Ваше Преосвештенство, имате ли утисак да живимо у ненормалним временима? Многи људи данас, и то не само хришћани, имају општи утисак узнемирености и нелагоде. 

- Мислим да смо остарили и да због тога идеализујемо прошлост и мислимо да је била боља од садашњости. Очигледно је да свет иде ка свом крају. Међутим, за хришћане не постоји „јуче“ или „сутра“. Постоји само „данас“ које се живи у Божијем присуству кроз Свете Тајне и Божанствену Литургију. Када прослављамо црквене празнике, ми кажемо „Христос се рађа данас“, „данас је Крштење Христово“, или „данас је Христос разапет“. На тај начин живимо садашњицом, и Царством Небеским које ће доћи на крају. Мислим, драги мој, да морамо Богу бити захвални због Царства Небеског. Као што је старац Пајсије знао да каже, кроз што више невоља пролазимо, утолико нас Бог више благосиља.

Значи, не постоји „јуче“ ни „данас“ у Цркви; али чудне ствари се догађају изван окриља Цркве. Сведоци смо досад невиђене пропаганде разврата, злодела, ту директно пред нама. Јесмо ли у праву када кажемо да је свет у коме живимо другачији од оног од само пре педесет година?

- Размислите о овоме: услови су увек били тешки за нашу Цркву. Основана је у време незнабоштва. Вековима је била прогањана. Сетите се шта се десило у Русији пре само неколико деценија? Без обзира на све, наша Црква и даље истрајава. Ми не очајавамо, уместо тога се захваљујемо Богу што нас сабира у Цркву, и молимо Му се, да останемо у Цркви. Молимо се за људе који су изван Цркве, да би наша браћа доживела Бога, јер је то исто наша одговорност. Знамо да је ђаво кнез овога света изван окриља Цркве. Али, Христос ће тријумфовати над ђаволом, и они који траже Христову истину ће увек бити са Њим. Највећа одговорност људи у Цркви је да проповедају јеванђелску истину онима који желе да је чују. 

Почетком 90-их, Русија је доживела праву експлозију духовног одушевљења, али данас јасно видимо да опада интересовање људи за веру. Како да хришћани одрже ревност у вери?

- Отпадање људи од Христа је увек тужно за Хришћане, али оно такође постаје мотивација за показивање љубави и молитву за оне који су се удаљили од Хришћанства. Према онима који не верују у Христа треба да се понашамо са великом љубављу и саосећањем. Христос нам у Јеванђељу каже, да треба „тако да се светли наша светлост пред људима“, да могу да спознају Бога. Наша је кривица што постоје људи који не познају Христа. Требало би да осећамо огромну одговорност за душе таквих људи. Ако постанемо свети, привућићемо људе ка Христу. Наш проблем, међутим, је недостатак светости у нама самима. Тако да смо ми, у ствари, неправедни према нашој браћи, која не виде светост у нама и због тога нису присније привучени Јеванђељем. Тако да оно што нам је заиста потребно су светост и светитељи у Цркви.
 
Шта би требало предузети да се одржи вера и жеља за светошћу? Лоше ствари се дешавају и тамо где смо мислили да је то немогуће. На шта би савремени Хришћани требало да се фокусирају, да се лоше ствари не би дешавале?

- Наш живот ће, свакако, увек бити пун искушења. И наравно, сва та искушења ће имати задатак да искорене нашу љубав према Богу. Поред неопходности будности и активног учешћа у нашим животима, за људе који желе да одрже топлину срца је веома важно да имају праведног и побожног духовног оца, коме могу да се обрате у тешким тренуцима искушења. Вођени Благодаћу Светог Духа, наши духовни оци нам помажу да задржимо Љубав Божију у нашим срцима. Такође би требало, да хранимо своје душе молитвом и читањем духовне литературе. Тако ћемо уз помоћ наших духовних очева, моћи да превазиђемо искушења у нашим животима, и у свету око нас.

Рекли сте да је добро имати духовног оца, али данас има много младих свештеника, који једноставно немају довољно духовног искуства или немају нарочите духовне дарове. Шта би већина Хришћана, који немају комуникацију са светим људима, требало да раде?

- Старац Пајсије је знао да каже да, тамо где нема људске помоћи, постоји обилна Божија помоћ. То што ви кажете је, наравно, врло логично. Међутим, то није Божанска логика. Богу нисам потребан ни ја, ни било ко други, чак ни старци Порфирије и Пајсије. Бог може Сам да спроведе Своју вољу у људским душама, зато никада не треба да очајавамо.

