Пред свештеником је лежала девојка. Врло симпатична девојка, боље рећи, девојчица од четрнаест година. Лежала је у ковчегу у цркви, свештеник се спремао за опело. Близу су стајали њени родитељи и причали да је то био несрећан случај. Оља је заједно са својом сестром близнакињом и мамом прелазила пругу и мало је заостала за њима. Носила је слушалице за музику, а машиновођа није успео да закочи на време… Свештеник је слушао речи њене мајке и осећао њен бол. Као да је имао кнедлу у грлу, а још је пред њим био утешни разговор са родитељима и присутнима, притом је и сам морао да је опева јер није било хора. Свештеник је мало застао, па кренуо да говори…

Нема дубље ране и већег бола од губитка детета. Још је јуче, пуно живота и енергије, стајало пред тобом. Било је у много чему одраз тебе самог, а његов живот је уплетен у твој, као траке уплетене у косу. Стога су његове радости и туге биле твоје. И сад оно лежи пред тобом, беживотно и хладно, као да са собом у гроб носи и твој живот. Пред човеком кога је стигла таква мука стоји тежак задатак – да све то преживи, а да притом не изгуби смисао живота, душевно и телесно здравље и да не постане очајник. А пред људима из њиховог окружења стоји важан хришћански задатак – да утеше и подрже човека, скрханог од туге. 

Ох, како је то сложен задатак! На почетку је боље „блажено ћутати“: непромишљене, површне речи ризикују не само да буду пуштене низ ветар, већ могу и да повреде. Сећам се случаја, о коме је причао митрополит Антоније Сурошки, када је млади свештеник држао опело за једног младића. Пред опело, обратио се мајци дечака и омакло му се да прозбори: „Како вас само разумем!“ Мајка дечака му је на то одбрусила: „Не лажите! Не можете разумети мајку која спушта своје дете у гроб! Никада вам се ништа слично није десило и желим да вам се никада тако нешто и не догоди“. Како је то истинита примедба! 

Заиста, човек који нема слично искуство просто не може да се спусти у тај понор бола који у том тренутку осећају родитељи и не може им из те дубине упутити дирљиве речи. Ми, налик на Христа, не можемо рећи мајци: „Не плачи“, јер је Реч Божија истог трена исушила извор жалости, васкрснувши њеног сина. Речи „не плачи“, којима се Христос обратио наинској удовици, значиле су: „Не плачи, јер ћу сада уклонити разлог твога јада“. Ми грешни, који не располажемо никаквим духовним даровима, можемо само да кажемо „исплачи се“, иако сузе немају велику моћ и не трају дуго, али свеједно смирују бол. Треба загрлити човека, поседети мало са њим и исплакати се. Ето шта је потребно на почетку. А кроз неко време, када рана више није жива и очи се осуше, тек тада можемо да почнемо да тражимо смисао те смрти, и то на хришћански начин.

Када, у склопу своје дужности, посећујем гробље, а то, разуме се, стално чиним, имам осећај да се у последњих неколико деценија променио однос смрти према младости. Смрти је постао драг млад живот и више уопште не обраћа пажњу на године. Или су јој занимљивији они који су тек започели живот, од оних који јој долазе природним путем. На савременом гробљу скоро да има више младих и малених људи од одраслих, зар није тако? И за то постоје објективни и субјективни разлози. Болести су се подмладиле: наша животна средина нам је то подарила. 

Деградира наш однос према животу и здрављу. Нарочито код младих та безумна мода неодговорног понашања према свом и туђем животу рађа све те рискантне селфисте, паркуристе, параглајдисте и друге љубитеље екстремних спортова, којима живот као и да није потребан. Услед описаног неодговорног поступања знатно се увећава фактор изненадне смрти: гине се и под точковима и за воланом, гине се и од опасних друштвених мрежа. Томе доприноси и патолошка суровост савременог човека: могу да вас убију за опаску, или због одређене фризуре, или просто за телефон који вам штрчи из џепа. 

Поред ових спољних разлога ране смрти, постоји и дубински духовни уплив Промисла Божијег, који чува све нас. Када Бог бира моменат нечије смрти, пре свега се брине да тај човек достигне блажени вечни живот. Само придавање смисла у контексту вечног живота, може помоћи људима да преживе и да прихвате смрт свог детета. „Моје дете је живо, није умрло!“ ‒ то је прва радосна мисао, коју родитељима доноси хришћанска вера. „Испоставља се да га нисам изгубио, само смо се привремено растали. То је тугобна раздвојеност, али ће баш због тога наш поновни састанак бити још радоснији. А то ће се сигурно десити!“ 

То је полазна тачка од које крећу сва даља размишљања о раној смрти. Зашто се ране смрти дешавају и то, како нам изгледа, превише често? Зашто Бог узима живот у пуном цвату, или пак тек процветали живот? Зар се чупају пупољци пре него што процветају и усреће све људе својим миомирисом? Одговоре на разна питања „зашто“, ми хришћани можемо наћи само онда када признамо да нам све није дато да разумемо, и када се обратимо разуму Цркве. А Црква нам у таквим случајевима указује на Божије Свезнање, као на светлост на крају тунела. Она нам указује на Бога, који зна када треба да узме човека, с тачке гледишта вечног живота. 
 
