Истински продуховљен човек – то је, пре свега, човек савести, који живи по њеним прецизним и јасним законима. При томе је тај живот искрен до крајњих граница, у њему не постоји двосмисленост и лукавство. У духовности нема и не може бити дволичног дана. Ње или има или је нема. Духовни почеци дефинишу приоритет духа и виших принципа у људском животу. Истинска духовност једини човека с Богом, принуђује нас да добровољно следујемо Његовим највишим принципима.

Морал је појам мање онтолошки. Он је нешто више спољашње, него унутрашње и дозвољава глуму, играње улоге, претварање и фалсификат. Понекад се човек препушта својој уображеној високоморалној спољашности и толико се уживљава у њу, да сви почињу да верују у тај његов новостворени имиџ. На пример: један доктор није никада одбијао ни једну молбу људи и ишао је болеснику ноћу и на крај света, доносио им је бесплатно лекове, давао савете. И само је стари свештеник, који је исповедао доктора, знао да је он све то радио због сујете и славољубља. Тако да је често наш ближњи само на изглед свет. А заправо је гори од ђавола.

Неко ће рећи – и шта онда? Најважније је да је човек помагао ближњим и чинио добра дела. Зар није то добро? Добро је! А зашто да копамо по његовој души и тражимо никоме потребне нијансе? Зар се у људским душама не одвија све и свашта? А учињено добро – оно и јесте добро. И таквим људима следује стопроцентни рај.

Светитељ Игњатије Брјанчанинов, чувени руски подвижник и богослов, рекао је отприлике следеће: „ако би се човек спашавао само својим добрим делима, онда долазак Христа не би био потребан“. И заиста, зар је мало добрих људи живело у прошлим временима. Било је и таквих, који су својим добрим делима превазилазили многе данашње хришћане. Спасавали су некога од пожара, давали хлеб гладнима, давали беднима последњу кошуљу, помагали удовицама у раду на њиви и исхрани њене деце. Још су на египатским гробницама били натписи: „Ја никог нисам убио, доводио до плача, нисам се иживљавао над старцима, нисам љутио оца,  угађао сам мајци, делио хлеб с гладнима, штитио слабе од јачих у границама својих могућности, био сам користан владару и говорио му истину, нисам вређао удовице, давао сам чамац другима да пређу на другу обалу Нила. Затим сам умро“. 

Ипак, све колективно искуство човечанства показује, да су људи по свим својим параметрима толико пали, да се без помоћи „одозго“ више никада не могу подићи. Наш живот је доказ за то. Хоћемо добро, а чинимо зло. Цела историја је непрекидни низ лукавстава, обмана, ратова, насиља и суровости. Ретке су године примирја и све опет почиње из почетка…

Зато, што се тиче људског добра: оно је увек повезано с неким суптилним страстима и емоционалним стањима, која живе у нама. Чинећи добар поступак ми, не примећујући, често то чинимо из одређених мотива – танане сујете, због жеље да чујемо похвалу или због тога што не желимо да нас неко за то осуђује, или насупрот томе, чинимо добро само да би се једном за свагда „откачили“ од нама досадног човека који нас моли за нешто. Уопште гледано, поступамо као људи, у чијој души су добро и зло помешани, тако да понекад ми сами то не разумемо, зашто радимо нешто управо тако, а не другачије.

Али бива и другачије. Човек чини добре поступке из отворено трговачких разлога, надајући се на благодарности и награду од те особе којој чини добро. Посећује, на пример, усамљеног старца, доноси му храну, чисти му стан, а у срцу тај стан већ преводи на себе, као награду за свој труд.

Господ тражи од нас самопожртвовање и некористољубље.  Јер ако здраво расуђујемо, човек, сам по себи, не може ни корак да направи без Божије благодати, која му даје дисање и снагу и сам живот. При чему се све то дарује у потпуности бесплатно, на основу велике и свеобухватне љубави. То исто Он очекује и од човека. Зато се свако добро, које није очишћено од егоизма и амбиција, користољубља и похлепе, не прихвата Богом и Он не сматра таква дела пројавом наше љубави к Њему. Зато сама добра дела не спасавају – неопходно је прво анализирати их и разумети мотиве који нас покрећу на то да их чинимо. Не спасава труд, већ смирење које се рађа као његова последица и трепет пред Свевишњим, који нам дарује свако добро. Тако је ученик, који успешно уради нешто, захвалан не себи, већ своме учитељу. Без те вертикале, добра дела у себи увек носе неизбежне тамне фрагменте, дозу зла.

Навешћу још један пример. После рата у многим школама су радили војни инструктори, који су држали часове војне обуке.  Често су то били људи с фронта, који су прошли битке Великог отаџбинског рата, који су били и рањавани и добијали медаље за храброст. Они, као по правилу, нису имали породицу и били су у потпуности посвећени интересима школе и деце. У заједничким становима они су имали свој угао, где су спавали и где су их мучили ратни снови. То су били прави хероји. Претпоставимо, да је један од њих стално радио с ђацима, учио их да овладају оружјем, захтевао од њих високи морал, храброст и право мушко дружење. И више од тога, учио их је витешком односу к девојчицама, учествовао с децом у игри „Зарница“ – укратко, био је за њих прави отац и ауторитетни васпитач.

И ето, упоредо с идеалима добра и хуманизма, које је тај војни инструктор „усађивао“ у дечије душе, говорио им је и да су сви попови преваранти, да никаквог Бога нема, нити Га може бити и да све цркве треба позатварати. Његове речи су несумњиво деловале на душу деце, као позив на акцију. Она су одрастала одлучна и храбра, радила су, не из страха, већ из савести, подржавали су слабије и штитили жене... и упоредо с тим, постајали су идеолошки богомрсци и искрено веровали, да је борба с религијом једна од најважнијих и најкориснијих ствари у њиховом животу.

 Питање: да ли је био моралан тај војни инструктор? Пробајте поштено да одговорите.

Има пуно учтивих људи, који ти уступају пролаз, који се одликују људском пристојношћу, високим принципима, оданошћу у дружењу и спремношћу да помогну у несрећи, али при том су и атеисти. Свевишњег они не признају и сматрају га непотребним. Код њих је и тако све у реду. И поново питање – да ли је њихов морал користан за њих и да ли води спасењу? 

Што се тиче привремене корисности, очигледно, да. Али што се тиче спасења – крајње је тешко рећи. Такав морал је ограничен у свом савршенству и постепено деградира, јер се храни, као по правилу, само људским славољубљем и честитошћу, који немају подршку „одозго“. Аутономност човека има своје границе. Да би надокнадио изгубљену енергију, њему је потребна храна коју добија споља. Да би чинио дела љубави и доброте, њему је потребна духовна подршка. Сам из себе, као биће ограничених моћи, није у стању да добије ту подршку. Одатле и долази до постепене деградације морала код тих „аутономних“ људи. У стварности, њихово стање је несумњиво проблематично. Довољно је да их у нечему критикујете, макар и крајње добронамерно, и тог тренутка ћете видети, како с њих падају све маске милосрђа и како показују своје право лице. Као што је писао тај исти светитељ Игњатије Брјанчанинов: „Вршилац људске правде (тј. формално моралних поступака) је испуњен ароганцијом, надменошћу, самообманом… мржњом и осветом ће узвратити томе, ко се осмели да противречи чак и најдобронамерније и основано, његовој правди; он сматра себе више него достојним награда како земаљских, тако и небеских“. 

Валентин Летов
Извор: manastir-lepavina.org