Свети Стефан Високи, деспот српски ZITIJE SVETOG I BLAGOVERNOG STEFANA VISOKOG, despota Srpskog  Svetom proroku i bogovidcu Mojsiju rece Bog, javivsi mu se na Sinaju, da ce mu se pribliziti, jer se i Mojsije priblizi Bogu ugađanjem. I jos rece Bog da ce se posle toga priblizavati i svima onima koji budu slicno Mojsiju verni sluzitelji i ugodnici Njegovi. Jer svakome, rece Bog Mojsiju, koji Mi se priblizuje i uznosi se k Meni u cistom kovcegu tela svoga, sacuvanom neprikosnovenim od potapajucih voda neverja i necistote, priblizicu se i Ja njemu i izici cu mu u susret, izlivajuci na njega vodu cistu od Duha Mojega, i uzvescu ga do visnjih i neprolaznih stvarnosti nebeskih. Ovako pocinje opisivanje zivota i podviga ovog slavnog i blagocestivog gospodara Srpskog, despota Stefana, njegov zivotopisac Konstantin Filosof. Nastavljajuci zatim sa upoređivanjem svetog despota Stefana sa bogovidcem Mojsijem, on veli da je onaj sveti Bogovidac bio uzor i obrazac ovom svetom Bogoljupcu, to jest pravednom Stefanu despotu, jer je zivotni put i podvig njih dvojice bio od samog pocetka slican i skoro jedan i isti. I Mojsije i Stefan su, kao bogopodvizni anđeli voditelji, oko cetrdeset godina vodili spasonosno svoj bogoizabrani narod kroz zemlju ropstva egipatskog i turskog i kroz pustinju nevolja i opasnosti ka zemlji obecanoj, to jest ka Carstvu Nebeskom. Kroz njih obadvojicu podjednako se proslavi Bog divnim i slavnim delima Svojim nad protivnicima, i postade divan Bog u spomenima Svetitelja Njegovih. Jer kao nekada kroz bogoizabranog Mojsija, tako i sada kroz ovog bogoizabranog vladaoca hristoimenitog naroda Srpskog Bog pokaza silu Svoju u narodu Svome, ne davsi da okolni narodi i plemena uniste ovo verno nasleđe Hristovo. Jer i sada, u vreme despotovo, Bog ostavi i sacuva za Sebe one "koji ne priklonise kolena svoja pred Vaalom" (3 Car. 19, 18; Rm. 11, 4) i ne pokleknuse zbog slabosti ljudske prirode, nego ojacase od nemoci i bise snazni u bitkama, i telesnim i duhovnim, jer verovase Onome koji lomi bitke misicom visokom i mocnom. I jos bese ovaj blagocestivi i sveti despot Stefan slican Mojsiju po tome sto vise voljase stradati sa narodom Bozijim negoli imati privremenu sladost greha. Jer se saraspinjase sa stradalnim hristoimenitim stadom svojim, i, stradajuci vaistinu radi poboznosti i Blagocesca (= Pravoslavlja) ne manje od mnogih u drevnosti, on ostade cvrst u veri i nepokolebljiv, i hrabrovase u Gospodu od Koga zato i dobi venac pravde. Jos upoređuje svetog Stefana despota njegov zivotopisac Konstantin i sa Isusom Navinom, jer mu bese slican u veri i hrabrosti i u dostojnosti razdeljivanja zemlje i u podizanju nove skinije Novome Izrailju, kao i u oslobađanju naroda svojega u razna vremena od okolnih neprijatelja premudroscu i silom od Boga mu danom. Mudri Filosof upoređuje svetog Stefana jos i sa mnogim drugim starozavetnim sudijama i carevima, pa i sa samim svetim Davidom i mudrim Solomonom. Jer kao sto Gospod "nađe Davida po srcu" Svome (D.Ap. 13, 22; Ps. 88, 20), tako vaistinu nađe i dostopamjatnog ovog Stefana, koji se kao i David gnusase gordosti i visokoumlja, a ljubljase svagda bogoslicnu smirenost i hristoliku krotost, koliko mu bese moguce smestiti u sebe ove bozanske i bogotvorne vrline. A Solomonu je bio slican po tome sto i on, kao nekada premudri Solomon (sr. 3 Car. 2, 12 i 1 Car. 10), smiri najmocnije zemlje oko sebe na severu i jugu i na istoku i zapadu, te mu, kao nekada Savska carica Solomonu, dolazahu sa sviju strana carevi i vladari, diveci se njegovoj mudrosti i bogatstvu i trazeci njegovo prijateljstvo. Jer i on poput Solomona dobi od Gospoda nebeske premudrosti i obostranog bogatstva, tako da bese i bolji i vrlinskiji od svih tadasnjih vladara i na Istoku i na Zapadu. Sabravsi u sebi premudrost iz Bozanskih spisa Svetoga Pisma i Svetih Otaca, i skupivsi bogatstva svoje zlatne i plodne zemlje, Stefan bese verom, premudroscu i darivanjem milostinje kao niko drugi. Cak ni iz davnina ne bese među vladaocima takvoga vladaoca, tako izvanredno covekoljubivog i bogougodnog. Ziveo je zajedno sa istocnima i zapadnima, sa hriscanima i sa nevernicima, i uzimajuci od svih ono sto je najbolje, bio je od svih postovan, a sve ih je prevazilazio svojim vrlinama i postenjem. Zivotopisac mu mudri Konstantin upoređuje despota Stefana jos i sa prorokom Danilom i sa sveta Tri Mladica iz peci Vavilonske, jer je i on kao i oni bio u celjustima lavovskim i prolazio kroz oganj i vodu, to jest kroz mnogobrojna iskusenja, kroz borbe i ratove na svim stranama oko sebe. No poput njih i on ocuva nepovređenom veru svoju pravoslavnu u jedinog istinitog Boga: Oca i Sina i Svetoga Duha, a kroz to i veru naroda svoga Srpskoga kao hriscanskog i pravoslavnog. Jer niti prikloni kolena svoja ni glavu svoju bezboznosti Muhamedovoj, to jest muslimanima - Agarjanima, niti se povede za laznim hriscanstvom Latinskim i papskim. Uopste da kazemo, zivotopisac ovog svetog i bogovencanog despota Srpskog, opisujuci mu zitije i podvige, hteo bi da ga uporedi sa svima ostalim starozavetnim i novozavetnim pravednicima, ali se pred ovim Bozjim svetim i pravednim covekom, oseca tako neuk i nesposoban, da njegovo zitije smatra "neobuhvatnom i nesaglednom pucinom", te stoga veli da "nije moguce neukima ploviti tom pucinom". Ipak, potcinjavajuci se "zapovesti i zahtevu" tadasnjeg "najsvetijeg patrijarha Srpske zemlje kir Nikona", on se prihvata da opise zitije bogougodnika Hristovog Stefana despota, potstaknut na to i "viđenjem trisvetoga javljanja", to jest javljanjem njemu u snu samoga ovoga Svetoga Stefana. Zato sa verom i nadom pristupa ovom imenitom Svetitelju, verujuci da ce ga on kao neka lađa uzeti i preplovivsi pucinu dovesti do zeljenog pristanista. Evo sta o tom primanju zapovesti da napise zitije despotovo kaze sam Konstantin Filosof: "Mi ako i primismo zapovest iznad nasih snaga od sveosvecenoga patrijarha Srpskih i Pomorskih zemalja kir Nikona, koji je tada tamo dosao, a jos i od vojvode sve vojske i ostalih izabranih, pristadosmo da se potrudimo (na pisanju zitija) posto je tada takvo vreme bilo. Cetvrte godine od njegova (Svetiteljeva) preseljenja ka Gospodu on se i sam javi, i kao kaznom precase da cu biti kriv ako tu zapovest ne izvrsim. Posle toga opet, kada sam sa svima svojima bio u stranstvovanju u tuđini, on je dosao u moju kucu, meni koji sam bio nedostojan da ga primim, i zapovedio mi da izvrsim obecanje. Zato, ako i nisam u stanju da to ucinim, ipak se potrudih da izlozim njegov sveti zivot i podvige". Pa zatim, na kraju, Konstantin smireno dodaje: "Ako postoje neki koji vise znaju zivot i dela Stefanova i koji su bili duze sazitelji njegovi, a vrlo su pismeni i razboriti, onda je to vaistinu dobro. Ako se pak do danas niko ne bude potrudio, a u ovom nasem pisanju nađe neke nedostatke ili nesto sto je nepotrebno i grubo, neka onda to po zapovesti i nacinu sve dovede u red na svoje mesto. A mi ovo kao letopisac napisasmo kao njegovo zitije sa svima ostalim stvarima i događajima tadasnjim". Ovaj zivotopisac svetog despota Stefana, uceni knjizevnik i letopisac Konstantin Filosof, bio je rodom iz Kostenice u Bugarskoj. Detinjstvo je proveo u Trnovu, u skoli patrijarha Jevtimija, a posle turskog zauzimanja Bugarske dosao je kao mlad u Srbiju (oko 1411-12 g.) gde je nastavio ucenje kod patrijarha Srpskog Kirila. Od tada je ziveo uglavnom na dvoru svetog despota Stefana u Beogradu, i tu veoma dobro upoznao bogougodni zivot i podvige ovoga Pravednika, a upoznao i "kakva je to zemlja koja je njega (despota) othranila". Jer sveti despot Stefan i Srpska zemlja primili su Konstantina, iako tuđinca, kao svoga rođenoga i domacega, kao svoga brata i sina. Zato Konstantin u Zitiju veoma hvali i Svetog Stefana i Srpsku zemlju. Despot, veli on, bese takav slavni vladar i bogougodnik da "ako i cvetahu u mnogim varvarskim (tj. negrckim) zemljama izabrani sasudi, u kojima Gospod sa Ocem obitelj Sebi satvori (sr. Jn. 14, 23), ali oni nisu u covecanskim delima tako svetlili kao ovaj". "Ovaj blazeni Stefan, nastavlja Konstantin, zasija iz zemlje Dalmatije - Dakije, zemlje sada nazvanih Srba, gde mnogi u poslednja vremena procvetase. A ova zemlja, tj. Srbija, je takva da ne samo sto slicno onoj obecanoj zemlji toci med i mleko, nego kao da je u sebe primila i vezala cetiri vremena (tj. godisnja doba) i vazduh, pa iz sebe ih onda razdaje drugima. Jer u celoj se vaseljeni ne moze naci zemlja da ima sva dobra sabrana u jedno i na sve strane, kao sto ima ova, posto zemlje obicno imaju samo neka dobra i samo na nekim mestima. A ova Srpska zemlja je puna svakih dobara, i ima dobar vazduh i skladan sastav u svemu. A posto se drvo poznaje po plodu i covek po delima, po plodu i po delima opisacemo i mi ovu zemlju. Treba pre svega spomenuti o zlatu njenom i srebru, jer su njihovi izvori, tj. rudnici, skupoceni i bogati, koji kao da sve vise rastu ukoliko se vise crpu. A gde se na istoku i zapadu moze naci takovo i toliko bogatstvo? Vaistinu nigde. Takođe su u ovoj zemlji zasađeni i mnogi vinogradi, koji nigde tako kao u ovoj zemlji bez velikih trudova izobiluju u semenu, sadu i plodovima. Tamo su izvori reka i studenaca i skladnosti predela jednoga sa drugim i slike lepote, te jedni predeli prevazilaze druge krasotom i plodotvornoscu. A kada zemlju napusta zima i rđavo vreme i kada se priblizuje leto, vazduh je tada dobro rastvoren i krasan, kao sto neko istinito rece da je video ovoga premnogo no da se nigde ne moze naci bolje. Potrebno je reci nesto i o pticama i o svemu ostalom, sto Gospod ovoj zemlji podari, kao i zelen i vlace za hranu ljudima, a toga svega tu ima u izobilju, kao nigde u drugim zemljama. Jer ona daje hranu u izobilju, ne samo pustim zemljama nego i naseljima, mnostvo svega plodonosnoga, riba, i svega potrebnot sto Gospod dade ljudima u nasladu izobilno, i sve sto pokori Tvorac pod noge njihove. Ako ko pomisli i na zasticenost te zemlje, ona je utvrđena previsokim gorama i takvim gradovima kakvi se po drugim stranama u malom broju jedva mogu naci. Bogati su svakim bedemom i utvrđenjem, a snabdeveni su vodama koje su veselje gradovima. A ne treba prevideti ni ono preveliko i mnogoslavno delo Bozje, koje ne previde ni veliki Mojsije u knjizi o stvorenju sveta, tj. jednu od cetiri rajske reke, koju ovde jos stari Tracani nazvase Dunav. Ova reka izvire u Germaniji i otuda ide ka istoku i uliva se u Evksinsko (tj. Crno) more kroz pet usca (tj. kroz deltu). Poznata je i Cesima, iduci od severa i zapada ka istoku, i deli Ugarsku, i napaja Srpsku zemlju, koja je vanredna, zatim prolazeci Vlahe i Bugare, uliva se u pucinu zvanoga Crnoga mora. U ovoj zemlji ima jos i jedna od 36 reka znamenitih u vaseljeni, zvana Sava, koja je ovde kao neki zid sa obe strane; ona se sjedinjuje s Dunavom na najlepsem mestu, gde Dunav na tri kraka ulazi, i ima dva ostrva, gde ovaj blagocestivi Stefan sazdade Beli Grad (Beograd), kao sto ce o tome dalje biti govora". Opisavsi tako Srpsku zemlju despota Stefana, Konstantin prelazi na opisivanje despotovog Srpskog naroda. "Da ne bi ko pomislio, veli on, da hvalim samo bezdusne i bezosecajne stvari, pogledajte mi u ovoj zemlji na ljude, ta poslednja i najcasnija stvorenja Bozja. Zaista, najbolja zemlja rađa najbolji psenicni klas, koji nam donosi plod tridesetostruko i sesdesetostruko i stostruko. Ovi ljudi (tj. Srbi) su, dakle, tako hrabri da takav glas u vaseljeni niko drugi nema; a od toga, po Solomonu, nema nicega casnijeg među ljudima. A dobropotrebni su i u poslusnosti da im nema ravnih u vaseljeni. Gde je potrebno brzi su na poslusnost a spori na govor (Sr. Jak. 1, 19); a gde je potrebno obratno, oni su brzi na odgovor svakome koji pita, naoruzani oruzjem i s desna i s leva. Telesnom pak cistotom prevazilaze druge narode; a isto tako i lakom i svetlom krvlju. A uz to su i milostivi i druzeljubivi. Ako bi ko od njih osiroteo u potrebama, ostali mu sve potrebno daju, ne samo pojedinima, no svakome i svagda, i ne samo obicnim davanjem nego dvostrukom milostinjom, tako da se na njih moze primeniti rec Solomonova: "Postujuci nistega, cine milostinju" (Price 14, 31). Zivot pak u celoj toj zemlji je kao crkva Bozja, i ljudi ne zive kao ostali narodi skotski i protiv prirode, i ne spominju uzalud svaki cas ime Bozje, nego je ustanovljeno da se svi od maloga do velikoga mole vise od dva puta na dan. Dostojno je ljubavi i casti kod njih to sto sin, iako je u domu svome, kada je zajedno sa roditeljima stoji kao sluga pred njima. A ovo se moze videti ne samo kod bogatih, vec i kod najgrubljih i kod poslednje sirotinje. Gde se culo kod njih da je neko zlostavljao oca svoga ili mater? Zaista niko i nikako, jer se kod njih vrsi zakon po Hristu i oni cine jedan drugoga vecim i boljim od sebe, gospodinom nazivajuci otkrivene glave, kao sto je u starini bilo i kao sto je sada u juznim zemljama. Jer je receno: "Izuj obucu sa nogu tvojih, zemlja na kojoj stojis sveta je" (2 Moj. 3, 5). A Sveti Apostol Pavle zapoveda ljudima da se mole Bogu otkrivene glave. Jer je, veli, sramota ako se covek moli pokrivene glave ili ako pusta veliku kosu da raste (1 Kor. 11, 4, 14). Ako pak nije sramota otkrivati glavu pred Onim koji zna nase srce, koliko li to tek nije pred ljudima. Zato je kod njih vaistinu sve izvanredno, a i ostalo biva po Pavlu "sto je casno, sto je pobozno, sto je izabrano" (Fil. 4, 8), i moze se naci sve ono sto uzdize, a osobito ljubav, koja je glava svakoj vrlini". "A reci cu dalje, nastavlja Konstantin Filosof, i o delu visega stepena kod onih koji podrazavaju anđelski zivot, to jest spomenucu i o monasima, koji su sve lepote sveta znali zameniti jedino lepim i prekrasnim Hristom, Kojim se oni ukrasavaju. Oni zive u divnim pustinjama i obiteljima, tako da i one koji su veoma lenjivi pobuđuju da k njima dolaze. Među njima se nalaze mnogi izabrani koji cuvaju svete vrline usred ovih obitelji. Imaju mnoge molcalnice, po velikom Jefremu (Sirinu), i razgovaraju sa sumom lisca i pticama i vodom. Među njima ima mnogo monaha koji neprestano delom opevaju i slave Boga u Trojici, kao sto Ga slave Anđeli neprestanim glasovima, te se za njih moze zapevati: "Radoscu se humke opasase i pustinje krasno procvetase" (Ps. 64, 12). Ovi porodise i velike: Simeona i Savu, to veliko i casno slusanje i pricanje, koji su prevazisli svu coveciju prirodu time sto su je prezreli i sto su se podvizavali. Ovde je svaka lepota ljudske prirode u Bogu, i vrline su tu, jer se ova dvojica (Simeon i Sava) od pocetka ovencase vrlinskim podvizima i njihovi podvizi zasluzuju mnoge i dostojne pohvale. Jer oni ne ostavise sela i domove, to jest male stvari, nego tako veliku vlast i bogatstvo, i vođenje vojske i visinu prestola, i ostalu velicinu vlasti, a uzese na rame svoje krst i pođose, radujuci se Onome koji ih vodi ka nekom drugom carstvu, boljem od ovdasnjega. I njih dvojica, Simeon i Sava, mnostvo dece svoje Bogu privedose. No, izbrojati njihove vrline, to je isto sto i izbrojati pesak morski". Hvaleci ovako Srpsku zemlju i njene zitelje, zivotopisac despotov Konstantin, odmah dodaje: "Obratite sluh vas na slusanje, ali ne na slusanje mene koji ovo govorim, nego Boga koji cini ono sto niko ne moze ciniti. Jer ne ukrasismo ovu zemlju mi recima, niti zitelji koji su na njoj, nego Bog koji od pocetka sve stvara i mudro ustrojava. A treba znati da, kao sto se ova zemlja ukrasava vise od sviju drugih zemalja i prevazilazi sve druge, tako isto i zitelji koji su na njoj evanđelske i anđelske reci delima izvrsuju. A uza sve to, jos je visi i izvanredniji bio neki bozanski Promisao nad ovim svetim muzem, to jest despotom Stefanom, za koga zelimo sada da kazemo iz kakvog je korena mladica bio, i kako je procvetavsi u nase vreme vladao, i kako je bio izvrsitelj napred recenih stvari po primeru ravnoapostolnoga Save i Stefana i ostalih istoimenih iz roda onih koji se bojahu Imena Bozija". Pocinjuci najzad da govori o samim roditeljima Svetog Stefana despota, tj. o knezu Srpskom Lazaru i kneginji Milici, Konstantin zivotopisac veli: "Ovde treba poceti svima slatku i za slusanje milu povest. Ovde rađa Srpska zemlja dostojan plod sebi, plod kojim se mnogo vremena ponosila ne samo kao gospodinom (gospodarom), no i kao milim ocem i hrabrim drugom, mudrim i po svemu najkrotkijim. Ovo je onaj veliki i slavni Lazar, kome bese ime kao i sinu njegovom, to jest Stefan, sto znaci vencani i uvencani svakim dobrom. Jer on ne bese u jednom za pohvalu, a u drugom oskudan, niti se u jednom isticao a u drugom zaostajao, nego u svemu bese divan". Eto toga i takvoga oca sin bese ovaj predivni i zaista