Свети свештеномученик Кипријан Sveti Kiprijan se rodio pocetkom trecega veka u slavnom gradu africkom Kartageni. Njegovi roditelji behu neznabosci, ljudi znatni i visokoga roda. Kiprijan bi vaspitan u neznabostvu. U mladosti on dobi odlicno svetsko obrazovanje: izuci jelinske nauke i svu filosofiju. Kao krasnorecivi retor i cuveni filosof on bi izabran za ucitelja retorike i filosofije na Kartagenskom ucilistu, i imađase veliki ugled u građanstvu. Kao takvog, mnogi su ga uzimali za svog advokata u sudskim poslovima. To mu je donosilo velike prihode; a i inace bio je bogat od roditelja. Tako imucan, Kiprijan je provodio raskosniji zivot, sa ne malo grehova. O tome on je kasnije pisao: "Pokoravajuci se strastima, ja sam sam nevoljno doprinosio svojoj sopstvenoj nesreci, kao da je ona od prirode bila moj udeo". Takav zivot Kiprijan je vodio dok se blagodat Bozja nije kosnula njegove duse.U pocetku trecega veka u Kartageni je vec bilo mnogo hriscana. Kao radoznao filosofski duh, Kiprijan se nije mogao ne zainteresovati hriscanskim ucenjem, i najpre je preko spisa znamenitog ucitelja Crkve Tertulijana dosao u dodir sa hriscanskim ucenjem. To ga je i povuklo ka putu istine. Jos kao neznabozac Kiprijan je poceo osecati odvratnost prema neznabozackom zivotu: uviđao je njegovu duhovnu rugobnost i besmislenost; neznabozacka vera nije mogla dati coveku ni mira dusevnog, ni spasenja od zla; a hriscanstvo to obecava i nudi. Cesto razmisljajuci o svome moralnom padu i o neophodnosti da se popravi i otpocne novi zivot po hriscanskom ucenju, Kiprijan se spocetka bojao visokih zahteva hriscanstva; smatrao je da je taj duhovni preporod veoma tezak za njega koji je vec mnogo godina proveo u neznabostvu. Svoje sumnje i nedoumice u toj stvari on krasnorecivo izlaze u "Pismu Donatu" govoreci: "Je li moguce odstraniti sve ono cime je covek ziveo ranije, i pri istom sastavu tela postati drugi covek umom i srcem?... Je li moguce svuci sa sebe ono sto se, rodivsi se od duboke materije, stvrdnulo zajedno s njom, ili ono sto se dugotrajnom navikom zajedno ukorenilo s godinama?... Moze li se ikada nauciti uzdrzljivosti onaj koji je navikao na sjajne gozbe i odabrana jela? Hoce li ikada obuci obicno i prosto odelo onaj na kome su svagda bila skupocena, zlatom ukrasena, odela? - Ne, - zakljucivao je Kiprijan, - sin raskosi, koji je navikao na pocasti, nikada se nece resiti da postane privatan i neznatan covek. Svagda pracen od svojih slugu, okruzavan u znak postovanja ogromnom gomilom udvorickog naroda, on smatra za kaznu kada biva sam. Zarobljenik neprestanih uzivanja, on se obicno odaje vinu, nadima se gordoscu, zapaljuje se gnjevom, pomislja na krađu, podaje se surovosti, odusevljava se pohotom. Tako sam cesto razmisljao ja sam u sebi, - pise Kiprijan, - jer sam i sam bio podlozan mnogim zabludama".Pri takoj borbi i neodlucnosti, Kiprijanu je bila neophodna pomoc spolja; i on se za tu pomoc obrati jednom kartagenskom prezviteru, po imenu Ceciliju. Prezviter Cecilije uspe da ubedi Kiprijana, da je neznabozacko mnogobostvo krajnja besmislica, i da se najgore naklonosti covekove mogu izmeniti dejstvom svemocne blagodati Bozje. To ucini te Kiprijan cvrsto odluci da