Света блажена Матрона Московска Blazena Matrona (Matrona Dimitrijevna Nikonova) rođena je 1881. godine u selu Sebino, Epifanskog okruga, Tulske gubernije. To selo je udaljeno dvadeset kilometara od znamenitog Kulikovog polja. Njeni roditelji, Dimitrije i Natalija, bili su blagocestivi seljaci, casni i siromasni. U porodici je bilo cetvoro dece: dva brata - Ivan i Mihajlo, i dve sestre - Marija i Matrona. Matrona je bila najmlađa. Kada se ona rodila, njeni roditelji vise nisu bili mladi. Pri takvoj oskudici u kojoj su ziveli Nikonovi, cetvrto dete je predstavljalo veliki teret. Zato je, usled siromastva, jos od rođenja poslednjeg deteta, majka nameravala da ga se nekako oslobodi. O ubistvu mladenca u utrobi materinoj, u patrijarhalnoj hriscanskoj porodici nije moglo biti ni reci. Zato je postojalo mnostvo prihvatilista, gde su nezakonito rođenu i nezbrinutu decu vaspitavali sredstvima drzave ili dobrotvornim prilozima. Matronina majka je, jos pre njenog rođenja, odlucila da dete kada se rodi da u prihvatiliste kneza Golicina, u susedno selo Bucalki, ali tada je usnila upecatljiv san. Jos nerođena kci javila se Nataliji u snu u obliku bele ptice sa ljudskim licem i zatvorenim ocima i sela joj je na desnu ruku. Prihvativsi san kao cudesno znamenje, bogobojazljiva zena je odbacila pomisao da dete da u prihvatiliste. Devojcica se rodila slepa, ali je mati volela svoje "nesrecno detence". Iz Svetog Pisma vidimo da Svevideci Bog ponekad odabira Sebi sluzitelje jos i pre njihovog rođenja. Tako Gospod govori svetom proroku Jeremiji: "Pre nego li te stvorih u utrobi, poznao sam te, i pre nego si izasao iz utrobe, osvetio sam te" (Jer. 1, 5). Gospod, izabravsi Matronu za narocito sluzenje, od samog pocetka polozio je na nju tezak krst, koji je ona s pokornoscu i trpljenjem nosila celoga zivota. Na krstenju je devojcica dobila ime Matrona, u cast prepodobne Matrone Konstantinopoljske, grcke podviznice iz 5. veka ciji spomen praznujemo 9. (22.) novembra. O bogoizabranosti devojcice svedoci i to sto se pri krstenju, kada je svestenik spustio dete u vodu, nad mladencem pojavio stub blagouhanog oblacastog dima, koji su videli svi prisutni. O tome je svedocio rođak blazene, Pavle Ivanovic Prohorov, koji je prisustvovao krstenju. Svestenik, otac Vasilije, koga su parohijani postovali kao pravednika i blazenog, bio je neizrecivo zadivljen: "Krstio sam mnogo dece, ali ovo vidim prvi put, i ovo dete ce biti svetoga zivota." Jos je otac Vasilije rekao Nataliji: "Ako devojcica bilo sta zatrazi, vi obavezno dođite pravo k meni, dođite i recite sta treba." Dodao je jos da ce Matrona cak predskazati njegovu koncinu. Tako se zaista i dogodilo. Jedne noci, Matronuska je neocekivano rekla majci da otac Vasilije umire. Zadivljeni i uplaseni, roditelji su otrcali u dom svestenika. Kada su dosli, pokazalo se da se on upravo upokojio. Prica se i o spoljasnjem, telesnom znamenju bogoizabranosti deteta - na grudima devojcice bilo je ispupcenje u obliku krsta, nerukotvoreni telesni krstic. Kasnije, kada je vec imala sest godina, majka ju je pocela zadirkivati: "Zasto ne nosis krstic?" "Mamice, ja imam svoj krstic na grudima," odgovarala je devojcica. "Mila cerkice, - opominjala se Natalija, - oprosti mi! A ja te jos i zadirkujem..." Natalijina prijateljica je kasnije pricala, da kada je Matrona bila jos beba, majka se zalila: "Sta da cinim? Devojcica sredom i petkom ne uzima dojku, prespava te dane bez prekida, nemoguce je probuditi je." Matrona, ne da je bila prosto slepa, vec u njoj uopste nije bilo ociju. Ocne duplje su bile zatvorene jako navucenim ocnim kapcima, kao u one bele ptice koju je njena majka videla u snu. Ali, Gospod joj je dao duhovni vid. Jos kao dete, ona je nocu dok su roditelji spavali, krisom odlazila u ugao sobe sa ikonama, i na neki neobjasnjiv nacin skidala ikone sa police, ređala ih po stolu, i u nocnoj tisini se igrala sa njima. Matronusku su cesto zadirkivala deca, cak su je i maltretirala. Devojcicu su udarali koprivom, znajuci da ne moze videti ko ju je povredio. Gurnuli bi je u jamu i sa znatizeljom posmatrali kako ce da izađe otuda i da dođe do kuce. Zato je ona rano prestala da se igra sa decom i skoro uvek je sedela kod kuce. Sa sedam - osam godina, kod Matronuske se otkrio dar prozorljivosti i isceljenja bolesnih. Dom Nikonovih se nalazio nedaleko od crkve Uspenja Majke Bozje. Hram je bio lep, jedini u sedam - osam okolnih sela. Matronini roditelji su se odlikovali dubokom poboznoscu i voleli su zajedno da odlaze na bogosluzenja. Matronuska je bukvalno odrasla u hramu, odlazeci na sluzbe u pocetku sa majkom a zatim i sama, koristeci za to svaku priliku. Ne znajuci gde je cerkica, majka ju je obicno nalazila u crkvi. Tu je ona imala svoje uobicajeno mesto - s leva, iza ulaznih vrata uz zapadni zid, gde je nepomicno stajala sve vreme sluzbe. Ona je dobro znala crkvene pesme i cesto je pratila pevnicu. Ocigledno, Matrona je jos u detinjstvu stekla dar neprestane molitve. Kada je majka, zaleci je, govorila Matronuski: "Dete moje nesrecno!" - ona se cudila: "Zar ja nesrecna? Tvoji nesrecnici su Vanja i Misa." Ona je shvatala da joj je Bog dao kudikamo vise nego drugima. Darom duhovnog rasuđivanja, prozorljivosti, cudotvorenja i isceljenja, Matrona je bila obdarena Bogom od ranih dana. Bliznji su primetili da su joj vidljivi ne samo ljudski gresi, prestupi, vec i pomisli. Ona je osecala priblizavanje opasnosti, predviđala nepogode i nesrece u drzavi. Po njenim molitvama ljudi su dobijali isceljenje od bolesti i utehu u nevoljama. K njoj su poceli dolaziti posetioci iz okoline kao i iz daleka. Ka kucici Nikonovih hrlili su ljudi, vukle su se konjske zaprege i taljige (seljacka kola) sa bolesnicima. Dovozili su nepokretne bolesnike koje je devojcica podizala na noge. Zeleci da se zahvale Matroni, oni su njenim roditeljima ostavljali namirnice i poklone. Tako je devojcica, umesto