Сви моји преци потичу са острва Јава, осим бабе, која је Кинескиња. Одрастао сам у муслиманској породици, а мој деда је био имам у нашем селу. Био је велики аскета. Сећам се да је много постио и да је спавао на поду, да се сваке ноћи молио. Његов пример је снажно утицао на мене. И мада је остао муслиман, он је, у извесном смислу, био истински хришћанин.

НИШТА НЕ УЗИМАЈ ОД ХРИШЋАНА 

Сви житељи мога сeла били су муслимани, али је деда ипак сматрао да је неопходно да ме упозори: 

„Ако сусретнеш хришћанина, никада ништа не узимај од њега - ни храну, ни воду“. 
„Зашто, деда?"
„Ти знаш да су ти људи неверници. Они ће отићи у пакао. Ти знаш да они иду у храм где им свештеници дају зачарану воду, коју они пију у стављају у храну. Ако попијеш ту воду или поједеш ту храну, и ти ћеш бити омађијан. Они ће те тада лако привући к себи и ти ћеш брзо примити њихову веру. Зато ћеш заједно са њима отићи у пакао!"

Начин на који је мој дедица покушавао да ме одбије од хришћанства није доктрина ислама, него његово лично сујеверје.

Док сам ишао у основну школу, имао сам друга. Он је био једини хришћанин у целој школи, и сви су га исмевали. Свакога јутра његови другови из разреда скидали су му панталоне и викали: „Погледајте, необрезани, неверник!" Било је то ужасно и он је, наравно, одлазио у сузама. 

Једнога дана, кад сам се враћао из школе, пролазио сам поред куће тога дечака и тамо видео слику распетог Исуса Христа. Дошао сам кући и упитао деду:

„Деда, познајеш ли ону сиромашну породицу која живи у овој четврти?"
„Да, познајем их, они су неверници“. 
„Знаш, ја сам код њих видео неку чудну слику. Тамо је био неки човек, скоро наг, а висио је на дрвеном крсту!"
„О, знаш ли шта је то? То је слика њихове смрти! Земља не може да их прими кад умру! Због тога они најпре треба да буду задављени, а онда их вешају на такво дрво, па их тек после тога закопавају у земљу“.

Понављам још једном, ово није учење ислама, него, једноставно, покушај мог дедице да ме одврати од хришћанства. Деда је био веома добар човек, благ и испуњен љубављу. Међутим, када је у питању била религија, све се мењало. 

KAКO ИЗГЛЕДА БОГ

За муслимане, Бог није Отац, него деспот, а људи нису чеда Божија, него пре свега слуге. Називати Бога Оцем је грех, пошто Бог нема деце, па чак ни пророци нису чеда Божија. У исламу је забрањено ликовно представљање Бога и пророка. Често сам дубоко размишљао о томе - какав је Бог? Силно сам желело да Га на неки начин замислим. Упитао сам деду:

„Како изгледа Бог?"

Он ме зачуђено погледао:

„Зашто ме то питаш?"
„Ето, ми се молимо Богу, али Га не видимо. Не разумем језик на којем се молим, не видим коме се обраћам, ништа не осећам. Изгледа као да само нешто мрмљам!"
„Ислам је истинска религија и ти то знаш! Све остало ћеш сам разумети када одрастеш!"

Међутим, чак и када сам одрастао - ишао сам већ у средњу школу - нисам сазнао одговор. Одлазио сам у кинески храм, одлазио сам у будистички храм - где све нисам одлазио! Хтео сам да сазнам шта се налази унутра, чему се, или коме се, људи тамо клањају. Та места ми се нису допадала и ја сам бежао из тих храмова, поново се уверавајући да не постоји ништа боље од ислама. Тада ми се чинило да познајем и хришћанство. Нисам, међутим, ни покушао да одем у цркву, јер сам био убеђен да су хришћани - неверници. 

Једном сам, у јануару месецу, отишао у госте код учитеља, господина Катамсија. Тамо сам видео дрво украшено са безброј декорација, на какво никада раније нисам наишао.

„Шта је ово“, упитао сам. 
„То је божићно дрвце, бадњак“, одговорио је учитељ. 

Он је постао хришћанин, а ја то тада још нисам разумео.

