Особеност музике састоји се у томе што су њени „поклоници“ људи различитих генерација, узраста, друштвеног положаја и вероисповести. Музика има ту способност да проникне у људско срце и да утиче на душевно стање и расположење. Она је у стању да узвиси мисли и душевне тежње и да надахне на подвиге, али може да изазове и негативна осећања као што је агресивност.

Научници нису до краја истражили како поједине музичке композиције утичу на човеков дух или, што је сасвим могуће, и на његову душу. Научници, међутим, примећују да свака музика, вршећи утицај на мождане таласе, мења и емотивно стање слушаоца и, самим тим, вољно или невољно, води га ка измењеном стању свести. У многим рехабилитационим центрима људима је, после дубоких нервних потреса, прописивано „лечење“ класичном музиком. 

Лекари саветују да жене током периода бременитости слушају ову врсту музике. Једном речју, музика никога не оставља равнодушним. Може ли музика да допринесе проналажењу вере и да ли је, с друге стране, у стању да нас одвоји од ње? Какву би музику требало да слушају хришћани и која је врста музике за њих непожељна? Покушали смо да одговоримо на ова питања и да о музици коју они воле разговарамо са свештеницима и људима у чијим животима њој припада посебно место. 

МОНАХИЊА МАРИЈА (БАТОВА) (Завршила је Московски конзерваторијум 1997. г. као историчар иностране музике, у класи проф. М. А. Сапонова. Тренутно живи при цркви Васкрсења Христовог у Цириху и сарађује са циришким руском хором „Беле ноћи“, под управом Јане Васиљенко; наступа као концертни извођач, певајући стару музику.) 

– У књизи Семена созерцања, Томас Мертон изговорио је једну задивљујуће истиниту ствар: уколико песник хоће да постане апостол, он најпре мора да постане песник. У противном, нико му неће поверовати. Стихови морају да буду добри, иначе ће се суштина онога о чему се говори разбити о немоћ и неталентованост. Сасвим је очигледно да никакав православни садржај, никаква хришћанска тематика, неће деловати ни у поезији, ни у музици, уколико не постоје умеће и таленат.

Упоредо с тим, постоји и друга опасност: услед префињене вештине, може да се изгуби суштина. Отац Јан Твардовски, пољски свештеник и песник, написао је следеће стихове: „Лепота је мања од добра. Лепота је мања од љубави. Лепота је мања од страдања. Не волим прекрасне стихове, и бољи су они што буде савест“. Добро сам запамтила и речи оца Александра Мења: „Ђаво почиње тамо где престаје стваралаштво“. 

И то је истина. Господ је Творац, а човек, који је створен према Његовом образу и подобију, призван је да ствара сразмерно својим снагама. За ђавола је стваралаштво недоступно. То значи да је наш задатак да стварамо што искреније и од свег срца. Свака неискреност ће се необично јасно испољити у уметности, она је ту веома приметна.

Све се то у потпуности односи и на музику – како у односу на вештину компоновања, тако и у односу на извођење. Начин на који уметност, па и музика, утиче на веру – заправо је дубоко индивидуална ствар. За мене лично је неприхватљива свака другоразредна, сладуњава уметност, макар била и са „побожним“ садржајем: на пример, таква музика никада не може да ми замени Баха или Шуберта, као што ни неке брошурице „о понашању у храму“ не могу да замене лично уживљавање у речи Божанствене Литургије. „Благочастиве“ новинске причице никада не могу да ми замене Толстоја или Чехова (иако је један одлучен од Цркве, док је други себе сматрао неверујућим), као што ни неки назови побожни стихови не могу да ми замене поезију Јосифа Бродског. Господ, ако Он то хоће, може да „дише“ кроз све што је наведено и уколико је дело настало искрено и од чистога срца. Понекад се, међутим, и у другоразредном, неспретном делу може сусрести неки стих који ће нас подстаћи. То, наравно, не значи да добар укус није потребан, важно је само да од њега не направимо идола. У богослужбеном појању се догађа да дође до поређења „доброг хорског“ и „простог монашког“, али зато „молитвеног“ појања. За мене то није питање о којем би требало дискутовати, али истовремено не сматрам да имам право да мислим да бих у том смислу ма кога могла да „васпитавам“. 

