Расуђивање о томе да ће наредна поколења (наводе се цифре четири или седам) сносити последице за грехе отаца, има старозаветне корене, и у Јеванђељу нећемо наћи никаквих показатеља за то. Да, у Књизи Постања Библије прича се о томе, како су Хамов син Ханан и његово потомство били проклети и носили проклетство за грех који је починио Хам. Али то је јединствен случај, и проклетство је изговорио Хамов отац Ној, а не Бог. 

Сам Ној је “био човек праведан и непорочан у роду свом” (Пост. 6, 9) и имао је три сина: Сима, Хама и Јафета, које је Господ наредио Ноју да поведе са собом у ковчег. Када се потоп завршио, Ној је са синовима изашао из ковчега и принели су жртву Богу. Господ је благословио Ноја и његове синове и обећао да више вода неће служити за потоп ради истребљења свега живог. Чак штавише, интересантно је да је као знак тог обећања Господ направио дугу: “Па кад облаке навучем на земљу видјеће се дуга (Моја) у облацима, и опоменућу се завјета Својега који је између Мене и вас и сваке душе живе у сваком тијелу и неће више бити од воде потопа да затре свако тијело” (Пост. 9, 14-15).

Али сада је важно да обратимо пажњу на то да су и Ној и његови синови били благословени од Бога. И ево шта се дешава даље: после потопа “Ноје поче радити земљу и посади виноград; и напив се вина опи се, и откри се насред шатора својега. А Хам, отац Хананцима, видје голотињу оца својега, и каза обојици браће своје на пољу. А Сим и Јафет узеше хаљину, и огрнуше је обојица на рамена своја, и идући натрашке покрише њом голотињу оца својега, лицем натраг окренувши се да не виде голотиње оца својега. А кад се Ноје пробуди од вина, дозна шта му је учинио млађи син, и рече: проклет да је Ханан и да буде слуга слугама браће своје!” (Пост. 9.20-25). То јест проклетство Ханана за грех оца његовог, Хама, је изговорио Ној – то је Нојево дело. И проклетство је било упућено на Ханана, зато што је Хам како схватамо био благословен од стране Бога. Ној је то знао и просто није могао да преступи тај благослов.

Од Ханана су настала Хананска племена. Али већ у старозаветним пророчанствима се даје одговор Бога на питање лежи ли родитељска кривица на деци, плаћају ли деца пред Богом за њихове грехе. Ево шта говори Господ устима пророка Језекиља: “Али говорите: зашто да не носи син безакоња очина? Јер син чини суд и правду, све уредбе Моје држи и извршује; доиста ће живјети. Која душа згрјеши она ће умријети, син неће носити безакоња очина нити ће отац носити безакоња синовљева, на праведнику ће бити правда његова, а на безбожнику ће бити безбожност његова…Ја ћу судити …свакоме по путевима његовим, говори Господ Бог” (Јез. 18.19-30). 

А код пророка Јеремије који је предсказао Христов долазак каже овако: “У те дане неће се више говорити: оци једу кисело грожђе а синовима трну зуби. Него ће сваки за свој гријех погинути; ко год једе кисело грожђе томе ће зуби трнути” (Јер. 31, 29-30). То јест нема одговорности пред Богом за грехе отаца, нема такве теме – али постоји и то веома озбиљна тема греховне наследности. Но, ваља рећи и ово: ако је судбина оних који су рушили цркве била веома трагична, њихова деца, знам такве примере, су одрастала као добри, примерни људи, често верујући. То јест нема директне везе између поступка родитеља, и рокова предодређености плаћања.

Разумљиво је да дете не носи одговорност за грех родитеља, али многи постављају питање да ли духовно стање родитеља има утицај на стање детета? Рецимо, да ли су на губитку деца невенчаних родитеља, такозвана “незаконито рођена деца”, деца чији су родитељи атеисти или припадају другој вери? Наравно, не! О каквој штети може бити говора? Незаконито рођење – то је термин наследног права, и ниједног другог, тако да нема духовног значења. Треба јасно схватити да је крштење духовно рађање у Христу, и у поређењу са том везом све друге везе – родбинске, друштвене, породичне, националне нису тако значајне.