da postane teret za porodicu, postala njen glavni hranilac. Matronini roditelji su voleli da zajedno odlaze u hram. Jednog praznika, Matronina majka se spremala i zvala muza. No on je odbio i nije posao. Ostao je kod kuce, citao molitve, pevao, a Matrona je takođe ostala kod kuce. Majka pak, nalazeci se u hramu, sve vreme je mislila o svom muzu: "Vidi ti, da on nije dosao." I sve vreme se uzrujavala. Liturgija se zavrsila. Natalija je dosla kuci, a Matrona joj kaze: "Ti mama, u hramu nisi bila." "Kako nisam bila? Ja tek sto sam dosla i evo raspremam se!" A devojcica primecuje: "Vidis, otac je bio u hramu, a tebe tamo nije bilo." Duhovnim viđenjem ona je videla da se majka u hramu nalazila samo telesno. Jednom je Matrona rekla majci: "Mama, spremaj se, meni ce uskoro biti svadba." Majka je to ispricala svesteniku, a on je dosao i pricestio devojcicu (on ju je uvek, po njenoj zelji pricescivao kod kuce). I odjednom, kroz nekoliko dana dolaze mnoga kola k domu Nikonovih, dolaze ljudi sa svojim nevoljama i zalostima, dovoze bolesnike i o mnogo cemu zapitkuju Matronusku. Ona je nad njima citala molitve i mnoge je iscelila. Majka je pita: "Matronuska, sta se ovo događa?" A ona odgovara: "Vec sam ti rekla da ce biti svadba." Ksenija Ivanovna Sifarova, rođaka blazene Matrone, pricala je kako je jednom Matrona rekla majci: "Ja sada odlazim, a sutra ce biti pozar, ali ti neces izgoreti." I zaista, ujutru je izbio pozar, skoro da je celo selo izgorelo, a onda je vetar okrenuo vatru na drugu stranu sela, i majcina kuca je ostala netaknuta. U detinjstvu joj se ukazala i mogucnost da putuje. Cerka mesnog veleposednika, blagocestiva i dobra devojka Lidija Jankova, povela je Matronu sa sobom na poklonicko putovanje: u Kijevo-Pecersku lavru, Troice-Sergijevu lavru, u Peterburg, druge gradove i sveta mesta Rusije. Do nas je doslo i predanje o susretu Matronuske sa svetim Jovanom Kronstatskim, koji je po zavrsetku sluzbe u Andrejevskom saboru u Kronstatu, zamolio narod da se razmakne i propusti 14 godisnju Matronu da priđe soleji, rekavsi da ga svi cuju: "Matronuska, hodi, hodi k meni. Evo ide moja smena - osmi stolp Rusije..." Znacenje tih reci matuska nikome nije objasnila, ali su se njeni bliznji dosetili da je otac Jovan predvideo narocito sluzenje Matronuske Rusiji i ruskom narodu u vreme progona Crkve. Nije proslo puno vremena, i u sedamnaestoj godini Matrona je ostala bez sposobnosti da hoda: neocekivano su joj se oduzele noge. Sama matuska je ukazivala na duhovni uzrok bolesti. Ona je posle pricesca posla ka izlazu iz hrama, i znala je da ce joj prici zena koja ce joj oduzeti sposobnost hodanja. Tako se i dogodilo. "Ja nisam bezala od toga, takva je bila volja Bozja." Od tada pa sve do kraja zivota ona je bila nepokretna. I njeno sedenje u raznim kucama i stanovima gde je nalazila utociste, trajalo je narednih pedeset godina. Ona nikada nije roptala zbog te svoje nevolje, vec je sa smirenjem nosila taj teski krst dat joj od Boga. Jos u ranom uzrastu, Matrona je predskazala revoluciju: "Pljackace, razarace hramove i sve ce redom proganjati." Slikovito je opisivala kako ce deliti zemlju, sa pohlepom nastojeci da uzmu sto vise za sebe, ali ce ubrzo napustati zemlju i odlaziti nekuda. Zemlja nikome nece biti potrebna. Veleposedniku iz njihovog sela Sebino, Jankovu, Matrona je savetovala pred revoluciju da sve proda i da ode preko granice. Da je poslusao blazenu, ne bi doziveo otimacinu svoga imanja, izbegao bi prevremenu smrt, a njegova cerka potucanje "od nemila do nedraga". Zena iz Matroninog sela, Evgenija Ivanovna Kalacnova, pricala je da je pred samu revoluciju jedna plemkinja kupila kucu u Sebinu, dosla Matroni i rekla: "Zelim da sagradim zvonik." "To sto si ti zamislila da uradis nece se ostvariti", odgovorila je Matrona. Plemkinja se iznenadila: "Kako se nece ostvariti kada sve imam: i novac i materijal?" Naravno, od izgradnje zvonika nije bilo nista. Za crkvu Uspenja Presvete Bogorodice, zalaganjem Matrone (koja je vec postala poznata u okrugu i cije molbe su primane kao blagoslov) bila je oslikana ikona Presvete Bogorodice "Vapaj stradajucih". Evo kako se to dogodilo. Jednom je Matrona zamolila majku da kaze svesteniku, da se u njegovoj biblioteci na određenom mestu nalazi knjiga sa izobrazenjem ikone "Vapaj stradajucih". Bacuska se veoma zadivio. Nasli su ikonu, a Matronuska je rekla: "Mama, hocu da oslikam ovakvu ikonu." Majka se razalostila jer nisu imali novac za nju. Zatim je Matrona rekla majci: "Mama, cesto sanjam ikonu "Vapaj stradajucih". Presveta Bogorodica zeli da ta ikona bude kod nas u crkvi." Matronuska je blagoslovila jednu zenu da po svim okolnim selima sakuplja novac za ikonu. Među darodavcima je bio i jedan seljak koji je nevoljno dao rublju, a njegov brat jednu kopejku podsmevajuci se. Kada su Matronuski doneli novac, ona ga je prebrojala, nasla tu rublju i kopejku i rekla majci: "Mama, vrati im ovaj novac, on mi kvari sve ostale pare." Kada su sakupili neophodnu sumu novca, narucili su ikonu kod jednog slikara iz Epifanije. Njegovo ime je ostalo nepoznato. Matrona ga je upitala da li moze da oslika takvu ikonu. On je odgovorio da je za njega takav posao uobicajen. Matrona mu je zapovedila da se pokaje zbog grehova, da se ispovedi i pricesti Svetim Hristovim Tajnama. Zatim ga je upitala: "Ti si zaista siguran da mozes da zivopises tu ikonu?" Umetnik je odgovorio potvrdno i poceo slikati. Proslo je puno vremena, dok na kraju nije dosao Matroni i rekao joj da mu rad na ikoni uopste ne uspeva. Ona mu je odgovorila: "Idi, pokaj se za svoje grehe" (duhovnim ocima, ona je videla da postoje gresi koje nije ispovedio). On je bio potresen, otkuda ona to zna. Zatim je opet otisao svesteniku, pokajao se, opet se pricestio i zamolio Matronu za oprostaj. Ona mu je rekla: "Idi, sada ces moci da oslikas ikonu Carice Nebesne." Ikona je bila oslikana oko 