У својим делима Владика Николај осврће се на закон дат у Старом завету и на ове нове заповести, које назива Царским законом. Оба су Христова. Први је дат посредно, преко Мојсеја, а други од самог Христа. Велика је разлика између ова два закона. Појављују се у различитим временима. Нови превазилази стари као што небо превазилази земљу. Људи који су живели пре првог закона, а Бога веома поштоваху, носили су закон у себи. Он је био печаћен у душе њихове пре писаног закона савешћу, чуваром закона и регулатором у животу људи од Авеља до Мојсеја. По речима преподобног Серафима Саровског, то беше детиње доба.

Када је савест код људи ослабила и избрисала се у њиховом памћењу, Господ је написао на каменим плочама спољашњи закон који је имао за циљ да пробуди успавану савест код људи и да је оживи. Овај закон је трајао хиљадама година, све до појаве Господа Исуса Христа на земљи. Преподобни Серафим Саровски назива овај период рода људског младићким добом. Када је и савест отанчала и грех се веома умножио, био је неопходан трећи лек - закон који лично доноси Господ Исус Хрисос. Јеванђеље је последњи закон и овим законом - и св. Серафим Саровски то потврђује - почели су последњи дани. Господ Исус Христос овим чином не укида стари закон, нити савест, него их испуњава.

Владика Николај говори да је Христос савест наша, закон наш и живот наш. Он закон страха замењује законом љубави која је атмосфера Новога завета. Владика Николај, човек послат од Бога роду српском, својим охристовљеним умом досезао је до великих тајни Божијих. Живећи по Царском закону горео је љубављу према Богу и ближњима. Све што је радио и писао - све је прожето тајном љубави. Живећи у тој и таквој љубави, и другима је саопштавао ту чудесну тајну коју је Христос донео Собом на овај свет. Кроз сва дела његова она провејава и као огањ осваја читаоца. То потврђује и његова поука, да будемо велики у љубави јер је она огањ којим гори свет. Писао је о сва три закона, али највише о последњем, Царском закону љубави. Својим светим, охристовљеним умом је размишљао, руком писао, а устима говорио о хришћанској љубави.

Права љубав је небеска љубав, а земаљска је само бледа слика те љубави. Љубав је неостварена и она је једно од имена Божјих. Бог је љубав. Главна догма вере хришћанске јесте вера у Свету Тројицу, која је Сва Љубав. Ту љубав у Светој Тројици тешко можемо да замислимо. Отац је сав у Сину, Син у Оцу, а Дух Свети у Оцу и Сину. Особина љубави је да једно љубеће лице жели да утоне у љубљено лице - несливено. 

Хришћанска вера јесте вера љубави. Љубав је сишла с неба и није изникла на земљи.

Само свесавршена љубав покренула је Бога да створи свет и човека у њему. Када ја палом човеку требало избављење, Бог је послао Јединородног Сина Свога да спасе човека. Само је љубав могла подстаћи Господа на врховно жртвовање, на крст.

Бог је извор љубави који се дајући не смањује и примајући не богати се. Љубав је радост, а цена љубави је жртва. Љубав је живот, цена љубави је смрт. Хришћани не смеју љубити земаљско богатство јер ће онда гонити друге људе да служе тој њиховој бесловесној љубави и ум ће им потамнети.

Човек, хришћанин, мора знати да друга заповест Христова истиче и зависи од прве заповести. Прва заповест је дата људима зато што људи заборављају природну љубав човека према Богу. Она је природнија од љубави детета према мајци. Када човеку срце одебља и вид се помрачи грехом, он тада не осећа љубав Божју према себи.

Љубити Бога природно је, јер је Бог љубио нас и пре нашег постанка. Они Свети који су живели у тој љубави и том љубављу, сведочили су да нема правог живота без љубави према Богу и ближњима. Сам апостол Павле сведочи: "Ко ће нас раставити од љубави Божје? Невоља ли или туга? Или гоњење? Или глад? Или голотиња? Или страх? Или мач? Знам јамачно да ни смрт, ни живот, ни ангели ни поглаварства ни силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга какава ствар може нас раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Господу нашем" (Рим. 8, 35-39).

Хришћани морају знати, по речима Владике Николаја, да Христово дело и Његово страдање за род људски премашују својом величином и блеском све остале доказе Божје љубави. Стога заповест Његова да љубимо Бога, треба што пре да постане неодољиво природно осећање у нашим срцима, слично осећању љубави детета према мајци и много, много јаче. Бог је вечан и зато се љубав према Њему вечно награђује. Љубав је прва и првонацална. Љубав према Богу је неупородиво јача од смрти код светих мученика када су, страдајући за Господа Христа, исли у смрт са радошћу.

