''Бдите, јер не знате дана ни часа у који ће доћи Син Човечији'' (Мт. 25, 13). Ове речи Самога Господа несумњиво сведоче да ми не знамо и не можемо знати, да ли је далек или близак тај час, тај тренутак, када ће доши Господ, Судија и Дародавац наш и узети нас к Себи на Суд ради награде или осуде. Несумњиво је ово истина, али ако она није очигледна за све, можемо са сигурношћу рећи да је свима јасно то колико је мало известан тренутак наше смрти.

Да ли је знао почивши о дану и часу своје смрти, када је почињао последњи дан његовог живота? Он је стао да се помоли за изненада умрлог свог рођака, а и сам је неочекивано прешао у вечни живот; он је желео да проведе дан у кругу родбине и пријатеља, и у трептају ока прешао је у онај свет, где су милиони и милиони душа њему непознатих; он је ушао у храм да би се молитвено узнео ка Господу, Владици живота и смрти, да би се узнео само мишљу, а Господ га је из храма пак, позвао к Себи, окончавши његово земаљско битије.

Није знао почивши, а не зна и нико од нас “ни дана ни часа” у који ће доћи к нама Судија и позвати нас к Себи. Зар нема никакве утехе у тој мрачној неизвесности грознога часа смрти, који може да нас сустигне свакога минута, и код куће, и на путу, и у храму, и у кревету? Господ нам даје и утеху и оружје против ужаса изненадне смрти, у једној реченици - бдите, јер не знате дана ни часа.

Бдите, јер не знате тренутак смрти, већ је увек очекујте, увек мислите на њу, и у том ишчекивању, у тој сталној спремности за сусрет са смртним часом, наћићете и утеху у изненадној смрти и оружје против њеног ужаса. Смрт је неизбежна за свакога од нас, то свако зна, а мање-више сви се труде да одагнају од себе мисао о смрти. Зашто је то тако? Зато што земаљски живот ми у потпуности осећамо, сви у њему налазимо више или мање радости, или у крајњој мери постојаност наших животних сила и активности, а шта ће бити с нама иза гроба, све нам то изгледа тајанствено и тешко разумљиво.

Да, будући живот нам је непознат, али зашто бисмо покушавали да га упознамо: ми нисмо својом вољом дошли у овај живот и у овај свет, нити ћемо својом вољом напустити овај свет. Јер нико од нас не живи самоме себи, и нико не умире самоме себи; јер ако живимо Господу живимо; ако ли умиремо Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо (Римљ. 14, 7-8). Господ нас је по Својој вољи увео у овај земаљски живот, Господ ће нас, пак, по Својој вољи увести и у други живот; рађајући се, ми нисмо могли знати какав нас живот очекује на земљи, умирући не знамо шта нас чека у вечности - знамо само толико да се наш долазак у овај свет, као и наш одлазак из њега савршавају по вољи Господа, Владике и Промислитеља свих. Знамо и више од тога. Да ради нас Христос и умре и васкрсе и оживе, да и мртвима и живима господари. Нека је благословено Име Господње и у часу нашег рођења и у часу наше кончине!

Али ако је непознато шта нас очекује у вечном животу, то нам никако не даје за право да овоземаљски живот проводимо лакомислено. Ко се спрема на далеки пут, у земљу непознату, тај се још доста пре поласка интересује шта ће му све бити потребно на том далеком путу, да у тој далекој, непознатој земљи не би патио од хладноће, глади, врућине, какво оружје да понесе како би сачувао свој живот и здравље од непријатељских насртаја. Управо тако пак, и сваком човеку коме предстоји ићи по мрачном путу смрти у тајанствени свет, неопходно је по речи Господњој бдети, непрекидно и пажљиво размишљати о ономе што је потребно прибавити овде за тај далеки непознати пут.

Бдите увек браћо! О овом земаљском телу и његовој лепоти и украшавању, снази и елеганцији, нема потребе да се старамо ради будућег живота, тело наше ће остати овде као плен црва и трулежи. И када се наш земаљски храм телесни разори, саздани од Бога имамо храм вечни, нерукотворени на небесима.