Црква је Света Тајна Божијег присуства и Његова манифестација у овом свету. Ако бисте пришли старцу Пајсију без вере, не бисте од тога имали никакве користи. И обратно, ако приђете духовном оцу са вером и скрушеношћу у Име Христово, добићете одговор који ће одражавати вољу Божију. На Светој Гори сам чуо причу о монаху чији се духовни отац упокојио. Овај монах је ставио одећу свог старца на цепаницу и рекао, „Пошто немам духовног оца, питаћу ову цепаницу“. И почео је то да ради. Једном када је поставио питање цепаници, чуо је глас, који му говори, „Не, немој то да радиш!“
 
Бог делује у складу са нашом вером. Ја вас врло добро разумем, али бићемо у невољи уколико очекујемо помоћ од људи, а не од Бога. Чак и у Грчкој, многи људи нису знали Старце Пајсија и Порфирија, иако су они били изузетни Светитељи. Оно што је битно је да Христова Црква настави са мисијом.

Ако имате живу веру и ако волите Бога, не треба вам ништа осим Њега и Његове Цркве. Али како ћете се спасити ако ваша вера и ревност јењавају?

- Такви Хришћани би требало да ураде оно што је урадио апостол Петар када се давио. Узвикнуо је: „Господе, спаси ме!“ И Господ је испружио Своју руку и спасио га. Христос је жив! Он је увек близу. И ко год Му затражи помоћ, добиће је...

 А шта ако се молите, а не добијате никакав опипљив одговор на ваше молитве? Шта ако изгледа да Господ не одговара?

- Ако чекате на резултате ваших молитава, никада их нећете дочекати. Ја се не молим да бих нешто издејствовао. Молим се да ми Бог опрости грехе, да се смилује на мене.

Бог нам даје Своје Тело и Своју Крв, опрашта нам грехе и кроз Цркву нам дарује Благодат Светог Духа. И све што треба да радимо је да просимо Његову Милост на понизан и једноставан начин. Скрушена особа има поверење у Бога и не сумња да је Бог чује. Ако желите да видите резултате ваше молитве, то значи да сумњате. Пошто Бог не жели да нам сопствена гордост нашкоди, Он скрива плодове наше молитве. Врло је вероватно да ће нам их Он показати када постанемо скрушени, и моћи ћемо да уживамо у плодовима молитве, а да их и не разумемо.

Један старац је рекао монаху, који је стално желео да види резултате својих молитава: „Ти си као онај човек, који пошто посеје семе у земљу, ископава га сваки дан, да би видео да ли се примило. Остави то семе у земљи, заливај га и брини се о њему, и оно ће онда расти само од себе“.

Како можемо ову истину објаснити људима изван Цркве? Многи људи мисле да је живот супермаркет у коме могу да купе нешто на брзину. Они запале свећу и очекују од Бога да излечи рак, да им нађе посао или стан итд.

- Ми нисмо Божији адвокати. Не морамо увек да објашњавамо шта Бог чини за сваког човека. Морамо учити људе да воле Бога онако како Га воле деца, а не као потрошачи. 
Треба да имамо поверења у Бога и Божију вољу. Бог ће пронаћи пут до свачијег срца и ми не треба да бринемо шта ће бити са светом и са људима у њему. Христос је Спаситељ света. Он је био разапет због људи и неће бити неправедан ни према коме. Бог ће се обратити срцу сваког човека, онда када је потребан. Ако Бог ћути, то треба да радимо и ми.

Свако треба да потчини своју душу Божијој вољи. Понекад, да би осетио присуство Божије у свом срцу, човек мора да прође кроз многе невоље, искушења и неспоразуме. Сећате ли се шта се десило са Многострадалним Јовом? Бог је допустио да прође кроз многа искушења и обратио му се тек на самом крају. Бог зна када је време да се обрати људском срцу. Морамо имати поверење у Бога и Његову љубав за цео свет. Када видимо некога коме је потребан Бог,  треба да се молимо за њега, и Бог ће се сигурно дотаћи његовог срца.

Па како би онда Црква требало да спроводи своју мисију? Ви кажете да не треба да бринемо шта ће бити са светом и да ће се Бог обратити људским срцима у одговарајуће време. Међутим, ми би требало да нешто предузмемо да привучемо људе Цркви. Шта би требало да буде права мисија Цркве? 