У време Христовог доласка у свет у религиозним погледима Јевреја крвно-родбинске везе су одређивале богоизабраност. Произилазило је да ако си ти потомак Авраама, онда ти аутоматски наслеђујеш Царство Небеско. Али Христос је рекао: “Нисте ви Мене изабрали, већ Ја вас” (Јн. 15.16). И Он је установио друге критеријуме односа са Богом. Родбинске везе не могу да одреде да ли ће се човек спасти или не. У односу према Христу све родбинске везе су - ништа, јер је Бог – Творац, Бог је – наш Отац, а ми смо Његова деца, и зато се и називамо браћом и сестрама у Христу. Апостол Павле пише: “Јер сте ви сви синови Божији вјером Христа Исуса; јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога; јер сте ви сви једно у Христу Исусу” (Гал. 3.26-28). То јест сви смо ми Христови и то јединство има апсолутну вредност, вредност у вечности. С друге стране, Господ се рађа у богоизабраном народу. Јеванђеље не даје случајно Његов родослов – тиме се подвлачи и то да сваки човек треба да зна свој родослов.

Ствар је у томе што нас Господ призива на живот у конкретној историјској и социјално-културној средини, и та средина представља његовог чувара и место сопствене реализације његовог предназначења. И родбинска припадност помаже човеку да прихвати свет у тој природној, социјалној, историјској средини, у којој је он призван у живот. То је оно што омогућава човеку да формира и спозна своју једиственост. Ми се сви зовемо једним именом – човек, али свако од нас има свој лик, и с те тачке гледишта припадност човека конкретном роду је веома важна: тако се формира индивидуалност, личност задобија нове гране, ипостаси. И с друге стране родбинска припадност помаже човеку да се идентификује у овом свету, међу другим људима. И ако видимо са колико тежње у савременом свету теку процеси унификације људи, колико је јака тенденција привођења свих ка једном стандарду, може се претпоставити да ће се повећавати улога крвно-родбинских веза, и управо ће оне омогућити човеку да не изгуби и спозна своју индивидуалност, да сачува своју личност.

Данас се постала рутина генетички инжењеринг. Што се тиче клонирања, то је покушај да се произведе само биолошки део те појаве, као што је рађање. И у његовој основи лежи поглед на рађање само као на биолошки процес. Притом се заборавља да је човек тело, душа и дух. У таквој појави човека о којој говорите нема места не само родитељима, већ ни Богу. И ако чак рађање човека сматрамо просто физиолошким актом без учешћа Бога, онда су и сви наши односи – односи на нивоу телесног.

Већ смо говорили о томе да веома често супрузи који су заједно проживели дуг живот у старости почињу по изгледу да личе једно на друго. То показује да постоји нешто што је изнад физичког. и то нешто и преобраћава, мења људе. Значи породица је више од телесних односа. Не само више од веза крвних, родбинских, социјалних, имовинских, животних које повезују људе, већ и више од веза тела у ширем смислу речи.

Ипак, није све тако једноставно. У Јеванђељу има прича када су Христу пришли садукеји који нису веровали у васкрсење из мртвих, и питали Га: “Учитељу! Мојсије нам написа ако коме брат умре и остави жену а дјеце не остави, да брат његов узме жену његову и да подигне сјеме брату својему. Седам браће беше: и први узе жену и умрије без порода. И други узе је, и умрије, и ни он не остави порода; тако и трећи. И узеше је седморица, и не оставише порода. А послије свију умрије и жена. О васкрсенију дакле кад устану кога ће од њих бити жена?» (Мл.12, 18-23). И Господ одговара да «када из мртвих устану нити ће се женити ни удавати, него су као анђели на небесима» (Мк. 12, 25). То јест у Царству Небеском постоје потпуно други односи, и телесни односи немају живот у вечности. Тако да све везе које се остварују само по једном физиолошком мерилу немају живот у вечности, и значи недуговечне су. Али ако су људи сједињени духовним везама, сједињени Љубављу, онда су њихови односи већ усмерени ка вечности. 

«Ако љубимо једни друге, онда Бог у нама пребива, и љубав Његова савршена је у нама» (1 Јн. 4, 12) јер је «Бог љубав и онај који пребива у љубави пребива у Богу, а Бог у њему» (1 Јн. 4, 16). И зато људи који су сједињени духовним везама, сједињени су Љубављу, и тада Дух Љубави – заједница мира делује на њих тако да они постају слични једни другима. И тада је породица заједница људи и љубави, а то је оно што већ припада вечности. И, обратите пажњу, да таква заједница људи заснована на љубави омогућава човеку да открије у себи све то што му је Господ подарио, да открије сав стваралачки потенцијал који је у њега уложен. Таква заједница не заглушује те дарове, не притиска и не уништава човека, већ му напротив даје могућност за стваралачки, духовни процват личности.

Архиепископ белгородски Јован
Извор: gradandjela.blogspot.rs