apolona (sr. Dan. 3, 18). Ti si omalovazio blazenog Konstantina i njegov rod, nazvavsi ga neprijateljem bogova i covekom bezumnim. Na to evo moga odgovora: On se obrati ka istinitome Bogu Isusu Hristu preko narocitog priziva s neba. O tome saslusaj mene kao ocevidca toga događaja: Kada mi iđasmo u rat protiv ljutog mucitelja i nenasitog krvoloka Maksencija, u podne javi se na nebu krst koji je sijao jace od sunca, . i na krstu zvezdama ispisane latinske reci koje su obecavale Konstantinu pobedu tim znamenjem. Svi mi videsmo taj krst koji se javi na nebu i procitasmo sto bese napisano na njemu. I danas ima u vojsci jos mnogo starih vojnika koji se dobro secaju onoga sto jasno videse svojim ocima. Raspitaj se, ako hoces, i uverices se da istinu govorim: No zasto govorim o tome? Hrista na mnogo godina pre Njegovog dolaska predskazase proroci, kao sto to i sam dobro znas. Mnogobrojna su svedocanstva o tome da je on stvarno dosao na zemlju; pa su cak i sami bogovi vasi cesto proricali o dolasku Hrista, a govorile i knjige Sibila i Virgalija.I jos govorase sveti ispovednik kako su cesto đavoli, koji zivljahu u idolima, primorani Bozjom silom, i protiv svoje volje ispovedali Hrista kao istinitog Boga. Međutim Julijan, ne podnoseci ubedljive reci svetog Artemija, naredi da mucenika obnaze, i da mu usijanim silima probadaju grudi, i da mu leđa struzu ostrim trozupcima. Mucen tako, sveti Artemije i sada, kao i ranije, ne pusti glasa od sebe, niti uzdahnu, kao da ne oseca nikakav bol, i pokaza se nepobediv u trpljenju.Posle tih mucenja Julijan ga ponovo posla u tamnicu, naredivsi da svetitelja more glađu i zeđu, a sam ode u predgrađe Antiohije Dafnu, da prinese zrtve bogu svome Apolonu, pitajuci ga o ishodu svoga ratnog pohoda protiv Persijanaca. I zadrza se on tamo mnogo dana, prinoseci poganome Apolonu svaki dan na zrtvu ogromno mnostvo zivotinja, ali ne dobi zeljeni odgovor. Jer đavo, koji je obitavao u idolu Apolonovom i davao odgovore ljudima, umuce od onoga vremena kada u Dafnu bise prenesene mosti svetog Vavila, episkopa i mucenika Antiohijskog, zajedno sa mostima triju deteta, postradalih sa svetim Vavilom. I tako, Apolon ne odgovori nista Julijanu. A kada se car marljivo raspita i saznade da je Apolon onemeo zato sto su nedaleko od njega polozene mosti svetoga Vavile, on odmah naredi hriscanima da uzmu mosti odatle. Ali cim svete mosti uzese sa njihovoga mesta, pade s neba oganj na hram Apolonov i sagore ga zajedno sa idolom koji se nalazio u njemu.Artemije pak, nalazeci se u tamnici, bi posecen samim Gospodom i svetim anđelima Njegovim. Jer kada se Artemije moljase, njemu se javi Hristos i rece mu: Budi hrabar, Artemije! Ja sam s tobom, izbavljajuci te od svakog bola i pripremajuci ti venac slave. Jer kao sto ti ispovedas mene pred ljudima na zemlji, tako cu i ja ispovediti tebe pred Ocem svojim nebeskim. Budi dakle hrabar i raduj se: ti ces biti sa mnom u Carstvu mome.Cuvsi to od Gospoda, mucenik se tog casa isceli od rana, tako da ni traga ne ostade od njih na svetom telu njegovom, i dusa mu se ispuni Bozanske utehe, i on pevase i blagosiljase Boga. Međutim, on, otkako bi bacen u tamnicu, ne okusi nista od hrane niti sto pi, i sve tako do same koncine svoje. I njemu bi rukom Anđela donosena nebeska hrana, hleb koji ga ukrepljavase.Vrativsi se sa stidom od svojih zrtvoprinosenja, Julijan baci na hriscane krivicu zbog sagorenja Apolonovog hrama, govoreci da su ga hriscani zapalili nocu. I oduzevsi hriscanima