postane hriscanin. I kao oglasen, dok je usmeno poucavan istinama hriscanske vere, on iskrenost svoje odluke dokaza promenom svoga nacina zivota: prodade sve svoje imanje i sav dobijen novac razdade siromasima, ne ostavivsi nista za sebe. Posle toga prezviter Cecilije osveti Kiprijana svetim krstenjem.Zivo osecanje duhovnog preobrazenja, darovanog kroz svetu tajnu krstenja, silno je delovato na Kiprijana. Spasonosno dejstvo svete tajne krstenja on ovako opisuje u pismu svome prijatelju Donatu: "Kada zivotvorne vode krstenja omise mrlje ranijeg zivota mog, i u ocisceno srce moje izli se nebeska svetlost; kada, primivsi Duha nebesnoga, postadoh novi covek; tada se ja na cudesan nacin potpuno uverih u ono sto sam ranije sumnjao, tajne mi se pocese otkrivati, mrak iscezavati; ono sto mi je ranije izgledalo tesko, postade lako, nemoguce postade moguce... U primanju nebeskih darova nema mere. Samo neka srce nase zudi i bude otvoreno; mi toliko imamo vere, sposobne za primanje blagodati. Ona daruje sposobnost unistavati otrovotvornu silu greha trezvenom cistotom, neporocnom mislju, cistom recju, nepretvornom vrlinom; ona ociscava prljavstine pokvarenih srca, povracajuci im zdravlje; ona daje silu umirivati neprijatelje, uspokojavati nespokojne i strasnim zaklinjanjima primoravati na priznanje neciste duhove koji se useljuju u coveka. Nacin blagodatnog dejstva na onima u kojima zive zli dusi nevidljiv je: neprimetni su udarci kojima blagodat satire zle duhove, ali je kazna vidljiva i upadljiva. Tako duh blagodati koji se uselio u nas pocinje javljati svoju mocnu silu; i mada mi telo svoje sa udovima jos nismo promenili na drugo, nase se oko vec ne pomracuje mrakom ovoga veka. Kakva moc, kakva sila Duha! Ko je ocistio sebe i prebiva cist, taj ne samo sacuvava sebe od sablazni sveta, ne samo neda se uloviti nikakvom zamkom vraga koji napada na njega, nego i ojacava u svojim silama toliko, da nad celokupnom vojskom protivnika gospodari kao zapovednik.Posle krstenja Kiprijan stade provoditi strogo vrlinski zivot. On je sobom svima pokazivao primer siromastvoljublja, jer, sazaljiv prema nistima i bednima, on im je razdavao sve sto je imao. Najglavniji poslovi svetog Kiprijana posle krstenja bili su: molitva i proucavanje Svetog Pisma. Zbog tako vrlog zivota sveti Kiprijan bi nedugo nakon svoga krstenja rukopolozen za prezvitera u gradu Kartageni. A kad uskoro potom umre kartagenski episkop Donat, narod jednoglasno izabra svetog Kiprijana za episkopa, i protiv njegove volje. Sveti Kiprijan se otkazivao tako visokog cina, smatrajuci sebe za novaka u hriscanstvu, i ukazivao na starije od sebe, davnasnje prezvitere, dostojnije od njega. Ali narod je uporno zahtevao da sveti Kiprijan bude postavljen za episkopa. Opkolivsi kucu u kojoj je stanovao sveti Kiprijan, narod se nije hteo razici dok sveti Kiprijan nije pristao i sa narodom otisao u hram, i na radost sviju bio rukopolozen za episkopa. I tako sveti Kiprijan bi postavljen kao sveca na svetnjak, da svetli svetu svojim vrlinama.Kao episkop, sveti Kiprijan se sav posveti blagoustrojenju Crkve, neumorno obrađujuci dusu i savest svestenstva, kao rukovodioca duhovnog zivota vernih, i apostolski prosvecujuci