Сви оци и учитељи Цркве се слажу да Бог узима сваког човека у тренутку који је најбољи за њега самог. На питање „зашто Бог допушта да умире тако много младих људи“, преподобни Пајсије Светогорац одговара: „Нико још није потписао уговор са Богом у коме пише када ће умрети. Бог узима човека у најзгоднијем тренутку његовог живота, узима га на посебни, за њега, најподеснији начин, како би спасао његову душу“. 

Овде ћемо нешто појаснити. Наравно да преподобни Пајсије не говори да ће се спасити сви људи, већ да Бог користи саму смрт на добробит човека, чије је спасење још увек могуће. То се дешава на разне начине: „Ако Бог види да ће се човек исправити, оставља га у животу. Уколико види да ће се човек искварити, узима га како би га спасао. А друге, који воде грешан живот, али имају тежњу да чине добро, Он узима пре него што успеју да учине то добро дело. Бог тако поступа јер зна да би ти људи учинили добро, ако би имали ту могућност. То јест, Бог као да им каже: Не трудите се, довољне су и ваше добре тежње. А још оне који су јако добри, Бог узима Себи зато што су и у Рају потребни цветни пупољци.“
 
Што се тиче смрти беба, деце и уопште морално чистих младића и девојака, свети оци деле мишљење да их Бог узима знајући да ће у будућем они водити грешан живот, изгубити чистоту и лишити се вечног живота. Светитељ Теофан Затворник је овако тешио ожалошћену мајку која је изгубила своју кћер пуну врлина: „Кћер вам је умрла добра, испуњена врлинама. Треба да кажете: Хвала ти, Господе, што си је узео што пре, што јој ниси дао да се пода саблазнима и примамљивим страстима света. А ви жалите што ју је Бог избавио од тих искушења и узео је у свето Царство Своје, чисту и непорочну. Испада да би боље било да је она одрасла и упустила се у све саблазни, што данас није никаква реткост за младе симпатичне девојке, каква је, како тврдите, била ваша преминула кћер. Мудра је мајка која жели да њена кћер буде спасена, а не изгубљена“.

Дешава се да Бог прима дете Себи, јер жели да избави њега и његове ближње од неког тежег крста. Многима је познат школски пример из живота руског револуционара из раног 19. века Риљејева, који нам је давно предочио преподобни Варсонуфије Оптински. То је диван пример откровења Божијег о могућем разлогу смрти у младости. 

Мајка овог декабристе је испричала преподобном Варсонуфију како се њен син тешко разболео када је имао три године. Све је указивало на његову скору смрт, а она је пала на колена пред иконама Спаситеља и Божије Матере, не желећи с тим да се помири, и почела да се моли ревносно, силовито, са сузама у очима. Однекуд јој се указао одоговор: „Добро размисли, не моли Господа да ти дете оздрави… Он, Свезнајући, жели да ти и твој син избегнете будућа страдања. Шта ако је његова смрт нужна овога часа? Због благости и милосрђа Свога, показаћу ти његову будућност – зар ћеш се и тада молити да оздрави?“ 

И видела је цео његов животни пут. Проведена је кроз разне собе, које су представљале животне етапе њеног сина и када је дошла до последње одаје чула је страшан крик: „Предомисли се, безумнице! Биће прекасно ако видиш то што се скрива иза овог последњег вела! Боље се покори вољи Божијој, не моли се за живот детета, које је још увек попут анђела и не познаје зла“. Али она је узвикнула: „Не, не! Желим да живи!“ Задихана је потрчала да открије шта се крије на крају. Полагано јој се откривао призор и она је видела вешала намењена свом сину. После овог виђења дете је брзо почело да се опоравља, а његова мајка је убрзо заборавила све што је видела…
 
Све што Бог предузима у вези нас је на нашу корист. Чак и нашу смрт, Владика живота и смрти користи на нашу добробит. Усмерење воље човека, његово душевно стање – то су области које су прилично скривене, не само за наше ближње, већ су недовољно јасне и нама самима. Једино Бог може у целости прозрети и оценити наше стање и извући истинит закључак. Штедећи човека, Бог га може узети у цвету његове снаге, како га претешки терет будућих греха не би лишио и последње наде на живот вечни. О томе говори преподобни Пајсије Светогорац: „Када ми кажу да је неки младић умро, ја тугујем, али тугујем као човек. Јер, ако боље сагледамо ствари, увидећемо да што је човек одраслији, то му је теже да се бори против грехова и све их више сакупља. Посебно световни људи – што дуже они живе, то више погоршавају своје стање бригама, неправдама и томе слично, уместо да га поправе. Зато, човек кога Бог узима из тог живота у дечјем узрасту или у младости, више добија него што губи“.
 
Не можемо да разумемо разлог ране смрти сваког појединачног човека, то је немогуће. То је тајна сакривена у дубинама Божанског Свезнања и није доступна нашем расуђивању, барем за овога живота. Није нам ни потребно да покушамо да разоткријемо ту тајну. Слични покушаји су остали бесплодни, а могу довести човека, који је изгубио блиску особу, до велике туге, па чак до очајања. Боље је да се кроз веру у Бога потрудимо да пронађемо смисао у том губитку, јер само срце верника може у једном тихом тренутку жалости чути утешни шапат: „Не плачи, твоји вољени су са Мном“.
 
Свештеник Димитрије Видумкин
Извор: manastir-lepavina.org