visoki Stefan. Stefan, sin Svetog kneza Lazara Srpskog (1371-1389 g.) i kneginje Milice, rodi se na dvoru svoga oca u Krusevcu krajem 1377 godine. Pre njega roditelji njegovi imađahu od Boga pet kceri, koje se zvahu: Mara, Dragana, Jelena, Teodora i Olivera. Velika radost bese na knezevom dvoru kada mu se rodi sin i naslednik. U cast toga knez u prestonici svojoj u Krusevcu sagradi crkvu Svetom Prvomuceniku i Arhiđakonu Stefanu (zvanu Lazarica), jer na krstenju dade sinu svome ime Stefan. A to ime Svetog Prvomucenika Hristovog Stefana nosahu i svi Srpski vladari Nemanjici pa i sam cestiti otac knez, koji se zvase: Stefan Lazar. Roditelji odgajise dete Stefana u svakoj poboznosti i cistoti i u svakoj nauci bozanskoj i covecanskoj. O tome ovako veli zivotopisac Konstantin Filosof: "A sta da kazem o detetu koje od njih zasija, pokazavsi u sebi premnoge i prevashodne od njihovih osobina, i sam nadvisivsi sve one koji su posle dosli? Tako je i trebalo da on bude svestran i iznad prirode plod drveta nasađenih pri izvoru voda. On jos kao mlad bese izvanredan, i bi u svemu vaspitavan od blagocestivih, i iz dana u dan pokazivase da ce u svemu biti napredan, u govoru i u delu, cime se osobito isticao. On se nauci svakom znanju i vestini, bilo bozanske bilo covecanske premudrosti. Cega god bi se dotakao, ubrzo se pokazivao u tome bolji od svojih ucitelja". Osobito je mladi knezevic Stefan izucio nebesku mudrost bozanskih knjiga Svetoga Pisma, jer ih je citao uvek usrdno i s ljubavlju, od rane mladosti pa sve do samog kraja svoga zemnog zivota. Iz njih on osobito nauci da cuva svoju telesnu i dusevnu cistotu i da drugima razdaje obilnu milostinju. Zato zivotopisac Konstantin, zeleci da u jednoj reci iskaze celokupno zivotno delo i podvig Svetog Stefana, veli ovo: "A njegovo delo bese neprestana milostinja i cesto procitavanje bozanskih reci". A kakav cuvar cistote duhovne i telesne bese Stefan vidi se iz toga sto je "zensku ljubav i muziku prezirao i mrzeo", potpuno odbacujuci telesna zadovoljstva. Koliko je Stefan voleo bozanske knjige i njima se naslađivao vidi se i iz toga sto se kroz ceo zivot svoj, osobito kasnije kada je postao vladar, starao o "prepisivanju knjiga, koje je s usrđem i ljubavlju citao, crpeci premudrost iz njih, sa zeljom koja se povecavala i sa koriscu od tih citanja; jer knjige veoma ljubljase, kao niko drugi u carstvu i slavi svetovnoj". Stefan je, po recima hilandarskog monaha Grigorija, savremenika despotovog, postavsi vladar Srpski pruzao i narodu svome bozanske knjige, zeleci da "premudroscu njihovom ukrasi naravi i reci, i blagodacu njihovom da dusu prosvecuje i ka bogopoznanju privlaci". I mada je vladao zemljom i zapovedao vojskom, on se ipak toliko starao o knjigama kao da nikakvih drugih briga i poslova nije imao. Osim Svetoga Pisma mladi Stefan je bio naucen i drugim knjigama blagocesca i mudrosti Svetih Otaca Crkve Pravoslavne i starih zivotopisaca, istoricara i filosofa, sto se moze videti iz toga kakve je sve knjige imao u svojim bibliotekama, od kojih su neke i do danas sacuvane (u Svetoj Gori). Jer Konstantin Filosof za njega kaze: "U drzavnoga gospodara (Stefana) mnostvo je knjiga po mestima i manastirima i u domu". Stefanovi iskreno pobozni i strogo pravoslavni roditelji veoma su se brinuli o tome da im se sin, kao buduci vladar Srpski, dobro nauci Pravoslavlju da bi posle neotstupno stitio veru otaca svojih u narodu svome od njenih neprijatelja s istoka i sa zapada. I zaista, ni sveti despot Stefan niti iko od njegovih domacih ili njegovih podanika nije napustio svoju pravoslavnu veru i presao u latinsku veru (rimokatolicizam) ili u muhamedanstvo. Pravoslavno vaspitan i odgajen, Stefan je kroz ceo zivot svoj to i ostao, a kao vladar Srpski posvetio je posebnu paznju ocuvanju pravoslavne vere u svom narodu. Zato je u Novobrdskom zakonu svome o rudnicima (izdanom 1412 g.) napisao ovo o "Latinima i veri njihovoj": "Ko se od Latina i od građana njihove vere nađe u mestu da je obratio coveka, bilo muza ili zenu, od hriscanske vere u latinsku veru, takav da otkupi glavu svoju od kazne davsi gospodaru 50 litri; zatim da se izagna iz predela gradskih, a o bastini i imanju da nema ni reci. I pop latinski, koji se nađe da je krstio hriscanina (tj. obratio pravoslavca), da mu se podsece nos". O poboznom vaspitanju Stefanovom osobito je brigu vodila njegova blagocestiva mati Milica. Poznata je njena molitva za decu njenu sacuvana u Decanskoj povelji (iz 1397 godine), gde se ona ovako smireno moli Bogu za njih: "Umilostivi se na moje grehe, ukrepi decu moju u blagovernosti (u dobroj veri) i blagodenstviju, da u poboznosti posluze Tebi, Bogu svome". Uz Milicu je kao vaspitac i ucitelj Stefanov bila i njena srodnica po duhu i po telu, blagorodna monahinja Efimija, bivsa supruga despota Jovana Ugljese. Ona zivljase na dvoru u Krusevcu i kao "u mnogim stvarima i besedama najmudrija" ona vaspitavase Lazareve i Milicine kceri u svakoj poboznosti i korisnoj nauci, a kada se rodise Stefan i mlađa mu braca Vuk i Dobrovoj (koji ubrzo umre) ona postade i njihov vaspitac i ucitelj. Zato ce joj Stefan biti dozivotno zahvalan za njenu "veliku ljubav i usrđe" i nazivace je svojom "drugom majkom". Tako je mladi knezevic Stefan stekao na dvoru svojih roditelja najbolje hriscansko vaspitanje i svetsku "prosvecenost", te je kasnije, postavsi vladar i despot Srpski, bio jedan od najobrazovanijih i najprosvecenijih u duhovnoj i svetovnoj nauci vladara i na istoku i na zapadu. Isto tako Stefan bese vaspitan i obucen i u dobrim i korisnim telesnim vestinama i drugim osobinama i vrlinama, koje su potrebne za jednog vojskovođu i vladara. A to su: junastvo i hrabrost, sposobnost i vestina u rukovanju oruzjem i druge vojnicke i strateske vrline; zatim vitestvo, mudrost i sposobnost govornistva u takozvanim drzavnim diplomatskim poslovima. Sve ovo Stefan izvrsno savlada i nauci, daleko bolje od svih drugih, jer i bese od svih drugih telesno razvijeniji i umno vispreniji. Zato za njega i veli zivotopisac njegov Filosof: "I u stvarima ratovanja i borbene vestine, koja mnogima nije laka, u svemu tome on je bio prvi i cak drugima je to pokazivao, jer bese u svemu savrsen. A po lepoti tela i snage on među vrsnjacima bese kao sunce među zvezdama; i po besedama (tj. u govornistvu) bese izvanredan, kao niko dotle. Bese onakav kakav bese i premudri Solomon kada kaze za sebe: "Bejah iznad sviju koji su bili pre mene u Jerusalimu" (Propov. 1, 16). Jer i Stefan bese iznad sviju svakom drugom osobinom i narocito sposobnoscu govornistva, cime se vrlo mnogo postize i cesto osvaja i bez kapi krvi. Mnogo puta tamo gde nisu uspele vojske koje su se borile, i oruzje mnogih lađa, tu je uspevala jedino dobra prosvecenost. Primera za ovo imamo mnogo i svuda. Cistota, veli dalje zivotopisac, ociscuje dusu, i hrabrost, ako je zgodno spojena sa dobrom ucenoscu, te ujedinjene postaju nedeljive, uspevaju uvek i postaju takoreci nesto prirodno i urođeno, - a sve to treba reci da se bilo sabralo i sjedinilo u ovome (Stefanu) te je on bio i cist i bogat mnogim vrlinama. A kada je postao punoletan (i poceo da vlada) on je pokrivacem zaborava pokrio ono sto je bilo, i velikim stvarima dodao je jos vece. Obicno, kada neko drugi od ljudi postigne makar i deo od ovoga sto je imao on, takav cesto mudruje za sebe da je nesto veliko. A ovaj, ne samo ne postrada od toga (tj. od gordosti), nego i u tolikoj vladarskoj velicini on ne izostavi nista sto je korisno, i ostade u dobru nepokolebljiv, bezeci od onoga cemu se Bog protivi, - sto nije ni malo lako onima koji vladaju, - tako da su mu se i Anđeli divili. On dakle ni u cemu ne otstupase od puta pravoga i carskoga" (sr. Price 8, 20). U svim ovim divnim vrlinama i osobinama, narocito u viteskim vrlinama i vladalackoj mudrosti, Stefan se najvise ugledao na svog junackog i mudrog oca, kneza Lazara, koji mu je bio zivi primer i ugled, kako u mladosti tako i kasnije kada je postao vladar. To ce kasnije reci za sebe i sam sveti despot, sa uvek svojstvenim mu smirenjem (u povelji manastiru Hilandaru 1405 g.): Ja od mladickog mi uzrasta i mladih noktiju, kada je Bog u Svom staranju o meni sve cinio na korist meni, zapadajuci u mnoga opaka, nepodnosljiva smrtna iskusenja, cemu su svedoci i slusaoci nebesne stihije i skoro sva vaseljena, od svih bejah izbavljan Gospodom, a i sada sam izbavljan. A u tim mojim tamnim stradanjima i dozivljajima ja sam s mukom upirao oci svoje ka suncanim vrlinama oca moga i gospodina Svetog mi Kneza. I ako sam i uspevao u ponecemu ugledati se na njega, ja sam to cinio pomocu Bozjom". No ne samo u viteskim i vladalackim vrlinama Stefan se ugledao na svoga oca, Svetog cara Lazara, nego i u onoj vrlini svetonemanjicskog zaduzbinarstva i ljubavi prema crkvama i manastirima Bozjim, o cemu ce kasnije biti govora opsirnije. Sada da spomenemo samo to da se u ljubavi i revnosti za crkve i manastire pobozni Stefan jos od ranog detinjstva takmicio sa svojim svetim ocem. Jer kada otac njegov, Sveti Lazar, podizase svoju zaduzbinu Ravanicu, mali Stefan u svojoj detinjoj prostoti i bezazlenosti, pogledavsi na nju uzviknu: "Ja cu podici jos vecu i lepsu". Iskreno pobozan i crkvoljubiv, Stefan se jos od detinjstva posvecivase molitvi i pohađanju svetih hramova; i to nastavi da cini i kao vladar. Jer, po recima njegovog zivotopisca, on ljubljase "red na Bozanstvenoj sluzbi, drzeci izvanredna procitanja i molitve", i u njegovoj zemlji bese "ustanovljeno da se mole vise od dva puta na dan", tako da "zivot u celoj zemlji njegovoj bese kao crkva Bozija". A i u obilnom cinjenju milostinje on se ugledao na svoga oca, i cak ga je i prevazilazio. Jer on ne samo sto ispunjavase onu staru vladarsku izreku: "Prijatelji, danas nismo vladali, posto nismo udelili nikome dara"', nego "delima isuvise preispunjavase dane, i nikada se onaj koji primase ne radovase toliko koliko on koji davase. Jer se tada ispunjavase najsavrsenijom radoscu, kada desnicu prostranije otvarase". No da se vratimo opet na detinjstvo zitija Stefanovog. Mladi Stefan zivljase mirno i spokojno na dvoru svoga oca, rastuci i krepeci se duhom i telom i vaspitavajuci se u bozanskim i covecanskim naukama i stvarima. Sve tako do svoje dvanaeste godine. A onda odjednom nastupi ono strahovito srpsko stradanije na Kosovu kada mucenicki pogibe njegov otac, Sveti velikomucenik Lazar (15 juna 1389 godine), i sa njim cvet srpske gospode i vojnika, kao sto se o tome opsirno govori u Zitiju Sv. cara Lazara pod 15 junom. O tuzi Stefanovoj posle Kosova, kao i o tuzi njegove majke, brace, sestara i svih Srba i Srpkinja, zar treba ovde mnogo govoriti? Jer tada nasta "tuga na zemlji narodima i seca hriscana kakve nije bilo nikada". Ceo Srpski narod i dom Lazarev vapijase tada samo ovo: "Dopustenjem Bozjim predani bismo radi grehova nasih u ruke bezakonih i mrskih neprijatelja i cara nepravedna i najlukavija na zemlji. I tada bi opustosenje i tuga velika od bezakonih Ismailcana, kakve nije bilo niti ce biti". No i u tim najtezim casovima Srbinove istorije vera i nada narodne duse u Boga propevala je ustima pesnika: "Ak' i jesu izginuli zdrali, ostali su ptici zdralovici, nase pleme uginuti nece". Takav ptic i zdral bese upravo Sv. Stefan. Posle Kosovskog boja, iako jos decak, Stefan je sa svojom majkom Milicom i bratom Vukom, po savetu i svjatjejseg patrijarha Srpskog, preneo sa klirom i narodom mosti svoga Velikomucenika oca iz Pristine u manastir Ravanicu (1391 godine) i tamo ih cesno polozio u njegovu zaduzbinu. Porobljena Srpska zemlja od tada ostade na njegovim nejakim plecima. Posto mu je tada bilo tek dvanaest godina, drzavne poslove vodila je njegova sveta majka - kneginja Milica, sve do 1393 godine kada je on napunio sesnaest godina. O tom periodu Milicine vladavine i o tome kako se ona borila da zastiti hriscansku veru i dusu svoga naroda moze se opsirnije videti u njenom Zitiju (pod danasnjim datumom). Za njeno vreme desio se onaj tuzni za nju i Stefana događaj sa Stefanovom najmlađom sestrom Oliverom. Na trazenje novog turskog sultana Bajazita, sina poginulog u bitci sa Lazarom na Kosovu Murata, Olivera je morala biti data na sultanov dvor za zenu inovernom sultanu. Ovo veliko ponizenje morali su podneti Milica i Stefan "da bi bilo spaseno hristoimenito stado (tj. narod Srpski) od vukova koji su ga klali". I Olivera je posla za Bajazita "za izbavljenje svoga otacastva kao po Bogu posrednica, poput one drevne Jestire", ali pod jednim jedinim uslovom: da svoju hriscansku veru ne promeni u muslimansku. Ona je to s pomocju Bozjom i odrzala i zato ju je kasnije, posle pogibije Bajazitove, njen brat Stefan izbavio i vratio u svoju otadzbinu. Sultan Bajazit zahtevao je jos i to: da mladi knez Stefan i njegov jos mlađi brat Vuk moraju da otidu sa Oliverom u Jedrene pred sultana da mu izjave pokornost i poslusnost. O tome ovako govori Konstantin Filosof: "I od tada (od Kosova) bi porobljena Srpska zemlja, da je i sam Stefan sa bratom svojim Vukom i sa blagorodnima svojima i sa ostalima morao svake godine odlaziti Bajazitu na sluzenje". No Bog, Koji o svemu po blagosti Svojoj promislja, omeksao je srce Bajazitu, te on, videci u ovom plemenitom decaku buduceg vladara sposobnog i mudrog, ponasao se prema njemu sa ljubavlju i blagonaklono, kao sto ce se uskoro i pokazati. Naime, kada je Srpska vojska izginula na Kosovu i Srpska se zemlja nasla nezasticena, na nju su sa severa odmah napali nazovi "hriscani" iz Ugarske i zauzeli neke Srpske krajeve. Kada su zatim kneginja Milica i maloletni Stefan bili prinuđeni, radi spasa svoga naroda, da sklope mir sa silnim Turcinom Bajazitom, Mađari su proglasili sebe za samozvane "krstase" koji treba da kazne "sizmatike" Srbe zbog njihovog saveza sa nevernicima. Bajazit je tada pritekao u pomoc mladome Stefanu i svojom mu vojskom pomogao da odbrani zemlju od Mađara. Blagoverna kneginja Milica odlucila je potom, 1393 godine, da se povuce iz sveta u manastir i zato je predala sve vladarske duznosti svome tada vec sesnaestogodisnjem sinu Stefanu. Ona je otisla u svoju zaduzbinu manastir Ljubostinju i sa mnogim kosovskim udovicama tamo se Bogu posvetila i zamonasila, dobivsi na monastvu ime Evgenija. Stefan tada prima potpunu vlast nad Srpskom zemljom: "odeva se materinskim molitvama i nasleđuje ocevo dostojanstvo, i javlja se kao najsvetliji vladar sveta". No srpska Kosovska tragedija stavila je odmah svoj pecat i na ovo prvo doba Stefanove vladavine. Zato zivotopisac njegov Konstantin veli ovo: "No nije sve tada bilo savrseno, jer đavo, koji od pocetka seje kukolj, podize na Stefana veliku borbu nekih velikasa, koje otac njegov u pocetku pokori pod noge svoje, i oni gledahu da se s njime izjednace i izmaknu ispod njegove vlasti. Oni zato izmislise mnoge i teske krivice protiv njega i optuzise ga pred Amurom", tj. pred Bajazitom. Ovi buntovni i neposlusni velikasi behu od onih koji ne pođose sa Lazarom na Kosovo, nego se izdajnicki uklonise, te sada i protiv Lazarevog sina ustadose i kod Bajazita ga oklevetase, govoreci ovome kako Stefan "podize Ugre" protivu Bajazita. Tada zatrazi Bajazit da mu sam Stefan, dođe na dvor da se licno pred njim opravda. Brizna mati Stefanova, prepodobna monahinja Evgenija, ne dopusti Stefanu da odmah pođe, nego, kako veli biograf, "pođe sama ta blagoverna gospođa zbog toga caru Bajazitu, imajuci sa sobom i svoju rođaku, bivsu suprugu despota Ugljese, monahinju Efimiju, koja bese u mnogim stvarima i recima veoma mudra". Njih dve bise lepo primljene kod Bajazita i, s pomocu Bogomatere na Koju behu polozile sve svoje nade, svrsise uspesno svoj posao ubedivsi Bajazita u nevinost Stefanovu. Prepodobna mati Evgenija tom prilikom izmoli od sultana dozvolu da uzme sa sobom i prenese u Srbiju svete mosti prepodobne Petke-Paraskeve, sto Bajazit odmah i dozvoli. Pored svega ovoga, Bajazit je ipak zahtevao da i sam Stefan licno dođe pred njega. Viteski iskren i cvrsto uveren u Boziju pravdu i znajuci da je "srce carevo u Bozijoj ruci" (Price 16, 10), Stefan, posavetovavsi se opet sa svojom majkom, otide pred Bajazita i iskreno mu priznade da je imao neke razgovore sa severnim susedima Ugrima, pa onda na kraju krotko rece sultanu: "Rasudivsi da je ta stvar neumesna, setih se zakletve, i dođoh. Evo, zivot je moj pred Bogom u tvojoj ruci, ucini sada sto hoces". I o cuda! Preblagi Bog omeksa srce ovom gordom faraonu i ucini da mu se neukrotivi gnev izmeni na milost i ljubav prema Stefanu. I Bajazit, diveci se Stefanovoj krotosti i iskrenosti, rece: "O mili, i sta si hteo da uspes sa Ugrima? Jer ja sam hteo da ti uzmem zemlju kao