svete crkve, on ih pretvori u idolske hramove, i stade strahovito tlaciti hriscane. Zatim naredi da Artemija dovedu iz tamnice k njemu, i rece Artemiju: Svakako si cuo sta se dogodilo u Dafni, da su bezbozni hriscani zapalili hram velikog boga Apolona i unistili predivni kip njegov. Ali neka se ne raduju tome bezakonici, neka nam se ne podsmevaju, jer cu im uzvratiti za to sedam puta sedamdeset, kao sto se kaze u vas. - Sveti Artemije odgovori: Cuo sam da je po dopustenju razgnevljenog Boga sisao oganj s neba, unistio tvoga boga i sagoreo njegov hram. No ako je tvoj Apolon bio bog, zasto onda ne izbavi sebe od ognja? - Car na to rece: I ti se, bednice, podsmevas i radujes sagorenju Apolona? - Artemije odgovori: Podsmevam se bezumlju vasem, sto sluzite takvome bogu, koji ne mogade sebe sama izbaviti od ognja. Kako vas onda on moze izbaviti od ognja vecnoga? mene tesi pad njegov, i radujem se svemu sto Hristos moj cudotvorno cini. A sto se tice tvoga hvalisanja da ces nevinim hriscanima, koji ti nikakvo zlo ucinili nisu, uzvratiti sedam puta sedamdeset, znaj da ce odmazda doci na tebe, kada budes bacen u neugasivi oganj i vecne muke; a to ce s tobom biti skoro. Jer je potibao tvoja vec blizu, i spomen tvoj nestace s bukom.Razgnjevivsi se, mucitelj naredi kamenorescima da raseku jedan ogroman kamen, pa da na jedan deo poloze Artemija, a drugi deo metnu preko Artemija. Kada to bi ucinjeno, i teski kamen pritisnu svetog Artemija, njemu se sve kosti zdrobise, iznutrice prosuse, oci ispadose, i sve telo spljosti kao daska. I, o prevelikog cuda! iako tako spljosten između dva kamena, sveti mucenik ostade ziv, i prizivase Boga, svoga Pomocnika, i govorase Davidske reci: Na kamen si me podigao, Gospode; uputio si me, jer si ti utociste moje, tvrdi zaklon od neprijatelja (Ps. 60, 3-4). Postavio si na kamen noge moje, i utvrdio si stope moje (Ps. 39, 3). Stoga, Jedinorodni, primi duh moj, jer Ti znas muku moju, i nemoj me ostaviti u rukama neprijateljskim.I tako spljosten između dva kamena, svetitelj provede dan i noc. Zatim Julijan naredi da skinu kamen, drzeci da je mucenik vec mrtav; no sveti mucenik, na opste zaprepascenje, pokaza se ziv i ustavsi hođase. I svima bese strasno gledati: pred njima je stajao covek nag, spljosten kao daska, razmrskanih kostiju, prosutih iznutrica, ispalih ociju, smrvljenog lica, a dusa jos u njemu, i noge jos mogu da hode, i jezik sposoban da jasno govori. - Sam mucitelj, ugledavsi takvo cudo, zaprepasti se, i rece svojima: Sta je ovo, covek ili priviđenje? Nije li ovaj volsebnik opcinio nase oci? Jer pred nasim ocima je prizor strasan i prevazilazi granice ljudske prirode. Ko je ocekivao da je on jos ziv? Eto, premda su mu iznutrice ispale i svi zglobovi razmrskani i raslabljeni, on se ipak krece, hoda i govori. No ocigledno, bogovi ga nasi ocuvase ziva na urazumljenje drugima, da on, koji ne hte da se pokloni moci njihovoj, bude uzasno strasilo za one koji ga gledaju.I rece Julijan muceniku: Eto, bednice, vec si lisen ociju i svi ti udovi potpuno ruinisani; kakvu onda nadu mozes jos imati u onoga u koga si se dosad uzalud nadao? Zato isti milosti od milosrdnih bogova, da se smiluju na tebe i da te ne predadu paklenim mukama. - A Hristov mucenik, cuvsi o mukama, osmehnu se i rece caru: Tvoji li ce me bogovi predati mukama? Oni i sami ne mogu izbeci spremljene im muke, a c njima ces i ti, predat beskonacnome ognju, biti vecito mucen, jer si se Sina Bozjega odrekao i krv Njegovu svetu, za