- Земљорадник посеје семе у пољу, помоли се Богу да оно никне, и више не мисли о томе. Исто тако, ми треба да сејемо семена и да их заливамо, али не и да се бринемо о њиховом расту.

У којој мери би требало да учествујемо у животу света да бисмо утицали на њега? На пример, да ли свештеници треба да иду на рок-концерте, играју фудбал и тако даље? Да ли ови методи могу бити употребљени да привуку људе Цркви?

- Мислим да свету нисмо потребни на рок-концерту или на фудбалској утакмици. Мислим да смо свету потребни тамо где нас људи могу пронаћи, то јест ми треба да будемо за аналојем у цркви, да исповедамо људе и да будемо отворени за духовни разговор. Људима је потребно да чују Реч Божију од нас. Потребно им је да их прихватимо с љубављу и пажњом. Не требамо им на фудбалској утакмици или да пијемо алкохол у диско клубу. Потребни су им наша љубав, пажња и светост живота. 
 
Већ две године заредом долазите у Русију да присуствујете конференцији о монаштву. Како бисте описали тренутно стање у њему?

- Веома сам дирнут што Његова Светост Патријарх Кирил, архипастири и пастири показују интересовање за питања савременог монаштва. Очигледно је да постоје многа питања о којима треба расправљати, на која се треба фокусирати и која треба унапредити, али ово не важи само за Русију, него чак и за Свету Гору. Свака земља има сопствену традицију, правила и народ. Монаси постоје у разним земљама, и живе заједно са локалним становништвом. Мислим да све иде како треба. То не значи да нисам свестан реалности. Видим да се све дешава природно, и да су игумани и игуманије решени да исправе неке погрешке, и да уче да раде ствари на бољи начин. 
 
Постоји ли веза између добрих хришћанских породица и добрих монаха?

- Увек кажем да би добар монах био добар породични човек, а да би лош монах, ако би се оженио, био лош породични човек. Хришћански циљ и у монаштву и у браку је исти – то је вечна заједница са Христом. То је оно чему треба да тежимо и у монаштву и у брачном животу. Можете да ме питате да ли је боље постићи овај циљ у монаштву, али ја то не могу да потврдим. Свако мора пронаћи сопствени пут ка Христу. 

Често имамо прилику да чујемо питање “Шта могу монаси да знају о породичном животу?”

- У овом случају, морамо да завиримо испод површине, пошто је циљ исти. Описи монаха-аскета нас уче да превазилазимо егоцентризам и страсти, и да одбацимо “старог” човека, да бисмо успоставили контакт са собом, са другим људима и што је најважније са Богом. Људи у браку би требало да читају Патерике да би научили како треба да створе добру породицу, зато што Патерици дају одговоре на многе проблем са којима се сусрећемо у животу.

Ваше Преосвештенство, као владика велике епархије, духовни отац и игуман многих манастира, да ли имате времена да исповедате и да духовно руководите мирјане?

- Свуда у хеленском свету – не само на Кипру – владике проводе пуно времена исповедајући мирјане. Код нас се исповест разликује од оне у Русији. Колико је мени познато код вас је исповест кратка и своди се на набрајање грехова. Наш народ се другачије исповеда: исповест може трајати сатима, зато што нам људи причају о својим гресима и проблемима, постављају питања и практично, говоре о свему што их мучи. 
 
Пре неки дан дошао ми је млади наставник на исповест. Дошао је у пет поподне једног дана и отишао у шест ујутру наредног. Хвала Богу био је једини тог дана. (смех)

Пошто исповедате велики број људи, генерално вам је познато духовно стање ваших епархиота. Који су греси најтипичнији за данашње време?

- Један од разлога што ја лично исповедам је тај што не желим да изгубим контакт са људима, не желим да будем у канцеларији као неки менаџер. Исповест је најједноставнији начин да се сазна шта људи мисле и да се разумеју њихови проблем и бриге. Веома сам срећан када људи у владици виде свог оца. Срећан сам што знам да људи могу да дођу у моју цркву и изложе ми своје проблеме. Одлазим у седиште своје епархије једном или два пута месечно. Тамо се осећам као градоначелник, па стога више волим да будем у цркви и да тамо примам народ. Црква је природно окружење за владику.
 
