Како може да буде диван и велик човек - кад је човек! А, да би био човек, прво треба да је усправан. Усправан значи: исправан. Да је по лику Божијем, да гледа стално у Бога. И друге људе да гледа око себе, наравно, а не само да узме неке идеале. Отац Јустин ми је говорио: “Немој се много шепурити. Човек је тајна. Саслушај га и немој много да разглабаш о томе; помоли се Богу и препусти Богу и њега и себе. То је вера у човека. Кад приступаш другом људском бићу, приступај му на голубијим ногама, молећи се Богу да богопосредује твој однос са другим. Чак, да се и за себе молиш да богопосредује твој однос са собом самим: са душом, са срцем, са умом, са вољом...” 

Човек обично воли да одмах уновчи све. “Ја сам молитву урадио”, па пошто сам урадио, ја сам заслужан. Па, добро, хоћеш плату да ти платим одмах? Те претензије човекове, с једне стране, извиру из тих потенцијала које је Бог дао човеку. И има човек из чега да има претензије. Али, с друге стране, оне спречавају раст и способности. Једно је важно: никад немој себе ни да потцениш ни да прецениш. И једно и друго је погрешна процена и, у исто време, погрешан животни став. Светитељи то називају: страст. А страст у себи крије страдање, патњу, патолошко стање. Чим си ти претенциозан, ти си у једном патолошком стању. Дакле, страст се назива и претенциозност, гордост - највећа страст. 

Гордост се развија од самољубља, егоцентризма, “ја па ја”. С друге стране, преврнута слика, а истог садржаја је: разочарење, депресија. Ево, данас, три човека скочила и убила се у Београду. То никад није било у српском народу. Велика је мудрост живота да човек одржи једну нормалну равнотежу. То је здравље. То је, на грчком, спасење, сотириа, да је човек целовит. 

Здравље је, у ствари, целосност. И оно полако расте, разраста се, као дете што расте, јер је Бог уложио у човека једну динамику. Човек је стрела која је избачена и лети своме циљу, који је Бескрај, који је Бог. Зато су потенцијали човекови велики. Човек је увек радосно биће; ''Жизњи је радосна'', каже Достојевски; човек се радује животу, зато што је створен да живи. Да би неко осећао мир, треба да је жив. 

О. Јустин Ћелијски је говорио: “Како Светитељ тако мирно зрачи? Као сунце зрачи: сунце је све само није мирно изнутра; то су врења, ветрови, таласи, чуда Божија, а оно мирно зрачи и греје те. Тако и Светитељ; и не открива ти се ко је он био, какве све дубине. И говорио је о. Јустин нама младима, који смо се већ спремали да будемо монаси: треба да се десе тектонски поремећаји, земљотреси у човеку, да се све то изнутра претресе, преиспита само, и онда полако да се, иза тога, надиђе, као што Дух Свети се надношаше над водама. Првобитни свет - то су били хаоси. И, онда, Дух Свети, који одозго, као квочка кад загрева јаја, даје живот. 

Човек треба да има поштовање према себи. Није узалуд рекао Господ: Љубите Бога свим срцем, свом душом и свим бићем својим. И ближњега свога као себе. Али - себе истинског, правог, вечног, онога какав треба да буде. И онда таквог да видиш и другога. Како каже о. Јустин: кад погледаш, у сваком да видиш, да сагледаваш свог вечног брата, с којим ћеш бити тамо. Немојмо да о човеку имамо депресиван став или да окривљујемо другога. Ја имам око себе калуђере - највише ме некад наљути, некад разочара: кад почне да ми се правда. Немој ми се само правдати! Кажи: забрљао сам, па макар мање него што ти видиш. Готово је! А не: сад ти почнеш да причаш. Прво, ти мене онда сматраш глупим, да ништа нисам видео, ништа нисам схватио. Друго, клеветаш ме да сам злобан. Оправдавање је најгора ствар, која не помаже томе који почне да се правда. 

Човек што је обдаренији, све више је у опасности да га то опседа, да буде опседнут тиме. Хајде неком уметнику пробај да ставиш неку примедбу! Паја Аксентијевић, што пева, кад је ту долазио, причао нам је: пита он патријарха Павла: ''Ваша Светости, што имам увек трему кад треба да наступам?'' Каже он: ''Зато, дете, што ти певаш за себе, а не за Бога. Да певаш за Бога, не би имао трему''. 

То је: да не буде погрешна процена себе, оцена себе, самосазнање. Али, да би то постигао човек, стари Грци су говорили: Познај себе. А Св. Василије то исправља, на основу Св. Писма: не може човек да спозна себе, него да пази на себе. То може, то је у власти човека. Да човек не прецењује себе, али ни да потцењује себе. А не може очувати ту равнотежу ако се сам са собом бави, и пред Богом. 

Опасно је и у молитву се удубити, поставити само себе у центар; увек треба претварати у множину. Молиш се: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, па онда: помилуј нас. Или: чујеш неке невоље, муке нечије - укључи и њих, њега. Човек је саборно биће, у заједници са свима Светима. 

Човек је живи ходећи крст. Кад рашири руке, он је живи ходећи крст. Ако укинете вертикалу крста, имаћете једну мотку попречну. Ако укинете хоризонталу, имаћете једну усправну мотку. Ни једно ни друго није човек, него спојено само. Зато је Господ рекао: љуби Бога и љуби ближњега. То човека уравнотежује, то га уцељује, то човека спасава. ... Бог је створитељ човека и зна ко је човек; као добри Лекар. А ко себе прати, зна да не може ни лекар да те спасе ако сам себи не будеш пажљив, не будеш нека врста самолекара. Да сам себе пазиш, али да и друге пазиш..

Владика Атанасиије Јевтић
Извор: saborna-crkva.com