Evanđelskom svetloscu i ispravljajuci svoju pastvu. Sve te brige i trude njegove, ko je u stanju podrobno iskazati? Savremenik svetog Kiprijana đakon Pontije ovako se izrazava o njemu kao episkopu: "Kakva je u njega poboznost! kakva budnost! kakvo milosrđe! kakva strogost! Toliko se svetosti i blagodati izlivalo iz njegovih usta, da je izazivao zaprepascenje kod svih koji su ga videli".Po spoljasnjem izgledu sveti Kiprijan bejase mio, lice mu je zracilo svetoscu: jer se svetost, koja se tajila unutar duse njegove, odrazavase na njegovom licu. Jer kao sto mudrost, po reci Eklezijasta, tako i svetost prosvetljuje lice coveka (Eklez. 8, 1); a u ovom coveku Bozjem, svetom Kiprijanu, nalazase se i jedno i drugo: on bejase i mudar i svet, te stoga dvostruko prosvetljavan i mudroscu i svetoscu. Odeca njegova ne bese ni skupocena ni odvec uboga nego pristojna, jer bi skupocena odeca mogla biti razlog za gorđenje, a ubozjacka bedna odeca sramotila bi arhijerejski cin. Po naravi on bese uravnotezen: ni surov, ni suvise mek i krotak; jer gde je trebalo kaznjavati, on tamo upotrebljavase strogost, ali s miloscu, zbog cega ga svi postovahu i ljubljahu. Pored toga on bese sastradalan, zalostiv prema svima koji stradaju i nevoljuju, i mnogo im pomagase; njegovo milosrđe bese neizmerno prema nistima, bolnima, sirotima i putnicima.No ne prođe mnogo vremena od stupanja svetog Kiprijana na episkopski presto a protiv Crkve kao oluja izbi Dekijevo gonjenje. Jer ovaj neznabozac car, stupivsi na presto, izdade ukaz kojim naredi da svi hriscani moraju primiti mnogobozacku veru i bogovima prinositi zrtve. A davno pre toga sveti Kiprijan bi obavesten od Gospoda o ovoj nevolji ovakvim viđenjem: Kiprijan vide starca, kome s desne strane seđase mladic, pun neke uznemirenosti, negodovanja i tuge, a s leve strane stojase neko koji drzase mrezu i pretijase da njome uhvati narod koji je stajao naokolo. Kiprijan se zacudi viđenju, i njemu bi objasnjen smisao njegov: mladic s desne strane tuguje i zali sto hriscani ne drze Njegove zapovesti, a onaj s leve strane raduje se sto mu se pruza mogucnost i daje dozvola da jarost svoju izlije na narod. Svetom Kiprijanu bi jasno da su lica koja vide u viđenju, bili: Bog Otac, Gospod nas Isus Hristos, i iskonski neprijatelj sveta - đavo.Kada carev ukaz stize u Kartagenu, neznabosci htedose da stave na muke najpre episkopa Kiprijana, kao najuglednijeg i najuticajnijeg hriscanina, da bi time zaplasili ostale hriscane. Ali posto vreme njegovog stradanja jos ne bese nastupilo, sveti Kiprijan se resi da se na neko vreme udalji iz Kartagene. I odmah napisa poslanicu svojim svestenicima i đakonima, kao i predstavnicima rimske Crkve. U poslanici on im objasnjava da se udaljuje iz Kartagene, da svojim prisustvom ne bi pojacao bes gonitelja, i da ce, odsustvujuci od svoje pastve telom, biti sa njom u Gospodu. "Prvi stepen pobede, veli on u poslanici, sastoji se u ispovedanju Gospoda posto se padne u ruke neznaboscima. Drugi stepen slave sastoji se u tome da blagorazumnim udaljenjem coveka spase sebe za Gospoda. U prvom slucaju obelodanjuje se veca cvrstina, u drugom - veca predostroznost". Objasnjavajuci ovo udaljenje svetog Kiprijana