1915. godine. Celoga zivota Matrona se nije rastajala od nje. Sada se ta ikona Bogorodice nalazi u Moskvi, u Pokrovskom zenskom manastiru. Od sakupljenog novca po selima, sa blagoslovom Matrone, bila je narucena u Bogorodicki i druga ikona Bozije Matere "Vapaj stradajucih". Ona se nalazi u Sveto-Uspenskom manastiru Tulske eparhije, u gradu Novomoskovsku. Kada je ikona bila gotova, poneli su je litijom od Bogorodicka do same crkve u Sebinu. Matrona je izasla u susret ikoni cetiri kilometra, vodili su je pod ruku. Odjednom je rekla: "Nemojte ici dalje, sada je blizu, za koji trenutak ce vec biti ovde." Slepa od rođenja, govorila je kao ona koja vidi: "Kroz pola casa ce stici i doneti ikonu." I zaista, kroz pola casa se ukazala litija. Odsluzili su moleban i litija je nastavila ka Sebinu. Matrona se pridrzavala za ikonu, a nju su pridrzavali pod ruke. Taj lik Majke Bozije, "Vapaj stradajucih", je postao najveca mesna svetinja i proslavila se mnogobrojnim cudotvorenjima. Kada su bivale suse, iznosili su je nasred sela i sluzili moleban. Posle toga, ljudi ne bi uspevali da dođu do svojih kuca, a kisa je pocinjala padati. Blazena Matrona je celog zivota bila okruzena ikonama. U sobi u kojoj je prozivela poslednje godine zivota, u tri ugla su bile okacene ikone od vrha do dna i pred njima su gorela kandila. Jedna zena koja je radila u hramu u Moskvi, u koji je cesto odlazila Matrona, secala se kasnije kako joj je govorila: "Ja u vasoj crkvi znam sve ikone i gde koja stoji." Ljudi su bili zadivljeni i time sto je Matrona imala jednostavnu, (kao i kod ljudi koji vide) predstavu o svetu koji je okruzuje. Na sazaljive reci njoj bliske, Zinaide Vladimirovne Zdanove: "Kako mi je zao, matuska, sto vi ne mozete videti lepotu sveta," ona je odgovorila: "Jednom mi je Gospod otvorio oci i pokazao mi svet i Svoju tvorevinu. I sunasce sam videla, i zvezde na nebu, i sve sto je na zemlji, lepotu zemaljsku: gore, reke, zelenu travicu, cvetice i pticice..." Postoji jos cudesnije svedocanstvo o prozorljivosti blazene. Z.V. Zdanova se seca: "Matuska je bila potpuno nepismena, a sve je znala. 1946. godine, trebalo je da branim diplomski rad - projekat zgrade "Ministarstva vojno-pomorske flote" (tada sam ucila na arhitektonskom institutu u Moskvi). Moj mentor, iz meni nepoznatih razloga, sve vreme me je ignorisao. Za pet meseci, nijednom nije hteo da me primi na konsultacije, resen da obori moj diplomski. Na dve nedelje do odbrane me je obavestio: "Sutra ce se sastati komisija i dati losu ocenu vasem radu!" Dosla sam kuci sva u suzama: otac u zatvoru, pomoci niotkud, mamu moram da izdrzavam, jedina nada mi je bila da diplomiram i da se zaposlim. Matuska me je saslusala i rekla: "Ne brini, ne brini, odbranices diplomski! Veceras, dok budemo pili caj, popricacemo!" Sa nestrpljenjem sam docekala vece, i evo matuska govori: "Poci cemo zajedno u Italiju, u Firencu i u Rim, da pogledamo zdanja velikih majstora..." I pocela je da nabraja ulice, zdanja! Zastala je: "Evo palate Piti, evo drugog dvorca sa arkadama, uradi i ti kao sto je tamo, tri niza etaza zdanja visokim zidom i dve arkade na ulazu." Bila sam potresena njenim viđenjem. Ujutru sam otisla na institut, stavila paus - papir na projekat i sivim tusom izvrsila sve ispravke. U deset casova sam izasla pred komisiju. Pregledali su moj projekat i rekli: "Sta, ipak ste zavrsili projekat, odlicno izgleda, odbranili ste ga!" Mnogo je ljudi dolazilo Matroni moleci pomoc. Cetiri kilometra od Sebina, ziveo je covek koji nije mogao da hoda. Matrona je rekla: "Neka ujutru dođe k meni, puzeci. Za tri sata ce dopuziti, dopuzice." On je puzio ta cetiri kilometra, a od nje je otisao na svojim nogama, isceljen. Jednom su Matroni u Vaskrsnjoj (Svetloj) sedmici dosle zene iz sela Orlovke. Matrona je primala sedeci kod prozora. Jednoj je dala prosforu, drugoj vodu, trecoj crveno jaje i rekla da to jaje pojede kada izađe iz dvorista na sokak. Zena je stavila jaje u nedra i posle su. Kada su izasli na sokak, zena je, kako joj je i rekla Matrona, razbila jaje, kad unutra - mis. Sve su se uplasile i resile su da se vrate natrag. Prisle su prozoru a Matrona im kaze: "Sta je, gadno li je pojesti misa?" - "Matronuska, ali kako mogu jesti misa?" - "A secas li se kada si prodavala mleko, i to sirotinji, udovicama, bednima koji nemaju kravu? Mis se utopio u mleku, a ti si ga izbacila i mleko prodala ljudima." Zena je odgovorila: "Ali Matronuska, oni nisu ni videli misa, nisu ni znali za to, ja sam ga izbacila otuda." - "Bog zna, da si ti mleko koje je zaprljao mis prodavala!" Mnogi ljudi su dolazili Matroni sa svojim bolestima i nevoljama. Imajuci veliku blagodat Bozju, mnogima je pomogla. A.F. Vibornov, cijeg oca su krstili zajedno sa Matronom, prica detaljno o jednom od takvih isceljenja. "Moja majka je rodom iz sela Ustje i tamo je imala brata. Jednog jutra se probudio i nije mogao da pomeri ni ruke ni noge, kao da su drvene. A u isceliteljske sposobnosti Matrone nije verovao. Sa mamom u selo Sebino posla je i cerka brata: "rođena, pođimo brze, ocu je lose, izgleda kao tupan: rukama ne mrda, oci ne pomera, jezikom palaca." Tada je majka upregla konje, uspeli su nekako da popenju oca na kola i uputili se u Ustju. Dosli su bratu, a on posmatra mamu i samo moze da izgovori "se - stra". Uzela ona brata i dovela k nama u selo. Ostavila ga kod kuce, a sama posla da pita Matronu da li moze da ga dovede. Dosla Matronuski, a ona joj kaze: "Sta je bilo, tvoj brat je govorio kako sam ja nesposobna, a sam je postao kao klada." A jos ga nije ni videla! Zatim je dodala: "Dovedi ga meni, pomoci cu." Procitala je nad njim molitve, dala mu vodice i on je ubrzo zaspao. Spavao je kao mrtav i izjutra je ustao potpuno zdrav. "Blagodari sestri, njena vera te je iscelila," samo je to rekla Matrona bratu. Pomoc koju je pruzala Matrona obolelima, ne samo da nista nije imala zajednicko sa