Људи су међусобно различити и некоме је потребан Тарковски, а некоме неки једноставнији филм. Неко осећа мучнину од Веделовог „Покајања“, а неко без њега не може да се моли у време Великог поста. Уопштено, мислим да се вероучитељска функција уметности (било које) много преувеличава. Она може да помогне души или, пак, да је спречи да се нађе у стању повећане пажње и благодарности према Творцу и брижљивог састрадања према ближњем. Она може да одговори на питања, а може и да их постави само зато да би се одговор пронашао на другом месту. Овде на парадоксалан начин може да се појави чак и ефекат супротнога: одређене врсте музике толико гуше и толико су лоше, толико у њима нема Бога, да чак и против своје воље пожелите да Га потражите. И обавезно ћете Га наћи на другом месту, Он ће пружити руку. 

Пре неких 20-так година на мене је веома снажан утисак оставио чланак Георгија Фјодотова „О Светом Духу у природи и култури“. Ја вероватно не бих могла да додам ништа ономе што је он већ изрекао, и могу само да поновим: постоји неколико степена човековог стваралаштва, и Свети Дух не оставља човека ни на једном од њих. Нико никога не може да примора да буде наклоњен овом или оном уметничком делу зато што на њему постоји етикета „препоручује се“ или „не препоручује се“. Ја знам само једно: постоји истинска уметност – „злато, огњем очишћено“, а постоји и оно што је преподобнa мученица Марија називала „чај са просфором“. Разлику између тих врста уметности старац Пајсије Светогорац упоредио је са разликом између тамјана и колоњске воде. 

Један од последњих и за мене веома важних музичких утисака било је дело „Кантус у сећање на Бенџамина Бритна“ Арво Парта. То је укупно седам и по минута музике, и ја не знам за бољу савремену музику о Христу. То је оваплоћено молитвено искуство којем можете да верујете, којем уопште нису потребне речи. Арво Парт је духовно чедо архимандрита Софронија (Сахарова). Чак и у случају да никада раније нисам чула за Христа, ја бих у том делу могла да осетим Христа. То је музика дубоких емоција. Она уистину мења живот, подстиче душу да дела, поставља пред човека реалне задатке. Парта, међутим, не бисте могли да уведете у оквире неке сладуњаве побожности. Парт има посебан поглед на културу и на њено место у Хришћанству. Код њега се, у том смислу, може сусрести и оплакивање културе. Партова музика је „злато очишћено огњем“, крхки изданак који се појављује на спаљеном тлу, она је сведочанство о јединству живота и о страхопоштовању пред њим. То је музика чија је снага више од естетског уживања, макар оно било и најпобожније.

На моје приступање вери утицала је и музика. Када смо 1986. г. као студенти слушали предавања из историје музике, обрађивали смо Бахову „Пасију по Матеју“, а ја сам се крстила наредне, 1987. године. Наравно, то се превасходно догодило због тога што сам прочитала Јеванђеље, које нам је на предавањима препричавала једна изврсна професорка. Кроз поменуто музичко дело била ми је предата Бахова лична вера коју је он, са своје стране, преносио слушаоцима кроз своју музику. На тај начин, Бах је стални сапутник читавог мог свесног живота у Цркви. 

ЈЕРЕЈ ВЛАДИМИР ВИГИЉАНСКИ, Руководилац прес-службе Московске патријаршије, члан Удружења књижевника Русије:

– Свака уметност, а самим тим и музика, представља сферу идеалног, духовног поимања света, поимања човека и Бога, то је продор у надземаљски свет. Врхови музичке културе су начини за општење са Богом и они су, по својој суштини – молитва. Услед тога, музика (као и књижевност, сликарство и остали видови уметности) не може да противуречи вери, она је способна да је оснажи, да је обогати и усаврши. Ниједна друга уметност не може да изазове такав трепет, такво усхићење, дубоке доживљаје, па чак и сузе, као музика. Истина је, међутим, и то да се ни у једном другом виду уметности тривијалност не испољава у тој мери као у музици. Међу парохијанима нашег храма (Св. мученице Татјане) много је људи који су овако или онако повезани са музиком (извођачи, предавачи, студенти конзерваторијума, композитори).

