Не тако давно, могли смо да говоримо да је тај проблем потпуно стран православљу, али, авај, живимо у том истом свету, и многи од нас су подвргнути истом притиску. Сада се већ од неких мирјана и свештеника могу чути речи које приметно вуку на ту страну. У чему је узрок? Конформизам је врло моћан људски инстинкт. Трудимо да се правимо компромисе са окружењем, посебно са онима од којих некако зависимо. Ценимо наклоност других људи, и плаши нас њихово неодобравање. Већина преферира избегавање конфликта. Најчешће у томе нема ничег лошег, као што нема ничег доброг у свађама и препирци.

Реч Божија нас много пута поучава да тражимо мир са свим људима. Ипак, догађа се да човек, који се, услед свог свадљивог, гордељивог карактера, посвађа са свима, приписује то својој верности високим идеалима: он је, вели, праведник којег свет гони. Али, бива другачије: мучна жеља човекова да се уметне, да не буде сам, да се допадне, добије одобравајуће тапшање по рамену доводи до потпуног губитка достојанства, када га и они, којима очајнички жели да се додвори, гледају са гадљивом недоумицом.

Авај, то је приметно и у односима међу хришћанима и савременим светом, у којем се шире таласи идеологија: комунизма, национализма, либерализма, ако говоримо о најраспрострањенијим. Оне сакупљају велику жетву од пламених следбеника, који верују у њих као у последњу, крајњу истину о човеку и захтевају од свих осталих да се приклоне пред њиховим знамењем.

Од Цркве се, при томе, тражи или да стави веру у службу идеологије, или да скроз нестане са лица земље. Када се чини да су около сви захваћени актуелним таласом, и пливају у истој бујици, бити туђ и хватати на себи преке погледе, читати клевете на популарним мрежама, често бива јако непријатно. Још горе од тога, може имати врло осетне последице, најпре, по каријеру и зараду.

Жеља да се прилагоди, да се каже нешто мизерно, попут „немојте ме тући, ваш сам“, људски је разумљива. Човек је тако уређен, да, пошто се покори притиску средине, убрзо то објави као најразумнији, најблагороднији, па чак и најхрабрији избор.

Међутим, трагизам покушаја да се човек прилагоди, може се описати познатом анегдотом: „Што се тако продајете? Тако се нећете продати!“ Тоталитарне идеологије (а савремени либерализам, без сумње, то свакако јесте) не задовољавају се нејасним блебетањем и сумњивим компромисима. Или се човек покорава у потпуности, или постаје њихов непријатељ.

Деценијама уназад „присталице хришћанства“ су још могле да говоре, да ће прилагођавање свету, привући на црквене клупе „савремене људе“, који нису у стању да превазиђу традиционалне хришћанске доктрине. Сада је већ очигледно да политика прилагођавања доводи, насупрот, ка губитку верника. Прогресивно друштво како није долазило, тако и не долази, а верници се премештају тамо где се чува вера.

Ствар је у томе да, пристанком на преиспитивање традиционалних учења Цркве, под притиском света, људи у потпуности уништавају свако поверење према себи: уколико сте наследници традиције која је хиљадама година лагала људе о питањима принципијелно важним за њихово спасење, са каквим лицем сада поучавате? Ако је традиција била у праву све ово време, тим пре, како можете говорити у њено име, ако се пристали да је издате, и не би ли вас требало притиснути?

Нама, православним људима, преостаје само да не тражимо сукобе ни са ким, и да чврсто стојимо у истини: тамо, где свет противуречи Цркви, свет (као и увек) није у праву, а Црква је (као и увек) у праву.

Сергеј Худијев
Са руског Ива Бендеља
Извор: pravoslavie.ru