Светих дванаест мученика Dvanaestorica svetih mucenika, udostojeni ne samo prorockog i apostolskog dara nego i uvrsceni među njih, postradase za Hrista u Kesariji Palestinskoj, za carovanja Dioklecijanova. Među njima ppvi po broju i cinu bese sveti Pamfil, prezviter toga grada. Rodom iz Berita. Jos iz mladosti odlican znalac svetovne filosofije; pun i duhovne mudrosti; ukrasen vrlinskim zivotom; slavan ispovedanjem Hrista. Za njim Valent, đakon elijske crkve, star godinama i sed razumom i mudroscu, jer Sveto Pismo znađase napamet. Treci bese Pavle, iz grada Jamnije, covek plamene vere i ognjene revnosti za poboznost, koji jednom pre toga bi bacan u oganj za Hrista. Ova trojica bise od oblasnog upravnika Urbana stavljeni na razne muke za Hrista; zatim baceni u tamnicu, gde provedose dve godine, sve dok posle Urbana ne dođe za oblasnog upravitelja Firmilijan.U to vreme iz Egipta bise prognani sto trideset ispovednika Hristovih, i osuđeni na rad u rudnicima u Kilikiji. Njih iz Egipta u Kilikiju sprovedose neka pet brata po telu i po duhu. Pri povratku iz Kilikije za Egipat ova pet brata dođose u grad Kesariju, posto ih je tuda vodio put. Na gradskoj kapiji upitase ih strazari, ko su i otkuda su. A oni, ne skrivajuci istinu, izjavise: Hriscani smo, a otadzbina je nasa nebeski Jerusalim. - Zato ih odmah kao zlocince zgrabise, i u tamnicu vrgose.Sutradan, sesnaestog februara, bise iz tamnice izvedeni na sud pred necestivog mucitelja Firmilijana pet svetih egipatskih mladica zajedno ca gorespomenutim ispovednicima Hristovim: Pamfilom, Valentom i Pavlom. Sudija najpre pokusa da egipatske mladice pobedi, preteci im raznim mukama. On izdvoji na sredinu najstarijeg među njima i upita ga, ko je. A on i za sebe i za bracu svoju smelo odgovori da su hriscani. Na pitanje, kako im je ime, rekose: Neznabozacka imena koja su nam dali roditelji odbacili smo i nazvali smo se Ilija, Isaija, Jeremija, Samuil i Danilo. - Na pitanje, odakle su, odgovorise: Iz gornjeg Jerusalima, - ukazujuci na svoju duhovnu otadzbinu. A imali su u vidu reci apostola Pavla: Gornji Jerusalim slobodan je, koji je mati svima nama (Gal. 4, 26). Pristupiste k Sionskoj Gori, i ka gradu Boga zivoga, Jerusalimu nebeskome (Jevr. 12, 22).A sudija Firmilijan ne razumevase sta je to Jerusalim, i u kojoj se zemlji nalazi. Jer se u to vreme sveti grad ne nazivase Jerusalim vec Elija. I to od doba kada necestivi car rimski Adrijan mesto prekrasnog grada Jerusalima, razorenog Titom, podize na tom mestu grad kome dade svoje ime, jer se on zvase Elij Adrijan. On dakle nazva Jerusalim Elija, i oskvrnavi sveta mesta, grob Gospodnji zatrpa zemljom i kamenjem, i svuda namesti pogane idole. I naredi da niko ne sme taj grad drukce nazivati nego Elija. A to ucini, zeleci da ime Isusa Hrista izbrise na zemlji. I bi među necestivim idolopoklonicima Jerusalim u zaboravu skoro dvesta godina, sve do blagocestivog cara Konstantina Velikog i njegove majke Jelene. Stoga oblasni upravitelj Firmilijan, koji je za carovanja Dioklecijanova bio u Palestini, nije znao gde se nalazi i koji je to grad Jerusalim, o kome govori sveti mladic. I naredi Firmilijan da tom blazenom mladicu, koji se zvao Ilija, vezu ruke naopako, pa da ga naga obese na mucilistu, i biju nemilosrdno, da bi kazao koji je to grad Jerusalim i u kojoj se zemlji nalazi. A on govorase da je Jerusalim otadzbina jedino hriscana, i da niko drugi ne moze imati udela u njemu; i nalazi se taj grad na Istoku gde se sunce rađa i ispusta svoje prve zrake. Tako sveti mladic filosofirase o gornjem duhovnom Jerusalimu, i kao bestelesan ne hajase za muke. A sudija, ne razumevajuci sta on prica o Jerusalimu, misljase da su hriscani negde sazidali sebi taj grad i hoce da se suprotstave Rimljanima. Stoga jos svirepije mucase svetog Iliju, da tacno kaze o tom hriscanskom gradu Jerusalimu gde je sazidan. I posto nista vise ne mogade saznati o njega do to, da je hriscanin i da je njegova otadzbina Gornji Jerusalim, on osudi svetog mladica da macem bude posecen.Isto tako on stavi na muke i ostale mladice: Jeremiju, Isaiju, Samuila i Danila. Ali i od njih cu ono isto sto i od prvoga. Stoga izrece presudu, da i oni budu macem posecenn.Zatim izvide kako stoji stvar sa svetim Pamfilom prezviterom, Valentom đakonom i Pavlom. I saznavsi da su oni dosta bili muceni od oblasnog upravitelja Urbana, i da su dugo u tamnici drzani, on ne htede da ih vise muci, nego ih samo upita, da li ce se