Владета Јеротић

Оца Јустина Поповића, архимандрита и професора Теолошког факултета у Београду, најпре сам упознао преко његове књиге Достојевски о Европи и Словенству, која се појавила 1940. године, као друга верзија истоимене теме коју је отац Јустин обрадио и објавио као књигу, десетак година после Првог светског рата. Неки познаваоци дела оца Јустина тврде да је ова прва његова књига о Достојевском снажнија и дубља од друге коју сам набавио у једној београдској књижари почетком 1942. године.

Ушао сам тада у осамнаесту годину, похађао сам осми разред Друге мушке гимназије у Београду, спремајући се за велику матуру. Док је беснео Други светски рат, Југославија је била прегажена, окупирана и подељена од немачких завојевача. Тек што су почињали – из данашњег угла посматрано, преурањени – устанци четника и партизана по Србији, ја сам проживљавао најмистичкији период моје младости. Quo Vadis Хенрика Сјенкјевича, и нарочито целокупна дела Фјодора Михајловича Достојевског (неке његове књиге већ су се од пре рата налазиле у кућној библиотеци мога оца и мајке), испунила су ме необичним мистичким жаром искреног и страсног преживљавања драме Христовог живота, те умало да нисам био одлучио да се после положене матуре сасвим повучем у неки православни манастир и тамо себе целог предам Богу. Овој мојој одлуци, коју још нисам смео ником да поверим, а најмање строгом и реалном оцу Момчилу, битно је била допринела поменута књига оца Јустина о Достојевском. Пошто сам је пажљиво, али и са великим одушевљењем прочитао – забележио сам чак тачан датум почетка читања 12. април 1942. године, и готово целу црвеном оловком исподвлачио, осећао сам се те целе 1942, а и добар део идуће, 1943, године као на „седмом небу“. Знао сам напамет поједине делове из студије оца Јустина, а књиге Достојевског нисам испуштао из руку. Необично је било да сам од свих романа прво почео са Браћом Карамазовим, још крајем 1941. године, и да ме је управо овај роман „залудео“ (израз који је љутито употребљавао мој отац, вероватно у страху да ћу напустити школу и свако даље учење), а потом сам тек стигао до његових почетних дела: Бедни људи, Понижени и увређени...

Наравно да сам после читања књиге оца Јустина силно желео да упознам овог православног духовника, који је о Достојевском исказао мисли и испољио осећања, која су била, како сам био убеђен, управо моја осећања и моје мисли, какве бих ја ставио на папир да сам био за ово тада способан.

Нисам се, ипак, још распитивао где живи тај мој, већ толико добро упознати, а опет незнани духовни отац, нити сам био нестрпљив да га и лично потражим. Можда и није било на делу неко моје нарочито стрпљење, и то још у осамнаестој години живота, колико моја стидљивост и страх да се појавим пред овим мојим православним учитељем. Као да сам чекао прилику да сам Бог „аранжира“ наш сусрет и тако увећа моју радост. Ова прилика се убрзо појавила, мада ни тада нисам могао да се лично представим оцу Јустину.

Марта месеца 1943. године припремала се, некако нарочито свечано и молитвено, српска црква, у току ускршњег поста, за дочек највећег православног, хришћанског празника – Христовог васкрсења. Одлазио сам често у Саборну цркву, не само на недељне литургије, већ и на вечерње службе и бдења, нарочито радо у ову цркву, ваљда и зато што сам се у једној малој улици (Задарској), непуних двеста метара удаљеној родио и у њој провео првих десетак година живота. Управо једне недеље, била је то недеља православља, 14. марта 1943. године, за проповедаоницом у цркви појавио се отац Јустин и почео беседу. Не знам колико је трајала његова проповед, јер сам био потпуно изгубио осећање времена. Нетремице сам, из препуне Саборне цркве, гледао у оца Јустина упијао његове речи и трудио се да их све запамтим и да их одмах, када дођем кући, запишем. Мислим да од силног узбуђења нисам много запамтио, а ево шта сам стварно записао: „У сваком цвету, свакој птици налази се мисао Божија... Човек је највиша вредност у свим световима, он је мали бог у блату... Ја бих роптао на Бога што ме није створио човеком да није Христос живео на земљи... Христос, то је одговор на сва човекова питања...