Почели смо да разговарамо и он ме упитао: 

„Ти се још увек често молиш?"
„Да, наравно, пет пута на дан“. 
„Поносан сам на тебе! Млади људи обично јуре на све стране и забављају се, а ти се молиш!"
„Да, лепо се осећам кад се молим“, одговорио сам. 

Учитељ ми је тада рекао: 

„Добро је што се молиш, али, јеси ли свестан коме се молиш?"
„Наравно! Алаху, коме бих другом?!’’
„Да ли Га ти познајеш?"

Био сам дубоко потресен.

„О томе је реч! А да ли Га ви познајете? Молим Вас, причајте ми о томе! Одавно покушавам да нађем одговор на то питање!"

Почео је да ми говори о Тројици, о Дјеви Марији, о Христу. Тада сам се најзад досетио да је он хришћанин. Био сам ужасно преплашен. Ја сам већ обедовао код њих! Сећате ли се шта то значи? То је она иста вода! Отишао сам кући и рекао деди: 

„Срео сам невернике! Мој учитељ је постао хришћанин!"

Погледао ме право у очи и упитао:

„Да ли си нешто јео код њих?"
„Да... јео сам“, промуцао сам ја.
„Моли Алаха да омађијана вода не утиче на тебе!"

Током читаве ноћи плакао сам и молио се: „Господе, нећу да умрем као хришћанин, хоћу да умрем као муслиман! Молим Те, помози ми, не желим да та зачарана вода делује на мене!" 

ПОЂИ ЗА МНОМ

Једне вечери сам се молио као и обично. Просторија је била прилично мрачна, али је моју одају изненада озарила светлост. То није била обична, него заслепљујуће блистава светлост. Читава соба била је њоме испуњена и ја сам се обрео унутар ове светлосне кугле. Угледао сам затим и другу светлост, која је почела да нараста и да добија облик, образујући силуету дугокосог човека. Био је то човек из светлости... Био сам потресен. Муслимани верују у џинове- демоне, па сам помислио да је то управо демон. Ни реч нисам могао да изговорим, од страха чак ни уста нисам могао да отворим. Могао сам само да говорим у себи. У мислима сам упитао: „Ко си Ти?" Он ми је одговорио на мом матерњем језику... нисам могао да чујем речи, али сам их осећао: „Ако хоћеш да се спасеш - пођи за Мном!". Светлост је затим почела да слаби и одаја се поново испунила тамом. 

Ово се поновило и следеће ноћи, а затим још једном. Крајем другога дана видео сам то исто, али је овога пута, на питање „Ко си Ти?“, Он одговорио: „Ја сам Онај за Којим си трагао. Ја сам Исус Христос“. После тога, све је ишчезло. 

Био сам сасвим збуњен, нисам знао шта да мислим: ето, молио сам се као муслиман, али сам уместо пророка Мухамеда угледао Исуса Христа - шта се догодило?

Када је дошао и трећи пут, ја сам Га упитао: „А шта је са Мухамедом?" Није ми одговорио и само је рекао: „Ако хоћеш да се спасеш, пођи за Мном!"

Овакво искуство није ми се више поновило. Никада више нисам доживео ишта слично. 

Почео сам да постим и да питам Бога: „Ма ко да си Ти, молим Те, откриј ми у коме је истина - у Исусу Христу или у Мухамеду?" Молио сам се и постио сам неколико дана, али нисам зачуо никакав глас, нисам имао никакво виђење. Тада сам се вратио Корану и изненада отворио 3. суру, 45. стих, где је речено: „Сети се, Мухамеде, како су анђели рекли: ’О, Маријам! Уистину, Алах Ти Својом речју саопштава радосну вест - Ти ћеш родити Сина. Име је Његово Масих Иса, син Маријам (тј. Исус, син Маријин). Он ће бити поштован у овом и у будућем веку, и биће близак Алаху“. 

Отишао сам код учитеља Катамсија и упитао га где могу да пронађем цркву. Испоставило се да је он један од вођа Протестантске цркве и ја сам се запутио у ту цркву. 

Убрзо је мој деда дознао да одлазим код хришћана и страшно се расрдио. Када је чуо за то, један од мојих пријатеља је чак покушао да ме убије. Деда је тада свима објавио да сам ја под његовом заштитом и да нико не сме да ме повреди. По милости Божијој, мој деда је познао истину и умро је као хришћанин. Знате ли колико је година имао? Имао је сто четири године! Наравно, он се крстио у протестантизму, јер ја тада нисам могао ни да претпоставим да постоје и друге конфесије. Моја бака се такође крстила. Ја сам, пак, у време кад сам већ постао свештеник, крстио моју мајку и оца, моју рођену браћу и браћу и сестре од стричева. 