pokoriti carskom naređenju. I kad vide da su nepokolebljivi, on donese odluku da i oni budu macem poseceni.A Pamfilov sluga Porfirije, mladic od osamnaest godina, koga sveti Pamfil veoma ljubljase zbog njegovog celomudrija i blagorazumnosti, kada cu smrtnu presudu nad svetim mucenicima, povika iz gomile naroda: Molim za tela svetih, da ih sahranimo! Rekavsi to gromko iz sredine mnostva naroda, on istupi i stade pred sudiju. Sudija ga ispita, i kada saznade da je hriscanin, naredi da ga odmah obese naga na mucilistu, na kome je i svetu petoricu mladica mucio, i da ga ljuto biju. I sveti mladic Porfirije bi dotle bijen, dok mu se celo telo ne pretvori u rane i sve meso otpade sa njega tako da mu se kroz gole kosti viđase unutrasnjost. A on u takvim mukama bese kao stub ili kamen neosetljiv i bezglasan, jer se nimalo ne uznemiri, niti jauknu, niti uzdahnu, nego cutase kao stena. To jos vise razdrazi mucitelja, i on naredi da mu surim krpama trljaju rane. Zatim donese odluku da bude spaljen. Stoga pobise u zemlju veliki kolac, privezase svetog mladica za njega, nalozise drva pa zapalise. A kada oganj buknu oko njega, on gromko prizivase u pomoc Isus Hrista, zatim umuce, predavsi svetu dusu svoju u ruke Gospodu. Tako Porfirije pretrpe muke posle gospodara svog, ali ga pretece u primanju mucenickog venca. Jer sveti Pamfil s drugovima svojim jos ne bese posecen, kada sveti Porfirije skoncavsi u ognju, otide ka podvigostrojitelju Hristu.Kada sveti Porfirije gorase na lomaci, među prisutnim narodom stajase pravoverni muz Selevkije, nekadasnji vojnik. Cim sveti Porfirije skonca, on otrca putem za svetim mucenicima koji su bili vođeni na posecenje. I zatece i jos zive, jer behu izmolili u dzelata malo vremena da se pomole Bogu. I on izvesti svetog Pamfila o mucenickoj koncini ljubljenog mu Porfirija. I obradova se sveti Pamfil, blagodarase Boga. A Selevkije davase poslednji celiv sveti mucenicima, kada oni priklanjahu vec glave svoje pod mac. A vojnici, videvsi to, poznase da je i on hriscanin, pa ga uhvatise i odvedose sudiji. Sudija naredi da i njega odmah poseku. A sveti Selevkije bese iz Kapadokije, vojnik hrabar i cuven u rimskoj vojsci. On u pocetku gonjenja na hriscane ispovedi Hrista, i bi mnogo bijen. Zatim bi lisen vojnickog cina i pocasti, i najuren iz svog puka. A on sluzase bolesnicima na raskrscima, i starase se o nistima i sirotima. Sada pak, on mucenik pridruzi se svetim mucenicima, on ispovednik pridruzi se ispovednicima, i radujuci se otide Gospodaru svom, Hristu Gospodu.Za svetim Selevkijem pohita da se mucenickoj druzini pridruzi sveti Teodul, muz star i blagolik, jedan od ukucana oblasnog upravitelja Firmilijana, postovan od sviju zbog svoje sedine, jer je vec i praunuke imao. Potajno verujuci u Hrista, on pristupi jednome od svetih mucenika vođenih na pogubljenje, i zamoli ga da se pomoli Hristu Bogu za njega. To videse neki od upraviteljevih slugu, i optuzise Teodula kod gospodara svog da je hriscanin. Ovaj ga ispita, i nasavsi da je zaista hriscanin, on se silno razjari, i naredi da svetog Teodula raspnu na krst.Za svima ovima dođe sveti Julijan, kao poslednji od dvanaestorice. On bese iz Kapadokije kao i sveti Selevkije, covek verujuci i dobrodeteljan. On bese posao u Kesariju Palestinsku po neki alat. I kada se priblizi gradu, on ugleda van zidina gradskih tela mucenika, bacena psima i pticama i zverovima da ih raznesu. I obradovavsi se u duhu, on pripade k njima celivajuci ude njihove za Hrista postradale i velicajuci mucenicku koncinu njihovu, zbog koje su se udostojili od Hrista beskonacnog zivota. A vojnici, koji su izdaleka pazili i cuvali tela mucenika, da ih potajni hriscani ne ukradu, videse kako ovaj tuđinac celiva bacena tela, i poznase po tome da je hriscanin. Stoga ga uhvatise, i oblasnom upravitelju odvedose. Ovaj, posto ga po obicaju ispita, izrece presudu da bude spaljen. I bi sveti Julijan spaljen kao i sveti Porfirije.Tako, mucenicka dvanaestorica, slicna dvanaestorici prorockoj i apostolskoj, pretstade sa prorocima i apostolima Hristu Gospodu u nebeskom carstvu njegovom, ovencana pobednickim vencima. A sveta tela njihova, bacena izvan grada, lezahu na zemlji cetiri dana. Kada pak neznabosci videse, da se njihovih tela ne doticu ni psi, ni ptice, ni zverovi, oni naredise da ih uzme ko hoce, i sahrani. Tada ih verni uzese, i cesno pogrebose, slaveci Oca i Sina i Svetoga Duha, jednog u Trojici Boga, kome slava vavek, amin.