svoju. A ti, sta ces tamo uciniti? Ko je od onih koji vladaju, priklonivsi glavu Ugrima, postigao nesto u svome gospodstvu?... Ja tebe sada smatram kao najstarijega sina i ljubljenoga mi i to govorim pred svima oko mene. Jer ko je kod mene u takvoj casti kao ti?" Te i druge reci izgovori mu sultan, pa kao po nekom cudnom prorostvu, predviđajuci da ce Stefan biti slavan i mocan vladar po njegovoj smrti, posavetova mu da umiri "svoje silnike i dovede ih pod svoju volju, a klevetnike da nizlozi". Zatim otpusti Stefana, i Stefan "otide natrag u svoje otacastvo i dođe kuci svojoj cascu ukrasen, ne samo od sultana, nego i od sviju njegovih velikasa, i kroz celu drzavu njegovu, i od sviju naroda koje Ismailcani pokorise pod noge svoje, divan i pocastvovan ljubavlju od sviju njih; a hriscani svi iz dubine srca uznosahu Gospodu molitve sto Bog uzvisi rog izbranika Svojega". Ovo veliko dobrocinstvo Bozje prema njemu blagocestivi Stefan pripisivase molitvama praotaca svojih, Svetog Simeona i Svetog Save, kao sto sam pise nesto kasnije u svojoj Milesevskoj povelji (oko 1405 g.): "Pisem ovo na znanje svima, kako iz mnogog milosrđa i neizrecive milosti svete gospode i ktitora Srpskih, Svetog Simeona samodrzca Srpskog i Mirotocca, i Save, svetog velikog arhiepiskopa Srpskog, koji iz mnoge svoje milosti zastupnici bise moje nevrednosti kod Gospoda, i molitvama njihovim mnogo puta bih spasen i na moru i na suvu, u ratovima i u razlicitim nuzdama i najezdama inoplemenika, sve dok i jadnu dusu moju od vrata smrtnih vratise, i molitvama njihovim od Tvorca i Gospodara svega po drugi put zivot mi se darova sve dok se to i tako izvoli u buducnosti Tvorcu i Bogu mojem koji vlada zivotom i smrcu". Izbavivsi se tako od opasnosti, Stefan vladase svojom zemljom u potcinjenosti Bajazitu, i taj deo njegove vladavine bese zaista buran i tezak. Evo sta o tome veli zivotopisac Konstantin: "Posle ovoga namisli ovaj gordi i velicavi sultan (Bajazit) krenuti u rat protiv Ugrovlaha (tj. Mađara i Rumuna). I podigavsi se sa svima vojskama svojim dođe do Dunava (1394 godine), i presavsi ga sukobi se u bitkama sa velikim i samodrzavnim vojvodom vlaskim Jovanom Mircom, gde neiskazano mnostvo krvi bi proliveno. Tada tu pogibe i kralj Marko (tj. Kraljevic Marko) i Konstantin (Dejanovic). A tu se nađe u ovoj bitci sa ovim gospodarima i ovaj knez Stefan (kao turski vazal), o kome mi govorimo. Jer svi ovi behu sa Ismailcanima, ako ne dobrovoljno a ono po nuzdi (kao vazali turski), tako da kazu za blazenog Marka (Kraljevica) da je tom prilikom rekao Konstantinu: "Ja kazem i molim Gospoda da bude hriscanima pomocnik, pa makar ja bio prvi među mrtvima u ovom ratu". To zaista tako i bi, jer Marko stvarno i pogibe u bitci na Rovinama (koja bi 17 maja 1395 godine). Bajazitova vojska tu bi pobeđena i on se vrati natrag na istok. Od tada on pokusavase da osvoji tvrdi carski grad Konstantinopolj, ali u tome ne uspevase. Zatim se ponovo okrete na zapad i sukobi se sa ugarskom i mnogom drugom zapadnom vojskom. Jer luksemburgski vladar Sigismund, koji bese i ugarski kralj, kupi mnoge vojske sa zapada, iz Germanije, Italije, Engleske i Francuske, i zeljase najpre da kazni Srpsku vojsku "sto je bila uz nevernike", pa da onda udari na Bajazitovu vojsku i savlada je i unisti. Krenuvsi kroz severne krajeve Srpske zemlje ova zapadna "krstaska" vojska klase i ubijase sve pred sobom, pa i neduzno i mirno hriscansko stanovnistvo srpsko u tim krajevima, tako da je knez Stefan posao protiv njih a na strani Bajazita. Sukob Bajazitove i zapadne "krstaske" vojske zbi se kod grada Nikopolja, u severnoj Bugarskoj, 25 septembra 1396 godine. S pocetka izgledase da ce Ugri pobediti Bajazita, no kada pristize srpska konjica pod komandom kneza Stefana, ona "pojuri pravo prema ugarskoj kraljevskoj zastavi i obori je na zemlju", te tako pobedise Stefan i Bajazit i veliki broj vojnika i velikasa zarobise. Po naredbi Bajazitovoj Turci ove zarobljenike stadose ubijati, no Stefan ga umoli da mu mnoge od zarobljenika podari kao ratni plen, jer zeljase da ih potom otpusti na slobodu. Jer u Grckih i Srpskih hriscanskih vladara bese obicaj da se posle pobede zarobljenici pustaju na slobodu. Pravedni knez Srpski to i ovom prilikom ucini, a to cinjase i mnogo puta kasnije, jer stavise on za svoje novce otkupljivase strane zarobljenike od Turaka i na slobodu ih pustase. Da je Stefan u ovo vreme iz mudrosti trebao i morao da ostane pokoran Bajazitu vidi se najbolje iz sledeceg događaja. U Kosovskoj oblasti posle one slavne bitke (tj. Kosovske) vladase velikas Vuk Brankovic, zet Lazarev i Stefanov. On bese pre zavrsetka Kosovske bitke izisao iz boja i tako sacuvao sebe i deo svoje vojske. Posredovanjem kneginje Milice, i verovatno Olivere, i on bese postao vazal Bajazitov. No Vuk se otpoce boriti protiv Bajazita (mozda zbog grize savesti svoje), sto navede Bajazita da ucini kraj tome. Oduzevsi mu zemlju i bacivsi Vuka u tamnicu (gde on i umre), Bajazit zemlju predade Stefanu na upravu, a samo mali deo oko Sitnice i Vucitrna ostavi zeni Vukovoj Mari Brankovic, Stefanovoj sestri, i njenim sinovima Grguru, Đurđu i Lazaru. (Zbog ovoga ce docnije Vukovi sinovi ustajati na Stefana i mnogo mu pakostiti). Boraveci ovom prilikom na Kosovu knez Stefan, a s njim u pratnji i njegova majka monahinja Evgenija, posetise manastir Visoke Decane u Metohiji, zaduzbinu Sv. Kralja Stefana Decanskog. Oni nađose ovaj sveti manastir opljackan i opustosen od Agarjana i Vukovih vojnika, i odmah ga obnovise, tako da "vtori ktitori" decanski postase. O tome bi izdana i njihova vladarska povelja 9 juna 1397 godine. Nesto pre toga, Stefan i blagocestiva mu majka kneginja, zajedno i sa svjatjejsim patrijarhom Srpskim Danilom III (1392-98 g.), behu darivali manastiru Hilandaru u Svetoj Gori jednu crkvu sa nekoliko sela na Ibru, a uskoro zatim bogato darivase i ruski atonski manastir Svetog Pantelejmona. Po nedokucivim putevima Promisla Bozjeg uskoro se priblizi i vreme oslobođenja Stefanovog i njegovog naroda i zemlje Srpske od potcinjenosti vlasti Bajazitovoj. To bi ovako. Bejase tada na istoku mocni tatarski vladar po imenu Tamerlan (Timurlenk). Iako bese muslimanske vere kao i Bajazit, on silno napade na Bajazitovu drzavu u Maloj Aziji, te između njih dođe uskoro do velikog i krvavog boja. U ovom boju uze ucesca, kao Bajazitov vazal, i knez Stefan, ali ga Bog bas tada oslobodi njegovog ropstva i potcinjenosti. To bese cuvena bitka kod grada Angore (Ankare) u Maloj Aziji, 28 jula 1402 godine, koju ovako opisuje letopisac i filosof Konstantin: "Bajazid sabra svu svoju vojsku i istocnih i zapadnih, i posla ka ovom uvek spominjanom knezu Stefanu da koliko je god moguce dođe sa svojom izabranom vojskom u pomoc. A Demir (tj. Tamerlan) usavsi u njegove krajeve plenjase ih. Bajazid pak goneci ga, ne znajuci obiđe ga, pa nasavsi ga u Ankari udari na njega. Pri sudaru, gazili su jedan drugoga. A najizabranija vojska persijska i tatarska odvoji se i udari na ovoga uvek spominjanoga hrabroga Stefana, kao sto bese jos pre određeno (od strane samog Tamerlana, koji komandu nad tim delom vojske dade svome sinu princu Muhamedu). No kada oni alalaknuse svojim glasovima i udarise na Stefana, odmah bise pobeđeni i poginuse od ostrica maca i kopalja Srpske vojske. Ovu nepobedivost Stefanovih ljutih oklopnika posmatrase sa jednog brezuljka sam silni Tamerlan i sa udivljenjem uzvikivase: "Gle kako su ljuti i pomamni oni dervisi". Na to mu jedan od njegovih velikasa odgovori: "Nisu ono dervisi, nego hriscani". Tada iskusni tatarski vojskovođa nadmocno rece: "Pa oni se uzalud bore". Jer on dobro znađase brojnu nadmocnost svoje vojske nad Bajazitovom. I zaista, tatarska vojska bese vec odasvud opkolila Bajazita. Tada pak nesavladivi Stefan, "videci da su mnoge desetine hiljada opkolile sultana Bajazita i hoteci ga osloboditi, tri puta stupase ponovo u borbu, jurisajuci i pobeđujuci. (No Bajazit ne htede otstupati i zato uskoro bi zarobljen). A kada vide Stefan da se smanjujs broj njegove vojske, vrati se natrag (da ne bi i on bio zarobljen). Jer sta je mogao i uciniti u tolikim tisucama i desetinama tisuca bez Bozje volje. A velicina njegove tadasnje pobede od sviju je prepricavana i dosta cuvena. I on se vracase natrag (sa svojom vojskom), posto su se varvari rasirili i svuda se napred razlili. Iduci tako natrag (ka Carigradu), on pojedinacno pobeđivase svoje gonioce i pri tom imađase raskrvavljenu desnicu. I ko jos moze iskazati sta se sve tada na tom teskom putu mnogo cega dogodilo?" Ova nepobeđenost Stefanova i izbavljenje njega i njegove vojske od tatarskog zarobljavanja bese dar Bozjeg oslobođenja Stefanu i njegovoj Srpskoj zemlji. Jer to bese nesto vise od obicne ratne pobede: to bese cas oslobođenja od ropstva Bajazitovom vazalstvu i potcinjenosti. Jer Bajazitov poraz kod Angore prekratio je sve Stefanove obaveze prema sultanu i on se odjednom nasao slobodan. Zato je odmah pohitao sa svojom vojskom ka Carigradu i ka svojoj zemlji, jer turski vladar nije vise postojao, a tatarski kan Tamerlan nije ni pomisljao da pređe u Evropu. (On je uskoro krenuo ka istoku na osvajanje Kine, i tamo je zatim i umro). Stefan pak u tom momentu nije zaboravio i na oslobođenje svoje sestre Olivere, koja je kao Bajazitova zena bila sada u ropstvu Tamerlana. Odmah je poslao svog vernog diplomatu Ajdina (Radoslava) u tabor samoga Tamerlana, sa molbom ovome da mu oslobodi sestru Oliveru. A ovaj mocni tatarski kan, posto se bese zadivio junastvu Stefanovom na bojistu, odmah podari slobodu Oliveri i ona se ubrzo vrati svom bratu Stefanu i dođe na njegov dvor u Beograd. No za ovo vreme Stefan se sa svojom vojskom prebacivase u slobodni Carigrad, placajuci ne male sume u novcu đenovljanskim lađama da ga prebace preko Bosfora do slavnog Konstantinovog grada. Prosavsi tako "kroz oganj i vodu", Stefan stize u slavnu pravoslavnu prestonicu grcku, koju sada po prvi put vide i upozna. U carskom gradu bi sa velikom cascu i ljubavlju primljen od cara Jovana VII Paleologa, koji mu tada darova krunu i dostojanstvo despota, kao sto o tome kazuje zivotopisac Konstantin: "Blagocestivi knez Stefan, stigavsi u carstvujuci grad zajedno sa bratom svojim Vukom, od sviju slusase ljubazne glasove, i svi misljahu da gledaju kao u neko sunce. A tada dobi i despotsko dostojanstvo od blagocestivoga cara Jovana. Jer ovoga svoga necaka bese ostavio car kir Manojlo mesto sebe, stesnjavan napred recenim Bajazitom i bese otisao rimljanima staroga Rima, radi sjedinjenja Crkve, i da dobije vojsku na odmazdu i izbavljenje. Jer vec mnogo godina carstvujuci grad bese opsednut, propadajuci od gladi. I ovaj blagocestivi Jovan imao je ne malo sukoba sa stanovnicima Galate (tj. sa Đenovljanima), i kada vide Stefana u carstvujucem gradu, radosno ga prijateljski primi u carske dvore i dade mu krunu despotskog dostojanstva, koju ovaj bese sam sebi ispleo svojim hrabrim delima i dobrostradalnim podvizima". Primanje despotske krune od vizantijskog cara, naslednika Svetog i Velikog Konstantina, bese velika radost za Stefana, ne zbog svetske slave i gordosti, jer on bese krotak i smiren, nego sto je tako bio krunisan od pravoslavnog hriscanskog cara za samostalnog vladara i gospodara mnogonapacene Srpske zemlje. Time su se ovi skoro poslednji hriscanski pravoslavni vladari nasli bratski sjedinjeni i zblizeni, a slobodni od ponizujuceg i inovernog turskog jarma. Car Jovan i njegova supruga carica toliko zavolese despota Stefana da pozelese da se sa njim i orode, pa mu predlozise da uzme sebi za suprugu caricinu sestru Jelenu, koja zivljase na ostrvu Mitilini (Lezvosu) kod svoga oca, tamosnjeg kneza Franceska Gvateluzija. Kako despot Stefan zeljase da se sto pre vrati u svoju zemlju morskim putem oko Grcke i Albanije, car Jovan ga isprati "da ide s lađama ka svome tastu na Mitilinsko ostrvo, da ga ovaj odatle sa lađama sprovede u Arbanase", tj. u Zetsko primorje. Tako zaista i bi, i kada tamo stigose "tast carev se ne oleni, jer mu je valjalo videti svetlu danicu u svome gradu", te on Srpskog despota primi s velikom radoscu i pocastima. Tu bi odmah i obavljena veridba Stefanova sa princezom Jelenom (ili Jelacom), koju kasnije Stefan dovede u Srbiju sebi za cesnu suprugu svoju. Nalazeci se jos u Carigradu despot pisase pisma svim zapadnim hriscanekim vladarima da ne propuste sadasnju priliku vec da makar sada pomognu proterivanje inovernih Turaka sa Balkana. No kao sto veli poslovica: U vrata gluvoga uzalud je lupati, - tako bi i ovde. Jer zapadnjaci nemahu milosti za pravoslavne, i tako Turci ostadose na Balkanu. Na celom ovom pohodu Stefanovom do Angore i natrag, sa njim behu brat mu Vuk i sestrici Đurađ i Grgur Brankovici. Po primanju despotske krune u Carigradu Stefan iskreno razgovarase sa sestricem svojim Đurđem o potrebi ujedinjenja sada slobodne Srpske zemlje i o prestanku kobnog po Srbe cepanja na Lazarevice, Brankovice i ostale velikaske porodice. Između ujaka i sestrica tu ne dođe do saglasnosti, i Đurađ se ponese prema svesrpskom despotu i gospodaru kukavicki i izdajnicki, te otide na stranu Turaka. On pobeze k najstarijem sinu Bajazitovu Sulejmanu (1402-10 g.), koji, pobegavsi od Angore, bese vec stigao u evropsku prestonicu Jedrene i nastojase da spreci povratak despota Stefana u Srbiju. Sulejman mobilisa svoju vojsku i ona, pod komandom vojvode turskog i Đurđa Brankovica, krete u pravcu Kosova, da presece despotov povratak u Srbiju preko mora i Zete. Despot međutim bese vec izvestio svoju majku Milicu-Evgeniju, koja u ovo vreme vladase Srbijom mesto njega, a i svoga zeta Đurca Stracimirovica-Balsica, gospodara Zete i Arbanaskog primorja, da ga docekaju sa vojnom pratnjom i obezbede mu povratak u Srbiju. Putujuci vizantijskom lađom ka Zetskom primorju (sa svojih oko 300 vojnika), despot bi kod Galipolja napadnut od 16 turskih camaca, no s Bozjom pomoci on odbi turski napad i mirno doplovi u srpski grad Bar na Jadranu, gde ga doceka i prihvati muz sestre mu Jelene, Đurađ Balsic. On mu dade svojih 300 vojnika, koji ga pracahu put prestonice Krusevca. O svemu pak tome ovako govori pisac despotovog zitija mudri Konstantin: "Sulejman (Bajazitov sin), saznavsi sta je bilo sa Stefanom i znajuci da hoce da se vrati i iskrca negde u zapadnim krajevima, sam pođe ka tim krajevima sa vojskom ... da bi onemogucio prolaz Stefanu. Ali Bog odlucivase bolje o Stefanu, da bi se ovaj vecma proslavio. Jer despot, krenuvsi lađom sa ostrva Mitiline, stize u Arbanase (tj. Zetsko primorje). Tu ga srete sa velikom ljubavlju gospodar tih strana, njegov zet. Ovaj arbanaski gospodar, po imenu Đurađ Stracimirovic, bese uzeo Jelenu sestru njegovu za zenu, od koje rodi sina Balsu, koji takođe bi gospodar te zemlje i sijase svakim dobrim delom. Pritom Despot je bio obavestio o svom dolasku i blagocestivu gospođu mater svoju, a i njegov spomenuti zet dade mu vojske po mogucnosti da ga prati na putu. I tako se on priblizavao predelima Srpskim, gde je prva arhiepiskopija Srpska". Sa svojom i zetovom vojnom pratnjom, kojoj se usput pridruzi i vojska poslana mu u pomoc od majke Milice - Evgenije, Stefan stize novembra 1402 godine na Kosovo, u blizinu mitropolitske crkve Gracanice, zaduzbine Svetog kralja Milutina. Dotle bese stigla i Sulejmanova vojska sa Đurđem Brankovicem. A u toj vojsci po nevolji bese i cesar srpski Ugljesa, turski vazalni gospodar Vranjskopresevski. On tajno izvesti despota o broju i rasporedu turske vojske, pa za vreme boja, koji zatim nastade, i sam pređe na srpsku stranu. Sukob despotov sa Turcima na Kosovu bi kod sela Tripolja kod Gracanice, 21 novembra 1402 godine. Ovde se ne ponovi Kosovska tragedija, jer sveti sin Lazarev bi potpomognut molitvama svoga Velikomucenika oca i sjajno pobedi Turke na Kosovu: "Jer dosavsi na Kosovo, gde bese i otac njegov, i saznavsi da su tamo mnogi Turci, razdeli svoju vojsku koja bese sa njim na dva dela, kao nekada praotac Jakov (1 Mojs. 32, 7-8), da ako jedan od brace bude isecen, da se drugi spase. Ako jedan brat padne, drugi ce blagocestivom stadu pastir ostati. A bese najhitnije dosla i od njegove matere vojska, mada sa izvesnim zakasnjenjem i nedovoljno naoruzana. Stefan dade vecinu vojnika svom bratu Vuku, a sam sa manjim delom pođe u boj. Pritom ismailcanska vojska bila je podalje. Sam Stefan uziđe na jedan predeo zvani Gracanicki, gde sa Turcima nađe Đurđa Brankovica. On veoma hrabro udari na njih: a ovi, kada ga ugledase, povikase jedan drugome: "Pogledajte, pogledajte Lazareva sina!" I odmah se dadose u bekstvo. A despot pak krvavljase desnicu svoju krvlju svojih neprijatelja. I tada se