Иконе се цјеливају пре него што почне Света и Божанствена Литургија. Цар небески долази, иако ненаметљив. Јер, земаљски цареви наредили би да такав гост, који долази послије њега, буде избачен напоље из сале, али не и одмах остављен, него, због оне царске гордости, добро ишибан, да му се то више никад не понови. 

Наш Цар је човекољубиви Господ, Коме прилазимо прилазећи Цркви Његовој. Ко се Цркве дотиче - Њега се дотиче, ко Цркви прилази - Њему прилази, ко литургији приступа – небеском престолу приступа. Иако ненаметљив, Он, као Цар, очекује поштовање. Оно се указује, поред осталог, и на тај начин што ћемо сви да заузмемо мјеста прије него крене Литургија, прије оног свештеног возгласа: Благословено Царство! 

То да знамо: они који долазе у храмове послије почетка Свете Литургије, они нису на задовољавајућем нивоу свијести, они касне. Онда се то кашњење пројављује и тако што долазе несвјесно, крећући се ка икони - врло лежерно, као да се ништа страшно не дешава. Мало ћемо се прогурати, уобичајено прекрстити, правилно поклонити, цјеливати и вратити се на своје мјесто, као да се ништа није десило. 

Десило се! Очи свију гледају нас... Цар нас гледа! Гледа нас Мајка Његова, Пресвета Богородица! Пазите: гледају нас са трепетном пажњом очи свих Бестјелесних Сила! Гледа те Михаило, па дијели бригу са Гаврилом и са свим серафимима. Они који трепте пред истим овим Престолом, осјењујући нас својим крилима - са она два, јер са друга два покрију лица своја, а са два лебде - осјењују нас својом серафимском пажњом и трепетом. Гледају нас Свети апостоли, Свети мученици, Свети јерарси! Гледа нас Свети Јован Златоусти - ево, његова мистагогија, он нас води кроз ове чудесне просторе, кроз ову његову Литургију, он нас духовно руководи. Забринут јер каснимо, а још више јер не примјећујемо да је то кашњење опасно. 

Зато, постоји једно правило: ако већ ниси стигао на вријеме, из овог или оног разлога - нека ти савјест потврди је ли оправдан или није - немој да правиш сметњу него, у духу смирења, свакако стани тамо негдје иза свих јер си последњи и дошао. Нема потребе да улазиш дубље у храм, да цјеливаш икону, посебно у тренутку кад се чита свештено Јеванђеље, јер може лако да се деси да нас упитају, баш у том тренутку: Шта је Цар рекао? А, ми, збуњени, не знајући и не очекујући да ће нам ту ико ишта рећи, ћутимо. И, ћутањем одговарамо на то врло важно и врло умјесно питање: Шта је рекао Цар? И, на тај начин, открива се велики недостатак. 

По пројави, рекли бисмо: ништа страшно. “Па, чекај, ја сам дошао у храм, ја долазим сваке недјеље, ја цјеливам иконе, ја вјеру поштујем, ја Цркву поштујем...” Да, али не довољно и не потпуно свјесно! У сваком случају, то није литургијски, црквени ниво свести. То тако не ваља. Јер, овдје се Цар прославља, овдје се Цару поклоњење и поштовање приноси. …’’Јер, Теби приличи свака слава, част и поштовање, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увијек и у вјекове вјекова.’’ 

Дакле будимо опрезни, будимо трезвени, будимо бодри и будимо смирени ако не пројавимо такву пажњу. Јер, свијет нас хипнотише: свијет је научио да залупимо вратима, свијет је научио да вичемо, дух овога свијета нас учи да будемо дрски, учи нас да немамо поштовања једни према другима, млађи према старијима, дјеца према родитељима, родитељи према духовним оцима, ријечју - сви смо дрски, охоли, умишљени. И, онда, са том умишљеношћу, улазимо у простор гдје треба бити смирен и послушан, уредан, тачан. 

То су болести које треба да лијечимо. Дакле, убудуће, потрудите се максимално да не касните, да заузмете мјесто - јер ово је Вечера - да заузмете мјесто прије возгласа. Јер, од тих неколико ћелија канцерогених - мислимо на кашњење - врло лако може да дође до погоршања, до метастаза. Нека то убудуће буду изузеци, само из оправданих разлога, али пазите, немојте савјест да потискујемо! Оправдани разлог је оправдан, јер га Цар таквим сматра, а не зато што се нама чини да је оправдан. Друга су то мјерила. Озбиљна је ово ствар, озбиљна је ово служба, озбиљан је ово тренутак. И Дар, велики, савршени Дар. 

Ово што вам Црква даје - то нико не може ни да помисли, а камоли да да. Стога се од нас очекује велика пажња - да служимо Богу нашем са страхом и да Му се радујемо са трепетом. Онај који вјерује и своју вјеру дјелима и тачношћу потврђује, тај је ваистину прогледао. И, као такав, постао је свједок Васкрслога Христа. 

О. Рафаило (Бољевић), ман. Подмаине
Извр: saborna-crkva.com