Живео сам у својим фантазијама и световима које сам сам стварао. Од 'нормалног' детета постао сам панкер са панкерским фризуром и чизмама. Наносили су ми бол, повређивали су ме и тукли због моје индивидуалности. Једног дана ме ортак позвао на посебну журку на коју су дошли моји ортаци из школе и две старије женске. Речено ми је да ћемо седети и причати, пити соду, јести чипс и завитлавати се. 

Али, те две женске биле су вештице, а журка је, уствари, била вештичији скуп. Тада сам инициран у магијску праксу Вике (WICCA). Ако не знате, Вика је древни женски облик друидске магије. Зато су ме и назвали вештицом, а не вешцем. Брзо сам напредовао и постао искусна вештица. Мој ум је потонуо у чудни делиријум и лудило. Веровао сам да је лудило највише животно искуство. Ако умрем, све ће бити готово. Ако полудим, проћи ћу кроз смрт без умирања. То је била моја философија. Бавио сам се магијом и дан и ноћ.  Бављење вештичијом магијом ме је одвело на разна места, углавном кроз астрална путовања. Било је то природно ширење света моје фантазије. Био сам свемоћан и све у том свету који сам створио сам, гледало ме је са поштовањем. Осећање моћи је оно што вас мами да се бавите магијом. У стварном свету ја сам био нико и ништа, у магији сам био неко и нешто. Осећао сам се непобедивим. Међутим, био сам у заблуди (прелести). 

Једне ноћи ме је пробудила јака напетост бешике. Био је то један од оних тренутака када лежите на кревету, погледате на сат, а затим у врата, покушавајући да одлучите да ли ћете устати или ћете остати у кревету и издржати до јутра. Одлучио сам да устанем и одем до купатила. У том тренутку сам схватио да је читаво моје тело парализовано од врата па наниже. У Вика магији се не користе ни дроге, ни алкохол. Свако за кога би се открило да користи дроге или алкохол би био искључен из вештичијег реда. Знао сам да ничег није било у мом организму што је могло изазвати такву парализованост. Једино објашњење до кога сам могао доћи јесте да ме је напало нешто што је духовне природе. Напустио сам своје тело на астрални начин и подигао се изнад њега. Тада сам доживео потпуни шок. 

Око мога тела било је око петнаест демона који су га чврсто држали и смејали се хистерично. Један од њих се окренуо и погледао ме и рекао ми да сам ја највећи (...) [1] идиот каквог он није већ дуго среo. Демон је рекао да су ме они учили правом путу, али  сам ја отишао на погрешан пут, да сам толико забраздио да идем право у пакао и да ми нема спаса. Затим ми је предложио да склопимо договор. Два демона су дошла до мог астралног тела и окренула ме наглавачке. Када сам се преокренуо нашао сам се у паклу. Нема начина да опишем шта сам видео, осетио и омирисао. То никада нећу моћи да заборавим. Те приказе... 

Вратили су ме, потом, у моју собу и дали ми ултиматум. Или да се убијем, па да онда постанем попут њих - тј. да се више не мучим него да будем мучитељ, или да умрем и, у сваком случају, одем у пакао. Изабрао сам самоубиство. Мало пре него што су ме вратили у моје тело, прошаптао сам у себи: "Исусе, ако Те има, помози!". 

Одједном ме обасјала блештава светлост и демони су се распршили на све стране. Устао сам и почео да грдим Бога. "Зашто си допустио да прођем кроз све те ствари"?! Грдио сам Га скоро читав сат, чистећи измет и мокраћу које је моје тело испустило током искуства са демонима. 

Тада сам, први пут чуо глас Божији. Тај глас ми је рекао само једну једну једноставну реченицу која ме зауставила на путу моје пропасти: 

"Све што сам желео да учиниш, било је да тражиш". 

[1] Овде следи псовка коју аутори књиге, из разумљивих разлога, нису пренели, већ су је означили тачкицама, па и ми, у преводу, поступамо на исти начин (прим.прев.)

Извод из књиге „Деца Апокалипсе и њихова хришћанска побуна“, коју можете прочитати на нашем вебсајту у ПДФ формату, у рубрици Књиге