bajanjem, vracanjem, takozvanim narodnim isceliteljstvom, bioenergijom, magijom i ostalim nadrilekarskim dejstvima, pri cijem vrsenju "iscelitelj" ulazi u savez sa mracnim silama, vec je imala sustinski drugaciju, hriscansku prirodu. Upravo zbog toga su pravednu Matronu tako mrzeli vracari i drugi okultisti, o cemu svedoce ljudi koji su joj bili bliski u vreme moskovskog perioda njenog zivota. Pre svega, Matrona se molila za ljude. Buduci ugodnica Bozja, bogato obdarena svise duhovnim darovima, ona je izmoljavala od Gospoda cudesnu pomoc nevoljnicima. Istorija Pravoslavne Crkve zna mnogo primera kada su, ne samo svestenosluzitelji ili monasi-askete, vec i pravednici koji su ziveli u svetu, molitvom lecili i pomagali nevoljnicima. Matrona je citala molitve nad vodom i davala je onima koji su joj dolazili da piju. Pijuci vodu i kropeci se njome, izbavljali su se od raznih neduga. Sadrzina tih molitava je nepoznata, ali naravno, tu ne bi moglo biti ni reci o osvecenju vode po pravilima ustanovljenog Crkvenim cinom, na sta imaju kanonsko pravo samo svestenosluzitelji. Ali, takođe je poznato da blagodatna isceliteljska svojstva sadrzi ne samo sveta vodica, vec i vode nekih vodotoka, izvora, bunara, osvecenih prebivanjem i molitvenim zivotom u njihovoj blizini svetih ljudi, javljanjem cudotvornih ikona. Mati Matrona se 1925. godine seli u Moskvu, u kojoj je zivela do svoje koncine. U tom ogromnom prestonickom gradu, bilo je mnostvo nesrecnih, izgubljenih, otpalih od vere, duhovno obolelih, ljudi sa izopacenim shvatanjima. Ziveci oko trideset godina u Moskvi, ona je tu vrsila duhovno-molitveno sluzenje, koje je mnoge odvratilo od propasti i privelo spasenju. Blazena je Moskvu veoma volela i govorila je da je to: "sveti grad, srce Rusije". Oba Matronina brata, Mihajlo i Ivan, stupili su u partiju, Mihajlo je postao seoski aktivista. Razumljivo je onda, da je prisustvo blazene u njihovom domu, koja je tokom celoga dana primala narod, delom i recju ih uceci da cuvaju veru pravoslavnu, postalo za bracu nepodnosljivo. Bojali su se da ce zbog toga imati neprijatnosti. Zaleci ih, a takođe i stare roditelje (majka Matronina se upokojila 1945.g.), matuska se i preselila u Moskvu. Pocela su seljakanja od rodbine do poznanika, po kucama, stanovima, suterenima. Skoro svuda Matrona je zivela bez dokumenata, nekoliko puta na cudesan nacin izbegavajuci hapsenja. Zajedno s njom su ziveli, negovali je i slusali nevoljnike. To je bio novi period njenog podviznickog zivota. Ona je postala bezdomni stranik. Ponekad je morala da zivi kod ljudi koji su se prema njoj odnosili kao prema vracari. Ziveti u Moskvi je bilo tesko, cesto nije bilo izbora. Z.V. Zdanova je pricala kakva je sve lisavanja cesto morala da trpi blazena: "Dosla sam u Sokoljniki gde je matuska cesto zivela u malenoj montaznoj kucici koju su joj privremeno izdali. Bila je pozna jesen. Usla sam u kucicu, a u sobici zgusnuta, vlazna i ledena para, metalna pec - burzujka je razvaljena. Prisla sam matuski, a ona lezi na krevetu licem okrenuta prema zidu, ne moze da se okrene prema meni, vlasi se sledile za zid, jedva smo ih odvojili. Obuzeta uzasom rekla sam: "Matuska, pa sta je ovo? Pa zar vi ne znate da zivimo sami mama i ja, brat je na frontu, otac je u zatvoru i sta je sa njim ne znamo, a kod nas su dve sobe u toplom stanu od cetrdeset osam kvadratnih metara, sa posebnim ulazom; zasto niste dosli k nama?" Matuska je tesko uzdahnula i rekla: "Bog nije tako zapovedio, jer tada vi ne biste dobili venac za sazaljenje." Do rata je Matrona zivela u Uljanovskoj ulici kod svestenika Vasilija, muza njene poslusnice Pelagije, dok nisu bili uhapseni. Zivela je i u Pjatnickoj ulici, u Sokoljnikama (u letnjoj montaznoj kucici), u Visnjakovskom prolazu (u suterenu kod sestricine), zivela je takođe kod Nikitskih vrata, u Petrovsko-Razumovskom, bila je gost kod bratanca u Sergijevom Posedu (u Zagorsku), u Caricinu. Kasnije je (od 1942. do 1949.g.) zivela na Arbatu. Ovde je, u starinskoj drvenoj kucici, u 48 metrovskom stanu zivela Matronina zemljakinja E. M. Zdanova sa kcerkom Zinaidom. Upravo u toj sobi tri ugla su zauzimale ikone od vrha do dna. Pred ikonama su visila starinska kandila, a na prozorima teske, skupe zavese (do revolucije je dom pripadao muzu Zdanove, koji je bio iz bogate i poznate porodice). Kazu da je Matrona sa nekih mesta odlazila brzo i iznenada, uvek uoci dolaska milicije, duhom predosecajuci da se pripremaju neprijatnosti, jer nije imala nikakvih dokumenata. Vremena su bila teska, i ljudi su se bojali da joj daju legitimaciju. Time je ona spasavala od represije ne samo sebe, vec i domacine kod kojih se smestila. Mnogo puta su Matronu hteli da uhapse. Bili su uhapseni i odvedeni u zatvor (ili proterani) mnogi od njenih bliznjih. Zinaida Zdanova je bila osuđena kao clanica crkveno-monarhistickih grupa. Ksenija Ivanovna Sifarova je pricala, da je sestric Matronin Ivan ziveo u Zagorsku. I u jednom trenutku ona ga misleno priziva k sebi. On je otisao svome pretpostavljenom, i rekao mu: "Dosao sam da vas zamolim da mi dozvolite da odem mojoj tetki." Doputovao je, ne znajuci o cemu se radi. A Matrona mu kaze: "Hajde, hajde, prevezi me brzo u Zagorsk, svojoj tasti." Samo sto su otputovali, dosla je milicija. Mnogo puta je bilo tako: tek sto bi otisla, dosli bi da je uhapse. Ana Filipovna Vibornova pamti jedan takav slucaj. Dosao je milicioner da privede Matronu, a ona mu kaze: "Idi, idi brzo, kod tvoje kuce je nesreca! A ja sam slepa, ne mogu se nigde sakriti od tebe, sedecu na krevetu, nigde ne idem." Poslusao je. Otisao je kuci, kad tamo njegova zena zadobila velike opekotine od petroleja. No on ju je uspeo na vreme odvesti do bolnice. Kada je sledeci dan dosao na posao, pitali su ga: "Sta je sa tobom, zasto nisi priveo slepu?" Odgovorio je: "Slepu vise necu hapsiti. Jer da mi slepa nije pomogla, ja bih zenu izgubio, a ovako sam ipak