Разбијена ваза

Једанпут су ученици упитали свога учитеља:

-Учитељу у чему се састоји тајна успеха? Можда, у срећи?

Као одговор на то учитељ је замолио ученике да га сачекају и излазећи из собе после неког времена, вратио се, носећи у рукама комадиће вазе. Пруживши сваком ученику по један комадић он је рекао:

- Тајну успеха ћу открити ономе од вас који буде могао да нацрта читаву вазу, исту онакву каква је била пре него што сам је разбио.

Рекавши ово, учитељ је изашао. Узбуђени због тешког задатка, ученици су узели у руке прибор за цртање и пажљиво изучавајући сваки свој комадић почели су да цртају. Због тога што је свако од њих хтео да управо он постане онај коме ће учитељ открити тајну, сели су подаље један од другога и цртали су, сакривајући цртеж руком, тако да нико други не би видео њихове цртеже. 

Завршивши своје радове, дошли су код учитеља, сваки се потајно надајући да ће управо његов цртеж бити прави. Но, после тога када је учитељ погледао радове међу њима није било ни једнога правога: сви ученици су нацртали другачије вазе, лепе и ружне али ни једна од њих није била слична оној чије комадиће им је дао мудрац. Тада је учитељ ученицима вратио њихове радове и замолио их да поново све пробају.

Разочаравши се после неуспеха они су коначно показали једни другима своје цртеже и били су задивљени чињеницом колико њихови радови нису слични један другоме. Онда су, посаветоваши се, решили да сједине своје комадиће у једно а после заједно да нацртају вазу. Залепивши комадиће видели су да један омањи комадић недостаје. Тада су младићи, окренувши залепљену вазу ка себи са свих страна, нацртали је без посебног труда у првобитном облику. После цртања су отишли код учитеља, чекајући његов одговор. Узевши у руке први цртеж, учитељ се осмехнуо и рекао:

- Видим да сте већ нашли одговор на своје питање. Стварно, успех достиже само тај, ко се не боји да заборави самог себе и да постане једно са својом браћом.
- Учитељу а шта означава тај комадић који недостаје а који нам искрено није сметао да нацртамо вазу?- упитали су ученици.
- Ах, да - рекао је учитељ, вадећи преостали комадић вазе, - то је успех оних који покушавају да вас онемогуће, али при правилном делању он ће увек остати у вашим рукама.

Увојак косе

Једанпут је мудрац, враћајући се кући, срео једног младића који је седео крај пута и горко плакао. Саосећајући са њим, упитао је:

- Младићу, зашто плачеш? Шта се догодило?
- Изгубио сам свој увојак који ми је поклонила моја драга у знак наше љубави.
- Па ако је то једини разлог због ког си тако тужан, онда ти напросто трошиш своје сузе - одговорио је старац, климајући главом.
- Зашто узалудно, па то је био символ наше љубави!
- Ти си сам и одговорио на своје питање - рекао је мудрац - то је био само символ. Заборави на увојак косе и радуј се што си изгубио тај увојак а не своју љубав.
- Али шта ако је губитак увојка знак да ћу ускоро изгубити и саму љубав - одговорио му је сујеверни младић.
- Зар је то љубав, ако је сва њена сила у једном увојку, прстену или другој ствари? Не би требало због такве „љубави“ сузе проливати -одговорио је мудрац и продужио свој пут.

Разумно васпитање

Једном је код мудраца дошла млада хришћанка и упитала:

- Учитељу, како би требало да васпитавам сина: ласкајући му или у строгости? Шта је важније?
- Погледај грожђе - рекао је мудрац. - Ако га не будеш обрезивала и због жаљења не будеш откидала сувишне изданке и лишће, грожђе ће подивљати, а ти изгубивши контролу над његовим растом нећеш дочекати добре и сладке плодове. Али, ако сакријеш грожђе од додира сунчевих зрака и не будеш пажљиво поливала његове корене сваки дан, оно ће сасвим пресушити. И само са правилном комбинацијом и једнога и другога ти ћеш успети да окусиш жељене плодове.

Продужавајући свој пут

Једанпут, путујући по земљи, учитељ је дошао у један град у којем су се у тај дан окупили најбољи мајстори живописа и који су између себе организовали такмичење за најбољег уметника. Многи искусни мајстори су узели учешће у том конкурсу и мноштво прелепих слика су представили очима строгих судија. Конкурс се приближавао крају, када су се судије неочекивано нашле у недоумици. Требало је одабрати бољу из две преостале слике. Са узбуђењем су гледали на прекрасна платна, дошаптавали се међу собом и тражили у радовима могуће грешке. Али колико год да су се судије старале, нису нашли ни једну грешку, ни једну сметњу која би решила исход конкурса. Посматрајући ово, учитељ је схватио њихове проблеме и изашао је из гомиле предлажући им своју помоћ. Познавши у овом странцу познатог мудраца, судије су се са радошћу сложиле. Тада је учитељ пришао ка уметницима и рекао:

- Уметници, ваше слике су прелепе али морам да признам ја сȃм не видим у њима грешака као ни судије, стога вас молим да часно и праведно оцените своје радове а затим да ми кажете њихове недостатке. 

После дугог осматрања своје слике, први сликар је отворено рекао:

- Учитељу, колико год да гледам своју слику у њој не могу наћи никаквих грешака. Други уметник је стајао ћутећи.

- Ти такође не видиш грешке? - упитао је учитељ.
- Не, ја просто нисам сигуран од које од њих да почнем - искрено је одговорио збуњени уметник.
- Ти си победио на конкурсу - рекао је старац - осмехнувши се.
- Али зашто?- узвикнуо је први уметник. - Па ја чак нисам нашао ни једну грешку у своме раду! Како ме је могао победити тај који их је нашао мноштво?
- Уметник који није нашао у својим радовима грешака, достигао је врх свога талента. Уметник који је приметио грешке тамо где их други нису нашли још може да напредује. Како сам могао да пресудим у корист тог који је завршивши свој пут, достигао исто као тај који свој пут продужава? - одговорио је учитељ.

За “Пријатељ Божији” са руског превео Дејан Ђуричић