mogla reci ona prorocka rec: "Desnica Gospodnja ucini silu, desnica Gospodnja proslavi se u kreposti, i mnozinom slave Tvoje srusio si ratne neprijatelje" (2 Mojs. 15, 6-7). I tako sam gonjase tisucu, i dvojica gonjahu desetinu tisuca. Od tada Turci uhvatise od njega strah i trepet. A mlađi brat njegov Vuk udari na svoga sestrica Đurđa, i hriscanska vojska Đurđeva razbivsi gonjase ga. A sa Đurđem sestricem njegovim (koji je posle bio despot svoj Srpskoj zemlji), bese i neki ismailcanski veliki vojskovođa, radi nadziravanja Đurđeve vernosti caru turskom. Tada sa turskom vojskom bese i cesar Ugljesa koji blagocestivom Stefanu posla tajno izaslanstvo, obavestavajuci ga o bojnom planu turskom, i tako mu ucini veliku uslugu. I uskoro posle Toga Ugljesa prebeze despotu Stefanu i primi od njega otacku zemlju svoju: Vranje, Inogost i Presevo. I on postade kao neko krilo hriscanima. Posle pak ove velike Gracanicke bitke dođose oba brata (Stefan i Vuk) u svoj grad Novo Brdo, grad zaista srebrni i zlatni. Jedan kao pobednik, a drugi kao pobeđeni. A blagocestivi Stefan hoteci brata pouciti ratnoj vestini, i zaleci zbog izginulih vojnika, rece bratu Vuku neke preke reci. Vuk, pak, malo pocekavsi i nasavsi zgodno vreme, pobeze ka Sulejmanu. A sveizbrana mati njihova (Milica), goneci ovoga cak u predele ismailcanske, i ne stigavsi ga nije se mogla vratiti iz ismailcanskih strana. Zato pođe i k Sulejmanu, i izmirivsi ga sa blagocestivim sinom svojim Stefanom, vrati se natrag". Iz ovog kazivanja Filosofovog vidi se da je izdajnicko i bratoubilacko ponasanje, najpre sestrica despotovog Đurđa a zatim i rođenog mu brata Vuka, tesko pogodilo despotovu dusu, ali i jos vise dusu njihove svete majke, monahinje Evgenije. Sveta kneginja-monahinja otisla je zato pravo na dvor sultana Sulejmana u Ser i predala se dobrovoljno "gotovo kao taoc", samo da bi nasla i povratila svoga zabludelog sina i pomirila ga sa bratom Stefanom, u cemu je tada i uspela. No ona je, sta vise, tom prilikom uspela i to da u ime svoga sina i despota Srbije, kao pobednika nad Turcima kod Gracanice, sklopi ugovor o miru sa sultanom Sulejmanom i tako obezbedi mirnu i samostalnu vladavinu despotu sinu svome. Ona ce zatim uspeti i u tome da bar privremeno izmiri i svog unuka Đurđa sa ujakom mu Stefanom. Posle toga sultan Sulejman ode u maloazijski deo turske drzave, a despot Stefan zavlada ranijim krajevima srpskim i oblastima koje do tada drzahu Turci. I on: "obilazeci zemlju svuda utvrđivase i ostale svoje gradove. One pak, koje su Ismailcani ranije samovlasno otrgli, on osvoji i zauze". Tako, po prvi put posle Kosova Srpska zemlja postade potpuno i savrseno slobodna, a njen gospodar postade "u Hristu Bogu blagoverni i samodrzavni po milosti Bozjoj despot Stefan, gospodar sve zemlje Srpske, Primorja i Podunavlja". Revnujuci za dobro svoga naroda Stefan tada poce sa svakim staranjem i brizljivoscu uređivati svoju stradalnu i mnogonapacenu zemlju, zavodeci svuda u njoj svaki red, pravdu i poboznost. Uredivsi najpre juzne i zapadne krajeve svoje, on krete zatim ka severu i zaustavi se u blizini grada Beograda. Kada za to cu ugarski kralj Sigismund, a Stefanova se vec ratnicka slava bese pronela svuda po Evropi, on odmah posla k njemu poslanike svoje "da bi dosao sa njim u ljubav". Na celu ovih mađarskih poslanika bese tamiski knez Pipo Spano, poznat kod Srba kao Filip Madzarin. Posto ga despot Srpski lepo primi, poslanik odmah u ime svog kralja ponudi despotu grad Beograd na dozivotno vladanje i upravljanje. Despot to rado prihvati i o tome bi sklopljen drzavni ugovor. O svemu tome ovako veli mudri Konstantin Filosof: "Ko ce iskazati tada neiskazanu radost kada je zemlja, dotle zapustela, sada opet primila takvog pastira! Stefan, ognjem disuci kao munja sijase grmeci, smucujuci nepokorne. I svaka nepoboznost bi zgazena i preplasena; odsekose se ruke onih koji su cinili nepravdu i zlo, a pravda je procvetala i plod donosila. Ne izgonjase brzi sporoga, niti bogati ubogoga, niti je mocni otimao posede bliznjih, niti je vihorio mac silnih, niti se krv pravednika prolivala, niti je bilo zlog i glupog govora, niti laganja protiv nacelnika, niti preziranja preslavnih po cinu, niti ista drugo slicno. I sta je sve po savetu cara umirio! Ili, ako ko neverom svojom izgubi, ili nesluzbom, ili kojim god nacinom postade siromah, takve despot postavljase na prvo dostojanstvo i postovanje, pa makar da su bili u bednim prilikama, da se niucemu ne lise mesta otacaskoga ili dedovskoga ili pradedovskoga. Jer po savetima bozanstvenim govorase o onima koji su sagresili, da ne treba da budu dvaput kaznjeni. A onoga koji nije sagresio nista, solomonski voleci postovase. Despot bese od pocetka takoreci podigao jedan divan vrt: jedne kao nacelnike nad poslovima, druge kao cuvare, tj. gardu, i oni mu behu najblizi cin. Dalje bese drugi, pa treci cin i red, s tim da ovi behu u zajednici sa drugima, a drugi sa prvima, takoreci po anđelskom cinu i poretku, kao sto to slika Dionisije Areopagit. Jer i Bog po svojoj slici uruci ljudima drzavnu vlast. A u poslovima doma carskog, mnozina ovih bese u svakom cinu, tako da ih bude dovoljno u svako vreme, da ih ima na pretek. A svi sa strahom behu kao anđeli gledani ocima onih koji dolaze i udivljeni poboznoscu, i svi su se jedan prema drugom ponasali sa dobrim redom i dobrim stidom. Narocito pak oni unutrasnji cinovi koji su bili okom despotovim nadgledani, određeni i osijavani. Vika, ili lupanje nogama, ili smeh, ili nespretna odeca nije se smela ni spomenuti, jer svi behu obuceni u svetle odece, koje je razdavao sam despot. A carske palate sijahu u svakom carskom sjaju i poretku. Svi gledahu na despota sa strahopostovanjem. A treba i ovo da se zna, da niko nije mogao sagledati ociju njegovih, cak ni oni najveci. I to ne govorimo samo mi, nego to svedoce i svi oni koji su to iskusili. A ko se i zaricao da ce ih ugledati, nikako se nije mogao toga udostojiti. No jos cudnije od toga je ovo: u takvoj vladavini ko kadgod izbeze od zenske ljubavi i od muzike i svirke? A ovaj blagocestivi je mrzeo oboje, i sta vise i odbacivao to. Jedino je dozvoljavao da se ima muzike vojne koliko treba za rat. I tako, on obilazase zemlju otacastva svojega, i pokorivsi i one krajeve, koji su se od starine samo nazivali srpski u neka vremena, i te krajeve sebi privuce, a neke i osvoji. A kada ovo cu zapadni vladalac (Sigismund), on posla poslanike (k Stefanu) da bi dosao u ljubav s njim. Ovaj pak, osetivsi da je sada zgodno vreme da mu bude drug, primi sa ljubavlju poklisare i ugosti ih. dovoljno, kao sto je imao obicaj, i sa tim poslanicima utvrdi ljubav. Zatim, obilazeci i nadgledajuci svoju zemlju, nađe spomenuto mesto Beograd i dobi ga od Ugara, posto lezi u predelima Srpskim. I posto se dogovori s njima, despot se mnogo starase da Beograd izgradi sto bolje". Sklopivsi na taj nacin drzavni ugovor sa ugarskim kraljem Sigismundom i dobivsi Beograd i njegovu okolinu kao iz davnina Srpski grad i na Srpskoj zemlji, sveti despot se odmah dade na posao i otpoce izgradnju tvrdog grada Beograda kao svoje nove prestonice (to je bilo krajem 1403 ili pocetkom 1404 godine). Iako u tom momentu Beograd bese porusen i zapusten, despot Stefan ga izabra za svoju prestonicu zbog njegovog izvanrednog prirodnog geografskog polozaja i utvrđenja. Despot temeljno obnovi Beograd, izgradi ga i uredi, naseli brojnim novim stanovnistvom, ukrasi ga mnogim crkvama Bozjim i bolnicama i posveti ga Presvetoj Bogorodici, Kojoj je i Carigrad bio posvecen. O tome nam sam sveti despot govori u svojoj povelji grada Beograda, koju tom prilikom on izdade kao vladar: "Od Kosova bih porobljen ismailcanskom narodu, dok ne dođe car persijski i tatarski i razrusi njih, i mene Bog miloscu Svojom izbavi iz njihovih ruku. Otuda dakle dosavsi ovamo, nađoh najkrasnije mesto od davnine, preveliki grad Beograd, koji je razrusen i zapusteo, izgradih ga i posvetih Presvetoj Bogomateri". A kako je lepo sveti Svesrpski i Beogradski despot izgradio i ukrasio Srpsku prestonicu Beograd, poput nekog drugog Jerusalima, najbolje nam opet o tome govori njegov biograf Konstantin Filosof, koji je i sam u ovo vreme dosao kod despota i nastanio se u Beogradu. "Stefan od tada, veli Konstantin, ni malo ne mirovase, kao veoma vredan i hrabar, nego se prihvata spomenutog grada, koji bese jedan od velikih drevnih gradova i na izvanredno lepom mestu kao malo gde u vaseljeni, pritom sa prostranim izgledom i vidikom, i sa svakim utvrđenjem. Nigde ne mogosmo ni zamisliti ni naci slicno ovome utociste, sa prilazima vodom i po suhu, tako da kad bi mnoge desetine hiljada (neprijatelja) dosle pod njega, a stigne pomoc i unutra i spremi se za borbu, moglo se najedanput izaci. Da li je iko igde kazivao o takvom gradu? Zato despot, videvsi ovo mesto i razmotrivsi ga, - i to da kazemo: brze nego onaj ravnoapostolni Konstantin (kada sagradi Carigrad), - brzo izgradi Beograd. Ali, ko je kadar da pisanjem iskaze kakvi su polozaji i izgledi, i lepote ovoga grada; i koliko utvrđenja i kula sa bedemima sazida despot za ljude koji zive unutra i spolja. Od svih carskih gradova ovaj je vaistinu najlepsi izgled imao. No despot je svagda smirenim recima o tome govorio, i tumacio svojim izabranicima evanđelske reci, i poucavao ih uciteljski. A bese i carski dvor preukrasio, i nacinio oko grada i prokope divne (tj. vodene kanale) između dvojnih zidova gradskih. A Beograd bese zaista sedmovrh. Jer najvisi deo grada (u Beogradu) i najkrasniji, slican po izgledu Sionu u Jerusalimu, bese slika visnjega Jerusalima, radi kojega i prorok tamo klice: "Raduj se veoma, kđi Sionova, propovedaj kceri Jerusalimova, jer si na visinama i ugledala si carev dolazak" (Zahar. 9, 9). A drugi gradski vrh bio je kod reka (Dunava i Save), gde je u njemu i pristaniste lađama sa severne strane velikoga grada. A treci je vrh grada gde je pristaniste carskim lađama; on ima i mnostvo utvrđenja. Cetvrti vrh je velika kula, slicna samome domu Davidovu na Sionu, sa stubovima i zdanjima. A peti vrh je iza ovoga, gde se nalaze sve carske riznice. A sesti je na istoku od ovoga, stup (toranj) koji deli obe kule, kao sto zaista Solomon kaze: "Stupe Davidov, na kome visi tisuca stitova i sve strele njihove" (Pesma 4, 4). Ovaj stup (toranj) se kao neko izvanredno cudo vidi sa svih daljnih predela, utvrđen na tvrdim bedemima. Sedmi vrh je na zapadu sa drugim carskim uzvisenim domom, i ispod toga bese prolaz blagocestivome despotu ka lađama, kao tajnim putem. A veliki gornji grad imađase cetvora vrata (kapije gradske), na istoku i zapadu i severu i jugu, i petu koja vodi u unutrasnji grad. Na istoku i jugu behu velika vrata, sa velikim kulama i mostovima koji se po potrebi dizu na lancima, a na zapadu behu mala vrata takođe sa svojim pokretnim mostom, dok na se veru behu mala vrata i ona vode u donji grad ka rekama. A i vrata koja vode u kulu despotovu takođe imaju most preko rova na lancima. Grad imađase pristup samo s juga, a sa istoka i zapada i severa behu jaka utvrđenja, i opet reke kao zastita. A u gradu bese Velika crkva (Mitropolija), koja je sa istoka grada, gde se silazi slicno Kedronskom potoku prema Getsimaniji. Ova dakle Mitropolija jeste Uspenije Preciste Vladicice, i ona imađase opstezice ukraseno svakim sadnicama, sa mnogim nasledstvom, selima i drugim obiteljima; i ona je bila presto Mitropolita Beogradskoga, egzarha sviju Srpskih zemalja. Ova je crkva bila između drugih najbogatija u dane ovoga blagocestivoga despota. No Stefan podize jednu crkvu iz osnova (tj. iznova), u Perivoliji, i posveti je Trima Velikim Svetiteljima (Sveta Tri Jerarha), da bude za sahranjivanje arhijereja te crkve. A sazida i stranoprijemnicu za bolesnike, i u njoj crkvu u ime Svetoga Cudotvorca Nikolaja, na najslađoj vodi, i nasadi sadove svakoga izbranoga ploda, i prilozi joj sela i nasledstvo mnogo, u koju primase bolesnike i strance, hranjase ih tu i olaksanje im davase. "Sa sviju pak strana svoje zemlje despot sabra najbogatije ljude i naseli ih u ovom gradu, i udostoji ih casti, kao nekada ravnoapostolni (Konstantin) u svome gradu. A dade i oslobođenje gradu ovome od svakih nameta, i dade povlastice svima sa svakom sigurnoscu da se ne pokolebaju. U povelji koja o tome govori bile su navedene sve blagodeti Bozje koje su bile na njemu, zatim o slobodi od porobljavanja, i pecat zlatni dade ovima, koji ima na sebi sliku grada, da koji hoce da ucini kakvu kupovinu u bilo kom kraju, dobije knjigu sa pecatom koja pokazuje da je stanovnik toga grada, te da ne daje nigde carine niti placa prolaza. Jos despot izmoli potvrdu od okolnih mu zemaljskih gospodara, pa i od samog ugarskog kralja, da trgovci dobiju svako oslobocenje u tim krajevima. Zato iz sviju okolnih zemalja pocese neprestano iz dana u dan dolaziti stanovnici, i za malo vremena veoma se gusto naseli ovaj grad. No ukoliko grad veci bivase, utoliko se ovaj dugoruki (tj. despot) ne nasicavase stanovnistvom. Jer on stanovnicima prepisa imanja jos i od svojih zemalja, i svuda poslavsi sabra ih, i naseli grad kao nekada Neemija Jerusalim (Neem. gl. 7). Tako da ovaj grad vise od ostalih gradova hranjase i svetljase svima potrebama, kao zaista carski dom. I tako dakle, u sve dane zivota svoga ovaj grad se prosvecivase i uzrastase, da se i za njega kao za Jerusalim moglo kliknuti i reci: "Podigni okolo oci svoje i vidi sabrana ceda tvoja" (Is. 49, 18)". Ovom divnom Konstantinovom opisu novoizgracenog despotovog Beograda treba dodati jos nesto: spomenuti jos neka dela svetog despota ucinjena u ovom gradu. Sveti despot je, kao sto veli i Konstantin, posvetio grad Beograd Presvetoj Vladicici Bogorodici, a to je ucinio pre svega iz sopstvene ljubavi i poboznosti prema Precistoj Bogomateri, a zatim i po ugledu na ravnoapostolnog cara Konstantina i na svoje svete praoce Nemanjice, Sv. Savu i Simeona, koji Njoj posvetise i Hilandar i Studenicu; i najzad, despot posveti svoj grad Bogomateri zato sto je u staroj Mitropolitskoj crkvi Beogradskoj, koja je srpska bila jos iz vremena kralja Dragutina, cuvana drevna cudotvorna ikona Presvete Bogorodice izrađena od samog Sv. apostola i evanđelista Luke. Mitropolit Beogradski tada bese poznati saradnik despotov Isidor; i on sa svetom majkom despotovom, prepodobnom Evgenijom, prenese i polozi u ovu obnovljenu crkvu cudotvorne mosti Sv. Petke-Paraskeve, koje je sveta kneginja bila donela iz Trnova. Kasnije malo, oko 1417 godine, despot ce Svetoj Petki podici u donjem gradu novu crkvu i u nju ce preneti njene svete i cudotvorne mosti. Osim ovih crkava u Beogradu je postojala jos i crkva Ruzica, a i jedna mala kapelica u samom dvoru despotovom, gde se pobozni vladar Srpski redovno molio pred ikonama Hrista Spasa i Preciste Bogomatere. U gradu je bilo i rimokatolickih stanovnika, i oni su u donjem gradu imali svoju crkvu, a van gradskih zidina bila je crkva dubrovackih trgovaca. Pravoslani despot Srpski, iako bese "stub Pravoslavlja" i "veoma Pravoslavljem prosija", nije poput papa i vladara latinskih proganjao u svojoj zemlji one koji nisu bili njegove vere. On je samo kontrolisao delatnost rimokatolika u Srpskoj pravoslavnoj zemlji svojoj i strogo im zabranjivao sirenje latinske vere i unije, kao sto smo to videli u njegovom navedenom novobrdskom zakonu. Osim toga, u novoj prestonici despotovoj Beogradu bio je stvoren i centar kulture i pismenosti za Srpski narod. U despotovu zemlju stekli su se u ovo vreme najpismeniji ljudi, monasi i mirjani, iz grckih, bugarskih i srpskih krajeva koji su bili osvojeni od Turaka, i to ne samo zbog slobode u despotovoj zemlji, nego i zbog visoke obrazovanosti i duhovne prosvecenosti samoga despota. U Beogradu je pod despotovim nadzorom stvorena najbolja skola slovenskog i srpskog jezika i pismenosti, a uz to i skola prevodilaca i prepisivaca crkvenih, bogoslovskih, istorijskih i filosofskih dela. No i van svoje prestonice Beograda despot ce uskoro stvoriti jos jedan novi duhovni i kulturni centar u svojoj zemlji, a to je manastir Manasija u Resavi, kao sto cemo malo dalje videti. No osim Beograda i Resave bili su i drugi slicni duhovni centri "u dane ovoga blagocestivoga i blagovernoga i Bogomvencanoga gospodina sve Srpske i Primorske zemlje i mnogih delova Ugarske i Bosanske zemlje, mudroga i miloga i slavnoga despota Stefana". Ovaj mudri, pravdoljubivi i bogoljubivi vladar Srpski Stefan nije samo uredio zivot u svojoj prestonici Beogradu, nego i po ostalim gradovima i oblastima svoje zemlje. Vec smo spomenuli kako njegov biograf veli da, kad se despot oslobodi turskog jarma i vrati se u svoju zemlju