uspeo da je na vreme odvezem do bolnice." Ziveci u Moskvi, Matrona je odlazila i u svoje selo, bilo zato sto su je zvali da bi nekome pomogla, bilo zato da obiđe majku. Njen spoljasnji zivot je bio jednolican: danju je primala ljude, nocu se molila. Poput drevnih podviznika, ona nikada nije raspremala krevet i legala, vec bi dremnula između dve molitve, iskrenuta na bok i oslonjena na jastuke. Tako su prolazile godine. Negde 1939. ili 1940. godine Matrona je rekla: "Sada se svi vi psujete, svađate među sobom, a rat samo sto nije poceo. Kao i uvek, mnogo ce ljudi izginuti, ali ce nas ruski narod pobediti." Pocetkom 1941. godine, rođaka Z.V. Zdanove, Olga Neskova, upitala je matusku za savet, da li da ide na godisnji odmor (davali su joj uput za odmaraliste, ali se njoj nije islo na odmor zimi). Matuska joj je rekla: "Treba da ides na odmor odmah, jer posle dugo, dugo neces imati odmora. Bice rat. Pobeda ce biti nasa. Moskvu neprijatelj nece osvojiti, neke delove ce samo malo zahvatiti pozar. Iz Moskve ne treba bezati." Matrona je mogla duhovno da bude prisutna na razlicitim mestima, za njeno duhovno gledanje prostranstvo nije postojalo. Za vreme rata, cesto je govorila da nevidljivo odlazi na front i da pomaze nasim vojnicima. Pricala je svima da Nemci nece uci u Tulu. Njeno predskazanje se obistinilo. U toku dana, Matronuska bi primila i do cetrdeset ljudi. Ljudi su dolazili sa svojim nevoljama, sa dusevnim i telesnim bolestima. Ona nikome nije odbila da pomogne, osim onima koji su dolazili sa lukavim namerama. Drugi su videli u matuski narodnu isceliteljku koja otklanja poremecaje ili uroke, ali posle razgovora sa njom su shvatali da je pred njima Bozji covek i vracali su se Crkvi i njenim spasonosnim tajnama. Njena pomoc ljudima bila je nekoristoljubiva, ona ni od koga nista nije uzimala. Matuska je molitve uvek citala naglas. Oni koji su je dobro poznavali, govore da su to bile poznate molitve koje su se uobicajeno citale i u hramu i kod kuce: "Oce nas", "Da vaskrsne Bog", devedeseti psalam, "Gospode Svedrzitelju Boze sila i svakog tela" (iz jutarnjih molitava). Ona je posebno naglasavala da ne pomaze ona sama, vec Bog po njenim molitvama: "Sta Matronuska ili Bog, sta li? Bog je Taj koji pomaze!" - odgovorila je ona Kseniji Gavrilovnoj Potapovoj, na njenu molbu da joj pomogne. Isceljujuci obolele, matuska je trazila od njih da veruju u Boga i da isprave svoj grehovni zivot. Tako je jednu posetiteljku upitala, veruje li da Bog moze da je isceli? Drugu koja je bolovala od padajuce bolesti, savetovala je da ne propusti ni jedno nedeljno bogosluzenje, da se na svakoj ispovedi i pricesti Svetim Hristovim Tajnama. Od onih koji su ziveli u građanskom braku, zahtevala je da se obavezno vencaju u Crkvi. Svima je savetovala da obavezno nose krst oko vrata. Zbog cega su ljudi dolazili matuski? Zbog uobicajenih problema: neizlecivih bolesti, nestanka bliznjih, odlaska muza od porodice, nesrecne ljubavi, gubitka posla, progona od strane drzavnih organa... Zbog zivotnih potreba i nedoumica. Da li da se uda? Da li da promeni mesto stanovanja i posao? Bilo je puno obolelih, opterecenih raznim nevoljama: neko je iznenada zanemogao, neko je iz nekog razloga poceo lajati, nekome su se pocele susiti ruke i noge, nekome se javljaju halucinacije. U narodu takve ljude nazivaju "poremecenim". To su ljudi, kojima su, kako kazu u narodu, "ucinili", koji su se prepustili osobitom demonskom uticaju. Jednom je cetvoro muskaraca privelo Matroni staricu. Ona je mahala rukama, poput vetrenjace. Kada joj je matuska ocitala molitvu ona se smirila i iscelila. Praskovja Sergejevna Anosova, cesto je posecivala svoga brata u psihijatrijskoj bolnici. Ona se seca: "Jednom, kada smo isli k njemu, sa nama su zajedno isli muz i zena da izvedu kcer iz bolnice. I u povratku smo opet isli zajedno. Odjednom je ta devojka (bilo joj je 18 godina) pocela da laje. Rekla sam njenoj majci: "Zao mi vas je, posto prolazimo pored Caricina, zasto ne biste odveli devojku Matronuski..." Otac te devojke, general, u pocetku nije hteo ni da cuje za to, govoreci kako je sve to izmisljotina. Ali, njegova zena je bila uporna i mi smo se uputili ka Matronuski. I kada smo poceli devojku privoditi Matronuski, ona se ukocila kao kolac, ruke kao stapovi, zatim je pocela na Matronusku pljuvati, otimati se. Matrona kaze: "Pustite je, ona vise nista nece uciniti." Devojku smo pustili. Ona je pala, pocela je se udarati i valjati po podu tako da su se na glavi pojavile krvave rane. A zatim je devojka zaspala i spavala neprekidno tri dana. Sve vreme su bdeli nad njom. Kada se probudila i ugledala majku, upitala je: "Mama, gde smo to mi?" Odgovorila joj je: "Mi smo kceri kod jednog prozorljivog coveka..." I sve joj je ispricala sta se s njom desavalo. I od tada se devojka potpuno iscelila." Z.V. Zdanova prica, da su 1946. godine u njihov stan, gde je tada zivela Matrona, doveli zenu, koja je zauzimala visok polozaj u drustvu. Njen sin jedinac je sisao s uma, muz joj je poginuo na frontu, a ona ona je, razume se, bila bezboznik. Ona je putovala sa bolesnim sinom po Evropi, ali ni najpoznatiji lekari mu nisu mogli pomoci. "Dosla sam kod vas iz ocajanja, - rekla je, - ne znam gde da idem." Matrona ju je upitala: "Ako Gospod izleci tvoga sina, da li ces poverovati u Boga?" Zena je rekla: "Nazalost, ne znam sta to znaci verovati." Tada je Matrona zamolila da joj daju posudu sa vodom i u prisustvu nesrecne majke pocela glasno citati molitve nad vodom. Dajuci joj zatim tu vodu, blazena je rekla: "Pozuri odmah u Kascenku (psihijatrijska bolnica u Moskvi), zamoli bolnicare da ga cvrsto drze kada ga budu privodili k tebi. On ce se otimati, a ti se potrudi da ga zapljusnes ovom vodom u oci i obavezno da mu uđe u usta." Zinaida Vladimirovna se dalje priseca: "Posle nekog vremena, ja i brat smo bili svedoci, kada je ta zena opet dosla Matroni. Ona je