Све што је од Бога – и болест и здравље – даје нам се на спасење. Тако и ви прихватајте своју болест и захваљујте Богу што се брине о вашем спасењу. "Бог шаље болести некад као казну, као епитимију, некад као уразумљење да се човек призове свести; некад га тако избавља од несреће у коју би човек упао да је здрав; некад се болест даје да би човек показао трпљење и тиме заслужио велику награду, а понекад да би се очистио од какве страсти, и из многих других разлога".

Свети Тихон Задонски је о томе учио: "Здравље тела отвара човеку врата за многе прохтеве и грехе, а телесна немоћ их затвара". За време болести осећамо да је људски живот сличан цвету који зачас увене, чим процвета... Да наши дани нестају као сенка, да се наше тело суши слично пољским травама, да је живот и најснажнијег човека само дах; да се он са сваким уздахом скраћује и да су куцаји његовог била слични ударцима клатна на сату, приближавају га последњем часу, који готово увек откуца у тренутку када човек мисли да је још далеко од тога.

О, болести, горки, али здрави лекови!

Као што со спречава труљење меса и не дозвољава да се у њему излегну црви, тако и свака болест чува наш дух од труљења и пропадања духовног, не дозвољава страстима, као црвима душевним да се у нама рађају.

Има болести чије излечење Господ забрањује када види да је болест потребнија за спасење него здравље...

"Ако осећате и видите да сте сами криви, почните са покајањем и жаљењем пред Богом што нисте сачували дар здравља који вам је Он дао. А затим, све сведите на то да је болест од Господа и да ништа не бива случајно. Након тога, поново благодарите Господу. Болест смирује, чини душу мекшом и олакшава јој уобичајени терет од многих брига".

Господ одузима снагу да би бар тиме уразумио човека. И милости, и посете туге – све је већ опробано, и све је било узалуд. У болести, макар и најлакшој, смрт ће му можда и пасти на памет, и душа ће стварно осетити како осећање на последње дане живота одвраћа од греха.

Онај ко оздрави, нарочито после озбиљне и опасне болести, треба да осећа и говори: "Бог ми је подарио одлагање краја да се покајем и исправим живот свој по заповестима Христовим". Амин.

О посту у болничким условима

Ово питање је често камен спотицања за хришћане, извор саблазни за медицинско особље и предмет непослушности према духовницима. То се најчешће дешава услед неразумевања смисла поста и хришћанског живота, који се састоји, пре свега, као што је учио преподобни Серафим Саровски, у стицању Духа Светог. То јест, крст болести је намењен, у првом реду, очишћењу душе, да се она обогати духом кротости, незлобивости, милосрђа, љубави и духом других хришћанских врлина – тело вене, а душа се крепи и снажи.

Смисао сваког поста јесте жудња за Христом и страдање за Христа, а не пуко ограничавање себе само у храни. Болест замењује пост, и ако се подноси с благодарењем Богу, Бог је прихвата једнако као пост, па чак и више од тога.

Болест је уразумљење Божије и ако смо Богу захвални, служи духовном напредовању. Није ли Јов био верни пријатељ Божији? И шта све није претрпео благодарећи и прослављајући Бога? И трпљење га је, најзад, довело до беспримерне славе. Претрпи и ти мало (у болести) и видећеш славу Божију. А што не можеш да постиш (у болести), не тугуј. Бог ни од кога не тражи труд који премашује његове снаге. Осим тога, шта је пост ако не кажњавање тела да би се оно смирило и учинило слабим за страсти, да би оздравило, по речима Апостола: "Кад сам слаб, онда сам силан" (2 Кор. 12, 10). А болест се узима као замена за пост – и цени се више од њега.

Ко је подноси са трпљењем, благодарећи Бога, тај кроз трпљење добија плод свог спасења. Благодари, дакле, Бога што си се ослободио напора пошћења. Ако и десет пута дневно будеш јео, не очајавај; нећеш због тога бити осуђен, јер то не чиниш да би себи повлађивао. На тај начин, најразумније ће бити да болесник не твори своју вољу, него да испуњава завете Светих Отаца и да једе све што нуди болничка кухиња и што му доноси родбина, консултујући лекара.

За какво нам лечење Црква не даје благослов?

До крајности измучен, болестан човек, непрекидно изложен телесним страдањима, почиње да тражи било какав излаз из њих. Ако није укрепљен у вери и ако недовољно познаје црквена правила, такво трагање се често завршава тако што паћеник упада у ђавољу мрежу. У наше време, оне су свуда разапете у виду свакојаке сатанске магије, хипнозе, чаробњаштва, исцелитељства, кодирања, биоенергије – немогуће је набројати све примере. Ако човек одлази код служитеља тих окултних наука или код баба, он чини страшан грех против прве заповести Божије и при томе учествује у страшној нагодби: путем стицања здравља, душа таквог неопрезног човека продаје се ђаволу, а у вечном животу (загробном) несрећника чекају страшне муке уколико тај грех не исповеди.

Црква је увек благословила да се за помоћ обраћамо само њој или лекарима, упућеним у медицинску науку. Ако болесник избегава да се лечи код лекара, безбрижно се надајући самоисцељењу, Црква му то уписује у грех – грех ризиковања здравља и живота, који су дар Божији.

Неискусном човеку је понекад тешко да се снађе коме сме, а коме не сме да се обрати. У наше време друштво је захватио талас неоокултизма, који све јаче продире међу људе под маском псеудоцрквености. Многе "бабе", исцелитељи и исцелитељке, крију се иза икона (што се лепо може видети из њихових рекламних плаката и на телевизији), говоре да се моле, верују, носе крст око врата, а заправо служе ђаволу, само у овчијој кожи. При томе, неки исцелитељи шаљу "болеснике" да, између сеанси лечења код њих, оду у цркву да се помоле, причесте, целивају иконе...

Може се поставити питање: па, где је подвала? У чему се састоји лаж помоћи тих "исцелитеља"? У том што човек, "сагласно" учењу Цркве, покушава да се "лечи" духовним средствима код недуховних људи, не поштујући главно духовно правило: пре исцељења тела, очисти и исцели своју душу од греха у Светој Тајни покајања. Ван Православне Цркве, ван свештенства, та Света Тајна не постоји. Црква је дом Божији. "Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити" (Мт. 11, 28), рекао је Господ. "Код Мене" – у Цркву, у Дом Божији, где обитава Дух Свети. Црква и болница су два места којима болесни имају благослов да се обрате.

О. Сергије Филимонов
Извор: paraklissvetogstefana.com