slobodan, tada u despotovini "svaka nepoboznost bi zgazena" i "pravda procveta i plod donese" svuda i na svakom mestu. Jer sveti despot zavede pravedne sudove i zakonitost po celoj zemlji svojoj, tako da nije mogao progoniti niti nepravdovati "ni brzi sporoga, ni bogati ubogoga, niti mocni uzimati posede bliznjih svojih, niti se krv pravednika prolivati". Pravedni despot je znao i vrlo strogo da kaznjava i velikodusno i milostivo da oprasta, sve radi dobra ljudi svojih. A njegova izobilna milostinja i preveliko dobrocinstvo postali su svuda poznati, tako da nije bilo bednika ni nevoljnika koga on nije tajno ili javno pomagao. Kao i u prestonici, tako i sirom njegove zemlje podizane su bolnice, stranoprijemnice i domovi gubavih, i sve je to despot izdrzavao iz svoje vladarske riznice. U tome mu je osobito islo na ruku veliko bogatstvo srebrnih rudnika njegove zemlje, kao sto su bili Novo Brdo, Rudnik, Srebrenica u Bosni, koju on dobi od ugarskog kralja, i mnogi drugi rudnici. Despot je za ove svoje rudnike izdao svoje posebne zakone, po kojima je pravedno upravljano i svakom od radnika po zasluzi davano. U tim zakonima je osobito naglasavano da od despota postavljene u rudnicima vlasti obavezno stite siromahe od obesnih i bogatih, ako ne zele navuci na sebe pravednu kaznu vladaocevu. Tako je i do danas sacuvan "zakonik blagocestivog i hristoljubivog Stefana despota" o rudnicima u Novom Brdu (potvrđen u Nekudimu 29 januara 1412 godine), koji ima ovakav pocetak: "Po neizrecenom covekoljublju Gospoda naseg Isusa Hrista i Njegove Svebesprekorne Matere, Vladicice nase Bogorodice i Prisnodjeve Marije, i molitvama Svetog gospodina i roditelja mog kneza Lazara, bi meni gospodstvovati po smrti njegovoj, mladici despotu Stefanu, u zemlji otacastva moga. Tada bi i napad inoplemenika na hriscane. Videvsi toliku pobeđenost zemlje otacastva moga, primih savet od patrijarha kir Spiridona, i od drugih arhijereja, i od majke moje kneginje Milice, nazvane inocki monahinje Evgenije, i od sveg sabora. Pođoh zatim na istocnu stranu u veliku Sevastiju, velikom amiru Bajazitu, koji vlada istocnom stranom i zapadnom. I pomocu Bozjom i Preciste Bogomatere, i Svetog Simeona i Save, i svetopocivseg mi roditelja kneza Lazara molitvama, oslobodih ovu zemlju i gradove otacastva moga od velikog amira Bajazita. I povratih se u zemlju svoju i dođoh u svoj grad Novo Brdo. I sabra se sav sabor gradski, i poiskase od gospodstva mi da im ucinim zakon o rudnicima, sto su imali za vreme ranije gospode (vladara) i svetopocivseg mi gospodina roditelja kneza Lazara. I gospodstvo moje savetova se s vlastelom i zapovedih da se nađu 24 coveka dobra, od drugih mesta koji rudu imaju, da im ucinim zakon kako je i ranije bilo, da se i nadalje toga drze". Osim Beograda i Novog Brda i osim starih srpskih gradova Krusevca, Pristine, Braniceva i Rudnika, u despotovo vreme su izgrađeni i gradovi Paracin, Cacak, Trgoviste i Valjevo, kao i jos mnogi drugi gradovi i naselja. U svim tim gradovima bila je slobodno razvijena trgovina, ali pravedna i jednaka za sve, tako da nisu mogli lukavi i nepravedni trgovci iz Dubrovnika i drugih krajeva da pljackaju despotov narod. Dubrovcani su se u pocetku bunili na despotovu strogost i pravicnost, no kasnije su i oni uvideli kakav je on veliki i pravedan vladar, pa su mu jednom prilikom (1422 godine) ovakve reci pohvale pisali: "Gospodine, Bog vas je proslavio na licu zemlje i postavio vas kao velika i silna gospodara, i obdario vas uzvisenim i velikorasnim razumom od kojeg su velika svetlost i zraci kao sunca po svemu svetu; proslavljen je pred carevima i gospodarima zemaljskim vas razum i pravda". No treba da nesto kazemo i o despotovom pomaganju i podizanju crkava i manastira Bozjih po svojoj zemlji i sirom Pravoslavlja. O tome je vec nesto spomenuto napred, no ova potonja dela svetog despota prevazilaze ona prva. Jer, osim ranijeg obnavljanja manastira Decana i priloga svetogorskim manastirima Hilandaru i Sv. Pantelejmonu, sveti despot je sada, kao slobodni i samodrzavni vladar, vise starih manastira bogato darivao i jos vise novih podigao i sagradio. Tako je on poveljom svojom darivao manastir Milesevo (1405 g.), gde je bio grob sa sv. mostima Svetoga Save, pa opet manastir Hilandar u Svetoj Gori (poveljom iz 1404-5 g.), i zatim jos dva manastira u Vlaskoj zemlji (Rumuniji), manastir Tisman i Vodicu. Osnivac ovih manastira bio je poznati srpski jeromonah ("pop") Nikodim Grcic, veliki prijatelj Stefanovog oca Sv. Lazara, cijom su pomoci i prilozima ovi manastiri i sagrađeni. Stefan je sada bogato obdario ove manastire i spomenutog im igumana Nikodima, i sve je to potvrdio svojom vladarskom poveljom (iz 1405-6 g.), koja pocinje ovim recima: "A kada blagoizvoli Bog posetiti ljude Svoje, koje od tesnoce na prostranstvo i od nemoci u silu i od tuge na veselje prevodeci, prevede i mene po Svojoj blagosti od potcinjenosti na slobodu, i od manjeg prestola na najvisi". Pre ovoga vremena Stefanova majka Milica bese podigla svoju zaduzbinu manastir Ljubostinju, gde je sada kao igumanija Evgenija zivela sa Efimijom i ostalim prepodobnim monahinjama. No posto Ljubostinjska crkva ne bese jos zivopisana, tj. ikonama i freskama ukrasena, to sada, uz pomoc sina joj i despota, Ljubostinja bi sva bozanski ukrasena vestom rukom jeromonaha Makarija iz Prilepa. To bi pred samu smrt prepodobne matere Evgenije (između 1402-5 g.), koja se zatim uskoro preseli ka Gospodu (11 novembra 1405 godine), primivsi pred blazeno prestavljenje svoje veliku shimu sa imenom Efrosinija. Uskoro za njom upokoji se u Gospodu i "druga mati" Stefanova, monahinja Efimija, primivsi i ona velikoshimnicki obraz sa imenom Evpraksija. No najvecu ljubav i revnost za Crkvu Bozju i manastire pokaza sveti despot pri građenju svoje velike i slavne zaduzbine manastira Resave. On svagda imađase veliku ljubav prema monaskom cinu i liku, a i sam zivljase takoreci monaskim nacinom zivota. Iako bese ozenjen (u ovo vreme on bese doveo svoju verenicu Jelenu u Srbiju, i posto stupise u brak, ona pozivevsi malo preseli se skoro ka Gospodu), hristoljubivi Stefan zeljase da stalno bude u drustvu sa monasima, bilo da mu oni dolaze na dvor i razgovaraju s njim o dusevnom spasenju i zivotu po Bogu, bilo da on odlazi k njima u usamljena mesta i podvizavalista njihova da se naslađuje njihovim gledanjem i slusanjem. Imajuci pak u svojoj despotovini "mnogo monaha koji neprestano pevaju i slave Boga u Trojici", on odluci da im ustroji jednu veliku i bezbednu obitelj - "zeljeni stan za cutanje". Tako i bi sagrađena slavna despotova zaduzbina Resava, o cemu ovako govori zivotopisac Konstantin: "Treba da spomenemo opet i drugi grad, koji ima slicnost i stazu ka visnjem Jerusalimu. Stefan zeljase da govori sa pustinjacima i nenasito se nastanjivase sa ovima. Jer kada ljubav ove bozanstvene zelje nekoga obuzme, ona ga brzo zahvata, uznosi i podize gore. On se dakle radovase zbog ovih pustinjaka i slatko ih primase, i gledase da ih svagda sa sobom ima. I znajuci da je molcanije (molitveno cutanje) naznaceno da svakoga dovede u veliku cast viđenja i sozercavanja, on obilazase gore i polja i pustinje, trazeci gde bi mogao da podigne zeljenu obitelj, stan za molitveno cutanje i tihovanje. I nasavsi najprikladnije i najbolje mesto, gde je trebao biti dom (tj. hram), pomolivsi se najpre Bogu pristupi delu, i polozi osnov u ime Svete Trojice svedrzavnoga Bozanstva. I svuda dakle sa svakim staranjem i najlepsim stvarima i skupocenim, sa najvestijim radnicima i najiskusnijim zivopiscima, gde god ih je bilo, i mnogim zlatom i bojama ukrasi je. Jer siljase (da pozove majstore) cak i na ostrva i svuda. I tako mnogim i neizmernim troskom svrsi se i ukrasi se dom (crkva) i grad oko njega i izvanredni stanovi za opstezice. A sabra odasvud predviđene dostojne divljenja monahe i nastani tu. I dade i prilozi sela i vinograde, a jos i po svima svojim krajevima, potpisavsi, dade. I riznice ovde iz dana u dan polagase. Sacini tu sebi i grobnicu u koju malo posle bi polozen. Dade jos i mnogocene ikone, biserjem i zlatom ukrasene, i snabde svakim knjigama za sluzenje, i dade bogosluzbene odezde i crkvene sasude dosta, s velikim biserjem i zlatom ukrasene, toliko mnogo da prevazilazi i izabrane velike lavre Svete Gore; a on i njih bese Ukrasio svakim svetilom, mnogosvetlecim zlatom sijajuce. I to prvo da spomenem sto on ovde prinese i ukrasi! I sa mnogom cascu ucini da se vrsi ovde cin Bogom izabrane Vecere Gospodnje (tj. Sv. Liturgije), upodobljavajuci se serafimu. Zatim prizva patrijarha, tada bese Kiril, sa svim saborom srpskih arhijereja, igumana i svih ostalih casnih muzeva, a jos i svih blagorodnih, na osvecenje hrama u dan Svete Pedesetnice, kada Duh Sveti ognjenim jezicima siđe na svete ucenike Slova i Boga. A dođe i mnostvo sirotinje da i oni prime milostinju, koju im svagda neoskudno davase. I mogao se tada videti radosni praznik onih koji su slavili, tako da se moglo kazati ono Solomonovo, kada obnovi dom: I uzveselise se narodi, ne samo pojevsi mnoge zivotinje kao tamo (3 Car. 8, 63-66), nego se udostojivsi mnogih darova. On dakle poce zidati ovu obitelj godine 1407, a pre ove godine prestavi se blagocestiva gospođa Evgenija, mati ovoga istoimenitoga Stefana. Jer ona primi takvo ime inockoga obraza. I bi polozena u svojem manastiru, zvanom Ljubostinja, Uspenije Preciste Bogorodice. Ova pak dva zdanja: carstvujuci grad (Beograd), koji malopre spomenusmo, i hram u Resavi, nikada u sve dane zivota svoga blagocestivi despot ne prestade da priutvrđuje svakim i najboljim dodavanjem i nadgledanjem. Zato sve ovo nije bilo podignuto za malo vremena, za vreme i uporedo sa ratovima, nego je podizano mnogo godina". Manastir Resava, koja po despotu bi nazvana Manasija, jer on zbog svojeg predivnog i mudrog besednistva bi upoređen sa starozavetnim Manasijom ("v sladkoglagolanih vtorij Manasija"), zapocet je sa građenjem godine 1406, a zavrsen je i potpuno ikonopisan 1418 godine. Sveti despot hram posveti Svetoj Trojici, pa je zato osvecenje hrama bilo na Duhove 1418 godine, od strane Srpskog patrijarha Kirila (1407-1419 g.). Despot je podigao svoju zaduzbinu u Resavi kao prosirenu i uvecanu Ravanicu, koju podize otac mu Sveti Lazar. Resavski hram ukrasen je iznutra najlepsim freskama i ikonama, a spolja je ograđen i utvrđen kamenim gradom-tvrđavom sa 11 visokih kula. Blagoverni despot Srpski podigao je ovaj manastir monasima pre svega za bogougodno molcanije i molitveno tihovanje i da se u hramu njegovom "vrsi cin Bogom izabrane Vecere Gospodnje", to jest Sv. Evharistija ili Liturgija, kojom se spasava sva tvar i sav rod ljudski. Ali knjigoljubivi i mudroljubivi despot stvorio je na tom istom svetom mestu i poznatu resavsku prepisivacku skolu, gde su uceni monasi prepisivaci ispisivali bozanstvene knjige za prosvecivanje despotovog naroda, jer je despot zeleo da "premudroscu knjiga ukrasava naravi, i blagodacu njihovom da duse prosvecuje i ka bogopoznanju privlaci". Takav bese ovaj bogoljubivi i covekoljubivi vladar Srpski, da zeljase da "zivot u celoj zemlji njegovoj bude zaista kao Crkva Bozija, a ne kao sto zive ostali narodi skotski i protiv prirode". Takav pak zivot dostize se samo kroz hramove i skole Bozje, kada se slavi zivi i istiniti Bog i izucava prava i spasonosna nauka Gospodnja. Zato sveti despot podizase hramove i skole. Videci ovakvu poboznost i crkvoljublje svoga gospodara, na njega su se odmah poceli ugledati i svi njegovi blagorodni velikasi. Zato su mnogi od njih stali dizati crkve i manastire sirom despotovine. Jer kao i u doba svetih Nemanjica, tako i sada u doba svetih Lazarevica, od svih bese upraznjavana sveta vrlina zaduzbinarstva. Tako, u vreme ovog blagocestivog despota Srpskog Stefana, na njegov potstrek i uz njegovu izobilnu pomoc, bise sagrađeni i ikonopisani ovi sveti manastiri i crkve: manastir Koporin, hram Sv. Stefana, monaska zaduzbina uz ktitorsko ucesce i svetog despota; manastir Rudenica kod Krusevca, podignut od vlastelina Vukasina i zene mu Vukosave, a ktitor mu je i despot Stefan sa bratom Vukom; manastir Josanica kod Jagodine, hram Sv. Nikole, zaduzbina porodice jednog despotovog vlastelina; manastir Sisojevac kod Ravanice, hram Preobrazenja, zaduzbina duhovnnka Sisoja Sinaita, a ktitor mu je i despot Stefan sa svojom majkom; Bogorodicin manastir u selu Radosinu blizu Resave, zaduzbina despotovog vojvode Radoslava Mihaljevica; crkva Sv. Nikole u Ramaci pod Rudnikom, zaduzbina jednog despotovog plemica. Najzad, cuveni manastir Kalenic u Levcu, hram Vavedenja Presvete Bogorodice, zaduzbina despotova i njegovog protodovijara Bogdana sa zenom mu Milicom i bratom Petrom. Podignut je 1413 godine i divno ikonopisan od ikonopisca Radoslava. No pored ovih nabrojanih, podignuti su tada i jos mnogi drugi manastiri i crkve, tako da je despotova Srbija u to vreme, zajedno sa starim manastirima i crkvama, imala preko dve hiljade hramova Bozjih i "stanova" molitve i podviga. No kao obicno svuda, tako bi i ovde. Lukavi zavidljivac i dobromrzac đavo zaviđase svetom bogougodniku i hristoljupcu Stefanu i zato na njega podize njegovog rođenog brata Vuka. Ovaj ustade i pobuni se protiv svog starijeg brata i bogovencanog gospodara, trazeđi od njega polovinu zemlje i gradova. On stavise odbegnu tadasnjem turskom sultanu Sulejmanu, istuci od njega vojsku protiv Stefana. Za sobom on povuce i sestrice svoje Brankovice, te i oni ustadose protivu ujaka svoga despota. Ovo bi po smrti blazene im majke, koja jednom ranije vec ispravljase slican greh Vukov. No majka vise ne bese na zemlji, te svetu dusu despotovu pritiste tuga i nevolja. Jer on govorase u sebi: kako da iziđem u borbu sa bratom svojim? Kako, pobeđujuci ga, necu li biti kriv za prolivanje bratske krvi? Tu preveliku despotovu tugu opisa i njegov zivotopisac Konstantin, a i sam despot je delom iskaza u svom poznatom "Slovu ljubve". Evo najpre sta o tome pise Konstantin: "A tada po odlasku onoga napred recenog posrednika (tj. po smrti Sv. Milice), bese mir i sigurnost; no ne mirovase onaj koji je Kaina podigao protiv brata mu Avelja (tj. đavo), iako mu nije bio ucinio nikakvu nepravdu. Taj isti podize i ovde napred recenoga Vuka te izmoli od cara turskog mnostvo vojnika, takoreci sve sile njegove. Car Sulejman bese tada zauzeo i istocne krajeve, a Vuk mu dođe i rece: "Udaricu na moga brata Stefana, da ili mi dade polovinu otacaske zemlje i gradova, kojima cu carstvu tvome sluziti, ili cu zemlju opleniti i satrti je". I molbu njegovu ovu Sulejman najbrze ispuni. I posla sa njime onoga koji je od pocetka bio prolivac hriscanske krvi, koji je istoimeni sa Ismailcanima u ratovima, koji je i u velikoj bitci na reci zvanoj Marica bio vinovnik prolivanja krvi (to je bio vojskovođa Arvanez), a posla i druge izabrane vojvode. I oni dakle dođose. No despot Stefan nije hteo da blagocestivo stado, koje Gospod oslobodi od ropstva, opet preda u ropstvo da se rastrgne. I sta je bilo posle ovoga? Prođose oni svu Srpsku zemlju, kao divlje zveri pleneci, sekuci, unistavajuci. Porusise i neke gradove, i sto najnezgodnije bese to je sto boj ne bese sa varvarima, nego boj koji se ne moze lako boriti, boj sa jednoplemenima. Jer ako i bese mnozina onih koji su dosli, no despot mnogo puta satirase i uzasavase njihova srca. Ali, sta jos treba da kazem? Despot se bojase da ne postrada slicno Davidu, koji proklinjase predele Gelvujske da ne padne dazd na ove ni rosa (2 Car. 1, 4), zato sto se tu prolila krv Jonatanova. I tako, pobeđujuđi ga (Vuka), ne zatezase uzde, da ne bude kriv zbog bratske krvi. A ovaj po drugi put dođe sa vise njih, tako da se mogla reci prorocka rec: "Boze, dođose narodi na nasleđe Tvoje, oskvrnise crkvu Tvoju svetu" (Ps. 78, 1). A posto se poboja napadaja (bratskog), blagocestivi despot Stefan ne iziđe protiv. Vuk bese privukao i neku vlastelu, a jos malo izabranih bese ostalo neprevrtljivih, koji izvestise despota da su i pisma dobili od Vuka, u kojima im s jedne strane darove i mnoga blaga obecavase, a s druge strane pretnjama ih strasase. Despot pak, drzeci bratovo pismo, gorko plakase, i pavsi pred ikonu Spasiteljevu, govorase: "Vidi, Hriste moj, jer Ti znas kako se nepravedno dogovaraju protiv mene, i sluge moje izdaju me, kao nekada Tvoj ucenik Juda. Sacuvaj ih zato sve do konca, one koje si malobrojne ostavio sa mnom". I jos mnoge druge slicne reci umiljenja i molitve govorase iz dubine srca. A ovo bese u velikom gradu Beogradu, u unutrasnjem njegovom domu. A oni (Vuk i Turci) prosavsi opet jos vise krajeva, dođose cak i blizu Beograda i veliko mnostvo poplenise i svu zemlju upropastise. A kada despot vide gde se događa zlo koje ne prolazi, pristade i razdeli zemlju sa Vukom. I otada brat njegov Vuk, sa odeljenom mu oblascu (ispod Zapadne i Juzne Morave) i sa vlastelom koja bi sa njime, sluzase Sulejmanu zajedno sa svojim sestricima (Brankovicima), koji takođe drzahu sada svoju otacasku zemlju (na Kosovu). A despot Stefan se preseli u odeljeni mu deo zemlje (od Zapadne i Velike Morave do Dunava i Beograda). Tako, kada zemlja bi razdeljena, kao neko olaksanje bi u prolivanju krvi". U ovoj nepravednoj i nametnutoj mu bratoubilackoj borbi (koja bi oko 1409 godine), despot se imase oslanjati na svoga prijatelja i saveznika ugarskog kralja Sigismunda. Ovaj mocni zapadni vladar bese veoma zavoleo Stefana zbog njegovog vitestva i mudrosti, i zbog toga, kao sto videsmo sklopio bese s njim prijateljstvo i darovao mu grad Beograd. Sigismund veoma cenjase i voljase Stefana i mnoge mu pocasti ukazivase, pa mu pokloni i druge gradove u ugarskim i bosanskim predelima. On bese dao Stefanu i titulu "ugarskog barona", te su se tako njih dvojica uzajamno povezali i obavezali da se i vojnicki pomazu protiv neprijatelja. Stefan se i sada mogase koristiti vojnickom pomocu od Sigismunda, no on u srcu svome tugovase i rat bratoubilacki izbegavase. Narocito se rastuzi sveti despot kada vide kako mu brat laskavim pismima, kao Judinim poljupcima, odvaja od njega blagorodnike i velikase, one sto umesto ljubavi izdajstvo zavolese. Na bratsku i njihovu neljubav i izdaju, hristoljubiva i ljubveobilna dusa despotova odgovori ovako: svima njima, bratu, sestricima i otpalim velikasima on napisa i uputi svoju najiskreniju "Rec ljubavi" ("Slovo ljubve") .U njemu on izli sav svoj bol nad gubitkom bratske i hriscanske ljubavi, i opet - svoju molitvenu zelju za ponovnim sjedinjenjem u ljubavi Hrista Boga.    