Јавни став савремених хришћана према животу највише долази до изражаја у богословским дискусијама унутар граничних области биоетике. Хришћани су генерално оптужили културу хуманизма за унижавање не само боголиког људског достојанства већ и саме светиње људског живота. Узвишеност човека у хришћанској мисли темељи се на његовом назначењу за општење са Богом и на благослову да по Божјем плану стварања влада светом у којем живи. Зато људско биће не треба поистовећивати са нижим врстама нити га сводити на ниво нагона, простог рађања, раста, старења и умирања.

Јасно је да биоетички проблеми у очима хришћанске свести могу и морају бити разматрани у контексту схватања о људској природи и личности. Ове представе о људском бићу су у одређеној мери надахнуле и модерну етику и право, али хришћанска антропологија коју чува отачко предање даје им једну посебну снагу и вредност кроз истицање дубоке и присне везе којом се људска личност и природа сједињују са Богом, веза која укорењује постојање сваког човека у вечности и темељи његово достојанство у Апсолуту.

Свим хришћанима света блиска је тзв. pro-life биоетичка оријентација, односно опредељење у корист и очување тајне људског живота. Хришћански биоетички коментари многима су помогли при преиспитивању својих научних теорија и праксе. Специфичан хришћански допринос састоји се у утврђивању односа између етичког и онтолошког приступа биоетици: оног који се тиче исправног или неисправног поступања људи и другог који се односи на саме темељне вредности и основе човековог постојања.
Међу најважније проблеме савремене биоетике спадају дилеме о клонирању људских бића, вештачкој оплодњи жене, еутаназији и трансплатацији људских органа.

Клонирање

Научници новијег доба труде се да помоћу резултата истраживања у генетици утичу на квалитет људског живота. Клонирање је ужа област ''генетског инжењеринга'', чији задатак иде корак даље: да омогући настанак живота са особинама већег квалитета. То је технологија размножавања живих организама, по којој се из једне ћелије добијају жељене генетски идентичне јединке. Клон је ћелија једнака својој ''ћелији мајци'' из које је произведена поступком дељења генетске (наследне) грађе.

Хришћански приговори могућностима клонирања људи заснивају се на вери у светост људског живота и божанског стварања. Свако људско биће је јединствена и непоновљива личност, створена по Божјем лику. Немогуће је да људи путем технолошких поступака (инжењеринга) произведу учинке божанске творачке силе. Уместо тога, мотиви за клонирање људи доводе до нерешивих моралних дилема, које се пре свега тичу придавања тржишне вредности грађи људских ћелија – основних јединица живота. Клонирање омогућава производњу људских двојника који не би имали достојанство Божјег лика, већ би представљали резерву потребних телесних органа. На тај начин био би непосредно успостављен потрошачки однос према животу.

Вештачка оплодња

Технологија вештачке оплодње заснива се на идеји људског управљања ембрионалном грађом, у циљу решавања проблема одређених врста стерилитета мушкарца или жене (неспособности природног зачећа). Постоје методе оплођавања семеном даваоца или мужа и методе вантелесне оплодње и усађивања ембриона у материцу жене. Тим путем излази се у сусрет либералном принципу права жене да роди, али се отвара и морално проблематично поље могућности тзв. репродуктивног бизниса. Биоетика у овом случају разматра проблеме технолошког односа према почетку човековог живота.

Хришћански приступ проблематици вештачке оплодње поставља неколико питања везаних за услове њеног спровођења. Најпре, у случајевима оплодње путем усађивања долази до уништавања ''сувишних ембриона'', које хришћани сматрају живим бићима и носиоцима људског идентитета.