Ипак, шта је по вама највећи духовни проблем данашњице?

- Видите назив греха (убиство, абортус, похота) није важан; важна је суштина греха. А у суштини сваког греха је одрицање од греха. На грчком реч “грех” значи промашити циљ. Када би антички Грци гађали луком и стрелом и промашили, узвикнули би “имартон” што значи згрешио сам, то јест промашио сам циљ. Када људи немају Христа у срцу, доносе погрешне одлуке. Ја сам постао духовни отац и почео сам да исповедам када сам живео на Светој Гори, као веома млад. Једном приликом упитао сам старца Пајсија, шта треба да питам људе који долазе на исповест. Неки од њих су тражили да им постављам питања на која би могли да одговоре. Старац Пајсије ми је рекао: “Покушај да избегнеш постављање питања, али ако људи инсистирају, твоје прво питање би требало да буде – да ли волите Бога? – какав је ваш однос са Богом?” Онда их питајте да ли воле људе у својој околини, да ли воле себе и свој живот, и тек онда их питајте у вези са осталим”. Зато Бог каже да је прва и највећа заповест “Љуби Господа Бога свим својим срцем”. Остало ће доћи само по себи.
 
Поменули сте старца Пајсија. Вероватно се често сетите учења старца Пајсија, Порфирија и Јосифа. 

- То је истина. Господ је уредио да још као студент сретнем многе савремене светитеље. Старца Атанасија сам знао из манастира. У другом манастиру на Кипру разговарао сам са једним другим старцем Атанасијем, такође веома побожним човеком. Касније када сам дошао у Грчку, упознао сам се са старцем Јефремом, старцем Харалампијем из манастира Дионисијата, са старцем Јефремом који сада живи у Аризони, САД, са старцем Јосифом који је био мој духовни отац и који ме је замонашио. Господ ме је удостојио да упознам старца Порфирија, старца Јакова из Еубеје, старца Филотеја, старца Софронија из Есекса, старца Емилиана из манастира Симонопетра и многе друге мање познате старце. Од сваког од њих примио сам многе препоруке и чуо многе беседе.

Општи осећај који сам стекао у комуникацији са њима је да су због благодати Божије били духовно и психички здрави. Нису имали никакве мане. Нису били претерано строги. Старци су били уравнотежени, разумни, и тактични. Били су пуни љубави Божије и љубави према људима. Били су такође веома срећни људи. 

Када бисте погледали било кога од њих, помислили бисте да је баш таквог човека Бог имао на уму приликом стварања, зато што су они задржали лик Божији у себи, у својим срцима, те су изгледали као њихов Небески Отац. Сви су били чеда Цркве. Сви су поучавали да би требало увек да будемо у контакту са Црквом, да имамо мир у души без обзира на животне околности и да гледамо на све Христовим очима. Могао бих о њима да причам сатима, али не желим да одузимам превише од вашег времена.
 
Свакако да постоје неке поуке које се посебно издвајају. Којих се у разговору најчешће сетите?

- Старац Пајсије је увек апеловао на људе да вредно раде да не би разочарали Бога. Посебно је истицао “Знам да заслужујем да одем у пакао, али то не желим да не бих разочарао Христа”. Старац Јефрем катунакијски је стално понављао да је вршење послушања буквално све за монаха. Старац Порфирије би знао да каже да је Бог све – и са Христом смо увек срећни, идемо за Њим где год да нас води. Чак и ако треба да идемо у пакао, радо бисмо ишли тамо, ако је Христос са нама”. 
 
Сви ови свети старци имали су нешто заједничко – сви су живели Христом. Сећам се једном кад је старац Јосиф дошао да обедује са нама и када бисмо читало неко религиозно штиво чим би чуо реч Христос заплакао би и не би могао да једе. 

Ваше преосвештенство, хвала вам на овом поучном разговору. Шта бисте нам могли рећи на крају, као епилог?

- Не могу ништа да кажем у сопствено име. Сви ти говори и проповеди које штампају наша браћа у Русији такође нису речи саме за себе. Могу само да кажем да сви треба да волимо Христа и да ће све бити у реду ако Њега имамо у срцу. У супротном, све је узалуд.
 
Са Митрополитом Атанасијем Лимасолским је разговарао Антон Поспелов
 
Извор: pravoslavie.ru 
Превод са енглеског: Љиљана Мутавџић