Ко од вас нама греха, нека први баци камен

Нико није бацио камен.
Тако је наш Господ пре два миленијума спречио једно каменовање
и једно простачко весеље доконе и надобудне руље.

Данас, када су речи замениле камење, као да нико више не обраћа пажњу на поенту овог догађаја. Ретко ко, кође, тај догађај сравњује са оном јеванђелском поруком да не судимо једни другима, док готово нико све ово ни не доводи у везу са поуком Светог Јована Златоуста да треба да будемо строги према себи, а благи према другима. И заиста - који је мотив огољавања туђих живота до те мере да се само мане и грешке уочавају, разматрају!

Рационализација властитих мана

Два мотива су очигледна. Један је рационализација властитих мана, где се сам човек просто утеши туђим грешкама и тако се уљуљкава властитим тетошењем сопствених мана и слабости. Други мотив је, можда, гори од првог: показивање себи и свету да је он сам праведнији од других чим, ето, себи даје за право да суди, односно да критикује туђе животе, туђа деловања, размишљања...

Да када се крене тим путем границе не постоје, сведочи податак да је Руска православна црква чак забранила поједине интернет-форуме на којима су црквени великодостојници критиковани од стране неафирмисаних праведника који су на такав начин, очигледно, више желели да укажу на сопствено постојање, него ли на грешке поменутих великодостојника.

Нажалост, и код нас постоје одређени интернет-форуми на којима, очевидно, докон и надобудан свет претреса животе појединих свештеника и, чак, владика дајући себи за потпуно право да на тај начин и са толиком горчином куди оне који их представљају пред Богом на Светој Литургији и моле се за њих. Ако узмемо у обзир да свако од тих праведника зна ону чувену Јеванђелску поруку не судите да вам не буде суђено, сасвим је разумљиво да себи поставимо питање откуд толико осуде. Откуд толико гнева, револта, отворене агресије међу људима. Зар је заједница светих престала да постоји, зар се догађај Литургије за толико изменио да сама причасна заједница уместо литургијског љубимо једни друге, исповеда неку другу реалност са кудимо једни друге!

Узроци су у мислима

Какве су ти мисли, такав ти је живот. - Ово је доживљена поука једног новијег старца који као да је хтео да скрене пажњу на повезаност мисли и живота у оном есенцијалном смислу где болест мисли узрокује болест тела. Недавно је и медицина потврдила да не постоје само соматске и само психичке болести, већ да је свака болест мешавина психосоматских узрока који своје утемељење обично имају у мозгу, дакле у мислима. Ако овај податак узмемо као меродаван, онда нас неће зачудити ни статистика која говори о енормном порасту стреса и депресије од средине прошлог века до данас. Сувишно је рећи да су узроци управо у мислима (које се све више окрећу ка другима, а све мање к себи).

Све се више броди туђим животима, те су (самим тим) чешћи и бродоломи у властитом, а онда анксиозност, стрес, депресија узимају свој данак док сам човек, уместо да схвати узрок, уместо да преуми сопствено кормило, све више и горче наставља по старом, тотално убеђен да су за све криви други, а да је он сам раван старозаветним пророцима. Тако су поменути интернет-форуми само израз поменутог нерада на себи. А ако свему овоме додамо још и старозаветну поуку (императив) пази на себе, онда више немамо изговора, онда једноставно морамо применити библијски рецепт интроспекције којом ћемо спознавати, дакле, кориговати себе, те самим тим за друге нећемо ни имати времена, док ће наша психа и наше тело бити растерећени болестима неспознаје себе - анксиозности, стреса, разних видова неуроза које се опет изражавају кроз логореичност, депресије...

Растеретити сопствени ум

Растеретити сопствени ум непотребних мисли, то је предуслов, боље рећи - императив здравог живота. Колико је то потребно, заправо неопходно, сведочи податак да сам човек (осим дисања, које се може изводити и вољно мада је махом аутоматизована радња) не контролише сопствене виталне функције. Оне су усклађене комплексним аутономним нервним системом, симпатикусом и парасимпатикусом.

Равнотежа ова два конкурентна дела вегетативног нервног система регулише главне виталне процесе и функције у телу. Ефектори ових налога који иду мимо наше воље су глатки мишићи који се налазе у унутрашњим органима, једњаку, желуцу, цревима, зидовима крвнихи лимфних судова, каналима жлезда.

Све функције жлезда са унутрашњим и спољашњим лучењем функционишу мимо наше воље, делимично се међусобно регулишу по типу повратне спреге, а делимично су под утицајем микро- и макро-климе и околности у којима се наш живот одвија. Иако својом вољом не можемо утицати на аутономне функције, на њих можемо утицати посредно, преко онога што интројицирамо, дакле уносимо у себе, а то су храна, пиће, призори, звуци, мириси, док пресудан утицај на збивања у себи остварујемо мислима и осећањима. Ако је нешто од овога набројаног лоше, онда ће и животни процеси у нама бити лоши. Разуме се да је већина набројаног - с обзиром на велику загађеност - лошег квалитета, што делимично и објашњава толики пораст стреса, анксиозности и депресије од средине прошлог века па до данас.

Но, оно што је утешно јесте то да човек може бити господар својих околности у одабиру православног начина живота као сопственог начина живота. А то значи да постом негује сопствено тело штитећи га од нездраве хране, док сопствени ум милује молитвеним начином одвраћајући га од сувишних информација, судова и промишљања. Тако човек у свом животу прави склад и усвојим особеним околностима сведочи потребу хришћанске свакодневице као алтернативе хаотичном и убрзаном животу данас.

И данас, дакле, као и увек, човеку као претпоставка напредовања и здравог живота још једино остаје сусрет са самим собом. На том путу узрастања човексе обликује - дефинише; јача свој дух чинећи га здравим, а ако је дух здрав, тело ће га неизоставно пратити.

    Свештеник Угрин Поповић