„ЦРКВА СА ВЕЛИКОМ ГЛАВОМ“

Када сам постао хришћанин, отпутовао сам у Јужну Кореју, да бих у Сеулу изучавао протестантску теологију. До тог времена сам, међутим, био донекле разочаран у протестантизам. Сећао сам се моје муслиманске прошлости, која је у потпуности била проникнута дисциплином: молитва пет пута на дан, постови. У Протестантској цркви, а посебно у Харизматичкој, за коју сам био везан у то време, постојала је велика слобода: ради онако како се теби допада, моли се колико хоћеш и кад хоћеш - уз Библију, уз гитару или, једноставно, узвикујући: Алилуја!

Почео сам да се питам како је било устројено богослужење у раној Цркви. Отпутовао сам у Кореју надајући се да ћу пронаћи одговор. Све време сам се молио: „Господе, ако та, рана Црква, још увек постоји, молим Те, помози ми да је пронађем! Хоћу да сазнам каква је била та Црква!"

Господ ми је на крају дао одговор и на то питање. Једном приликом свратио сам у књижару и тамо на полици угледао књигу „Православна Црква“. Никада за такву Цркву нисам чуо, па сам помислио да је то, можда, још једна америчка секта. Међутим, како сам увек волео да читам и како сам читао све што ми дође до руку, купио сам и ову књигу. Кад сам је прочитао, помислио сам: „Управо о томе је реч! То је она иста Црква за којом сам трагао! Где је она?"

Ни на крај памети ми није било да се православни храм налази насупрот мом интернату, да је то она иста зграда са великом куполом, коју су моји другови називали „црква са великом главом“. Била је то Мисија Руске Православне цркве у Кореји. Ту сам и ја примио Православље: на дан 8. септембра 1983. године постао сам први и у том тренутку једини православни Индонежанин. 

Из Кореје сам отпутовао у Грчку, а одатле у Америку, у Бостон, да бих наставио школовање у богословији Светога Крста. За свештеника сам рукоположен 1988. године, а онда сам се вратио у Индонезију. Тамо, пак, дословно није постојало ништа - ни храм, ни парохија, ни књиге. Све сам морао да почнем „од нуле“. Самоме себи сам био и пастир и паства!

Међутим, по милости Божијој, људи су почели да долазе код мене. Данас се код нас, у Индонезији, налазе две јурисдикције: Руска Православна загранична црква и Цариградска црква. Ја, наравно, верујуће и из једне и из друге Цркве сматрам својим духовним чедима, будући да пре мог доласка они ништа нису знали о Православљу и да су се сви они преобратили посредством служења које је мени поверено. У Цариградској цркви данас служи осам свештеника, а у Руској Православној заграничној цркви којој и ја припадам - једанаест. Православни свештеник у Индонезији нема могућности да нађе посао, али ми смо спремни да ради Цркве поднесемо све тешкоће, и мисија наставља своју делатност. Молим се за то да се васцела Индонезија преобрати у Православље. Да, то је веома тешко, али није теже него у временима Римског царства. Ако су апостоли били у стању да Духом Божијим преобрате стари свет, то значи да је нешто слично могуће и у Индонезији! 

ЗАШТО ДОМОРОЦИ НИСУ СПАЛИЛИ БОМБАНГА?

Стално ме питају где се налази моја парохија. Ја немам парохију и цела Индонезија је - моја парохија. Често морам да „летим“ из једног села у друго, са једног острва на друго. Понекад ми се догађају невероватне ствари као, на пример, следећа. Једном приликом отишао сам да проповедам на острву Тимор (Источни Тимор је независна држава, док је Западни - део Индонезије). Заједно са мном путовао је и мој духовни син Арди, који је касније постао отац Григорије. После дугог путовања нашли смо се у џунгли, у забаченом селу које се зове Хауменибук. Овај назив, разуме се, нема никакве везе са енглеским језиком! Немам ни најмању представу шта би он могао да значи!

