Мноштво наших проблема у Цркви, и везаних за Цркву, проистичу из нашег незнања а не из наше зле воље. Јер људи у Цркву улазе и излазе; долазе и одлазе а многи и не стигну да дубље уроне у суштину њену. Добар дио, опет, наших неспоразума, а често и сукоба, отуда су што нам није потпуно јасна подјела дужности: духовних и лаичких у Цркви. На једној страни негдје би да потпуно искључе свјетовњаке из црквених послова а на другој, тамо гдје се лаици осиле, они би да свештенику ограниче простор на неколико квадратних метара олтарских и уски појас који се пред олтаром простире. Сигурно је да ни једно ни друго застрањивање и претјеривање не води добру. Отуда ово свједочанство, како је та питања рјешавала рана Црква, са светим апостолима на челу, намеће нам се као, заиста, драгоцјен узор за слијеђење.

Рани хришћани живјели су као сложна и побожна породица; једно срце и једна душа. „И ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све бјеше заједничко.“ (Дап. 4, 32 ) „Нико међу њима не бијаше у оскудици, пошто сви који имадијаху њиве или куће, продаваху и доношаху новце од проданога, и полагаху пред ноге апостолима; и даваше се свакоме према потреби коју је имао.“ (Дап. 4, 34-35)

Гдје су људи, ту су и проблеми па ни прве старјешине црквене, свети апостоли, нису могли бити поштеђени од њих. Црква се ширила олујном брзином. Већ је постало тешко удовољити свим захтјевима које је живот наметао. Било је пуно старих и немоћних који нису могли доћи за заједничку трпезу; било је и сиротиње и удовица које, оставши без заштите, остајаху и без свога сљедовања. Хришћани, придошли из незнабоштва, „јелинисти“, како их свети апостол зове, „подигоше вику на Јевреје што се њихове удовице заборављаху када се дијељаше помоћ сваки дан“. (Дап. 6, 1)

”Онда дванаесторица, сазвавши много ученика, рекоше: Не доликује нама да , оставивиши ријеч Божију, служимо око трпезе, потражите, дакле, браћо, између вас седам освједочених људи, пуних Духа Светога и мудрости, које ћемо поставити на ову службу, а ми ћемо, у молитви у служби ријеч, приљежно остати.“ (Дап. 6, 2-4)

Тако су свети апостоли овај проблем ријешили. Да смо ми, сви скупа, бољи и времена да су повољнија, а када би нам и вјера била јака и бистрија, вјерујем да би нам ово неколико реченица довољно било да њима регулишемо све своје односе у Цркви и помоћу њих ријешимо много проблема који би нам наилазили.

Видимо да су у почетку апостоли морали све радити: на молитви бити, ријеч Божију објављивати и материјалне односе унутар хришћанске заједнице рјешавати. Они су, дакле, били неприкосновени у свим доменима. Када је број вјерних нарастао и црквена се заједница толико проширила, апостоли нису могли свуда стићи а да не занемаре оно што је важније. Зато су наложили хришћанима да потраже између себе оне који заслужују да им се заједничка материјална добра повјере у руке и да их њима доведу на потврду и намјештење.

Колико год да би, данас, неки хтјели да превиде ову преплетеност односа и да поставе ствари тако као да се свештенства не може и не смије тицати ко се и како се бира и како ти, изабрани, материјалним добрима руководе, прва и освјештана пракса Цркве их опомиње да гријеше. Апостоли су постављали изабране и њиховим старјешинама и надаље остајали. Подразумијева се, свакако, да су постављени знали и прихватили, да као што су били доведени и постављени, тако могу бити разријешени и удаљени. Видимо, такође, да се апостоли нису одрекли своје власти и над материјалним добрима него су само, у недостатку снаге и времена, уступали дио своје власти да би се више могли посветити духовним пословима.

Овај примјер ране Цркве указује и нама, свештеницима, шта нам је главни и превасходни посао а шта нам је споредније. Молитва и проповијед ријечи Божије треба да нам је главна преокупација. То никако не може да значи да ми немамо право увида и контроле шта се и како се заједничким, дакле, црквеним добрима располаже.

Наглашавано је толико пута да је свештеник, својом службом, члан црквене заједнице и њен предводник. Немудро је првоме члану и предводнику ускраћивати права која сваки, обични, члан заједнице има, као што би било ненормално да дјеца своме оцу, као глави куће, ускраћују права која сама имају. На крају крајева, као што је народ, у апостолска времена бирао, а апостоли те, изабране, своје прве сараднике постављали, тако и данас, епископ потврђује оне које народ бира а они пред свештеником, изаслаником епископовим, заклетву полажу.

Погрјешно је ослањати се на једну истину или само на једну врлину. Људи помисле да ако у Цркву уведу школоване и способне, да су онда сви проблеми ријешени; да ће њихова црквена заједница са њима процвјетати.

Мудрост овога свијета лудост је пред Богом. (1. Кор 3, 19) Морамо да схватимо да све оно што важи за друге, за Цркву не мора да има обавезну важност.

Видимо да понеке црквене заједнице, које воде, формално, необразовани али тамњаном црквеним окађени људи, боље напредују од оних којима су све саме титуле људске на челу. Зато би смо се морали вратити апостолским начелима и примијењивати оне принципе које су они поставили.

Апостоли наређују браћи да потраже освједочене људе, пуне Духа Светога и мудрости. Ове три врлине: морални углед, лична побожност и мудрост, апостоли постављају као мјерила за избор на руководећа мјеста у Цркви.

Не морамо се трудити да будемо паметнији од светих апостола.

Протојереј  Василије Томић
Извор: vasilijeprotatomic.com