После Христовог доласка, небеса су остала стално отворена, успостављена је стална веза између Бога и човека. Човек, то је икона Божија, род људски, иконостас Божији... Осудите грех, али милујте грешника, као што је Исус осуђивао грех, а опраштао грешницима. Циљ човечијег живота, његова непрекидна тежња, треба да буде остваривање Богочовека Христа у себи. Ви имате кичицу, малајте! Малајте све дотле док не измалате Христа у себи. Сваки грех, свака страст, сваки порок, прљају лик Христа у вама. Човек с много грехова је човек без Бога... Волите сваког човека, поклоните му се, јер се клањате боголиком лику у њему. Ни најбезначајнији човек није без овог дара у себи... Душа је оно што чини човека најлепшим у целој васиони... Православље каже: човек је икона; Европа каже: човек је звер. Православље каже: род људски је иконостас, Европа: то је зверињак у коме јача звер побеђује слабију... Човек је највиши зато што је Бог утиснуо свој лик у њега... Србин је само онда прави Србин ако иде светосавским путем“.

После непуних месец дана – записао сам у дневнику (који сам почео да водим још од своје четрнаесте године), било је то 14. априла – у цркви Ружици, на Калемегдану, у току духовне недеље слушао сам, још једном задивљено, архимандрита Јустина, који је снажним и продорним гласом осуо најпре сву расположиву, увек хришћанску, паљбу на комунистичку идеологију која је тада доживљавала свој процват међу младим људима у Београду, а онда следећим речима објашњавао зашто хришћанско учење сматра најбољим и једино потребним свим људским душама: „Највећа револуција и преврат у човечанству изазвале су Христове речи својим ученицима: Не владајте људима као кнезови и владари, већ владајте служећи им. Онај који хоће да буде највећи међу вама, нека буде први и највећи слуга, слуга свима и свакоме... Свештеник је само онда свештеник када служи својим парохијанима, а не одаје се партизанству, фарисејству и лицемерству. А ако не служи, он није православан свештеник... Често кажу, човек је мрак. Али, свети Григорије Богослов је показао својом светом личношћу да је човек светлост. Он је своје тело преобратио у провидну материју из које зраче чистота и светлост... Хришћанске врлине су лествице којима се човек пење са земље на небо... Зар Бог не служи и данас људима? Зар им Он не служи кроз сунце, цвеће, биљке, животиње?“

Још сам два пута у току 1943. године слушао оца Јустина. његове проповеди, испуњене хришћанским духом љубави, али и чврстине, постојаности, снаге сведочења, која је могла произићи само из личног, опитног доживљаја једног хришћанског монаха, биле су за мене трајан путоказ у каснијем животу. Оцу Јустину сам се враћао увек поново, и када бих залутао са пута и скретао за неко време према азијским философијама и религијама, или се упуштао у студирање европске философије и науке.

Не сећам се тачно које године сам после Другог светског рата случајно срео оца Јустина испред зграде Српске академије наука у Кнез-Михајловој улици. Ходао је брзо, мантија је летела за њим, изгледао је озбиљан и одлучан. Појма немам ни данас откуд ми храброст да га зауставим. Представио сам му се као студент медицине, као велики поштовалац његових књига (у међувремену сам прочитао још неколико његових радова), кога мучи, већ подуже, једно питање (које ми је било стигло из Индије) које никако не могу да поравнам са хришћанским учењем, коме сам одувек био највише привржен: питање карме и реинкарнације. Благо се осмехнувши, одговорио ми је мирно и јасно: „Млади пријатељу – овако ме је касније увек називао, било када ми је писао краћа писма, или када ме је директно ословљавао – знам шта вас мучи. Мучи вас питање како је могуће да човек у току свога релативно кратког живота постигне онакво савршенство какво Христос од нас тражи, када је готово непрекидно излаган свим могућим искушењима физичке, материјалне, душевне и духовне природе. Азијска идеја реинкарнације чини вам се логична и прихватљива. Рећи ћу вам, она је савршено непотребна хришћанину. Зашто? Зато што и свети хришћански оци уче о продужавању нашег живота, али не поново овде на земљи, већ у духовном свету после смрти нашег земаљског бића. Сваки од нас наставља да се усавршава после пресељења тачно на оном ступњу духовне лествице до које је стигао овде на земљи.“