Али, не само да је трулежно, већ то тело уноси у душу привезаност и страсти ка излишним и штетним задовољствима његовим, којих је потребно ослободити се још у земаљском животу, да ушавши у небеско станиште не нађемо се наги. Услед небеског тела са земаљским плотским похотама, у свету смо окружени породичним и друштвеним бригама о којима треба да се старамо само толико колико је за данас потребно, јер не знамо дан у који ће изићи дух човечији и у који ће пропасти сви његови земаљски планови. 

Знамо да постоје веома богати људи, обасути славом, али нека вам је све то доступно, не приклањајте к томе своје срце, јер ће све то остати овде, док тамо - слуга и господар, богати и убоги, стоје пред Богом у истој части. Тамо се види и вреднује само душа и њене врлине и дела. Ако у срцу постоји гордост, завист, злоба и друге страсти, треба их благовремено искоренити из срца јер су то опасни сапутници на путу у живот вечни; као што овде од тих страсти нема мира, тако и тамо оне (страсти) неће дати покоја души, неће дозвољавати да се настани (душа) у царство мира и љубави. Тамо је потребно срце очишћено од страсти, које стреми к Богу благочестивом љубављу к Њему, украшено смирењем, незлобивошћу и кротошћу и оно је драго и мило у очима Бога и светитеља Његових. Ако се душа на овај и сличан начин припреми, онда јој неће бити страшан час смрти ма када и ма где нас он сустигао.

Нека би дао Господ да сви умиру са јаком вером и чистим животом, јер како можемо знати са чим одлази душа преминулога у онај свет? Због те недоумице срце боли у неизвесности какав је будући живот наших ближњих. Јер, шта нам ваља чинити да би успокојили своју стрепњу и страх због оних који су се преселили у далеки свет? Родбина и пријатељи њихови, који су их и испратили у далеку земљу, непознату, брину да отишли тамо не оскудевају у било чему. Обично се труде да им пошаљу помоћ и утеху, по мери својих снага и љубави, не питајући чак ни да ли су им помоћ и утеха потребни. Тако смо пак дужни поступати и ми са умрлим нашим ближњим. При обиљу благодати у земној Цркви Христовој, свако може одмах послати ономе који нас је напустио или молитвене уздахе свога срца, или обиље светих молитава и жртвоприношења Цркве, или дела милости и љубави, учињених у спомен преминулих. То је велика утеха и помоћ за оне којима је то потребно и уједно умножавање радости небеске за оне који већ предокушају рајске радости.

Не оклевајмо ни ми браћо да што чешће шаљемо молитвену и тајанствену благодатну помоћ Цркве свима почившим са којима смо се с љубављу односили у време њиховог земаљског живота. На мрачном путу, са оне стране гроба за преминуле ће бити драгоцена свака искра светлости, а светлост за цео свет јесте Господ наш, Исус Христос и Његово Свето Име. За оне који пролазе посред сени смртне Он није само светлост која показује пут већ и палица која одгони демоне! ''Да пођем и поред сени смрти, нећу се бојати зла јер си Ти са мном, штап Твој и палица Твоја, они ме теше'' (Пс.22).

Зато са вером у крсне заслуге Господа, у Име Његово, што чешће узносимо молитве за преминуле наше ближње: и један једини уздах тужног срца које се моли, овде једва чујнога, као гром одјекује у вечном животу, зато што се пред Именом Исусовим преклања свако колено на Небесима. И сила спасоносних Тајни Цркве Христове јасније се осећа у вечном животу, јер је Христос ради тога и умро и васкрсао и оживео да би и мртве и живе испунио.

Чинимо, пак по мери својих снага, у име почивших ближњих својих дела љубави и доброчинства, због којих ће, када и ми осиромашимо и нас примити у небеске станове, по обећању Спаситеља.

Извор: mojepravoslavlje.blogspot.rs