nas prolivenu, nogama zgazio, i blagodati se Duha Svetoga narugao, slusajuci ubitacne demone. A ja za malo patnje, nanesene mi tobom, nadam se u Gospoda moga, za koga stradam, dobicu vecni pokoj u Njegovim nebeskim dvorima.Julijan, cuvsi to, izrece muceniku ovakvu presudu: Artemija, koji je hulio bogove, pogazio Rimske i nase zakone, objavio sebe hriscaninom a ne Rimljaninom, mesto duksom i avgustalijem nazvao sebe galilejaninom, - predajemo na smrt, i naređujemo njegovu poganu glavu odseci macem.Posle ovakve presude sveti Artemije bi poveden na gubiliste, i on iđase tamo sa neiskazanom radoscu, zeleci "otici i sa Hristom biti" (Flb. 1, 23). Dosavsi pak na gybiliste, gde je imao biti pose.cen, on izmoli sebi vreme za molitvu; i okrenuvsi se istoku, on triput prekloni kolena, i dugo provede u molitvi; i cu glas s neba koji govorase: Hodi, da sa svetima primis spremljenu ti nagradu.I tog casa blazeni velikomucenik prikloni pod mac glavu svoju, i bi posecen od jednoga vojnika u dvadeseti dan meseca oktobra; a taj dan u koji on zavrsi svoj mucenicki podvig bese petak. Cesno pak i sveto telo njegovo jedna zena po imenu Arista, đakonisa Antiohijske crkve, izmoli od mucitelja, i pomazavsi ga skupocenim mirisima metnu ga u kovceg i posla u Carigrad, gde ono bi cesno pogrebeno. I od ovih mostiju svetog velikomucenika Artemija bivahu mnoga i neiskazana cudesa i davahu se bolesnicima razna isceljenja, koja i sada daje sveti Artemije svima koji mu s verom pristupaju.Ubrzo po koncini svetog Artemija zbi se prorostvo koje on izrece u oci Julijanu o njegovoj smrti: tvoja pogibija je blizu, i za kratko vreme spomen tvoj nestace s bukom. - Jer Julijan, pogubivsi svetog Artemija, krenu sa svojom vojskom iz Antiohije u pohod na Persiju. A kada stize do grada Ktezifona, on se srete sa jednim Persijancem, covekom starim, uglednim i vrlo pametnim. On obeca Julijanu da mu bez muke preda Persijsko carstvo, i bezakoni car ga uze sebi i svojoj vojsci za provodnika u Persijsku zemlju. Ali to ne bi na korist zlom krvopiji, jer ga taj Persijanac obmanu, i praveci se da ga vodi putem kojim treba, on ga zavede u Karmanitsku pustinju, u mesta neprohodna, bezvodna i pusta, gde se vojnici silno iznurise od gladi i zeci, a konji i kamile uginuse. Posle toga provodnik priznade da je namerno zaveo Rimljane u tako pusta i strasna mesta, da bi oslabio njihovu silu. Ja ovo uradih, izjavi on, da neprijatelji ne opustose moje otacastvo; i bolje je da ja jedan ovde poginem od vasih ruku, nego celo moje otacastvo.Posle ovakvog priznanja, vojnici smesta isekose na komade ovog Persijanaca. I lutajuci dugo po pustinji, Grci i Rimljani se i protiv svoje volje sukobise sa Persijskom vojskom, i za vreme bitke mnogi Julijanovi vojnici padose. A odmazda Bozija sustize i samoga Julijana: jer on bi nevidljivom rukom odozgo i nevidljivim macem proboden u slabinu, koji mu prođe ispod stomaka. I on zajauka gorko i strasno, pa dohvativsi rukom krv svoju baci je u vazduh i vikne: Pobedio si, Hriste! Nasiti se Galilejanine!I tu, u strasnim mukama izvrze Julijan svoju zlocinacku i poganu dusu i pogibe s bukom, po prorocanstvu svetog Artemija. Vojska rimska, po smrti Julijana, postavi za cara Jovijana, koji bese hriscanin. On zakljuci s Persijancima mir i vrati se natrag. I tako, Julijan se muci u paklu sa Judom, a Artemije se veseli na nebu sa svetiteljima, predstojeci Bogu Jednome u Trojici, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, kome slava vavek. Amin.