Примио нас је сеоски вођа. Био је веома добар према нама - седели смо у колиби и разговарали о Богу. Затим смо Арди и ја кренули кроз џунглу да пронађемо воду. Убрзо смо пронашли један извор, где смо се напили воде и освежили. Око тог извора налазиле су се неке чудне камене громаде. Био сам веома уморан па сам сео на највећи камен, да мало предахнем. Затим смо се вратили у село, у колибу, и ја сам наставио да причам вођи о Православљу, о вери, о једном Богу, о томе да се не треба клањати идолима и о сличним стварима. На њега је овај разговор оставио дубок утисак. 

Следећег јутра, поново сам пошао код племенског вође.

„Могу ли да Вас питам где сте јуче ишли“, изненада ме упитао.

„Био сам на извору“.
„И шта сте тамо радили?" 
„Ништа посебно! Пили смо воду!"
„Не, радили сте још нешто! Сетите се шта сте радили!"
„Седео сам на камену, на великом камену!"
„У томе и јесте проблем! Тај камен изображава нашег бога - духа који штити наше село. Житељи су видели како сте седели на њему. То их је разјарило, јер сте увредили духа. Они су се сад запутили овамо, смишљају нешто веома лоше. Молим вас, нигде немојте да излазите, останите овде!"

Зачуо сам неку буку и повике који су допирали са брда, па сам упитао старешину:

„Шта то они узвикују?"
„Убићемо га! Спалићемо га!"

Ардија је обузео паничан страх: 

„Оче, оче, нећу да те убију!"
„Арди, моли се! Бог је са нама! Ми смо овамо и дошли у име Господње“. 

Разуме се да сам у себи био дубоко узнемирен - били су то дивљи људи! Племенски вођа је рекао: 

„Покушаћу да се споразумем са њима“.

Био је то веома добар, саосећајан човек. 

Колиби се приближавало око стотину људи, наоружаних копљима. Сви су били тамне коже, и у помрчини су им се видели само зуби када би повикали - а нису ни престајали да вичу. Ситуација је, наравно, била неизрециво напета. Ми смо се све време молили. 

„Арди, ако ми се нешто догоди, врати се кући и испричај шта се овде десило. Ако Господ хоће да овде погинем, нека тако и буде“.

„Не, оче, ја те нећу напустити!"
Био сам спреман: „Господе, ако је Твоја воља да умрем на овом месту, помози ми и дај ми храбрости да умрем за Тебе!" 

После извесног времена, вратио се племенски вођа и рекао: 

„Оче, све је у реду, сагласили су се да Вас не дирају, али...’’
„Шта: али...’’
„Мораћете да прођете обред помирења“.

Ардију сам одмах рекао: 

„Ако треба да се клањам том камену, радије ћу да умрем. Никада се нећу поклонити идолу!"

Показало се, међутим, да тај обред и није тако страшан. Церемонија се састојала у следећем: десет старешина је стало у круг а онда су један другоме, из уста у уста, предавали орахов лист. Помислио сам: „Господе, помози ми само да ми се не смучи од оваквог обреда!" Тако сам задржао дах, узео лист у уста и затим га испљунуо што сам брже могао. После тога су ме повели да пијем њихово домаће вино. 

Племенски вођа ми је рекао:  

„Оче, сада вам је преостало само да платите глобу!" 

„Колико?" Помислио сам да ће ми узети све што сам имао.
„Десет долара“. 

Платио сам десет долара и чинило се да сам слободан. Сутрадан су ми, међутим, заповедили да идем код краља. Силно сам се зачудио када сам чуо да у селу постоји краљ, али сам послушно пошао ка оној колиби коју су ми показали и која је била највећа у селу. Тада сам га угледао. Био је то човек стар тридесетак година, полуобнажен, а на глави је имао - каубојски шешир! На једвите јаде сам се уздржао да се не насмејем. Краљ је рекао: 

„Оче, ја и још четири житеља овог села желимо да Вас пратимо. Било би опасно да путујете без нас, јер се неким људима нисте допали“. 

Испратили су нас до станице и ми смо одатле отпутовали кући.

Знате ли шта се затим догодило? Онај човек, који је започео побуну против мене, у међувремену је умро. Према веровањима тога племена, ако човек који је некоме нанео штету умре, то значи да је онај који је штету претрпео - свети човек! Тада су сви почели да ме сматрају светим. Као резултат тога, људи са тог острва пришли су православној вери!

Записано у Сан Франциску, у априлу 2008. године
Превод: Антонина Пантелић 
Извор: Нескучный сад