SLOVO LjUBVE (Rec Ljubavi) DESPOTA STEFANA Stefan despot, najslađemu i najljubaznijemu, i od srca moga nerazdvojnome, i mnogo, dvostruko zeljenome, i u premudrosti obilnome, carstva mojega iskrenome, (ime rekavsi), u Gospodu ljubazan celiv, ujedno i milosti nase neoskudno darovanje. Leto i prolece Gospod sazda, kao sto i psalmopevac rece, i u njima krasote mnoge: pticama brzo, veselja puno preletanje, i gorama vrhove, i lugovima prostranstva, i poljima sirine; i vazduha tananog divnim nekim glasima brujanje; i zemaljske daronose od miomirisnih cvetova, i travonosne; ali i same covekove prirode obnavljanje i veselost dostojno ko da iskaze? Ovo sve pak, i druga cudna dela Bozja, koja ni ostrovidni um sagledati ne moze, ljubav prevazilazi. i nije cudo, jer Bog je ljubav, kao sto rece Jovan sin gromov. Varanje nikakvo u ljubavi mesta nema. Jer Kain, ljubavi tuđ, Avelju rece: "Iziđimo u polje". Ostro nekako i bistrotecno ljubavi je delo, vrlinu svaku prevazilazi. Ljubav David lepo ukrasava, rekavsi: "Kao miro na glavu, sto silazi na bradu Aronovu, i kao rosa aermonska, sto na gore silazi Sionske". Uzljubite ljubav, mladici i devojke, za ljubav prikladni; ali pravo i nezazorno, da mladicstvo i devstvo ne povredite, kojim se priroda nasa Bozanskoj prisajedinjuje, da Bozanstvo ne uznegoduje. Jer apostol rece: "Duha Svetoga Bozjega ne rastuzujte, kojim se zapecatiste javno u krstenju". Bejasmo zajedno i jedan drugom blizu, bilo telom ili duhom, no da li gore, da li reke razdvojise nas, David da rece: "Gore Gelvujske, da ne siđe na vas dazd, ni rosa, jer ne sacuvaste Saula, ni Jonatana" ! O bezloblja Davidova, cujte careviu, cujte! Saula li oplakujes, nađeni? Jer nađoh, rece Bog, coveka po srcu mome. Vetrovi da se s rekama sukobe, i da isuse, kao za Mojsija more, kao za Isusa sudije, civota radi Jordan. Eda bi se opet sastavili, i videli se opet, ljubavlju se opet sjedinili u samom Hristu Bogu nasem, Kome slava sa Ocem i sa Svetim Duhom u beskrajne vekove, AMIN.  Ova divna depotova "Rec ljubavi" prema bratu, sestricima i velikasima, koji su se odmetnuli i ustali protiv njega, samo je delimicno donela ploda, jer je nastupilo izvesno primirje i prekratilo se prolivanje krvi bratske. O! da ga je brat Vuk tada poslusao i bratski se s njime "u Hristu ponovo sjedinio", kao sto je despot zeleo i Bogu se molio, ne bi uskoro doziveo ono sto je doziveo: da ga kao dvostrukog izdajnika ubije ruka turskog krvnika. Jer sledece godine, 1410, kada su nastale borbe među Bajazitovim sinovima oko prestola i vladavine, i kad na Sulejmana dođe u Evropu njegov brat Musa iz Male Azije, tada bi ubijen i despotov brat nesrecni Vuk i najmlađi mu sestric Lazar. Taj Turcin Musa bese najlukaviji i najzliji među bracom svojom, i dosavsi na Balkan cinjase mnoga zla i nasilja, "nailazeci kao oblak gradonosni na blagocestive", tj. na hriscane. "I ko ce, veli o njemu mudri Filosof, oplakati ono sto su nasi posle ovoga izdrzali od njega? Da nije Gospod ustavsi odmazdio i onoga koji zlo cini (tj. ovoga Musu) sa hukom uskoro unistio, kao i sve nasleđe njegovo, davno bismo bili hrana psima i orlusinama". Sakupivsi po Balkanu mnoge vojnike razbojnike, ovaj lukavi i prepredeni Musa trazase prijateljstvo i pomoc Stefanovu i Vukovu i sestrica im Đurđa i Lazara, zovuci ih da dođu i sami se osvete Sulejmanu za svo zlo sto im bese pocinio. Despot, kome je Sulejman bio zaista stari neprijatelj, pristao je, ali je i prema Musi bio krajnje oprezan, dok su ostala trojica nepromisljeno posli s Musom protivu Sulejmana, a istovremeno su gledali da ako ustreba pobegnu od Muse i pređu Sulejmanu. Do sukoba između Muse i Sulejmana dođe pod zidinama Carigrada, iste 1410 godine. Jos pre ove bitke lukavi Musa primeti dvolicnost Vukovu i htede da ga odmah ubije, ali za njega se pred tiraninom zauze sam despot Stefan i "postade jemac za brata svoga (a i ko bi drugi ako ne on?)", rekavsi Musi odlucno: "Ako sam ja neveran, to je i on". Međutim, te iste noci neverni i nepostojani Vuk i sestrici mu Brankovici zaista prebegose Sulejmanu, sto ih uskoro stade zivota. Jer Musini ljudi uhvatise uskoro Vuka i Lazara (a Đurađ se jedini spase) i predadose ih opakom Musi. Stefan pak, kao covek i vladar viteske reci, ne htede tako nesto ciniti, nego se u boju sa Sulejmanom hrabro borase i njegovu vojsku pobeđivase, jer "munjevitim nacinom uspesno razrusi protivnika". No kada vide da Musa pobeze sa bojista, vrati se i on sa svojima pokraj mora i dođe do Galate prema Carigradu. Tada mu iz Carskog grada grcki car Manojlo II Paleolog posla lađe u susret i on se preveze u Carigrad, "podjednako kao pobeđen i pobednik", kako veli mudri Konstantin. "A ovaj najizvanredniji car Manojlo, prica dalje Konstantin, znađase Stefana i ranije, dok je kao mlad zajedno vojevao, i prorekao mu je sta ce biti, i uzivao je u njemu kao u svom vozljubljenom sinu. Jer slican bese upoznao slicnoga. Tada mu po drugi put dade krunu despotskoga dostojanstva, jer rece da Jovan (njegov raniji namesnik) nije tada bio u punoj vladalackoj vlasti. I tako se rastadose jedan od drugoga. A kada je despot izlazio iz Carskoga grada, mnozina naroda likovase i klicase mu... Tada pak najsvetliji despot, izisavsi otuda u lađama ka severu, dohvati se pucine (Crnog Mora), a sa njim bese i ranije spominjani kesar Ugljesa. Rastavljani burnim morskim talasima i opet, Bozjom pomocu, cudesno sastavljani, oni najzad doplovise Vlasima (tj. u Rumuniju, na usce Dunava). A vlaski vladar tada bese blagocestivi i uvek spominjani veliki vojvoda Mirca. On ih sa velikom ljubavlju srete i primi despota i one sa njim. Jer od neizmerne zelje nije se mogao nasititi gledanja njega, toliko neprestano gledase u lice Stefanovo. Posto ga tu ugosti s cescu, i dade mu dovoljno potrebnih stvari, konje i ostalo sto mu bese dugim putovanjem ponestalo, Mirca ga provede svojom zemljom kao njegovom, te tako despot stize do ugarske granice u svoj grad Golubac (na Dunavu)". Dok se despot Stefan ovako srecno vracase u svoju slobodnu zemlju i ljude, Turcin opaki Musa, izgubivsi prvu bitku sa Sulejmanom, opet prikupi neku razbojnicku vojsku i iznenada uhvativsi, kao sto rekosmo, despotovog brata Vuka i Lazara Brankovica, ubrzo ih u tom mestu pogubi (11 jula 1410 g.). Pred svoju zalosnu smrt Vuk dobi jednu jabuku od nekog Turcina, i "polovinu ove dade svome sestricu, a polovinu uze sam. I pomolivsi se mnogo, oni okusise od jabuke umesto svetog Pricesca. Jer nije tada bilo nikoga ko bi ih pricestio, i radi toga jabuku okusise umesto Krvi i Tela Gospodnjeg". Vest o takvoj smrti brata Vuka najteze je pogodila brata mu svetog despota, i od te bolne vesti on se odmah tesko razbole. Saznavsi za ovu despotovu bolest, dubrovcani mu poslase svog lekara. A opaki pak Musa opet se sukobi sa Sulejmanom, no posto ponovo pretrpe poraz, pobeze na sever i dođe despotu Stefanu trazeci od njega zastitu. Mada mu ovaj bratov ubica bese mrzak, despot ga zbog date mu viteske reci ne htede ubiti, ali mu ne htede vise ni pomagati, nego ga praznog otpusti. Ipak, predviđajuci da ce Musa postati sultan, despot mu uze rec i obecanje da Srpsku zemlju nece napadati. Musa tada otide opet na istok do grada Jedrena, i zatekavsi tamo zgodnom prilikom brata svog Sulejmana na nocnom lumpovanju i pijancenju, uhvati ga iznenada i pogubi. I tako postade turski sultan. No odmah zatim on pogazi rec datu despotu, i udarivsi na Srpsku zemlju zauze predele oko Pirota. Kada za to doznade despot odmah posla Musi svog pregovaraca Aidina, da ovaj opomene Musu na obecanje. No kada despotov covek vide lukavost i zverske namere Musine, pobeze tajno od njega, i dosavsi "u lug gde ranije bi ubijen gospodin Vuk, uze i ponese kosti njegove u Srpsku zemlju, i donese ih despotu Stefanu, i objasni mu sve, rekavsi: Sa Musom nije moguce drukcije ziveti nego ratom. Na to blagocestivi Stefan, cuvsi ovo, sabra svu vojsku svoju i dođe u strane Pirotske, i prognavsi Turke opleni neki deo zemlje Musine. A Musa posla poklisara svoga despotu, i despot se opet vrati kuci svojoj". Malo vremena pre ovih događaja, Đurađ, sestric despotov, bi na prevaru domamljen od Muse i nalazase se u njegovoj vojsci. Musa tada pokusa da otruje Đurđa, ali ovoga Bog spase. Jer on posle otrova uze neki lek protiv otrova, te ne umre nego samo postrada od bolesti. Đurađ pak vec se bese pokajao i na vreme javio materi svojoj Mari, sestri despotovoj, da ga ona izmiri sa ujakom i "da utvrde da zive kako i prilici blagocestivima". I velikodusni despot primi ga "kao otac sina svoga mnogozeljenoga". Jedne noci posle toga Đurađ sa delom svoje vojske pobeze od Muse u Silivriju, i odatle dođe u Solun. Tajno krijuci se i bezeci, on najzad nekako stize iz Soluna u Srbiju, a despot mu vec bese poslao vojsku u susret. "A kada dođe u svoje otacastvo i ka najizvanrednijem svome ujaku, tada nasta neiskazana radost. Jer tada sveznajuci premudri Umetnik i svemoguci Delatelj razdeljene udove crkvene u jedno sabra i drzavu nasu utvrdi. Jer se od tada ujak i sestric mogahu videti radosni kao otac i sin." Na ovaj nacin se najzad izmirise Brankovici sa Lazarevicima, i među njima ne bese vise sukoba, jer blagocestivi despot, ne imajuci naslednika, ostavi presto svoj i drzavu ovome Đurđu Brankovicu, potonjem despotu Srpskom. Konacno pak padenije opakog Turcina Muse bi ovako. U maloazijskom predelu turske drzave bese tada gospodar treci sin Bajazitov Mehmed. Car Vizantijski Manojlo nastojase da Mehmed sklopi savez sa mocnim Srpskim despotom kako bi zveropodobni Musa bio unisten, posto on svuda "ispunjavase zemlje ubistvom ljudi i krvlju". Despot pristade na taj savez, jer unistenje Musino zeljase i on, a i vladari ugarski i bosanski. Sporazum i savez protiv Muse bi sklopljen u Krusevcu (maja meseca 1413 g.), kad dođose Mehmed i ostali vladari kod despota, te tako silna vojska srpska, bosanska, ugarska i turska krete na Musu pod vrhovnom komandom despotovom. Za to vreme, Musa vec bese krenuo na despota i zauzeo mu grad Bolvan kod Aleksinca. Zatim udari na tvrdi Stalac, no hrabri despotov junak vojvoda Prijezda ne predade grad Musi, nego ga zapali i sam izgore u njemu. No bas tu bese i kraj mrskog Muse, jer ga napade despotova vojska i on odmah bi razbijen. Bezeci od despota njega gonjahu vojvoda Radic celnik i Đurđe, dok ga ne uhvatise i odmah pogubise. Pobedivsi na ovaj nacin Turke, despot sklopi mir sa novim sultanom Mehmedom I (1413-21 g.), te sultan vrati despotu sve srpske gradove koje Musa bese osvojio, i jos neke druge na istoku. Tako se despotova Srbija prostirase sada do blizu grada Sofije. Ovaj mir pak sa Turcima trajao je punih deset godina, tako da "od tada zitelji i sve stvari dobise mirno stanje, te se moglo sa prorokom reci kao ono nekad Jerusalimu: "Praznuj Judo u tvojoj radosti, jer oduze Gospod tvoje nepravde, i izbavi te iz ruke neprijatelja tvojih. Gospod se zacari posred tebe, i neces vise ugledati zla" (Naum 1, 15; Sofon. 3, 15)". U ovo ovako mirno vreme sveti despot se ponovo dade na podizanje i izgrađivanje po zemlji svojoj gradova ("gradozidanje"), rudnika, crkava i manastira. Kada on u ovo vreme boravljase jednom u manastiru Resavi dođe mu iguman manastira Vatopeda sa Svete Gore i zamoli ga za materijalnu pomoc svom manastiru. Monaholjubivi despot Srpski odredi da se ovom svetogorskom manastiru daje od tada stalni godisnji prilog od 60 litri srebra, a prilozi mu i selo Koprivnicu kod Novog Brda, i sve to potvrdi svojom carskom poveljom (od 2. jula 1417. godine). Posto u ovo vreme bese dobio od ugarskog kralja na poklon rudnik Srebrenicu u Bosni, i posto tamo ne bese pravoslavne crkve nego samo rimokatolicki hramovi, sveti despot odmah pozva zidare iz Dubrovnika i tu sagradi pravosdavnu crkvu. Tako je hristoljubivi despot Stefan tokom celog svog zemaljskog zivota i vladanja neprekidno pomagao manastire i gradio crkve Bozje, a i umro je "obilazeci zemlju (s ciljem) da bi jos podigao bozanstveni hram". Isto tako je bogomudri despot mnogo voleo i neprekidno citao bozanstvene knjige i nastojao da se one prepisuju za njegov narod. Upravo u ovo vreme (oko 1416 g.), po despotovoj zelji i zapovesti, jedan je uceni monah prevodilac u "mucalnici" kod Ljubostinje preveo sa grckog cetiri Knjige Carstva, zapisavsi pri tome na njima ovo: "Ove cetiri Knjige Carstva prevedoh sa grckih knjiga na srpski jezik blagocestivome i hristoljubivome i samodrzcu Srba, gospodinu mojemu despotu Stefanu, po darezljivosti i milostivosti novome Kiru, po sladkoglagolaniju (slatkorecivosti) drugome Manasiji, i po prosvetoljublju premudrome Solomonu". I zaista, ovaj Bozji covek bese darezljiviji i od Kira i mudriji od Solomona, jer, kako veli zivotopisac mu Konstantin, "on se iz dana u dan sve vise podvizavase, blagodareci Boga za sve sto ucini u sve dane zivota svoga. A njegovo delo bese neprestana milostinja i cesto procitavanje bozanskih reci. I toliko je sebe predavao nistima i ubogima, da je sam izlazio nocu po putevima i ogradama da svojom rukom razdaje milostinje. I samo jednoga od svojih, koji mu nosase zlato ili srebro, ili sto drugo, samo toga najvernijega uzimase sa sobom, mada mnogo puta i sam to cinjase. Jednom prilikom priđe mu jedan nisti (ubozjak), i despot mu dade milostinju. A on opet pretekavsi ga napred, zaiska mu milostinju. Blazeni ga prepozna, no dade mu jos vise. A kada ovaj i treci put pretekavsi ga zaiska, despot mu dade opet jos vise, pa mu rece: Na grabljivce i varalico! A ovaj mu odgovori: Nisam ja grabljivac i varalica, jer mi je nevolja, nego si to ti koji zemaljskim carstvujuci, nebesko time krades i grabis (sr. Mt. 11, 12; Lk. 6, 12). A prilazase on tajno i kucercima nistih, i novac im kroz prozor ili otvor stavljase (kao Sv. Nikola). Svi pak oni znađahu ko je taj ko im to tako cini. Za njim hođase svagda velika gomila gubavih koje on sam svagda hranjase i u noci njihove desnice ispunjavase. I da istina bude jos jasnije objavljena, desi se ovo. Cuvsi za njegovu milostivost, dođose jednom gubavi iz pomorskih strana i bugarskih toliko mnogo da su silom pljackali građane, te su ih radi toga upravitelji grada morali izgnati i proterati. Pored svih ostalih svojih dela despot ovo divno delo neprestano cinjase. Jednom, kada htede da izađe da cini obicnu milostinju dok su svi spavali, on uze sa sobom jednoga svog ljubimca koji mu je znao i ostale tajne, i rece mu: Uzmi tajno sa sobom i moj mac. No ovaj nije razumeo sta mu bi zapoveđeno, a nije se usudio pitati, te tako iziđose i pođose. Iduci donekle zajedno, despot ga ostavi rekavsi mu: Pocekaj ovde. Posle duzeg vremena, negde u samu duboku noc, despot se vrati k njemu, pa se onda vratise do unutrasnjih vrata dvora. Dosavsi do njih taj mlađi pohita da otvori vrata, no nije mogao brzo. Despot pak, misleci da mu to smeta njegov mac, zapovedi