Хришћанин, љубећи Бога, види дела Божја у свету, прати промисао Божју и види да Бог бди над свима. Он се радује љубављу Божјом и ту радост не може да помути зло око њега. Хришћанин осећа да га штити Божја промисао. Хришћанин мора знати да без ове љубави није хришћанин, а без знања и осећања о Промислу Божјем, човек је склон на освету.

Заповест да љубимо Господа дата нам је од Господа, благог родитеља, који нам жели миран и срећан живот. Она је дата ради нашег добра. За хришћанина љубав према Богу није дужност него дар. У "Молитвама на језеру" каже Владика Николај: "Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља - постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти, постоји само Бог".

Љубити ближњега свога, заповест је важна као и прва. Без богољубља нема правог човекољубља. Иако је ова заповест позната још у Старом завету, она је сасвим нова када ју је Христос изговорио. Сам Он каже да нову заповест даје. Она више није ограничена, не важи само за јеврејски народ. Она је упућена целом свету и простире се и на непријатеље. А на питање ко је нас ближњи, Христос је одговорио у причи о милостивом Самарјанцу. По речима Владике Николаја, наши ближњи су видљиво поље, на коме ми показујемо љубав своју према невидљивом Богу. Наши ближњи су школа за нас, у којој се ми вежбамо у најсавршенијој љубави - љубави према Богу.

Само Богу познат је број свих светих који су имали у највећој мери љубав према Богу и ближњима. Они су показали, својим животом и безбројним примерима, у чему се састоји љубав према ближњима. Врхунац љубави према ближњима, по речима Спаситељевим, јесте: "Да ко живот свој положи за пријатеље своје" (Јн. 15, 13).

Љубити ближњега свога јесте жртва, благовести Владика Николај. Када га помажемо у добру и тражимо његову помоћ за добро, онда га истински љубимо. Кад пријатељ пријатеља поправља у злу, а у добру подржава, он га истински љуби, а ако ласка његовим слабостима и оправдава погрешке, онда је пријатељство у питању. Хришћанин мора да зна да је пријатељство много важније због душе него због тела.

Ако хришћани не умеју и неће љубити ближњега свога, онако као треба, онда се поставља питање како ће испунити Христову наредбу о љубави према непријатељима? Праве љубави неће бити према ближњима док међу људима не буде узајамног познања, поштовања и жртвовања.

Хришћани су дужни, по заповести Господњој, да љубе и непријатеље своје. Сваки човек треба да чини другоме оно што жели да њему други чини. За нас, хришћане, ово је највиша висина на коју Господ Христос хоће да нас уздигне. Оваква наука није била позната пре Господа Исуса Христа. Љубав према непријатељима тако је ретка у свету, па и међу онима који се називају хришћанима, да је многи сматрају неприродном. За људе сиромашне у љубави она јесте неприродна, али за свете и горњи свет она је логична и велика, јер Бог никога не подозрева. Он све љуби.

Хришћанин треба да зна да нас понекада окружују непријатељи по Божјем допуштењу, а ради нашега добра. Често наши непријатељи су наши прави пријатељи, а бива и обратно. Ја као хришћанин не смем да будем никоме непријатељ, но свима пријатељ. Ако будемо имали овакву љубав, назваћемо се, по речи Господњој, "синовима Највишега".

Бог љубави дао нам је Владику Николаја. Дотакао се Владика љубави Божје и љубав Божја се дотакла њега. Зато никада, и нигде, није био без ње, горећи њом светлео је другима. Зато је и могао написати читаве химне љубави и приближити је нама. Све што је радио у животу, остављајући нама у наслеђе, сав подвиг његов и живот под тешким крстом кога је носио, сведоче нам о великом Божјем угоднику. Угоднику који је најпре живео љубављу, светлео љубављу, и као такав открио нам многе тајне и разрешио многа питања о чудесној сили која се зове љубав.

На крају једне своје књижице која говори о љубави, каже он следеће: "Читаоче, хришћанине, брате, сестро, дете моје, кад прочиташ ову књижицу, разгледај свој живот и види какав си. Ако си на истом путу којим су ходили свети Оци твоје цркве и твог народа, удвој храброст и иди тим путем. Јер, тај пут води Рају и вечном животу. Ако ли си се упутио другим и другачијим путем, враћај се брзо на свети и истински пут Отаца својих. Јер пут којим ходиш, води у вечни мрак и вечну муку."

Сећај се гроба, који је прогутао многе пре тебе и који и тебе чека. Сећај се душе своје, коју једино можеш спасти од гроба. Сећај се Створитеља свога, живог, вечног, величанственог, свемоћног и свеблагог Цара и Господа. Сећај се Суда Божјег, Суда Страшног, када ће се делити праведни од грешних као што се светлост од таме дели. "Па слободно пођи путем којим су ишли сви они који су Христа љубили, Њим се спасли и Њим се прославили".

Архимандрит Милутин Кнежевић, Манастир Каона