У неком руском граду, после бденија уочи Божића, владика је изашао у припрату храма да по обичају тог времена дарује сиротињу. Сви су од преосвећеног добили обилну помоћ, само за једног од њих није било ничега. Владика није желео да отпусти старца без дара на тако велики дан и позвао га је у своју резиденцију. Увео је сиромашка у своје одаје, угостио и сервирао му чај. Владика је слушао старог човека, но током разговора закључио је да и он и није неки прост човек, како му се учинило због свог сиромаштва. Да, тако је и било: овај човек је био некад имућни трговац који је осиромашио и спао на просјачки штап.

„Сећам се, владико свети, једне предбожићне ноћи“, рекао је старац. Владика се заинтересовао. „То је било давно, ишао сам на санкама у један далеки град. Ноћ је била хладна, тамна, мећава се управо смирила. Куда погледаш, снег и равница. Около бескрајна тишина, нарушена само звоном прапораца и шкрипом снега под санкама… Одједном, видим ја нешто црно на снегу. Кочијаш ме је убедио да ми се не причињава. Шта то може бити у пољу, усред ноћи, звер или човек? Заповедио сам да станемо и изашао да погледам. То је био дечак, лежао је потрбушке, покривши главу рукама. Није давао знаке живота, очигледно се смрзао.

Узевши га код себе у санке, почео сам да му трљам лице и руке, замотавајући га у моју медвеђу будну. И оживео је, рођени мој. Рекао ми је да је богослов, да је кренуо да са родитељима прослави Божић. Отац му је био свештеник у селу, 50 врста од града. Пошао је пешице уздајући се у своју младост. Стигла га је мећава и он је залутао. Посустао је, промрзао, приспавало му се. И тако би се смрзао, али Бог то није допустио. Одвезао сам га кући и рекао родитељима: Примите вашег сина живог! Како ли су ме благосиљали, како захваљивали! Где ли је сад тај малишан? Шта ли се збило са њим?“

Архијереј је пажљиво слушао причу старца, ничим не одајући узбуђење, само је рука брже пребирала бројанице. Кад се прича завршила, владика је устао, пришао иконама и почео да се моли. А затим, окренувши се старцу, рече: „Ја сам био тај дечак, богослов, кога си спасао. Нека је благословен Бог! А шта се десило с њим? Видиш и сам, Господ ме је удостојио архијерејског чина. А ти си тај, који ме је спасао. Буди благословен!“

И преосвећени и сиромашак су пали на колена пред иконом Рођења Христова и један пред другим. Владика се побринуо за сиромашног старца и као што га је он некад загрејао својом бундом у хладну зимску ноћ, тако га је владика сад загрејао топлотом своје љубави и бриге, и живео је старац код њега док није пошао у крило Аврамово, где се нашао заједно са праведним Лазаром.

Извор: duhovnaoaza.wordpress.com