na kolenima zablagodarila matuski, govoreci da je sada njen sin zdrav. A stvari su se odvijale ovako. Ona je dosla u bolnicu i sve je ucinila kako joj je matuska rekla. Tamo je bila sala u koju su sa jedne strane pregrade uveli njenog sina, a ona je dosla sa druge strane. Flasica sa vodom se nalazila u njenoj torbi. Sin se otimao i vikao: "Mama, baci to sto nosis u torbi, ne muci me!" Ona se zaprepastila: otkuda on zna sta ona nosi u torbi? Brzo izvadivsi bocicu, zapljusnula ga je vodom po ocima, a zatim i po ustima, i on se odjednom primirio, oci su mu postale bistrije i rekao je: "Dobro mi je!" Ubrzo su ga otpustili iz bolnice." Cesto je Matrona polagala ruke na glavu opsednutih i govorila: "Oj, oj, sada cu ja tebi podrezati krilca, izlazi, izlazi sada!" "Kakav si ti?" - upitala bi, a u coveku bi odjednom pocelo zujati. Matuska opet kaze: "Ko si ti?" i jos bi jace zazujalo, a zatim bi se pomolila i progovorila: "Evo, izasao je komarac, sada cemo ga uhvatiti!" I covek bi otisao isceljen. Matrona je pomagala i onima kod kojih nije bilo sloge u porodicnom zivotu. Jednom joj je dosla zena i pricala kako se nije udala iz ljubavi i kako sa muzem zivi u veoma losim odnosima. Matrona joj je odgovorila: "A ko je kriv za to? Kriva si ti. Kao sto je Gospod glava Crkve, i muz treba da bude glava porodice, i udajuci se zene su duzne da se potcine, ti si duzna da taj venac sacuvas do kraja svoga zivota. Ti si kriva sto zivis s njim u losim odnosima..." Ta zena je poslusala blazenu i njen porodicni zivot se uredio. "Matuska Matrona se ceo zivot borila za svaku dusu koja joj je dolazila, - seca se Zinaida Zdanova, - i odnosila pobedu. Ona nikada nije tugovala, nije jadikovala zbog napora svog podviga. Ne mogu sebi oprostiti sto ni jednom nisam pozalila matusku, mada sam videla kako joj je bilo tesko, kako je sastradavala sa svakim od nas. Svetlost tih dana greje nas i sada. U sobi, pred svetiteljskim likovima gorela su kandila, dok su ljubav matuske i njen mir ispunjavali dusu. U domu je bila svetost, radost, spokoj, blagodatna toplina. Besneo je rat, a mi smo ziveli kao na nebu." U kakvom je secanju Matrona ostala svojim bliznjima? Sa malenim, tako reci decijim, rucicama i nozicama. Sedeci sa prekrstenim nozicama na krevetu ili sanduku. Meke vlasi razdeljene na sredini. Zatvoreni ocni kapci. Blago, svetlo lice. Umilan glas. Tesila je, umirivala bolesne, milovala ih po glavi, osenjivala krsnim znamenjem, ponekad se salila, ponekad strogo izoblicavala i savetovala. Nije bila stroga, bila je snishodljiva prema ljudskim nemocima, sastradalna, topla; uvek radosna, nikada se nije zalila na svoje nevolje i stradanja. Matuska nije propovedala, nije ucila druge. Davala bi konkretan savet, kako postupiti u ovoj ili onoj situaciji, molila se i blagosiljala. Uopste nije bila pricljiva, kratko je odgovarala posetiocima na pitanja. Ostale su zapamcene neke njene pouke opsteg karaktera. Matuska je savetovala da se ne osuđuju bliznji. Govorila je: "Zasto osuđivati druge ljude? Bolje je razmisljaj vise o sebi. Svaka ovcica ce biti obesena za svoj repic. Sta je tebi do tuđih repica?" Matrona je ucila da predajemo sebe volji Bozjoj. Da zivimo sa molitvom. Da cesto osenjujemo sebe i predmete koji nas okruzuju krsnim znamenjem i da se na taj nacin ograđujemo od zlih sila. Savetovala je da se cesce pricescujemo Svetim Hristovim Tajnama. "Zasticujte se krstom, molitvom, svetom vodicom, cestim pricescivanjem... Pred ikonama neka gore kandila. " Ucila je takođe da volimo stare i nemocne i da im prastamo. "Ako bi vam bilo sta neprijatno ili uvredljivo govorili stari, bolesni ili neko od umno poremecenih, nemojte slusati, vec im jednostavno pritecite u pomoc. Bolesnima treba pomagati od sveg srca i treba im oprastati, ma sta vam oni rekli ili ucinili." Matronuska nije dozvoljavala da pridajemo vaznost snovima: "Ne obracaj paznju na njih, snovi bivaju od lukavoga, uznemiruju coveka, opterecuju ga mislima." Matrona je upozoravala da ne trcimo od duhovnika do duhovnika u trazenju "staraca" ili "prozorljivaca". Odlazeci raznim ocima, govorila je, mozemo izgubiti duhovnu silu i pravilno ustrojenje zivota. Evo njenih reci: "Ako idete starcu ili svesteniku za savet, molite se da ga Gospod umudri, kako bi vam dao pravilan savet." Ucila je da se ne bavimo svestenicima i njihovim privatnim zivotom. One koji streme hriscanskom savrsenstvu, savetovala je da se ni po cemu spoljasnjem ne izdvajaju od drugih ljudi (naprimer crnom odecom i sl.). Ucila je trpljenju nevolja. 3. V. Zdanovoj je govorila: "Idi u hram i ni u koga ne gledaj, moli se zatvorenih ociju ili sa pogledom u neku ikonu." Slicne pouke nalazimo i kod svetog Serafima Sarovskog i kod drugih svetih otaca. Uopste, u poukama Matroninim nije bilo nicega sto bi odstupalo od svetootackog ucenja. Matuska je govorila da je veliki greh ukrasavati se, tj. upotrebljavati dekorativnu kozmetiku: covek kvari i unakazava prirodni lik ljudski, dopunjava ono sto mu nije dao Gospod, stvara laznu lepotu i to vodi ka razvratu. Devojkama koje su poverovale u Boga, Matrona je govorila: "Vama devicama Bog ce sve oprostiti ako budete verne Bogu. Koja se zavetuje da se ne udaje, duzna je da izdrzi do kraja. Gospod ce za to dati venac." Matronuska je govorila: "Vrag se priblizava, treba se stalno moliti. Ako zivimo bez molitve, cesto se događa iznenadna smrt. Vrag nam sedi na levom ramenu a anđeo na desnom i svaki od njih ima svoju knjigu: u jednu se zapisuju nasi gresi, a u drugu dobra dela. Cesce se osenjujte krsnim znamenjem. Krst je neosvojiva tvrđava, vrata koja se ne mogu razvaliti." Poucavala je da ne zaboravljamo da se prekrstimo pri obedu. "Silom Casnog i Zivotvornog Krsta, spasavajte se i zasticujte se. " O vracarima je matuska govorila: "Za onoga, ko je dobrovoljno usao u savez sa silama zla, bavi se vracanjem, ako se ne pokaje, nema spasenja. Ne treba se obracati takvim