da mu ga doda, govoreci: Daj ga meni dok ti ne otvoris. Tek tada ovaj mlađi razumede sta mu je ono bilo zapoveđeno, pa se uplasi i odgovori: Ne, ne smeta mi nista. Zatim brzo otvori vrata i trcase napred uz lestvicu da despotu osvetli, pa ucini kao da ostavlja mac da ovaj ne sazna da ga nije bio ni uzeo. A kada osvetli, primeti po odelu da je blagocestivi despot zalazio negde u blatnjava mesta (deleci sirotinji). Ovakva dakle dela njegova ne mogu se izbrojati, jer su kao morski pesak. Despot nije prestajao ovo ciniti kroz sve dane zivota svoga. A da ostavimo nastranu to sto je po pustinjama u vaseljeni, cuvsi za koga da zivi u Gospodu, slao darove; i darivao sve pustinjake u svojim predelima, i atonske usamljenike i otselnike. Ako je ko molio kadionicu ili koji dragoceni svetilnik, videvsi da se to nosi tamo umoljavao je nacelnika toga mesta, da ce mu ako to da, on umesto toga brzo dati mnogo skupocenije i svetlije; i to sto je rekao sve je odmah i ispunjavao. O ovom njegovom neoskudnom davanju moglo bi se jos mnogo sta reci, no dosta je i ovo receno". Blagoverni i blagocestivi despot Srpski Stefan nije samo ziveo sada u miru sa Turcima na istoku, nego je isto tako ziveo u miru i sa zapadnim vladarima i sa ostalim narodima oko sebe. Jer, kao sto veli njegov zivotopisac na pocetku zitija, "on u svoje dane smiri prema sebi najjace drzave, istocne i zapadne narode, tako da su se oni, koji su carovali u razlicna vremena, sa svih strana k njemu sticali. On ucini da se sa dostojanstvom ceni njegova zemlja, i jos da su ga i zapadni vladari zaista nazivali gospodinom i cuvarom drzave svoje; i jos da u zgodno vreme izabrane svoje k njima salje sa ostalom vojskom njihovom, silne i dinaste sve zemlje. I nije bilo nikada da je ko od zapadnih, dosavsi k despotu, otisao posle svojoj kuci, a da nije javljao o prevelikim i dostohvalnim darovima njegovim. Iz detinjstva je vodio zestoke bitke i pokazivao hrabrost, od Boga je dobio besmrtne premudrosti, zbog cega se i naziva slavni despot u svima zemljama. I pod njim malena srpska vojska stece najveci glas i ime po vaseljeni. Jer ovaj slavni despot, iako je ziveo blize zemljama zapadno od Helesponta, za njegovo ime se saznalo po celom Egiptu i Etiopiji, i odatle po najudaljenijim krajevima, i prosto da kazem ukratko: po celoj Jeladi, i po Indiji i Amazoniji, tako da su oni koji su za njega culi zeleli da se priblize ovome muzu, makar i kao sluge njegove, samo da dođu s njim u vezu". Govoreci na drugom mestu o odnosima despotovim sa zapadnim vladarima, i osobito sa susednim Ugarima, biograf Konstantin veli jos i ovo za njega: "A pre: kada je ostvario istinitu ljubav sa zapadnima i Ugarima, kada je isao u grad zvani Budim (1412 godine), kada je bio sabor zapadnih kraljeva i druge gospode kod kralja ugarskog, pa u Konstanciju i u Rim na krunisanje toga kralja, despot Stefan bese pred svima i iznad sviju vidljiv kao sunce između zvezda, i svako ga je video iz daleka. I svi njegovi saveti behu sjajni i nepokolebljivi. A od ugarskih zemalja dobi mnoge darove, utvrđene gradove i sela, sto znaju sve okolne drzave. I ne samo to, nego i posle sedme godine povratka ugarskog kralja sa zapada, despot je svake godine dolazio na zapadni sabor (u Budimu) i nikada se ne vrati otuda a da ne dobi na poklon neke gradove i zemlje. Tako i on sam k zapadnima hođase, i ovi opet k njemu dolazahu. I ne samo to, nego je jednom pre ovoga bio sam ugarski kralj kod njega u Belome Gradu (Beogradu), i oni kao iz doma u dom prelazahu iz ugarskih u srpske gradove i obratno. Ko je ikad takve cudne stvari igde slusao? Po vaseljeni, istocni vladari behu sa zapadnim vladarima neprijatelji i plenili su im zemlje i ratovali su međusobno, a ovaj salje svoju vojsku i na istok i na zapad, a ka zapadnima sam sobom odlazi na skupove. I on je ovo javno cinio za mnogo godina. Nikada dakle zaista niko ne stvori tako sto, samo on jedini, veliki i cudni u premudrosti i sili, i to i posle njega ostade kao neki njime utvrđeni zakon. Jer nisu ni zapadni prosto ovo trpeli da on ima veze i sa istocnima i sa zapadnima, nego znajuci ga da je kao neki stit njima (od Turaka) i da sigurna bezbednost njima od njega dolazi. Zato njihovi svestenici ovako govorahu: "Jos se molimo za blagocestivog despota, koji je u Srpskoj zemlji". A njihovi (zapadni) najsvetliji i najhrabriji ljudi dolazahu da sluze despotu, kao nekom kralju. I jednom na saboru svih knezova (u Budimu), jedan od srpskih vitezova blagocestivoga despota Stefana obori i pobedi najsilnije vitezove zapada i odnese venac pobede. Kao najveci vitez Stefan imađase vlast i blagorodne kraljeve i slavne vitezove vencavati (proizvoditi za viteze), tako da su se ovi posle ponosili vecma od svih vitezova, govoreci: Meni despot Srpski vitestvo uruci. A da kazemo nesto i o istocnima. Koje li tek pohvale i ljubavi ne udostojavase despota spomenuti sultan (Mehmed) radi njegove odlicnosti! Kada sveza vojvodu svojih vojski (Mihailbega), a drugi ga moljahu za ovoga, on tada rece: Ako ne dobijem savet od brata moga despota, necu ga pustiti. I zatim odmah posla da pitaju despota za savet. A Stefan mu odgovori: Ako hoces da hranis zmiju u svome domu, onda svezavsi je odrezi joj rep. I kada to cu sultan, ne pusti ovoga do svoje smrti. A slicno bivase i u svima drugim savetima". Takav je bio slavni despot Stefan, od svih postovan i uvazavan zbog mnogobrojnih svojih vrlina i vladalacke mudrosti i pravednosti. U ovo vreme despotova se vladavina prosiri i na srpske krajeve Zete i Primorja, gde vladase sin njegove sestre Jelene, Balsa III. A to bi ovako. Na despotov dvor u Beogradu dođe despotu u posetu ovaj njegov sestric Balsa. To pak bi po Promislu Bozjem, jer Balsa, odavno bolestan, unapred predvidevsi smrt svoju, dođe svom ujaku i umre na njegovim svetim rukama. Zemlju pak svoju on ostavi ujaku u nasleđe, kao i staranje o svoje tri nejake kceri. Despot sa svakom zaloscu i dostojnom cascu pogrebe telo svoga sestrica i o svemu izvesti majku njegovu Jelenu, svoju sestru, koja se u to vreme bese preudala za bosanskog velikasa Sandalja Hranica. Posle toga, ulucivsi zgodno vreme, despot krete sa svojom vojskom i sestricem Đurđem u Zetske krajeve da preuzme nasleđe i vlast nad tom zemljom. Na putu kroz Zetu i Primorje narod ga je radosno docekivao i pozdravljao kao svoga gospodara "znajuci njegovu mocnu i velikodarovitu desnicu". Posto u tim krajevima Srbima dosta pakostise Mlecici, despot sa vojskom opsede grad Skadar na Bojani, koji oni drzahu, te Mlecici bise prinuđeni da sklope mir sa despotom (avgusta 1423 g.). Po tome miru oni zadrzase grad Skadar, a on dobi gradove Drivast, Bar i Budvu, kao i plemena Crnojevice i Pastrovice. Na taj nacin, svo Primorje, od Boke do usca Bojane, pripadase despotu Stefanu, gde behu mnogi manastiri i crkve, kao sto su: manastir Sv. Arhanđela na Prevlaci u Tivatskom zalivu, manastir Praskvica sa crkvama Sv. Trojice i Sv. Nikole, Bogorodicin manastir Podlastva u Grblju, stari manastir Sv. Srđa na Bojani i Svetog Nikole na njenom uscu, i mnogi drugi. Dok sveti despot boravljase u Zeti, na njegovom dvoru u Beogradu razbole se i umre poslednji bugarski car Konstantin, koji kao izgnanik zivljase kod despota. Njega blagocestivi Stefan veoma ljubljase i zato ga "oplakivase kao prisnoga brata, i mnoge milostinje razdade za dusu njegovu". Jer znađase sveti ugodnik Bozji da smo svi mi putnici i izgnanici na zemlji. Negde opet u ovo doba iznenada umre u Jedrenu turski sultan Mehmed I, sa kojim despot bese u miru. Na turski presto posle njega stupi njegov mladi sin Murat II (1421-1451 g.). Neki pak umesto ovoga behu proglasili za sultana nekakvoga Mustafu. Ovaj Mustafa uputi poslanstvo despotu Stefanu toboze "da mu bude drug", no mudri i iskusni despot na to ne htede obratiti paznju, jer njegov cisti karakter i ozbiljnost ne dozvoljavase mu drugovanje sa takvima. On zato posla Mustafine poslanike pravo sultanu Muratu. Ovaj mu na tome veoma zahvali, i uzvrati mu bogatim darovima. Ne dugo posle toga sultan Murat opsedase Carigrad (1423 g.). Tesko bolestan i vec na samrti grcki car Manojlo II posla sina svoga Jovana VIII (koji je zatim vladao od 1425-1448 g.) u Evropu radi trazenja pomoci od zapadnih. Na to zapadni ostase ravnodusni i mirno gledahu kako se Vizantija mucenicki bori da odoli turskim opsadama i osvajanju. A desi se tako da se blagocestivi despot srete sa ovim Jovanom u Budimu, gde bese isao nekim poslom. Stefan i Jovan behu i neki daljni rođaci, preko svojih majki, poreklom od Nemanjica. Ali Stefan tada bese vec bolestan od nogu i ne mogase pomoci svome rođaku i bratu po veri pravoslavnoj. On osecase da se njegov kraj priblizava, i ne samo njegov nego i kraj slobodnih drzava Srpske i Grcke. To se vidi iz njegove povelje manastiru Lavri Sv. Atanasija na Atonu (izdanoj 20 januara 1427 godine), kojom određuje tom manastiru obilan godisnji prilog u novcu i prilaze dva velika pozlacena svecnjaka, moleci oce manastirske da ili kad umre mole se za njegovu dusu, ili, ako bi "po popustenju Bozjem zbog grehova svojih" bio prognan, da mu tamo bude "u tuđoj zemlji smrt i grob". Novi sultan Murat ne bese zadovoljan despotovim cestim odlascima u Ugarsku, jer mnogi klevetahu despota da on tamo nesto sprema. Zato sultan krete sa vojskom svojom blize Srbiji (u leto 1425 g.), pa posla despotu svoga poslanika "da sazna u cemu je istina". Despot, koji tada pregovarase u Ugarskoj o tome da posle njega svi njegovi posedi u Ugarskoj ostanu u nasleđe i njegovom nasledniku Đurđu, odmah se vrati kuci, no zbog bolesti ne primi poslanika sultanovog, nego mu samo posla darove za sultana. Ovo razljuti sultana Murata i on sa vojskom krete na despotovu zemlju, zauze na silu Nisku tvrđavu i pođe prema gradu Krusevcu. Despot se ne uplasi toga, nego sa vojskom stize u Krusevac i bi gotov da se suprotstavi Muratu. No posto najpre povedose pregovore, Murat pristade da se povuce na svoje stare granice u Bugarskoj. Ovo pak bi opomena despotu da se sa ovim Muratom mora biti oprezan. Dok despot bese u Krusevcu, Bosanci behu ustali protiv njega i htedose mu uzeti rudnik Srebrenicu. Tada despot, "uzevsi vojsku koju bese spremio protiv Turaka, pođe odmah na Bosnu. I kada despot iznenada stize na reku zvanu Drina, za koju Bosanci misljahu da se ne moze preci, on brzo pređe reku, a Bosanci videvsi to ostavise sve svoje stanove i pobegose sa svojim kraljem (Tvrtkom II). A ostade i pracka njihova (tj. top), zvana Humka, i sa njom jos druge dve. Despot zapovedi da veliku pracku nose u Beograd, a ostale dve u Srebrenicu. Posavsi dalje u bosanske krajeve, despot gonjase kralja njihovog, koji, zatvoren u jednom od tvrdih gradova, posla poslanike svoje i moljase despota da iziđe. Despot se povrati natrag svojima, i prohođase zemlju cineci dobro". Kao sto je vec spomenuto, sveti despot se bese teze razboleo od nogu i zato poce razmisljati o svojoj smrti i o obezbeđenju zemlje posle njega. Trebalo je obezbediti nasleđe prestola sestricu Đurđu, i ne samo prestola nego i svih oblasti i gradova. Narocito je bilo potrebno uciniti sve da Đurađ nasledi mnoge posede Stefanove koje imađase u ugarskim stranama. Zato on otide opet u Ugarsku (maja meseca 1426 godine) i tamo sa kraljem Sigismundom sklopi ugovor o tome na saboru u gradu Tatu. Posle toga despot se vrati u Srbiju i odmah sazva veliki sabor sve srpske gospode u sumadijskom mestu Srebrenici (kod Stragara pod Rudnikom, 1426 godine). Na tom saboru on objavi svima, u prisustvu i svjatjejseg patrijarha Srpskog i svih arhijereja i velikasa, da za svoga naslednika ostavlja sestrica mu Đurđa Brankovica. O svemu tome nam ovako govori zivotopisac Konstantin Filosof: "Blagocestivoga despota Stefana postize bolest nogu od koje poodavno stradase. Zato, pobojavsi se smrti, posla po svoga sestrica gospodina Đurđa da dođe u mesto zvano Srebrenica. Tu sabra sa patrijarhom sabor cesnih arhijereja i blagorodnih, svojih vlasti i svih izbranih. Na ovom saboru blagoslovi Đurđa na gospodstvo, govoreci: "Od sada ovoga poznajte gospodinom mesto mene". Zatim ucini i molitvu nad njime sa polaganjem ruku, i sve njih zakle da ce mu biti verni, a prokle one koji bi ustali protiv njega. Zatim zakle i njega samoga da nece prezreti nauku njegovu, "no kako sam ja sam o svemu mislio, tako cini i ti. I da nagradis sve koji su mi posluzili, kojima ja ne uspeh dati nagradu". I mnogo ga tu pouci o poboznosti (tj. o pravoj veri), i o zapovestima. Zato se od tada mnogo vernije pokoravahu mladi svome gospodinu, nego ranije. A onda blagocestivi, ozdravivsi od one bolesti, hodase cineci dobro". I zaista, kuda god iđase, sveti despot samo "dobro cinjase", jer imađase milostivo srce i "javno veledarezljivu otvorenu desnicu" kao "neizrecivi tajnik milostinje". No po nedokucivim sudovima Bozjim bi dopusteno da on po ljudskoj slabosti adamovske prirode padne u jedan tezak greh. A to bi ovako. Dok boravljase kao i obicno u Beogradu, iznenada mu jednoga dana (s pocetka 1427 godine) stize vest iz rudnika Srebrenice u Bosni da su se tamo neki "nemirni duhovi" pobunili, i u toj buni ubili despotom postavljenog nadzornika rudnika, mladica Vladislava, i bacili ga sa vrha palate. Ova vest neobicno razgnjevi despota, i zbog ubistva nevinog mladica, i zbog toga sto, ako je i bilo neke nepravde, trebalo je obratiti se njemu i njegovom pravednom sudu. Jer on bese svagda pravdoljubac i svaku stvar tacno ispitivase i pravedno svakome raspodeljivase. Cim cu dakle za ovo nedelo, pojuri brzo tamo s nesto vojske, i pohvatavsi krivce za to delo veoma strogo ih pokaznjava. No u prevelikom gnjevu tom, koji pravde Bozje ne cini, on u brzini kazni i neke nevine ljude. A kazna bese u tome sto im odsecahu ruke ili noge. Kada pak vide despot sta ucini, pobuni se savest u njemu, i on se stade gorko kajati i mnoge suze prolivati. A pokajanje njegovo bese tako silno i iskreno, da je u mnoge dane Velikog Posta, koji tada bese, cesto plakao i naricao. I to ne samo tajno u domu svome, nego i javno u crkvi pred svima, cemu bi svedok sva crkvena punoca naroda. I nikako se ne usuđivase da pristupi strasnim Tajnama Hristovim, jer govorase da je nedostojan i ridajuci izlazaseiz hrama. "A bese Veliki Cetvrtak, prica o tome zivotopisac Konstantin, kada se poje u sluzbi ona pesma "Veceri Tvojeja tajnija, dnes, Sine Bozij, pricastnika mja primi" (to jest: "Primi me danas, Spasitelju, za pricesnika Tajne Vecere Tvoje"). A on, ne mogavsi se uzdrzati, poce ridati gorko. Pa izisavsi iz hrama, plakase mnogo iz dubine duse. Zatim umivsi lice svoje, uđe opet. I opet poce silno plakati... Jer se secase onoga sto se dogodilo, i ne moguci se uzdrzati pred drugima glasno ridase. I od toga momenta, ko siromasnima prostranije otvarase desnicu? I ko od njega vecma sebe sama osuđivase? A zbog krivice svoje vapijase: "Nisam dostojan, i kao nedostojan necu da se dotaknem Tela i Krvi Gospodnje, jer ko to cini osudu sam sebi jede i pije, po reci Apostola" (1 Kor. 11, 29). Takvo eto bi pokajanje svetog despota, i tako se smiravase za greh svoj pred Bogom i ljudima, sto nimalo nije lako vladarima. Uz to jos on se resi da za vece okajanje ovog greha svog podigne jos jedan bozanstveni hram, no Bog mu i samu zelju primi i nameru celiva, dok samo ostvarenje bi spreceno skorom smrcu njegovom. Utom se priblizi i vreme blazenog preseljenja Stefanovog u carstvo bolje i neprolazno. Njemu tada bese tek cetrdeset devet godina, te se sveti i u tome upodobi Svetom Vasiliju Velikom (koji u tim godinama preminu), posto mu bese u mnogome slican u svom zivljenju i delanju, mada svaki u svome redu i cinu. Jer kao i Sv. Vasilije, i Stefan bese ljubitelj cistote, celomudrija, podviga milostinje i molitve, i opet ljubitelj citanja bozanskih knjiga, bogopoznanja i premudrosti. Isto tako, kao sto Vasilije bese neustrasivi borac za Crkvu Pravoslavnu i mudro rukovođase lađom njenom, ploveci po burnom moru ondasnjih prilika i iskusenja, stalno između Scile i Haribde, tako i ovaj bogomdani vladar hristoimenog naroda svoga i stub i tvrđava svih pravovernih i pravoslavnih, sa Vasilijevom mudroscu i razboritoscu vođase brod Srpske hriscanske drzave u vremenima mutnim i teskim za ljude svoje i narod svoj. Blazena pak koncina hristoljupca ovog bi ovakva. Dok se on vracase iz Srebrenice i gledase po svojoj zemlji gde da podigne jos jednu crkvu, iznenada mu javise vest da je sultan Murat II krenuo iz Vidina uz Dunav, pobedio Ugare i zauzeo im jedno ostrvo. Despot zato pohita Beogradu preko svojih gradova Belog Polja i Srebrenice pod Rudnikom. Kada prođe Srebrenicu i bi blizu sela Drvenglave i Stojnika, "na mestu zvanom Glavica", u