На самој међи која дели Србију и Црну Гору, на земљи која се сматра и свачијом и ничијом затекли смо призор који се овде, кажу, понавља сваке године на исти дан. На дан када ће многи слепи да прогледају, парализовани да проходају, а многи научници, лекари и неверници остати, по ко зна који пут, затечени и зачуђени.

- Можете да верујете или не, али послушајте оно што људи говоре - каже нам Мирослав Лазовић из Пријепоља, један од оних што се овдашњих чуда и нагледао и наслушао. - Погледајте ове људе са црногорским капама, са српским шајкачама и муслиманским фесовима, питајте жене забрађене марамама зашто долазе и зашто се моле, зашто ће ноћас на хиљаде њих да преспава под ведрим небом, крај ових светих зидина. И свако ће вам отворити душу, без обзира на то да ли овде траже спас или су дошли само да захвале. Да захвале за избављење које нигде, ни на једном месту нису могли да пронађу.

И доиста, међу окупљенима, који стрпљиво чекају долазак владике милешевског Филарета и почетак целовечерњег бдења, нема сумње и неверице. Сви су уверени да су чуда могућа, да је молитва јача од сваке невоље и зла, нарочито ако се речи изговоре пред моштима Светог Глигорија Куманичког, светитеља о коме историја скоро да ништа није забележила.

- Шта да вам причам - каже нам у пола гласа Славица Лукић из Смедерева, која са двоје деце помало стидљиво стоји крај самог улаза у цркву. - Лично сам гледала када су пре неколико година однекуд из Црне Горе донели у серџади младу девојку, муслиманку, потпуно парализовану. Најпре су је спустили на зидине рушевног храма, очитали молитву и оставили је да ту, под ведрим небом, преспава. Ујутро су је намазали освећеним уљем из кандила светог Григорија, а тројица свештеника су јој очитали молитву. На опште изненађење и неизмерну радост њене породице девојка се придигла, несигурно се ослонила на ноге и убрзо проходала.

Њену причу допуњује и пензионер из Бијелог Поља, који је овде пристигао са сином и снајом да подели неизмерну радост.

- Моја снаја, Јасна Ристић из Лознице, иначе лекар по струци, шест година није могла да затрудни - прича нам. - Ни сам не знам шта све нису чинили и покушавали, али им се жеља испунила тек када су дошли овде и помолили се пред овим светим моштима. Ето, дођосмо поново на исти дан, да се помолимо за здравље и још једном захвалимо Господу што нам подари унука.

Ипак, најупечатљивије сведочење забележили смо од Милана Шебека, времешне старине из села Врбнице, који је увелико закорачио у девету деценију живота. Иако га од куће дели више од три сата хода низ стрме литице и козје стазе, према сопственим речима ни за живи главу не би пропустио недељу или неки празник да овде не дође.

- А како да не дођем, када овој светињи све дугујем - каже Шебек. - Имао сам свега 23 године када сам потпуно ослепео, када сам као луд бауљао у потпуном мраку и трпео неиздрживе болове у очним дупљама. Нико ми није могао помоћи, ни медицина, ни травари. Не могавши више да издржим узео сам штрањку и кренуо да се обесим. Већ сам навукао омчу око врата, када ме је комшија спазио и у последњи час задржао. Он ме је и довео овде, јер је чуо да се на рушевинама некадашњег храма свакојака чуда дешавају. А оно што се мени догодило, веће је од сваког чуда.

Шебек каже да му је свештеник тада очитао молитву и потом му ставио у руке неку књигу. Замолио га је да је отвори и нешто прочита из ње.

- Али, ја не видим оче - рекох му. - Како могу да читам?

- Видећеш Милане - рече ми он - само се мало боље удуби.

И доиста, најпре ми пред очима засијаше две блиставе дуге, а затим и обриси старе, црквене књиге. Најпосле почеше да израњају и слова, а потом и цео текст као на длану. Био сам неизмерно срећан, али и застрашен да поново не ослепим. И зато сам, увек изнова, долазио светињи, молио се и захваљивао, и тако безмало већ пуних 60 година.

А чудима Куманице, баш као и њеним тајнама, као да нема краја. Претпоставља се да је храм подигнут крајем 13. или почетком 14. века, али је тачну годину изградње и име ктитора одавно замела прашина времена. У писаним траговима најпре се помиње почетком 16. века, 1514. године, када је у свом апостолу помиње неки поп Михаило, а зна се и да је тешко пострадала средином 18. века. Како и зашто, питања су која и данас збуњују истраживаче. Претпоставља се да се сама зарушила или ју је, можда, смрвила одваљена стена са литице подно које је вековала.

Приликом својих истраживања археолози Дејан Радичевић и Емина Зечевић пронашли су у олтару цркве саркофаг са моштима непознатог свеца. Открили су га у олтарском делу цркве, на месту где се ретко или никако не сахрањује. Претпоставља се да је реч о једном од највећих тадашњих црквених великодостојника, односно неко ко је међу савременицима био изузетно цењен и поштован. 