iz Kartagene, njegov zivotopisac đakon Pontije primecuje: Zamislimo da se Kiprijan tada udostojio mucenicke koncine, ... ko bi potom naucio pale - pokajanju, jeretike - istini, raskolnike - jedinstvu, decu Bozju - cuvanju mira i molitvi?Iz svog tajnog obitalista, po udaljenju iz Kartagene, sveti Kiprijan je preko pisama stalno opstio sa svestenicima, đakonima, mucenicima i ispovednicima, svima dajuci evanđelske savete i spasonosne upute. No u toku vremena gonjenje se pojaca: neznabosci stadose sve strasnije i svirepije muciti hriscanske ispovednike; tamnice se prepunise hriscanima; mnogi se hriscani udostojise mucenickih venaca; mnogi ih sa odusevljenjem ocekivahu. Ali bese i takvih hriscana koji, preplaseni mucenjima, prinosahu zrtve idolima i kađahu im tamnjanom. Slusati o padu slabih clanova svoje pastve, svetom Kiprijanu bese gorko i tesko. Njihov pad kidao mu je srce. Kasnije on je pisao tim povodom: "Tugujem, tugujem, braco, s vama, i patnje moje ni najmanje ne olaksava to, sto sam ja na sigurnom mestu i sto sam zdrav. Kao pastir, ja sam ranjen udarom koji je zadat mome stadu. Sa svakim od vas sjedinjeno je moje srce, sa svakim ja patim i umirem. Udarcima svirepog neprijatelja porazeno je i moje tedo. I moju dusu probo je mac. Moje srce, udaljeno i slobodno od gonjenja, nije ostalo na miru; ljubav je porazila mene, kada su porazena moja braca".Za vreme odsustva svetog Kiprijana u Kartageni se pojavn potreba u novim prezviterima i kliricima. I sveti Kiprijan je rukopolagao one licnosti, koje su mu predlagali ljudi kojima je on bio poverio taj posao, a to su bili: dva episkopa susednih Kartageni eparhija, Kaldonije i Herkulan, kartagenski prezviter i ispovednik Rogacijan, i klirik Numidik. Protiv ove cetvorice ustane neki mirjanin Felicisim i prezviter Novat; njima se pridruze jos cetiri prezvitera. Ovi, a narocito Novat, podstaknu Felicisima da otvoreno ustane protiv svoga episkopa, svetog Kiprijana. Obavesten o tome, sveti Kiprijan odluci Felicisima i zapreti takvom istom kaznom i njegovim saucesnicima. Poslanicu o tome sveti Kiprijan naredi da se procita narodu. No uskoro posle toga Novat, bez znanja i pristanka svetog Kiprijana, uz pomoc svojih saucesnika proizvede Felicisima za đakona. Sveti Kiprijan onda uputi jos dve poslanice kliru i narodu o ovom nezakonitom posvecenju.Ubrzo zatim sveti Kiprijan se vrati u Kartagenu, i na pomesnom saboru, kome je on predsedavao, behu podvrgnuta resavanju dva pitanja: o raskolu Felicisimovom, i o dopustenju otpalima od vere za vreme gonjenja da opste sa vernima. Oci sabora, posle mnogih i dugih raspravljanja, donese jednodusno odluku o palima ovakvu: pale ne lisavati opstenja sa Crkvom, da ne bi, pavsi u ocajanje, stali ziveti neznabozacki; ali ih isto tako ne treba ni pre vremena pripustati k opstenju sa Crkvom; njihovom prisajedinjenju sa Crkvom treba da prethodi dugotrajno pokajanje, molitva Bogu, sjedinjena sa suzama, i ispitivanje naravstvenog stanja svakoga od njih. Pri tome, prema razlici palih behu odreceni i razlicni stepeni pokajanja. Felicisim pak i njegovi jednomisljenici bise odluceni od Crkve kao pobunjenici protiv vlasti episkopa.No neprijatelji svetog Kiprijana ne smirise