Јер и ми, хришћани времена овог, антихристовског, налазимо се у прилично сличној ситуацији у којој су се налазили хришћани ране Цркве. Наиме, на хришћане Христу из Јеврејства придошле, њихови сродници, старјешине народне, и сви редом, вршили су страшан притисак да одустану од Пута којим су се упутили и да се назад, у Јеврејство, врате. Свети Апостол их у вјери утврђује и опомиње их стиховима 6. главе своје Посланице, да пазе, да се не шале. „Јер није могуће оне који су једном просвијетљени, и окусили дар небески и постали заједничари Духа Светога, и окусили добру ријеч Божију, и силе будућег вијека, па кад су отпали, поново враћати на покајање, пошто они са своје стране опет распињу и руже Сина Божијега.“ (Јевр. 6, 4-6)

Пошао си, није ти лако, муке на све стране, али „не обазири се натраг“. (1. Мојс. 19, 17) Осврнеш ли се и вратиш, биће ти горе него да ниси ни полазио. Сјети се жене Лотове; она се обазре и поста камен слан. (1. Мојс. 19, 26) Моли Апостол ове да не буду лијени него да вјером и истрајношћу наслеђују обећања.“ (Јевр. 6, 12) Зато доводи у срца њихова сјећање на великог јунака вјере, Авраама, да им за најбољи примјер и подстријек послужи.

На крају свих мука и искушења, стоји Бог, „који не обмањује“. (Титу, 1, 2) „Јер кад Бог даде обећање Аврааму, немајући ни у кога већег да се закуне, закле се Самим Собом, говорећи: Заиста ћу те богато благословити и обилно те умножити. И тако Авраам, стрпљиво чекајући, дочека обећање.“ (Јевр. 6, 13-15)

Новопридошли Христу, рани хришћани из Јеврејства, добро су знали ко је Аврам био; боље него што то ми, данас, знамо. У њиховим душама Авраамов лик је био јаснији и упечатљивији него што је нама. Зато да се подсјетимо и увидимо – кад се већ тако често његов примјер нама износи – ко је Авраам био и у чему је величина вјере његове.

Срећемо га први пут на самом почетку Библије, у оквиру племена његова, у друштву са оцем својим, Таром, браћом, женом својом и братићем. За Сару, жену његову, кратко се вели: “А Сара бјеше нероткиња, и не имаше порода“. (1. Мојс. 11, 20)

И наједном, без увода и најаве, усијеца Господ намјере своје у Авраамове мирне дане и тежачку свакодневицу и позива га да све остави и Богу се на служење преда. „И рече Господ Аврааму: Иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти ја показати. И учинићу од тебе велик народ, и благословићу те, и име твоје прославити, и ти ћеш бити благослов. Благословићу оне који тебе узблагосиљају, и проклећу оне који тебе успроклињу; и у теби ће бити благословена сва племена на земљи.“ (1. Мојс. 12, 1-3) Да видимо, прво,шта је све Авраам требало да учини да га благослови сачекају.

”А Авраам и Сара бијаху стари и временити, и у Саре бјеше престало што бива у жена.“ (1. Мојс. 18, 11) Јесте да се у та времена нешто дуже живјело али се, заиста, није живјело лакше. Напрасно, њих двоје, у њиховим добро поодмаклим годинама, Господ чупа из окриља њиховог, из какве-такве сигурности и упућује их, стотинама миља далеко, да са благом својим, које бјеху стекли, и с душама, које бјеху добили у Харану, пођу у земљу Хананску. (1. Мојс. 12, 4) Само, да не заборавите: није Аврам окренуо телефон, позвао компанију за пресељење, спаковао се, упалио мотор па испред куће своје на аутопут, него је прашинао, под жарким сунцем, преко брда и планина, кроз пешчаре у пустаре и народе непознате и непријатељске, тамо негдје, у земљу туђу и непознату. Он „пође не знајући куда иде.“ (Јевр. 11, 8)

Када путујемо, знамо куда идемо и шта нас тамо чека, па опет, осјећамо стријепњу и неизвјесност. Мука је то, ипак, и тегоба. А Авраам не рече ни ријечи, „повјерова Богу“ (Јак. 2, 23) и крену без поговора. То је био први круг кушања његове вјере. Други није био лак а трећи – најтежи и најпресуднији.

”Учинићу од тебе велики народ… и у теби ће бити благословена сва племена на земљи“ вели му Господ. (1. Мојс. 12, 2-3) Како, Господе, и Сара и ја, стари смо људи, упитао би на његовом мјесту свако од нас. Авраам не упита него, „стрпљиво чекајући, дочека обећање“. (Јевр. 6, 15)

У овај исказ: „стрпљиво чекајући“, сабијено је пуних двадесет и пет година напетог ишчекивања. И, коначно, након толико дугих дана и година неизвјесности, „Господ походи Сару, као што бјеше рекао, и учини Господ Сари као што бјеше казао. Јер затрудње и роди Сара Авраму сина у старости његовој у исто вријеме кад каза Господ“. (1. Мојс. 21, 1-2)

Ни на овом се не заврши искушавање вјере Авраамове. Дијете, Исак, расло је и напредовало и ускоро ће се замомчити. Но, „шћаше Бог искушати Аврама, и рече му Бог: Узми сада сина својега, јединца својега милога Исака, па иди у земљу Морију, и спали га на жртву тамо на брду гдје ћу ти казати. И сјутрадан, рано уставши, Аврам осамари магарца својега, и узе са собом два момка и Исака, сина својега; и нацјепавши дрва за жртву, подиже се и пође на мјесто које му каза Господ“. (1. Мојс. 22, 1-3)

Три су дана пјешачили; три дана море и безброј момената да се стане и одустане али Аврам се не обaзре назад. Упита га момчић његов: „Ето огња и дрва, а гдје је јагње за жртву? А Аврам одговори: Бог ће се, синко, постарати за јагње себи за жртву.“ (1. Мојс. 22, 7-8)

„И измахну Аврам руком својом да закоље сина својега али анђео Господњи викну га с небa и рече: Не дижи руке своје на дијете, и не чини му ништа; јер сада познах да се бојиш Бога, кад нијеси пожалио сина својега, јединца својега, мене ради.“ (1. Мојс. 22, 10-12) Потом се Господ потврди поновним благословом. „И рече, собом се заклех, кад си тако учинио, заиста ћу те благословити и сјеме твоје веома умножити, да га буде као звијезда на небу и као пијеска на бријегу морском; и наслиједиће сјеме твоје врата непријатеља својих.“ (1. Мојс. 22, 16-17)

Раним хришћанима, а и нама, потоњим и расхлађеним, Авраамовим примјером свети апостол Павле вели и поручује: Да, стекле вас муке, искушења на све стране; није вам лако но, ипак, видите и измјерите муке своје и искушења Авраамовим па видите гдје се налазите. Свагда на уму имајте: Бог се не мијења. Његова је милост иста као што је била у Аврамово вријеме. Наша би вјера требало да сличи Авраамовој. Њему је Господ испунио све своје благослове; испунио и препунио обећања своја. „Ако изневјеримо, Он остаје вјеран“. (2. Тим. 2, 13) И нас ће благословити и благослов Свој испунити „само ако првобитну вјеру до краја чврсто одржимо“. (Јевр. 3, 14)

Протојереј Василије Томић
Извор: vasilijeprotatomic.com