По општепознатој одредници, бити јуродив значи бити “луд Христа ради”, правити се луд, бити “луд за Христом”, неодољиво жудети за Њим. По силини такве жудње, јуродиви су подносили најтеже подвиге и страдања, живећи бездомно, по сметлиштима и гробљима, под отвореним небом, по најљућим мразевима и жегама, без хране и одеће, презрени, злостављани, исмевани, прогоњени. Јуродивост се сматра најтежим подвигом, како због физичког трпљења ради савладавања својих страсти и тела, тако и по одрицању од разума, као основног људског достојанства. 

Тежина подвига јуродивих показује нам колико је тешка и жилава борба са страстима и гордошћу, са “старим човеком” у нама. Спољашњи, телом условљени човек треба да се “распадне”, често и у великим мукама, како би нови, духовни човек, узрастао ка Господу. Будући да су се јуродиви свецело предавали Богу, Он их је испуњавао силом Духа Светога. Њиме су трпели надљудске подвиге, Њиме предсказивали догађаје ради помоћи ближњима, крепили људе у вери, разобличавали богоотпадништво, пружали брзу помоћ у невољи и чинили бројна чуда. 

Како би сакрили све ове благодатне дарове, узимали су на себе лик и понашање безумних, изражавали се у загонеткама, чинили наизглед сумануте ствари, али које су имале дубок смисао, разумљив само људима јаке вере, чистог срца и велике љубави. Тиме су постали опомена свету против прелести (духовне самообмане) и гордости: духовни живот није у спољашњим манифестацијама, већ је скривен и само Богу знан.

Јуродиви су се јавили још у првим вековима хришћанства, у Грчкој, да би врхунац достигли у Русији 16-18. века. Међу њима има и званично канонизованих, као што је Блажена Ксенија, или Василије Блажени, коме је посвећен најпознатији московски храм, симбол Русије. Међутим, пошто је долазило до злоупотреба, Руска црква је престала са канонизацијом јуродивих. 

Ту долазимо до наше основне поруке. По речима Св. Тихона Задонског: “Сви би хтели да се са Христом прославе и да тријумфују. Мало је, међутим, оних који би хтели да са Христом носе крст, изругивање, понижење, исмевање и да трпе недаће”. Наиме, иако се православни живот одувек доживљавао као лудост за овај свет, као што се и хришћани, не живећи по правилима и мерилима овога света, неретко сматрају лудима, ипак се јасно разликују од јуродивих Христа ради. Инсистирање на духу “лудости”, живљењу мимо света, сопственој необичности и изузетности - не одговара духу истинског Православља, већ говори о духу гордости и недостатку љубави, док је истински хришћанин призван увек на заједништво и саборност. 

У рухо јуродивости појединци каткад умеју да заодевају своје психичке проблеме и социјалну неусклађеност, уз наглашавање разних “виђења” Светитеља. На тај начин, човек се привидно ослобађа личне и друштвене одговорности, остајући у духовној недозрелости, бежећи у дух отпадништва и фанатизма. Популарни су и одласци у манастире код појединих духовника, за које се говори да су “прозорљиви”, “видовити” и “јуродиви”, што све води у магијски однос, идолатрију и прелест. 

Дакле, није свако чије је понашање чудно - јуродив. Некад се иза тога крију и опасне манипулације, никле над нашим маловерјем и потребом за чудима. Истинска вера подразумева расуђивање, а не фанатизам. Јуродивост Христа ради је дар од Бога. На путу спасења, нама није потребно подражавање чудноватости и необичности. Најбољи верници су увек једноставни, наизглед обични и чак неприметни. Но, оно што од јуродивих можемо да усвајамо, јесте дух љубави којим су били испуњени. Блажена Ксенија се, у привидном безумљу, одрекавши се себе и сваке везаности за земаљско, претворила у молитвени одјек свога упокојеног мужа, дарујући му - молитвом, трпљењем и подвигом - нови живот у Христу, и испуњавајући речи апостола Павла: “Не живим више ја, него Христос у мени живи”

Извор: saborna-crkva.com