se. Prezviter Novat uskoro ode u Rim i pridruzi se Novacijanu, prezviteru rimskom, koji je lazno ucio da pale niposto ne treba primati u opstenje crkveno, makar i prinosili pokajanje. Pored toga Novacijan se na nezakonit nacin dokopa episkopskog polozaja. Povodom svega toga sveti Kiprijan napisa izvrsnu knjigu "O jedinstvu Crkve". Radi konacnog uklanjanja svih razdora i nesuglasica, izazivanih od strane neprijatelja crkvenoga mira, svetitelj Bozji Kiprijan opet sazva pomesni sabor u Kartageni. Na ovome saboru bise resena mnoga pitanja unutarnjeg zivota crkvenog, kao: o krstenju jeretika, o primanju palih i dr. Posle toga u Crkvi se stade malo po malo zacarivati mir i spokojstvo.Nakon malo vremena potom pojavi se kuga, koja stade nemilosrdno kositi i hriscane i neznabosce, i harase u svakoj pokrajini, u svakom gradu i skoro u svakoj porodici. I kada mnogi pocese bezati, narocito neznabosci, sveti Kiprijan, kao pastir dobri ostade usred svojih ovaca, uvek gotov da dusu svoju polozi s njima. I kada mnostvo leseva lezahu nepogrebeni, sveti Kiprijan ih sam pogrebavase, a i druge na to pobuđivase. Pri tome on pogrebavase ne samo tela hriscana nsgo i tela idolopoklonika, i druge ucase da milosrđe ukazuju i neprijateljima svojim, pa ce biti sinovi Oca nebeskoga.Međutim priblizavalo se vreme stradanja svetog Kiprijana. Na presto stupi car Valerijan, koji podize zestoko gonjenje na hriscane. Tada kartagenski prokonzul Aspazije Patern dobi carev ukaz o gonjenju hriscana, u kome se naređivalo: primoravati hriscane na poklonjenje idolima, hriscanske episkope slati u progonstvo, i zabraniti hriscanske skupove.Prokonzul namisli da najpre episkopa Kiprijana prinudi na odrecenje od hriscanske vere, zato prvo i pozva njega k sebi. Kada sveti Kiprijan dođe, prokonzul ga upita: Car je naredio da sve hriscane primoram na poklonjenje idolima, a ti sta velis na to? - Sveti Kiprijan odgovori: Ja sam hriscanin i episkop hriscanski, ne znam druge bogove sem jedinog istinitog Boga, koji je stvorio nebo i zemlju i more i sve sto je u njima i na njima; tome Bogu mi hriscani sluzimo, i Njemu se dan i noc molimo za sve ljude. - Prokonzul upita: Ostajes li zauvek pri tom ubecenju? - Svetitelj odgovori: Pri dobrom ubeđenju, koje je poznato Bogu, treba zauvek ostati. - Prokonzul onda rece: U tom slucaju ti ces, po naređenju cara, ici na zatocenje. - Sveti Kiprijan odgovori: Rado cu poci na zatocenje.Posle toga prokonzul upita svetog Kiprijana: Ja imam naređenje od cara ne samo odnosno episkopa nego i odnosno svestenika, stoga mi kazi, koji su svestenici u ovome gradu? - Na to sveti Kiprijan odgovori: Vasi zakoni zabranjuju dostave, stoga ti ne mogu imenovati svestenike; oni su u gradu, pa ih trazi. - Prokonzul jos rece: Meni je naređeno da pazim, da se hriscani ne skupljaju i da ne vrse svoja bogosluzenja, u protivnom da ih macem ubijam. - Svetitelj odgovori: Cini sto ti je naređeno.Posle toga sveti Kiprijan bi poslan na zatocenje u grad Kurubis. Sa njim dobrovoljno pođe njegov đakon Pontije, pisac zivotopisa svetog Kiprijana. Po dolasku u taj grad sveti Kiprijan prve noci imade viđenje koje mu unapred nagovestavase mucenicki zavrsetak. To viđenje on isprica svome đakonu