У Гетсиманском врту Христос га је назвао другом. На иконама Страшног суда често се приказује у обличју детета на коленима ђавола у доњем десном углу. Вољено дете Сатане, које због издајничког пољупца прима огњене целиве. Он је носио ковчежић за новчане прилоге, а то значи да је био нешто попут књиговође у малој апостолској заједници. Ниједном не можемо да се причестимо, а да га се не сетимо:''Јер нећу казати Тајну непријатељима Твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда...''

Шта знамо о њему? Да је био Јудејац међу осталим ученицима – Галилејцима. То значи да је био образованији и можда уображенији. Да је био близак Христу и да је био вољен. Само блиски, своји људи могу да издају. У срце удара онај коме је дозвољено да приђе срцу. Туђ човек може бити непријатељ, али не може бити издајица. Његова утроба је среброљубље. Његово име је «лопов». Тако каже Јован Богослов. А у његове речи се не може сумњати. Више ништа не треба измишљати.

Да ли се он разочарао у Месију, па Га је због тога издао? Да ли је, напротив, желео да убрза догађаје и да приближи спасоносни расплет? Немојмо фантазирати. Ради се о томе што је среброљубљем и развратом испуњен свет. Покајани цариници и блуднице су у првим редовима оних који су поверовали у Христа. Али среброљубље, које не жели да се каје, измишља оправдања за Јуду како би се у њему и само оправдало.

«Део Јуде постоји у теби и у мени,» - каже свети Јустин (Поповић). Зачетак Јуде може у себи да носи свако људско срце. Ево, каже: «Чему ово трошење мира? Оно се могло продати и новац се могао поделити сиромашнима.» Али Јудин језик не покреће љубав према сиромашнима, већ жаљење због потрошеног миомирисног уља. А зар и ми не поступамо исто?

Зашто позлаћивати куполе или украшавати храмове скупоценим иконама? Боље би било да се овај новац да сиромашнима.

Зашто он (она/они) има тако скупа кола? Боље би било да помогне сиротињи или старцима. Да ли су вам познати ови гласови? Авај, наше језике на ове речи не покрећу љубав према скромности и човекољубље. То је зачетак Јуде у дубини срца. Још се није родио, а учи да говори.

Заиста се људи којима није туђ Јудин дух разликују по тврдичлуку, зависти и мрачној злоби. Зато ни не можемо да се причестимо другачије осим рекавши: «Ни лобзанија Ти дам, јако Јуда...»

Он је пример незавршеног покајања. Новац је вратио бацивши га под ноге првосвештеницима. Своју кривицу је признао: издао сам, – каже, – крв невину. Међутим, то значи да није довољно отворено признати кривицу и бацити новац који је зарађен тако да је испрљан грехом. Треба још претрпети тугу и очајање и чекати да Исус Христос утеши душу.

Јер, Он би утешио Јудину душу да је овај дочекао Васкрсење. Слично је било и с Петром. Трикратно одрицање од Господа није далеко од издаје, коју је човек јавно признао. Међутим, Петар је победник очајања, а Јуда је жртва.

Не треба много причати о њему, али се не сме ни ћутати. Главно је да не личимо на њега.

Протојереј Андреј Ткачов
Извор: pravoslavie.ru