babama, oni jedno lece a dusu povređuju." Matuska je cesto govorila bliznjima da se treba boriti protiv vracara, protiv sila zla, koje nevidljivo vojuju protiv nas. Jednom joj je dosao starac blagog lika, sa bradom, smiren, pao pred nju na kolena i sav u suzama rekao: "Sin jedinac mi je na samrti." A matuska se nagnula k njemu i tiho ga upitala: "A ti, kako si mu ucinio? Na smrt ili ne?" Odgovorio je: "Na smrt." Matuska mu je rekla: "Odlazi, odlazi od mene, nema potrebe da mi vise dolazis." Posto je otisao, rekla je: "Vracari znaju za Boga! Eh, kada bi se vi tako molili, kao oni kada mole Boga da im oprosti njihovo zlo!" Matuska je postovala pokojnog svestenika Valentina Amfiteatrova. Govorila je da je on veliki pred Bogom i da on na svome grobu pomaze stradalnicima, tako da je neke od svojih posetilaca slala da uzmu zemlje sa njegovog groba. Masovno otpadanje ljudi od Crkve, aktivno bogoborstvo, narastanje otuđenja i zlobe među ljudima, odbacivanje tradicionalne vere od strane miliona ljudi, i ogrehovljen zivot bez pokajanja, kod mnogih su doveli do teskih duhovnih posledica. Matrona je to dobro shvatala i osecala. U danima masovnih demonstracija, matuska je sve molila da ne izlaze na ulicu, da zatvore prozore, roletne, vrata, jer horde demona ispunjavaju sve prostranstvo, sav vazduh i obuzimaju sve ljude. Verovatno da je blazena Matrona, koja je cesto govorila alegoricno, htela reci o neophodnosti da se drze zatvorenim od duhova zlobe "prozori duse" (kako su sveti oci nazivali ljudska cula). Z.V. Zdanova je upitala matusku: "Kako to da je Gospod dopustio da toliko hramova zatvore i razruse?" (Imala je u vidu godine posle revolucije). A matuska je odgovorila: "Takva je volja Bozja da se smanji broj hramova zato sto ce verujucih biti malo i nece imati kome da sluze." - "Zasto se niko ne suprotstavlja?" Matrona: "Narod je kao pod hipnozom, nije svestan, strasna sila je stupila u dejstvo... Ta sila je prisutna u vazduhu, prodire svuda. Nekada su mocvare i neprohodne sume bili mesta obitavanja tih sila, zato sto su ljudi odlazili u hramove, nosili krst i u kuci bili zasticeni ikonama, kandilima i svetinjama. Demoni su tada proletali mimo takvih domova, a sada se demoni naseljavaju i među ljude zbog njihovog neverovanja i odbacivanja Boga." Zeleci da prodru u njen duhovni zivot, neki ljubopitljivi posetioci su pokusavali da otkriju sta Matrona radi nocu. Jedna devojka je videla, da se ona svu noc moli i cini poklone... Ziveci kod Zdaiovih u rejonu Arbat, Matronuska se ispovedala i pricescivala kod svestenika Dimitrija iz hrama u ulici Krasnaja Presnja. Neprestana molitva je pomagala blazenoj Matroni da nosi krst sluzenja ljudima, sto je bilo istinski podvig i mucenistvo, najvisa projava ljubavi. Citajuci molitve demonizovanim, moleci se za svakoga, deleci ljudske zalosti, matuska je bivala tako umorna, da krajem dana nije mogla cak ni govoriti sa bliznjima i samo bi tiho uzdisala oslonjena na svoju ruku. Unutrasnji, duhovni zivot blazene u potpunosti je ostao tajna, cak i za ljude koji su joj bili najbliskiji i ostace tajna i za sve ostale. Nepoznavanje duhovnog zivota matuske ni najmanje nije uticalo na ljude da posumnjaju u njenu svetost i u to da je ona bila istinska podviznica. Podvig Matrone se sastojao u velikom trpljenju koje je proishodilo od cistoga srca i od vatrene ljubavi prema Bogu. Upravo o takvom trpljenju, kojim ce se spasavati hriscani u poslednja vremena, prorokovali su sveti oci Crkve. Kao istinska podviznica, blazena je ucila ne recima vec celim svojim zivotom. Telesno slepa, ona je ucila i nastavlja da uci i danas o istinskom duhovnom gledanju. Iako bez sposobnosti da hoda, ona je ucila i uci idenju po teskom putu spasenja. U svojim secanjima Zinaida Vladimirovna Zdanova pise: "Kakva je bila Matronuska? Matuska je bila ovaploceni anđeo - cuvar, kao da je mac ognjeni bio u njenim rukama za borbu sa zlom silom. Ona je lecila molitvom, vodom... Bila je malena kao detence, sve vreme polulezeci na boku, oslonjena na svoju ruku. Tako je i spavala, nikada normalno ne lezuci. Kada je primala ljude, sedela bi, prekrstivsi nozice, obe rucice ispruzivsi iznad glave pridoslice u vazduhu, polozila bi prste na glavu coveka koji je klecao pred njom, zakrstila bi ga, rekla osnovno sto je potrebno njegovoj dusi, pomolila se. Zivela je nemajuci svog kutka, svoje imovine, usteđevine. Ko bi je pozvao, kod toga bi i zivela. Zivela je od priloga kojima sama nije mogla da raspolaze. Bila je u poslusanju i zloj Pelagiji koja je svima zapovedala i sve ono sto su donosili matuski delila svojoj rodbini. Bez njene dozvole matuska nije mogla ni jesti ni piti... Matuska je, pokazalo se, znala sve događaje unapred. Svaki dan zivota koji je prozivela, bio je reka tuge i zalosti ljudi koji su joj dolazili. Ona je bila pomoc bolnima, uteha i njihovo isceljenje. Isceljenja po njenim molitvama bilo je mnogo. Uzimala je obema rukama glavu placuceg, tesila ga, zagrejala svojom svetloscu, i covek bi odlazio kao na krilima. A ona, malaksala, samo bi uzdahnula i nastavljala da se moli cele noci. Imala je na celu udubljenje od prstiju, od cestog osenjivanja krsnim znamenjem. Krstila bi se pazljivo, usrdno i prsti su napravili udubljenje..." Za vreme rata, bilo je mnogo slucajeva da je rodbini nestalih svojom prozorljivoscu otkrivala, da li je njihov bliznji ziv ili nije. Nekome bi rekla - ziv je, cekajte. Nekome pak - opojte ga i pominjite kao upokojenog. Mozemo pretpostavljati da su Matroni dolazili i oni koji su trazili duhovne savete i rukovođenje. Za matusku su znali mnogi moskovski svestenici i monasi Trojice-Sergijeve lavre. Po neispitljivom promislu Bozjem pored matuske nikada nije bilo pronicljivog posmatraca i ucenika, sposobnog da razastre zavesu nad njenim duhovnim delanjem i da napise o tome pouku za potomstvo. Cesto su joj dolazili zemljaci, iz njenog rodnog mesta i tada bi