Оплодња неудате жене противи се интересима детета да расте у окриљу потпуне породице. Такође, није морално допустив чин вештачке оплодње удате жене без знања, сагласности или учешћа њеног мужа. Мужевљева сагласност једнако је проблематична уколико се коришћењем ''материјала даваоца'' нарушава веза супружанске верности. Ма који облик употребе донираних јајних ћелија или већ оплођених ембриона негира интегритет и јединственост постојећег брачног односа. Техника употребе ''сурогатне мајке'', особе која рађа дете намењено другим старатељима, ниподаштава најдубље емоционалне и духовне везе мајке и детета у време трудноће, доводећи и до неизбежне кризе идентитета људи који су на тај начин рођени. Једини прихватљив услов коришћења ове технологије за хришћане могао би да буде вештачко оплођење удате жене семеном свог мужа.

Еутаназија

Термин који дословно значи ''добро, жељено усмрћивање'' означава поступак који неизлечивог болесника доводи до добровољне смрти на релативно брз и безболан начин, у циљу прекраћивања неподношљивог бола и страдања. Пасивни облик еутаназије састоји се у прекиду указивања медицинске помоћи са намером да се убрза наступање природне смрти. Постоји и вид тзв. подржаног самоубиства, где лекар или нека друга особа обезбеђује средства или информације неопходне за извршење тог чина. Еутаназија се врши на молбу пацијента способног да доноси одлуке или на одлуку његових сродника или старатеља. Мотив еутаназије је саосећање с пацијентом и уважавање његових права да под одређеним условима одлучује о прекраћивању сопственог живота.

Хришћани тумаче еутаназију на искључив начин – као убиство или самоубиство људског бића. Према становишту хришћанске вере живот човека стоји у Божјој власти. Ретки али извесни случајеви неочекиваног (чудесног) излечења довољни су да оповргну моралну важност еутаназије. Прилагођавање и нови квалитет живота у таквим случајевима доводе до промене одлуке пацијента да прекрати свој живот. Социјално и правно одобрење еутаназије могло би да постане чинилац пораста самоубистава, која би се оправдавала различитим мотивима, не само неподношљивошћу физичких патњи.

Трансплатација

Трансплатација је технологија пресађивања телесних органа из једног људског бића у друго. У ту сврху користе се органи живих или недавно умрлих особа са одређеном документарном потврдом њиховог пристанка на то (завештањем). Трансплатација се врши према програму формираном по принципу ''листе чекања'' на регионалном или међурегионалном нивоу. Примаоци у оквирима тих програма добијају једнака права на одговарајућег даваоца, механизмом избора искључиво према медицинским индикацијама, тежини стања пацијената или потребним карактеристикама давалаца. На тај начин треба да се спречи злоупотреба у расподели (дистрибуцији) донираних органа.

Са становишта хришћана, трансплатација органа живих давалаца може да значи угрожавање живота и здравља њих самих, на основу чега циљ продужавања и спасавања живота других губи статус хуманости. Она би се могла прихватити као чин пожртвовања ближњих, чију суштину чини принцип слободе и добровољности поступка. Он као такав искључује било какву сугестију или спољашњи утицај. Претварање људске воље за жртвовањем у норму или правило, односно ново мерило хуманости, било би чин моралног насиља. Осим тога, ма какво укључивање економске рачунице купопродајног типа угрозило би вредност и морални статус даривања органа намењених трансплатацији. Опет, строго поштовање принципа бесплатности укинуло би нормалну могућност да имућни примаоци узвраћеном материјалном помоћи спасу своје сиромашне даваоце од глади.

Када је у питању коришћење органа недавно умрлих особа, оно се у многим случајевима противи поштовању које хришћани и верници других религија задржавају према телу покојника. Однос живог човека према преминулом спада у моралну област човекољубља, док се однос лекара према умрлом пацијенту усложњава принципом лекарске етике. Хришћани сахрањују тела својих покојника, имајући у виду будући догађај њиховог васкрсења. Непоштовање тела умрлог равно је насиљу према живим људима. Искоришћавање људских лешева у медицинске сврхе једнако је успостављању потрошачког односа према животу људи – што нарочито долази до изражаја у неизбежној економнској позадини медицинских интервенција.

др Ивица Живковић
Извор: eparhijaniska.rs