Овај одговор задовољио ме је био у потпуности и онда, он ме умирује и данас. Није ми, истина, јасно зашто и неки наши виђени теолози сумњичаво врте главом када им испричам овај за мене тако значајан, сада већ давно протекли разговор са Јустином Поповићем. Наслућујем да су ови православци сумњичави у погледу оваквог одговора оца Јустина, јер се он заправо не налази лако, а ни често код хришћанских светих учитеља (са изузетком светог Гргура из Нисе и можда још неког). Нико се од ових теолога ипак није усудио да назове овакво мишљење оца Јустина јеретичким; питам се није ли отац Јустин овакав одговор пружио само мени и то у тренутку када је једино тако могао да ме врати на хришћанску стазу, са већ скренутог правца пут азијских религија, којима сам се био доста одлучно упутио.

На крају овог кратког разговора, који сам водио у Кнез-Михаиловој улици са оцем Јустином, био сам почаствован и бескрајно обрадован још једним његовим поклоном: позивом да га посетим у манастиру Ћелије, у коме је трајно остао да живи до своје смрти.

Уследило је, од тада, мноштво мојих посета манастиру и његовом старешини, архимандриту Јустину, све до мога одласка у Европу 1957. године, у којој сам остао неколико година. У манастир сам одлазио обично суботом и остајао тамо до недеље после подне, или сам стизао рано у недељу, пре почетка литургије, која је за мене увек била празник, јер је служио, по правилу, сам отац Јустин, а певао је хор милих ћелијских сестара. Запамтио сам и неколико бритких и храбрих проповеди оца Јустина у току литургије, иако је био свестан да се од стране комунистичке власти будно прати, не само сваки његов корак, већ и свака реч. Поуздана је, међутим, била заштита Божја којом је овај врли српски духовник непрестано био невидљиво окружен, и то од тренутка када је правим чудом било прецртано име Јустина Поповића са списка људи осуђених на стрељање, одмах после рата, 1946. године, па кроз читав дуги период његовог заточења у манастиру Ћелије. Борбени темперамент и ватрени српски патриотизам овог православног јунака били су Промислом Божијим на најбољи начин обуздани управо принудним уклањањем са јавне црквене позорнице послератног православног и политичког живота у Србији и управљени пут једино плодног духовног рада – најпре, на себи, затим писањем нових књига и чланака, превођењем Житија светих и припремом четворице ученика за њихово наступање у јавности када то боља времена допусте (то су данашње владике Атанасије, Амфилохије, Артемије и Иринеј).

Што се мога духовног развоја тиче, могу мирне душе рећи да оно што је владика Николај Велимировић значио Јустину Поповићу, то је отац Јустин значио мени, без обзира, или баш зато, што нисам студирао теологију, већ медицину и психологију. Разговори које сам водио са оцем Јустином у току низа година, све од 1949. или 1950, па до његове смрти, 1979. године, увек у истој соби у приземљу конака, када је време било кишовито или хладно, а у порти манастира, испод великог бора, лети и по лепом времену, битно су утицали на мене да у току четворогодишњег боравка у Холандији, Немачкој, Швајцарској и Француској не западнем ни у какву философску или религијску јерес. Или, ако сам се повремено, на краће или дуже време, одазивао сиренском зову православљу туђих учења, увек су ме сећања на мога духовног оца из далеког, усамљеног манастира крај Ваљева, и на његове речи опомене, када је год била реч о европској култури – према којој ме је, уосталом, научио да будем опрезан још у мојој седамнаестој години Достојевски – а нарочито недељна православна литургија, коју сам редовно посећивао, обично у руским црквама где год се био затекао у Европи – враћали на православни пут, једноставан и прав, чист и леп.