Pontiju, govoreci: Tek posto sklopih oci i ovlas zadremah, ugledah nekakvog mladica, ruznog, nakaznog i odvratnog, koji me uvede u sudnicu na sud; izgledalo mi je da sam izveden pred igemona na sud. Pogledavsi na mene, igemon me nista ne upita nego odmah poce pisati nesto. Ja nisam znao sta igemon pise, no utom ugledah drugog mladica, blagolikog, koji stajase pozadi igemona, radoznalo gledajuci sta ovaj pise i kradom citajuci. Procitavsi napisano, taj mladic mi znakom ruke dade razumeti, da je sudija napisao smrtnu presudu o meni, da budem posecen macem. Sa svoje strane i ja znacima ruke dadoh na znanje mladicu da sam razumeo sta mi je saopstio; pri tome ja poceh usrdno moliti sudiju da mi bar za jedan dan produzi znvot, da bih sredio svoje poslove. Sudija mi opet nista ne odgovarase, ali kao usvajajuci moju molbu on stade nesto pisati. A mladic sto stajase za leđima sudije, motreci na ono sto sudija pise, prstima mi objasni da mi je zivot produzen jos za jedan dan. Ja se tome obradovah, mada nisam bio sasvim siguran, i bejah u velikom strahu. Utom se probudih, dok mi je srce silno lupalo od straha.Ovo viđenje sveti Kiprijan protumaci tako, da ce biti posecen macem za ispovedanje imena Hristova. A dan zivota, koji mu je darovan u viđenju, on protumaci kao jednu godinu. I stvarno, on mucenicki postrada za Hrista tacno posle godinu dana od dana u koji je imao ovo viđenje. Tu godinu dana u zatocenju sveti Kiprijan provođase u bogorazmisljanju i u pripremanju za smrt. U toku te godine on napisa mnogo bogomudrih dela; sve koji ga posecivahu on ucase spasonosnim istinama Evanđelskim, moleci sve: da budu cvrsti u veri, da se ne plase pretnji mucitelja i stradanja za Hrista, i da se ne vezuju za ovaj kratkotrajni zivot nego da istu vecni.Nalazeci se u tom progonstvu, sveti Kiprijan s najvecom radoscu podnosase svakovrsne nevoljs i oskudice, i zatocenje smatrase kao otadzbinu i rođeni dom svoj. Jer za hriscanina, koji se sav oslonio na Boga i udubio u Njemu, stranstvovanje su mu otadzbina njegova i dom, po recima psalmopevca: Gospode, ja sam preseljenik u Tebe i dosljak kao i svi stari moji (Psal. 38, 13). S druge strane, za takvog hriscanina mesto progonstva i stranstvovanja su mu kao otadzbina i kao dom, posto zna da je Bog na svakom mestu pored njega, saglasno rekavsem: Svagda vidim pred sobom Gospoda (Ps. 15, 8). Istinskom sluzi Bozjem gde je Bog tamo je otadzbina, a tuđina mu je onde gde se ne bi nalazio Bog. A sveti Kiprijan zar je mogao biti poslan na takvo mesto, na kome ne bi bilo Boga za koga je on stradao? Otuda, s Bogom i u Bogu i Boga radi, ugodnik Bozji Kiprijan se osecao u zatocenju tom kao u otadzbini, siguran da ce naslediti nebesku otadzbinu.Kada se zavrsavase godina Kiprijanova zatocenja u Kurubisu, u Kartagenu dođe za prokonzula Galerije Maksim. U to vreme car Valerijan izdade jos strasniji ukaz o gonjenju hriscana, u kome je naređivao: da svi hriscanski episkopi, prezviteri i uopste svi rukovodioci hriscanski budu liseni svojih duznosti i imovine; i da oni koji i nadalje ostanu u hriscanstvu, budu predani na smrt. Galerije Maksim posla odmah da svetog Kiprijana vrate iz zatocenja, da bi ga predao na smrt. Cim sveti Kiprijan