Није случајно што је православно богослужење нераскидиво повезано са музичком културом; у Светом Писму се на много места помињу музички инструменти, као и метафоре повезане са певањем, па чак и са игром. Исто тако, није случајно што у нашем свакодневном језику постоје и такве фразе као што су „срце пева“ и сл. У историји новог доба, и музика, и сви остали видови уметности, све више се удаљују од религиозних основа схватања света: уместо трагања за хармонизацијом бића, ми примећујемо вулгаризацију мелоса, какофонију, примитивне ритмове. Најзад, свестан сам да мој музички укус није нарочито истанчан: волим Баха, Моцарта, Вивалдија, Шопена, православно богослужбено појање, козачке песме, неке руске, класичне и градске романсе, латиноамеричке ритмове, црначку духовну музику и неке извођаче џеза. 

ИГУМАН СПИРИДОН (БАЛАНДИН) - (Старешина макаровског манастира Светог Јована Богослова):

– Музика у потпуности може да буде један од инструмената за привлачење благодати; она може да подстакне жељу за сазнањима о загробном свету, о вечности, о неизрецивом, непомућеном спокојству и лепоти, о Богу. Ако би требало да наведемо библијски пример, сетимо се цара Давида: када би он свирао гусле, био је у стању да одагна злог духа од цара Саула (в. 1 Сам. 16,23).

Исто тако, посредством музике може да делује и ђаво, узрокујући да се у души појаве неспокојство, негодовање и гнев, чинећи да се човек погрузи у депресију и очајање или пак да се у њему распламса пожуда... Ја, нажалост, нисам лично био у прилици да упознам људе који су посредством музике задобили веру, али познајем једног новокрштеног у којем слушање музике Кокто Твинса (Cocteau Twins) изазива узвишена осећања, а отровне змије пожуде и неприличних жеља, које га немилосрдно муче, у тим тренуцима одступају и повлаче се. Морам, међутим, да приметим да је све то сасвим индивидуално. Све зависи од човековог душевног устројства. Постоје дубоки молитвеници, који осим богослужбених песама какве певају монаси ништа друго не прихватају у уши, имајући при том на уму „туђи огањ Надава и Авијуда“ (в. 3Мојс. 10,1–2). 

Постоје и хришћани који су се већ прилично учврстили у вери и који сматрају да им, у начелу, световна музика не може нашкодити, због чега је редовно слушају у својству свакодневне утехе и ради наслађивања чула. Постоје људи које музика, слично молитви, уздиже до стања стваралаштва, итд. Музику можемо слушати, али јој не смемо допустити да задобије власт над нама... Уколико нам се стих из омиљене песме непрестано врти у глави, ако нам се учинило да је нови албум који смо скинули са интернета занимљивији од молитава пред Свето Причешће, ако без ајпод-а и без вокмена у ушима нисмо у стању да живимо, требало би да се замислимо над идолом који постоји у нашој глави. Сматрам, међутим, да не би требало да састављамо спискове „богохулних“ музичара.

И сам повремено слушам световну музику и она тада за мене има улогу утехе за чула. Другим речима, окушам је као неку врсту посластице. Нисам заинтересован за музику која има стихове на руском језику, јер је наметљива и догађа ми се да затим одзвања у мојој глави уместо Исусове молитве. У том смислу је за мене прихватљивија инострана музика. Мој музички укус формирао се почетком 90-тих година, и од тада се променило много праваца: реп, прогресив, хип-хоп, експериментал... Уосталом, догађа ми се да са задовољством слушам чак и фолк-музику!

Антонина Павловић