Хтео бих да кажем и то да су моји разговори са оцем Јустином у манастиру Ћелије били вођени у духу велике трпељивости и отворености – атмосфери коју је, наравно, стварао он. Могао сам да постављам моме духовнику свакојака питања из хришћанске догматике или апологетике, могао сам да се не слажем са мишљењем оца Јустина и да останем при своме мишљењу, или да тражим од њега допуне разлозима које је већ био изнео у прилог неке своје поставке. Не памтим да смо се некад растали у неком напетом, непријатном или недефинисаном стању. Увек стрпљив и благ, и при заједничкој шетњи на растанку, често све до аутомобилског пута за Ваљево, отац Јустин је задржавао ауторитативан став доброг и снажног оца, ауторитативан, у једином могућем значењу ове латинске речи.

Желео бих на крају ових својих драгих сећања на Јустина Поповића – „бившег професора Универзитета“, како је волео да се потписује на својим књигама – изнесем још један, и то последњи доживљај који сам имао са оцем Јустином приликом сусрета у Ћелијама, у фебруару месецу 1979. године. Отац Јустин имао је тада 85 година! Ево, шта сам после тог духовног сретања записао: Духовно све прочишћенији, умно свеж за своје године, физички, и поред једне озбиљне срчане декомпензације, пре скоро годину дана, у стању је да одстоји, а игуманија Гликерија каже, понекад и да одслужи целу литургију. Иако већ годинама понавља своје омиљене мисли о Европи и православљу, с обзиром да те његове мисли задржавају пуну савременост, није никад досадно и сувишно да их човек, с времена на време, поново чује. Данас је успео да их изложи нарочито сажето и упечатљиво, и то једном младом француском теологу који се спрема да пређе у православље, и управо је пред путовањем у Свету Гору. Отац Јустин нам је тада рекао: „Европа је изгубила хришћанство када је изгубила молитву, са губитком молитве изгубио се и смисао поста. Европа је изгубила хришћанство због своје гордости и што је мислила да је у стању да реши све овостране и оностране загонетке. Нема истинског мислиоца који није дошао у својим размишљањима на проблем смрти. Нема озбиљног мислиоца који се није упитао да ли има некога који је за њега разрешио проблем смрти. Ако сви заувек умиремо, какав је онда смисао живота? Проблем смрти разрешио је једино и само Христос, једном заувек и за све људе, и то својим животом, својом смрћу и својим васкрсењем. Ову истину православље је најбоље сачувало и зато је радосно бити православан.

Најпоузданији пут да се дође до ове Истине јесте молитва и зато се ја молим Господу: Омолитви ме и охристољуби ме. Вера је највећа међу свима људским врлинама. Она је повезана тесно и са надом и са љубављу, али и када ове две некад малаксају, вера мора да остане присутна. Све три врлине међусобно се привлаче. Има људи код којих постоје и појединачно, али тек када су све три заједно, остварена је пуноћа. Морамо се молити да достигнемо ову пуноћу. Свети Јован Кронштатски рекао је свештеницима да се чуди како то да се они стално не моле. То значи да је он својим дуготрајним молитвама постигао то да је молитва у њему сама чинила своје, он је сав постао молитва. Осим молитве и поста, смиреност је неопходна за човека. Он мора да осети да је ништаван пред Богом и то ће тек да му пружи неопходну скромност у опхођењу са људима и самим собом. Свако наше истинско кајање производи неописану радост небеских бића и сваки наш пад такву исту жалост. Када бисмо осетили тугу растуженог човека коме смо ми нанели бол и учинили га тужним, то би био увод у осећање туге коју још много јаче осећају небеска бића када паднемо. А ако је човек у стању да доживи интензивну тугу, без жеље за осветом, када смо га увредили, како тек доживљавају ову тугу много осетљивија духовна бића! Молите се најпростијом могућом молитвом: „Господе Исусе Христе, опрости ми и помози!“

Радо се још сећам оних својих посета оцу Јустину и манастиру Ћелије, негде од краја 1966. године па до конца његовог живота, када сам већ био ожењен и када сам, срећан и захвалан Богу, хтео и мојој Јелени да „покажем“ и свога другог оца, духовног, и као таквог за мене значајнијег од физичког. Јелена је увек била радо дочекивана од оца Јустина, као моја природна друга половина.