Неретко се у Полимљу може чути и легенда по којој су мошти Светог Саве склоњене пред најездом Турака у последњи час, односно да су на Врачару спаљени нечији туђи остаци, те да су чудотворне мошти српског архиепископа управо овде похрањене. Томе у прилог иде и чињеница да се о Светом Григорију Куманичком веома мало зна, односно да постоји само један писани запис из 16. века, у коме се наводи да је реч о потомку лозе Немањића, да је био српски архиепископ и просветитељ.

Ипак, Мирослав Лазовић нам објашњава да је Григорије, некадашњи архиепископ Српске православне цркве, потицао из ових крајева, те да је ктитор манастира Григоријат на Светој гори. Тамо је умро и сахрањен, а када је тај манастир, средином 18. века захватила ватра, монаси, његови земљаци, вратили су се у родни крај и са собом понели светитељеве мошти.

Када се обрушила стена или се црква сама урушила, оштећен је и саркофаг у коме је почивао, па се данас, осим у ковчегу пред којим се моле на хиљаде верника, честице моштију налазе и испод њеног пода, али и у манастиру у Дрнишу. Иако је дуже од два века црква била у рушевинама, народ је никада није заборавио, а верска служба се овде скоро није ни прекидала. Пред свете зидине долазили су унесрећени, болесни и другим животним недаћама притиснути људи, овде су се дуго и истрајно молили и, зачудо, неретко су им молитве и биле услишене.

Прича о чудотворном месту преносила се вековима, од уста до уста и са колена на колено, па није чудно што је свако са неверицом чуо вест да ће траса нове пруге, од Београда до Бара, проћи управо преко њених темеља. Било је то средином седамдесетих година прошлог века, у време када је црква имала малог или никаквог утицаја на комунистичку власт. Ипак, неком Божјом промисли, пројекат је промењен, пруга је померена за шест метара, таман толико да некадашњи храм опстане. Једино је лековита вода, која је својевремено текла испод самих темеља храма, отекла испод пруге, али је и данас користе верници, пију је и њом се умивају, тврдећи да лечи све што се може излечити. Крајем прошлог века, 1999. године, храм је уз благослов почившег патријарха Павла поново обновљен и од тада светиња на десној обали Лима, свега неколико километара узводно од Гостина, представља место ходочашћа свих верника, без обзира на националну припадност или конфесију којој припадају.    
 
Занимљиво сведочење оставио је и Славољуб Пушица, директор Музеја у Пријепољу, који у предговору књиге о овој светињи каже да се Куманици одвајкада ишло 25. јула, уочи Светог арханђела Гаврила. 

„За тај дан се припремало с пролећа, када отопе снегови", пише Пушица. „Међу многобројном фамилијом договарало се и бирало ко ће ићи. Сви нису могли, а сви би хтели на тај чувени и велики сабор. Поред одраслих, на пут су полазиле и мајке са децом. Ако је неко у фамилији био болешљив, он је имао предност у односу на остале укућане. Остало је запамћено да се у Куманицу долазило са далеких обронака Дурмитора, Камене горе, Бабина, Пештера, Бјеласице и Јавора. Успут се свраћало и коначило код рођака, пријатеља и кумова. Пут је био напоран и тежак, нарочито за децу, али помисао да се иде у Куманицу давала је снаге".

Ма колико да је био напоран пут, највећи проблем је био да се приђе самој светињи. Смештена на десној обали Лима, између набујале воде и неприступачних литица, била је изазов и за оне стасале и смеле, а поготово за децу, жене и болесне.

„Они који су долазили са леве обале Лима, спуштали су се на његову обалу, а онда на броду, где је река најплића, газили је", пише Пушица". „Након тога, пошто је било много непливача, из села Врбнице направили су два чамца, звали су их лађе, који су преко целе године превозили мештане и вернике. Кроз мноштво народа пробијала би се понека кола или носила. Доносили би болесне, потом би раширили ћебе у припрати или испред цркве и смештали би их да леже. Тамо иза олтара, под каменом литицом где су остаци најстаријег зида и где су се увек палиле свеће, народ би најпре полегао по земљи, тако да се овом месту више није могло прићи. Након што прође поноћ и утихне последњи жамор, све би се стишало. Не чује се више свештеничка песма, ни плач поспане деце, ни јечање болесних. Само се под рушевинама чује Лим како хучи. Збијена маса људи у пола гласа или ћутке моли се за здравље и срећу својих најмилијих. Мало је ноћи као што је ова куманичка у којој се толико жеља искаже са надом да ће бити испуњене".

Куманица је већ крајем 14. века била поштовано светилиште о чему сведочи и предање по коме је српска војска, која је пристизала из правца северозападне Србије на путу за Косово, овде застала и причестила се. У мноштву чуда и необичних исцељења монаси радо помињу и случај Рада Љујића из села Гранчарево код Бијелог Поља. Имао је само шест година када се, чувајући овце, тешко повредио. Лекари су били одлучни да се нога мора ампутирати, али његова мајка није дозволила. Од комшија је чула за Куманицу и тамо га одвела. Раде је у њој провео неколико ноћи и потпуно се опоравио, а када се вратио кући и отишао на преглед, лекари нису могли чудом да се начуде. И он, као и поменути Милан Шебек, редовно је долазио цркви иако је давно превалио осамдесету.

Влада Арсић