donosili i pisma koja su joj pisali i zitelji mnogih okolnih sela, a ona je odgovarala na njih. Dolazili su joj i sa razdaljine od 200 i 300 kilometara, a ona bi znala ime coveka koji joj dolazi. Bilo je i Moskovljana i posetilaca iz drugih gradova koji su culi o prozorljivosti matuske. Dolazili su ljudi raznih uzrasta: i mladi i stari i ljudi srednjih godina. Neke je primala a neke i nije. Sa nekima je govorila u pricama, a sa nekima prostim jezikom. Zinaida se jednom prilikom pozalila matuski: "Jao, matuska, moji zivci..." A ona ce na to: "Kakvi zivci, zasto u ratu i u tamnici nema zivaca... Treba vladati sobom, trpeti." Matuska je ucila da se obavezno treba leciti: "Telo je stan dat od Boga, njega je potrebno odrzavati. Bog koji je sazdao svet dao je i lekovite trave i to ne treba odbacivati." Matuska je cesto sazaljevala svoje bliznje: "Kako mi vas je zao... Dozivecete poslednja vremena. Zivot ce biti sve tezi i tezi.... neizdrzljivo tezak. Doci ce vreme kada ce pred vas staviti krst i hleb i reci: birajte!" "Mi cemo izabrati krst, - odgovarali su oni, - ali kako ce tada biti moguce ziveti?" - "A mi cemo se pomoliti, uzeti grudvicu zemlje, uvaljati od nje loptice, pomoliti se Bogu, pojesti i biti siti!" I drugi put je govorila, hrabreci u teskoj situaciji, da se ne treba nicega bojati, ma kako izgledalo strasno. "Imajte vere u Hrista, i nema nikakve brige! Gospod ce sve sam urediti!" Matronuska je cesto ponavljala: "Ako narod izgubi veru u Boga, snaci ce ga mnoge nevolje, a ako se ne pokaje, propasce i nestati sa lica zemlje. Toliki narodi nestadose, a Rusija postoji i postojace. Molite se, trazite, kajte se! Gospod nas nece ostaviti i sacuvace zemlju nasu!" Poslednje ovozemaljsko utociste Matronuska je nasla u Podmoskovlju (ulica Kurganska, broj 23), gde se nastanila kod daljnje rođake, napustivsi sobu na Arbatu. I ovde su takođe, rekom dolazili posetioci, donoseci svoje nevolje i zalosti. Tek pred samu svoju koncinu, matuska, vec sasvim slaba, ogranicila je prijem. No ljudi su svejedno i dalje dolazili, i mnogima ona jednostavno nije mogla uskratiti pomoc. Kazu, da joj je Gospod otkrio vreme upokojenja tri dana pre, tako da je ona ucinila sve ono sto treba, da se pripremi za to i oprosti od bliznjih. Matuska je molila da njeno opelo bude u crkvi Pokrova Presvete Bogorodice u Donskoj ulici. (U to vreme, tamo je sluzio omiljeni parohijski svestenik Nikolaj Golubdov. On je poznavao i postovao blazenu Matronu). Zabranila je da joj se na sahranu donose venci i vestacko cvece. Do poslednjeg dana svoga zivota, ispovedala se i pricescivala kod svestenika koji joj je dolazio. Po svome smirenju, ona se kao i obicni gresni ljudi, bojala smrti i svoj strah nije skrivala od bliznjih. Kada je pred smrt dosao da je ispovedi svestenik, otac Dimitrije, ona se veoma uznemirila. Bacuska je upitao: "Zar se i vi bojite smrti?" - "Bojim se." Blazena matuska Matrona se upokojila u Gospodu 2. maja 1952. godine.. 3. maja u Trojice-Sergijevu lavru, na parastos je odnet zapis o upokojenju novoprestavljene blazene Matrone. Između mnostva drugih, upravo taj papir je privukao paznju sluzasceg jeromonaha. "Ko je doneo ovu ceduljicu? - uzbuđeno je upitao on, - Zar je ona umrla?" (Mnogi zitelji lavre su dobro znali i postovali Matronu). Starica sa cerkom, koja je doputovala iz Moskve, potvrdila je: sinoc se matuska upokojila i ove veceri ce kovceg sa telom biti postavljen u moskovsku crkvu Pokrova Presvete Bogorodice u Donskoj. Tako su monasi Lavre saznali za upokojenje Matrone i mogli su da dođu na njenu sahranu. Posle opela, koje je izvrsio otac Nikolaj Golubcov, svi prisutni su prisli i celivali njene ruke. 4. maja, u Nedelju zena mironosica, uz mnostvo prisutnog sveta, sahranjena je blazena Matrona. Po njenoj zelji bila je pogrebena na Danilovskom groblju, kako bi mogla "da slusa sluzbe Bozije" (tamo se nalazio jedan od malobrojnih aktivnih moskovskih hramova). Opelo i pogrebenje blazene bili su pocetak njenog proslavljanja u narodu kao ugodnice Bozje. Blazena je predskazivala: "Posle moje smrti, malo ce ljudi dolaziti na moj grob, samo oni najbliskiji, a kada i oni umru, moj grob ce zapusteti, i retko, retko ce ko doci... Ali, proci ce mnoge godine, i ljudi ce saznati za mene i dolazice masovno za pomoc u svojim nevoljama i sa molbama da se pomolim za njih Gospodu Bogu, i ja cu sve uslisiti i svima cu pomoci." Jos je pred smrt kazala: "Svi, svi dolazite k meni i pricajte mi, kao da sam ziva, o svojim zalostima i nevoljama, a ja cu vas videti i cuti, i pomoci cu vam." I jos je matuska govorila, da svi koji povere sebe i zivot svoj njenom zastupnistvu pred Gospodom, spasce se. "Sve koji se budu obracali meni za pomoc, ja cu docekati gore po njihovoj smrti, svakoga." Proslo je vise od trideset godina od matuskine smrti, i njen grob na Danilovskom groblju je postao jedno od svetih mesta pravoslavne Moskve, gde su dolazili ljudi iz svih krajeva Rusije, cak i izvan granica, sa svojim nevoljama i bolestima. Blazena Matrona je bila pravoslavni covek, u dubokom, tradicionalnom znacenju te reci. Sastradavanje sa ljudima koje je izlazilo iz punoce srca koje voli, molitva, krsno znamenje, vernost svetim kanonima Pravoslavne Crkve, eto sta je bilo centar njenog napornog duhovnog zivota. Priroda njenog podviga, svojim korenima je ishodila iz visevekovne tradicije narodnog blagocasca. Zato i pomoc koju ljudi dobijaju, molitveno se obracajuci pravednici, donosi duhovne plodove: ljudi se utvrđuju u pravoslavnoj veri, ucrkvljuju se i spolja i iznutra, priklanjaju se svakodnevnom molitvenom zivotu. Za Matronu znaju desetine hiljada pravoslavnih ljudi. Matronuska, kako je mnogi od miloste nazivaju. Ona i sada, kao i za vreme svog zemaljskog zivota, pomaze ljudima. To osecaju svi oni koji je sa verom i ljubavlju mole za zastupnistvo i zauzimanje pred Gospodom, pred Kojim blazena starica ima veliku smelost.