bi doveden u Kartagenu, po gradu se odmah pronese glas, da je episkop Kiprijan vracen iz zatocenja, da bi bio predan na mucenicku smrt. I sleze se tog casa mnostvo hriscana oko doma u kome se nalazio sveti Kiprijan, zeljni da vide svoga episkopa. I bojeci se da prokonzul iduce noci ne ucini sto svetom Kiprijanu, oni svu noc provedose sa zenama i decom pred vratima toga doma. Oni tako uradise ne zato sto su hteli da svetog Kiprijana otmu iz ruku neznabozackih vlasti, nego samo da vide svoga duhovnog oca i da se udostoje poslednjeg blagoslova od njega, jer im srca gorahu za svetitelja Bozjeg.Sutradan sveti Kiprijan bi izveden iz tog doma. O, koliko suza bi proliveno od strane hriscana kada ugledase svoga svetog oca. i kada ga putem pracahu do sudista! Na sudistu, otpocinjuci isleđenje, prokonzul upita svetog Kiprijana: Jesi li ti Kiprijan? - Svetitelj odgovori: Da, ja sam. - Prokonzul onda upita: Jesi li ti episkop onih bezumnih ljudi koji sebe nazivaju hriscanima? - Svetitelj odgovori: Da, ja sam episkop Hristovih ljudi. - Prokonzul Galerije onda rece: Slavni carevi naređuju tebi da prineses zrtvu bogovima. - Svetitelj odgovori: Niposto to uciniti necu. - Na to mu prokonzul rece: Razmisli dobro, pa izaberi ono sto je korisno po tebe. - Svetitelj odgovori: Ti cini sto ti je naređeno, a meni nije potrebno razmisljati o dobroj stvari koja je tako ocigledna za mene.Posle toga prokonzul se posavetova sa prisutnim sudijama, pa ukorivsi Kiprijana za nepostovanje bogova, izrece ovakvu smrtnu presudu: "Kiprijan, episkop hriscanski, neka bude posecen macem". - Cuvsi presudu, svetitelj Hristov se obradova i gromko rece: "Hvala Gospodu!" - A narod, videvsi sta se zbiva, stade vikati ka prokonzulu: I mi hocemo da umremom s njim! - I bi velika uzrujanost u narodu; i sa mnogo placa iđahu za svetiteljem koga povedose na smrt. Stigavsi na gubiliste, svetitelj Bozji skide sa sebe gornju haljinu, pa prekloni kolena i stade se moliti Bogu. Posto se dosta dugo pomoli Bogu, svestenomucenik Hristov, dade svima blagoslov i mir, i naredi svojima da dzelatu dadu dvadeset i pet zlatnika, cineci i na samrtnom casu dobrocinstvo; zatim sam zaveza sebi oci ubrusom, dok neki hriscani prostirahu pred njim svoje marame i ubruse, da se krv svestenomucenika Hristovog ne bi prolila po zemlji. Onda svetitelj Bozji prekloni pod mac glavu svoju, i bi mu odsecena glava za Hrista Spasa nasega koji je glava Crkve.Cesno telo Hristova mucenika bi preneseno nocu sa svecama, kadionicama i potrebnim pesmama i molitvama na privatno groblje nekog prokuratora Makrovija Kandidijana, i tamo pogrebeno. Docnije, pod kraljem Karlom Velikim, mosti svestenomucenika Kiprijana bise prenesene u Francusku u grad Arl, a kasnije u grad Kompjen.Sveti Kiprijan je napisao mnoga dela, u kojima je bogomudro izlagao bozanske istine hriscanske vere i svete vrline hriscanskog zivota. Narocito je silno pisao protiv idolopoklonstva, Judaizma i jeresi Novacijanove. Izuzetno veliku vrednost ima njegovo znamenito delo "O jedinstvu Saborne Crkve". Uopste, u svima svojim delima on bogonadahnuto blagovesti spasonoone istine jedinog istinitog Boga i Gospoda - Isusa Hrista, kome cast i slava kroza sve vekove. Amin.