blizini danasnjeg Mladenovca, iznenada se razbole od srca i u miru predade duh svoj Gospodu, 19 jula 1427 godine oko 11 sati pre podne. Cesno i sveto bi pogreben u svojoj zaduzbini manastiru Resavi, i od citavog naroda Srpskog dostojno oplakan i ozaljen. Konstantin Filosof pisac Zitija, ovako opisuje despotovu koncinu i sveopstu tugu i plac Srpskog naroda za svojim milim i svetim gospodarem. "Blazeni Stefan, veli on, obilazase zemlju da bi podigao jos jedan bozanski hram. I odatle cu da je to ostrvo ugarsko zauzeto, i krenu ka Beogradu. Kada bi na mestu zvanom Glavica, obedova pa iziđe malo da lovi. I dok je jos lovio, uze kraguja na ruku svoju. No kada ga uze, ne nosase ga kako treba. Zatim se poce povijati cas na jednu cas na drugu stranu, tako da htede pasti s konja, te ga pratioci prihvatise s obe strane, i povedose do boravista. A kada ga spustise pod sator, on mirno lezase, a to bese svima dirljiv prizor, i samo ispusti jedan glas: "Po Đurđa, po Đurđa!" I tako nista nije razgovarao do ujutro, kada i duh svoj predade Gospodu. A prestavi se u godini 1427, u 19 dan meseca jula, u subotu, u peti cas dana. U vreme kada je sa konja bio skinut, bi u gradu najedanput takav grom, iznenada i strasan kakav nikada nismo culi. Od toga casa i tama bi u celom tom kraju da smo mislili da je vec noc, i ona se tek u zalazak sunca malo prosvetlila. A ovo je međutim bilo u podne". "Kada se pak, prica dalje Konstantin, ovo ovako zbi, tj. iznenadna despotova smrt, kakva se tada zalost nije cula u Srpskoj zemlji? Jer od zalosti za svetim despotom ljudi su padali licem na zemlju, i krv je lila iz njih, ili se nesto drugo slicno desavalo. Oni nisu ridali za njim samo kao za svojim gospodarem, nego i kao za ocem, sa ljubavlju duznom. Zatim su odmah poslali po Đurđa (koji bese u Zeti), a sami uzese despota i nosahu ga ka grobnici koju on sam nacini sebi u Resavi. A o prenosu njegovog tela mnogo se brinuo njegov glavni vojvoda. O cestitoga vojnistva ovoga cestitoga gospodara! Prilikom ovog tuznog pogreba, od prevelike tuge ni zene nisu gledale decu, niti svoje domove, niti ista drugo od svojega. Isto tako, ni oni koji su prenosili despota nisu gledali na to sto je tu negde blizu bila ismailcanska vojska, jer nisu svoj zivot racunali ni u sta, samo da bi zaljenoga gospodara polozili na mesto gde je bio zapovedio. A prisutni na tom pogrebu kakve li sve tuzne i zalosne glasove nisu mogli tada cuti! Ljudi su od bola svoja lica grebali i vlasi cupali, i svi su svoje svetle haljine izmenili na tamne. Jer mesto mnogosvetle odezde u vretista se oblacise, pa jos, uzimajuci neku iznosenu inocku haljinu, cepali su je na delove i stavljali ih na sebe, tako da sve neobicno bude i u izmenjenom oblicju i izgledu. A i svojim konjima ljudi grive rezahu, i ostalo mnogo sta cinjahu. Despotove pak sluge ugarski vitezovi, izbezumljenim glasovima vikali su: Kome ces nas sada poslati? Sta smo sagresili drzavi tvojoj da nas ovako najednom odgonis? Gde cemo naci tvoje slave, i krasote, i mnogobrojnih darova? Od sada se lisismo sladosti i krasote ovoga sveta! A i mnogocasna i svetla gospoda, koju je on do tada vanredno postovao, svaki je od njih licno projavljivao svoj bol i gorcinu. Kada je zatim vrseno opelo, pa kada je svestenik ili đakon uzglasavao: "Jos se molimo za blazen spomen nezaboravnog gospodina Stefana Despota", onda su svi padali kao u neku izbezumljenost. A neki od tu prisutnih velmoza, cupajuci vlasi brade svoje, vikahu: Ne inoce! niposto ne treba reci da je on umro! Na to bi svi zajedno iz dubine srca kao lavovi riknuli i ucinili vaistinu veliki plac, novi Izrailjcani novome Izrailju. Tada zbog kratkoce vremena brzo ga spremise i polozise, tu u crkvi u Resavi, s desne strane ulaska u hram. I u grad Beograd istovremeno se vratise, a i mnogi drugi dođose, posto je na sve strane bilo javljeno sta se dogodilo, tako da su svi bezali u gradove i na ostrva". "Na onima pak koji su bili u Beogradu, iznenada se videla cudna promena. Svi zamenise svetle haljine na crne, a tako isto i zene i deca, pa sastavivsi kao zborove, dolazahu pred divni dvor blagocestivog despota. Drugi od tih zborova u gradu cekahu, a neki opet pred gradom. Zatim dolazahu pratioci despotovi, sluge sa konjima i vratari, i svi ostali po redu. I ko moze iskazati sve one dirljive glasove, kada je svaki od tih zborova nailazio, ili kada je ulazio u grad i dolazio u unutrasnjost grada do onih koji su javljali tuzne glasove blagocestivoj gospođi i svezeljenoj sestri despotovoj Oliveri (onoj koja bese stranstvovala za izbavljenje otacastva svoga i bila po Bogu posrednica kao ona drevna Jestira). A od zalosti za despotom ovde se u gradu mnogi i od izabranih njegovih kao izbezumise, i zapanjeni gledahu ka nebu, krajnje iznemogli od zalosgi, te ih oni oko njih polivahu vodom. A iznad grada i unutra u samom sedmovrhom gradu, vazduh se ispunjavase stalnim pogrebnim pesmama onih koji odlaze i dolaze. A tako je slicno bilo i u svima gradovima i krajevima. Koje pak od dirljivih ridanja iz davnina da uporedimo sa ovim ovde sadasnjim? "Jer pretvori Bog tvoje praznike u plac", rece prorok Amos (Amos 8, 10). "Slusah, veli Jeremija, Jefrema gde rida; kazni me Bog i kaznih se" (38, 18). Mozemo navesti i onaj plac i vapaj za Mojsijem, kada se vratise svi narodi sa velikim placem, vratise se i starci od gore Navav sa velikim ridanjem, i Eleazar sa jecanjem. I tada svi zajedno ridahu neprestano trideset dana (5 Moj. 34, 8). I govorahu: Ostavio si nas, ugodnice Bozji! Zasto si nas ostavio, izabrani vođo? Tako i ti, despote, ostavio si i ti nas, vođo novog Izrailja. Ovako i Danila i Tri Mladica provođase Izrailj u ropstvo neiskazanim ridanjem i velikim jecanjem. I ne samo da su despota zalili svi oni kojima je vladao, nego jos i vise: i Sveta Gora, i s njom Carstvujuđi Grad (Carigrad), i svaki grad i kraj u vaseljeni, gde god se culo za despotovu smrt, tako da su se Ismailjcani cudili. A i od njih su mnogi istinski plakali za njim". "A kada je pristigao blagocestivi gospodin Đurađ iz Zete, i njega isto tako slicnim ridanjem docekase, pa dok su ga vojni pukovi sretali i ocekivali, vazduh se placem i kukanjem ispunjavao. No kada on stize u grad vec se oseti kao neko olaksanje. Jer do njegovog dolaska mnogi vec ocekivahu svaku smrt i pljacku od Turaka. A kada on dođe tada se tek i unutrasnja kula otvori njemu, a pre toga je ne hte otvoriti onaj koji je cuvao. U crkvi pak kada uđe, Đurađ ne uziđe na po obicaju prostrto vladarsko mesto, i kada se sluzba Bozja zavrsi on ne dade da mu se proiznesu vladarska slavlja i mnogoljetstvija, nego se umesto ovoga cuo vapaj i ridanje u vazduhu. A kada je sa svima bio zatim u carskim dvorima, i kada su mu pristupili svi koji su bili postavljeni od pređasnjeg vladara na sluzbe, oni mu predadose svaki svoj zezal vlasti, a on opet, silno placuci, svakome povrati natrag njegov cin i dostojanstvo." Dalje kazuje Konstantin Filosof kako pred smrt svetog despota Stefana behu nastali cudni znaci i pojave u Beogradu, koji nagovestavahu smrt despotovu i propast za Srbe prestolnog Beograda: "I zaista, moglo se sa Jeremijom prorokom oplakivati opustosenje Novoga Siona. Jer vaistinu, gde se najedanput dede sve ono svetlo i krasno sto je bilo unutra i napolju? Gde se dedose kola onih koji igraju? Gde su crkvena sabranja i skupovi? Gde su saborne svetkovine i molitvene litije po okolnim mestima? Sve najedanput postade mrzost zapuscenja, sve se izmeni, sve postade kao da ga i nema, sve se ispuni gorcinom. A cesto se događahu i neke nove i neuobicajene stvari, i videlo se ono sto se pre ovoga samo u snoviđenjima pretskazivalo. Naime: sa zapada dođe kao neki stari i pokisao orao i preletase u gradu sa kule na kulu, i osvajase ih. Drugo znamenje koje se dogodi bese ovo: Kada je uvece dosla duboka noc, a mi nismo spavali, tada, istine mi Hristove, dolazase sa zapada kao trubni glas s one strane reke Save, i postepeno se uzdizase dok nije izgledao da je na sredini Save. Zatim se taj trubni glas cuo pred najvisom kulom, i onda po celom gradu od vrata do vrata. Ovo pak nije brzo proslo, nego je potrajalo dva ili tri casa, tako da nam je izgledalo kao da dolazi sam despot Stefan (mada on nikada nije dolazio sa zapadne strane). Ili se pak cinilo da je to neka vojska, tako da smo izisli da vidimo sta se događa, i cak smo vatru zapalili. A dogodi se jos i ovaj cudesni prizor: iz Velike gradske crkve (Mitropolije) podigle su se u vazduh casne Ikone, i to po redu koji ce biti prilikom Drugog Dolaska Hristovog, to jest: Carica Vladicica i Jovan Preteca sa svake strane ikone Spasiteljeve, a zatim su bile ikone Dvanaestorice Apostola, po sest sa svake strane. Mi smo mislili da je to u slavu i u posetu ovoga grada. Međutim, to bese, avaj meni! u casu smrti despotove." "A dogodilo se i ovo pre prestavljenja istoimenog Stefana: u sedamnaesti dan toga istog meseca (jula) vazduh je s neba pustio kao neke varnice na grad, koje se i paljahu i opet gasahu. A pre ovoga bese se podigla strasna oluja koja poskida crkvene krovove u gradu i svrze ih na zemlju; a porusi i mnoge druge kuce, pa i kucu sestre despotove Olivere. A u dane nesto malo posle Vaskrsa ugarski svestenici s one strane reke, u vreme kada u nasim (pravoslavnim) crkvama behu bogosluzbena sabranja, dođose kao prevarom po svome cinu sa narodom i pronesose svoje ikone gradom. Blagocestivi despot ih zbog ovoga izgrdi, jer oni behu njegove sluge. Isto tako, behu doneli sa zapada neke ikone na hartiji, koje prestavljahu kao da je na krstu raspet Otac sa Sinom i druge slicne stvari. Ove ikone oni poslase despotu, a on, kao da bese u snu, ne pogledavsi ih zapovedi da se na svaku ikonu stavi znak pa da se razdele po gradskim crkvama. (Ovim se nagovestavase prelazak Beograda u ugarske rimokatolicke ruke). A dogodilo se jos i ovo. Bese dosao neko od krajeva mizijskih, i on se pravljase kao lud, ali njegova dela svedocahu da je to neki tajni sluga Bozji (jurodivi). On hođase danonocno po gradu i gorko oplakivase sebe, govoreci vapajno: O tesko meni! O jao meni! Utom i despot doma dođe, i davase mu milostinju. Jurodivi pak, po svome obicaju, ovu urucivase siromasnima. A da ne bi neko posumnjao u ovaj prorocki nagovestaj propasti grada potseticu ga na onoga Isusa, koji je pred razorenjem Jerusalima od strane rimskog vojskovođe Tita (70te godine), danonocno isao po Jerusalimu vapijuci: Glas od istoka, glas od zapada, glas od cetiri vetra, glas na Jerusalim i na hram, glas na zene i na neveste, glas na sav narod! I oni ga predadose knezu, i kada za to bese tucen, vapijase: Jerusalim, Jerusalim! Uz sve ovo da spomenem jos i veliku zvezdu kometu koja kao mac prolete tada nad Beogradom. I takođe, dveri Velike crkve (Mitropolije) koje se same otvorise, a koje inace tesko da dvadeset ljudi mogahu da zatvore. Ovo sve ovako zaista bese i ovako se svrsi. I njegov narod bi rasejan (iz Beograda), i dođose na zapad i istok i na sever i jug od krvavih događaja". "Sve ovo pak, zavrsava na kraju despotov biograf Konstantin, mi napisasmo kao Zitije njegovo, ali i kao letopis sa svim ostalim stvarima i događajima. A stavili smo i sledeci akrostih: Onome koji je neobicno i izvanredno na zemlji vladao, strani sluga ovo prinosi slavnome despotu Stefanu, prevodilac Konstantin. Akrostih pak stihova je: Stranac u tuđini smrt (despotovu) oplakujem. "Stefan je tocio reci slađe od meda i saca, kao iz izobilnog izvora, i to istovremeno i mirisljavog i hranljivog, ako se sa merom upotrebljava. A bio je blagocestivi despot kao neki novi David, najkrotkiji i najdarezljiviji. Pokazao se i kao divni premudri Solomon pred hiljadama onih koji su mu dolazili sa svih strana. Kao nacelnik roda svoga i on je bio gostoprimljiv kao Avram, jer sa velikom zeljom i ljubavlju primase strance. Uvek je zeleo odlazak na nebo Proroka Ilije, a kao i Ilija - sam javljase drugi dolazak Hristov. Stefan po lepoti bese drugi Josif iz Egipta, a umesto psenice zlato davase. Bese ratnik u pobedonosnim borbama kao onaj snazni Sampson, i među ovim hrabrim potomcima Adamovim (tj. Srbima) od pocetka bese najbolji uzor. On takođe bese drugi Jov, jer je bogato davao i razdavao svima bez zavisti. Bio je poznat rodu svome po zagonetci ociju svojih, jer one behu slicne suncu: do svih dopirahu zraci svetlosti, ali ne i cela sustina. Ali se onda odjednom lisismo i Stefana i sunca. Nemamo vise njega kao glavu koja upravlja, glavu izabranicima svetlosti, jer ta glava umre na mestu zvanom Glavica. Placi, oplakuj opet Beli Grade (Beograde) svoju potamnelost, jer vođa naroda tvoga kao cvet precveta i otpade. Zajedno sa tobom place i rida i zemlja, sto mora da primi u sebe onoga koga se nije nadala tako brzo primiti. Jer ovaj divni i mocni despot, koji zasija u nase dane, nije bio pusten da se priblizi ni pedesetoj godini zivota, ni cetrdesetoj godini vladavine, nego njemu, koji bese velik i pecat hriscana, njemu krugove zivota i smrti upravi Onaj Koji mudro svim upravlja, Koji prestavljenje despotovo dovede u sest hiljada i devet stotina trideset petu godinu (to jest u 1427 g.). A to bese takvo vreme koje bi slicno onome vremenu, za koje je receno: "Evo, ovde je strah i tuga velika po vaseljeni". "No, ipak, dosavsi do kraja ovog Zitija Svetog Despota Stefana kao do nekog tihog pristanista, okurazimo se od malaksalosti i tuge za njim i uskliknimo mu ovako: Raduj se, dobri izvrsitelju bozanskih zapovesti! Raduj se, svetli vladaoce zemaljskim carstvom i naslednice nebeskoga! Raduj se, strasna i munjevita strelo nepokornima! Raduj se, slatko poslusanje dobropokornima! Raduj se, u savetima krotki Davide! Raduj se, u mudrim poslovima i delima novi Solomone! Raduj se, neizrecivi tajnice milostinje! Raduj se, poznata velikodarovita i otvorena desnico! Raduj se, dobri ukrasitelju bozanskih hramova! Raduj se, svetli ukrase carskih domova! Raduj se, koji si sve najlepse ljudsko u sebi sabrao! Raduj se, ukrase vladara, despote Stefane! Slava Onome Koji te je dao u poslednja vremena kao pohvalu hriscanima! Slava Bogu nasem, Koji cini velika i divna dela, Koji iz roda u rod projavljuje mnogoizbrane svetilnike, da se u poslednjim pokoljenjima jave neiskazana i divna dela Boga nasega, Kome neka je slava kroza sve vekove. Amin". Sveto telo Sv. Stefana despota Srpskog, bi polozeno, kao sto je vec receno, u priprati hrama njegove zaduzbine manastira Manasije. Ono tamo pocivase i 1597 godine, kao sto se vidi iz pisma monaha Damnjana i Pavla iz Srbije, upucenog te godine papi Klimentu, u kome, pored ostalog, oni navode da je Stefanovo "sveto telo u Resavi". Manastir pak Resava mnogo puta je pljackan i paljen od Turaka, a priprata crkve je jednom bila i potpuno razrusena od strane Austrijanaca. Zato je danas grobnica Sv. Stefana prazna. No pobozan narod od pocetka do danas dolazi na njegov sveti grob u Manasiju i tu polaze svoje bolesnike radi dobijanja ozdravljenja, koja i bivaju po meri vere svakoga. Ne dugo posle smrti Svetog despota Stefana poceo se praznovati dan njegovog svetog spomena, a njegovo ime kao svetoga uneto je vec u 16 veku u srpske, ruske i ceske Mesecoslove. Patrijarh Srpski Dimitrije ponovo je ozvanicio uvrscenje Sv. Stefana Lazarevica, despota Srpskog, u kalendar 1927 godine. I tako se Sv. despot Stefan Visoki proslavlja u Saboru svih Srpskih Svetitelja. Neko vreme po smrti Sv. despota Stefana, njegov vlastelin Đurađ Zubrovic, u cijoj je oblasti Sveti despot preminuo, podigao je na mestu prestavljenja despotovog spomenkamen, u visini od oko 2 metra, od belog uglacanog mramora. Ovaj kamen i danas postoji i nalazi se u porti crkve u zaseoku Crkvine (ranije zvanom Drvenglava), između sela Markovca, Stojnika i Međuluzja, u okolini Mladenovca. Na tom kamenu stoji ovakav zapis iz toga doba: "Ja Despot Stefan, sin Svetoga kneza Lazara, i po prestavljenju toga miloscu Bozjom bih gospodin svim Srbima i Podunavlju i Posavlju i delu Ugarske zemlje i Bosanske a jos i Pomorju Zetskom. I u bogodanoj mi vlasti provodih zivota mojega vreme koliko Blagome izvoli se Bogu, godina oko 38. I tako dođe meni zapovest opsta od Cara svih i Boga, preko poslanog k meni anđela, govoreci: Hajde! I tako dusa moja od ubogog mi razluci se tela na mestu zvanom Glava, godine tada tekuce 6000 i 900 i 30 i 5, indikata 5 suncu krug 19 i lune 19, meseca jula 19 dan". Na bocnim pak stranama ovog istog spomenika stoji napisano: "Predobri i mili i slatki gospodin Despot, o! gore tomu tko ga vide na ovom mestu mrtva". I jos: "Blagocestivi gospodin Despot Stefan, dobri gospodar". Molitvama Svetog i pravednog Stefana, despota Srpskog, Gospode Isuse Hriste, Boze nas, pomiluj nas. Amin.