Са првим јесењим данима, приближавају нам се и наше Крсне славе. Крсна слава је својствена само Православљу у Срба, и то је заиста најлепша карактеристика нашег црквено-духовног, као и породичног живота. Ма где се налазили и ма под каквим околностима живели, Срби су, током читаве своје историје, од примања Хришћанства па све до данас, увек на посебан начин обележавали дан своје Крсне славе. У неким нашим крајевима, Слава се и данданас зове још и Крсно име, што је можда и најтачнији назив тог драгоценог обележја наше вере. Прослављајући одређеног Божијег угодника који је наш заштитник, ми се уједно сећамо и оних давних предака наших који су, примајући Хришћанство и приступајући Светој тајни крштења, примили и завет прослављања оног светог, или светитеља, који се празновао тога дана када су крштени. 

Крсна слава је од самог свог настанка била породични празник, и то породице као превасходног символа мале или домаће Цркве. Примањем Хришћанства, Срби су, у своме животу, добили и једну нову, до тада непознату, димензију духовног славља, а то је САБОРНОСТ, као једну од најбитнијих особина Цркве Христове. Вера у Васкрслог Христа је једина стварна потврда духовног јединства између нас и наших уснулих предака. Сваки Божији угодник, кога прослављамо као заштитника наше породице, нашу Славу, тј. наше Крсно име, био је и јесте сведок Васкрслог Христа. 

Суштина Крсне славе је у прослављању имена Божијег, као и у прослављању Божијег угодника-светог, који је заштитник нашега дома, али и у молитвеном сећању на све оне у Господу уснуле претке, на оне који су пре нас на земљи живели, исто Крсно име славили, и то нам у наслеђе оставили. 

Елементи и символи Славе јесу: славска икона, славска свећа, славско жито, славски колач и вино. На жалост, још увек има међу нама оних који на славско жито гледају као на жито које се спрема свецу за душу, па ако се у њиховим породицама слави, нпр. Свети архангел Михаило, или Свети пророк Илија, они тада не спремају жито јер је то, по њиховом тумачењу, живи светац. Треба увек имати на уму да славско жито и жито које се спрема за парастос покојницима није једно те исто! Оно што је исто јесте да је, у оба случаја, жито познати библијски символ васкрсења (види Јн.12:24). Међутим, по својој функцији и намени, славско жито се разликује од жита за покој душа преминулих. 

Славско жито обједињује Бога, светог, или светитеља, кога празнујемо, као и све живе и оне у Господу уснуле чланове породице, а када је, с друге стране, реч о житу намењеном за покојника, тада је, нашом вером у Васкрслог Христа, жито видљиви доказ те вере, али и молитвеног заједништва са преминулим. Ако тако схватимо и доживимо суштину видљивих елемената Славе, биће нам више него јасно да оне породице које не спремају славско жито одузимају тиме од своје Славе један од најбитнијих елемената. 

Схватање да је жито намењено као “парастос светом” је не само погрешно него је и тужни знак присуства паганског, дакле, нехришћанског “веровања”. Сваког светог, или светитеља, Бог је прославио и сваки Божији угодник је наш небески заступник пред Оцем небеским. Погрешним схватањем, па онда и чињењем, да је жито намењено светом за душу, ми исповедамо не тек јеретичку, већ и директно богохулну идеју, наиме - да су светима потребне наше молитве. А, заправо је обрнуто - ми смо ти којима су потребне заступничке молитве наших небеских пријатеља и заштитника - светих Божијих угодника. 

Славски колач би требало да се умеси са освећеном, Светом водом. Ако свештеник није у прилици да посети дом непосредно пре Славе, онда се славски колач меси са мало Богојављењске водице, коју свака породица чува током целе године. 

Данас се веома често чује питање: Када једна породица може и када треба да почне са прослављањем своје Крсне славе? Одговор је кратак и јасан: Одмах! Другим речима: чим се осамостали. Данашњи начин осамостаљивања је неретко сасвим другачији него што је то било у прошлости. Сасвим је непримерено да једна комплетна и самостална породица не слави своју Славу, и то само зато јер је још увек жив отац или старији брат. 

Породице које су у жалости греше ако не славе Славу, јер Слава није у јелу, пићу и песми, него, пре свега, у молитви! Сасвим је у реду да породица која је у жалости не позива госте и не припрема велики ручак или вечеру, али није у реду ако на дан Славе не припреми свећу, жито и колач, јер поменути елементи Славе и јесу, између осталог, видљиви знак нашег заједништва са преминулим члановима породице, али једино и само у Васкрслом Христу! 

Славски колач је символ Христа и као Хлеба живота, а жито символ васкрсења. Такође, многе наше српске православне породице су уочи Славе и на дан Славе много више заокупљене припремањем огромних количина хране и спремањем куће за дочек гостију, него што, пред Славу, воде рачуна о спремању, преиспитивању и чишћењу својих душа и својих савести. 

Крсна слава је првенствено породични празник, а не празник за госте! Гости су, наравно, добродошли, али тога дана предност треба да је на страни породичног заједништва, мира и хармоније, а то се најбоље и најлепше гради молитвом! Пре свега, молитвом у храму! На Светој Литургији! Заједнички одлазак у цркву на Литургију, и особито заједништво у Чаши спасења, тј. Светом Причешћу, најбоље учвршћују оно чега је данас, на жалост, све мање, а то су - мир и слога у породици!

Протојереј ставрофор Милош Весин
Извор: saborna-crkva.com